TROJICA SUBOTIČANINA MOTORIMA KROZ 14 ZEMALJA PUTOVALO 18 DANA DO NORVEŠKE I FINSKE I NAZAD
SA PALIĆA ODNELI PISMA DEDA MRAZU
• Videli su mnoge lepe gradove, ali su ih ipak najviše oduševili ljubazni ljudi koji su ih primali kao da su prijatelji ceo život • Posetili su Deda Mraza koji zaista postoji, ali kao turistička atrakcija, uz ledeni bar gde je sve napravljeno od leda • Polarni krug sa polarnim noćima velika turistička atrakcija • Bajkeri već razgovaraju o svom drugom putu na Zapad • Da put bude maksimalno jeftin pomogli veb sajtovi udruženja ljubitelja putovanja i druženja

Tomislav Vidaković sa Palića je svojoj ćerki, koja studira likovnu umetnost u Norveškoj, obećavao da će motorom jednog dana doći, pokucati na njena vrata i svratiti na kafu. Do Norveške je stigao sa svoja dva prijatelja bajkera Goranom Vukoja (Subotica) i Zoltanom Ožvarom (Čantavir), tokom jula (od 11. do 28. jula), ali dok je ćerka bila na letnjem raspustu. Time su ova tri prijatelja ostvarili svoj san da proputuju Evropom do najsevernije tačke do koje se može stići kopnom. Proputovali su 14 zemalja, prešli 8.630 kilometara, upoznali mnogo zanimljivih ljudi, među njima i Deda Mraza koji živi u Nord Kapu, Finska (najsevernija kopnena tačka), gde u svojoj kolibi, u pećini, dočekuje goste, slika se s njima, pije čaj i prima pisma dece iz celog sveta.

Pripreme preko interneta

– Cilj je bio Nord Kap. Svaki pravi bajker je od starijh bajkera koji su išli tamo čuo priču o toj velikoj avanturi. To se doživi samo jednom u životu, pa smo i mi imali takvu želju – priča Goran, a Tomislav dodaje:
– Krajem prošle godine smo rešili da krenemo na ovaj put, tako da sam ja tokom zime pripremao put uz pomoć mapa, kompjutera i interneta, koristeći razne sajtove ljubitelja putovanja. Praktično, nismo nigde išli napamet. U svetu postoji jedno neformalno društvo udruženja ljubitelja putovanja i druženja, u koje je uključeno oko 670 hiljada ljudi dobre volje, iz 231 zemlje, spremnih za upoznavanje i pomoć. Želeli smo da saznamo tuđa iskustva pred putovanja. Tražio sam nama srodne grupe, zatim ljude našeg porekla, bajkere, pa smo u 8 slučajeva na putu imali takve domaćine. A noćili smo i u hotelima, hostelima, a šator je bio zlatna rezerva koju smo svega dva puta morali da koristimo.
Goran, po povratku s putovanja, kaže da su veoma zadovoljni. Jer proći 14 zemalja i sve njihove glavne gradove za 18 dana, videti mnoge lepote i upoznati mnogo divnih ljudi je zaista nešto fantastično.
– Neko to ne vidi za ceo svoj život. Teško je odabrati najzanimljivije momente s puta, ali evo jednog događaja kada je jedan stariji fin gospodin u Oslu prišao našim motorima na kojima je bio znak Srbije i Subotice. Na engleskom je pitao, da li ste vi stvarno iz Srbije? Kad smo potvrdili, on kaže: da li mogu da se rukujem s vama i da se izvinem za sve ono što vam se dogodilo u prethodnim godinama. Bio sam tako iznenađen i dirnut da sam se sav naježio. Zahvalio sam mu se, tu smo se rukovali, i on se okrenuo i otišao.
Tomislav kaže da je Polarni krug u Finskoj jako dobro uređen, da ga obilazi mnogo turista i da sve liči na bajku za decu i odrasle.
– Deda Mrazovo selo se nalazi u pećini ispod samog Polarnog kruga. To je jedna zamišljena linija gde sunce u toku leta bar jedan dan ne silazi ispod horizonta, vidi se 24 sata, i barem jednom u toku zime sunce ne izlazi, i mrak je potpun. Ispod ove geografske širine ne postoji taj fenomen. Mi smo tako planirali put da doživimo ponoćno sunce. Sav svet tada normalno spava samo smo mi dreždali, zajedno sa svim ostalim turistima. Kada smo stigli u Finsku videli smo jako malo ljudi, poneku kućicu, da li su im to vikendice ne znam, ali ljudi je jako malo.
Goran ponavlja kako je Norveška jako lepa zemlja, jedna od najlepših koje je video, ali je jako skupa, imaju visok standard, tako da su flašu vode plaćali 3-4 evra, hleb isto toliko, paradajz oko 60 dinara komad, a Tomislav podseća da su u jednom poznatom kafeu u Oslu platili najskuplje pivo, 11 evra kriglu.

Šunka i pečenica od losa

Goran kaže da je bilo uobičajeno da su ih domaćini gde bi prespavali, ugostili sa večerom, eventualno i sa doručkom. Zato je ovo bila niskobudžetna avantura, više od polovine troškova je otišlo na gorivo.
– Nosili smo sa sobom gotova jela, konzerve i dosta toga smo kuvali na parkingu, na rešou, domaće supice, pire... A domaćini su nam uvek pripremali neki specijalitet njihove zemlje. Tako smo u Norveškoj jeli meso od kita i od losa. Mi domaćinima odsečemo naše šunke da probaju, a oni nama pečenice od losa. Nije im ovo meso, kao ni ono od irvasa, često na trpezi, pretežno ga jedu starosedeoci Sami. Meso od kita i izgleda kao džigerica i sličnog je ukusa – rekao je Goran.
Na autoputevima se uz restorane nalaze toaleti i tuševi, koje su i koristili, a negde su im domaćini pripremali saunu da se okrepe od puta.
– Domaćin u jednom finskom selu na samo 30 kilometara od Deda Mrazove pećine, bila je jedna porodica s osmoro svoje dece i još troje usvojene. Muž je bio na putu sa starijom decom, a supruga je s manjom decom bila naš domaćin. Noćili smo u gostinjskoj kućici u dvorištu van glavne zgrade. U jednom takvom sporednom objektu, znatno većem od gostinjske kućice, drže svoje automobile, ogrev i motorne sanke koje se voze praktično pola godine.
Goran, Tomislav i Zoltan su malo kasno rekli svojim prijateljima da putuju i da će posetiti Deda Mraza, pa je samo desetak dece i jedna grupa iz vrtića „Mandarina” napisala pismo koje su predali direktno u ruke Deda Mrazu. Priču dopunjuju podatkom da su za prošlu Novu Godinu njihov bajkerski klub (Devil vils klab) organizovao humanitarnu akciju u kojoj su sakupili novac i kupili novogodišnje paketiće za decu obolelu od cerebralne paralize. Na samoj svečanosti bilo je i suza. Oni će i ove godine organizovati nešto slično.

Deda Mraz i ledeni bar

– Deda Mraz ima svoju kancelariju, u kolibi, u pećini ispod Polarnog kruga, tu prima goste, potpisuje se na razglednice s njegovim likom. Poneo sam jednu za uspomenu. Kada smo mu rekli ko smo, šapnuo nam je „i ja sam bajker”. Doneo sam i sertifikat da smo bili na Polarnom krugu – kaže Tomislav i dodaje: – Ovde u pećini je i ledeni bar, sagrađen je od kocki leda, i tu je temperatura minus pet stepeni. Tu Deda Mrazove pomoćnice poslužuju piće, da li u ledenim, ili u staklenim čašama. Cene su visoke. Čak su i stolice od leda, ali ovde se ne sedi dugo. Vrlo smo se prijatno osećali, kao u bajci. I nije nam bilo žao što smo ulaznicu platili 10 evra.
Bajkeri su više puta naglasili kako na severu Evrope van gradova živi jako malo ljudi, jedva da su ih viđali, ali na samom Nord Kapu nije bilo tako.
– Stigli smo u u 11 časova noću i već je bila gužva, desetak autobusa i ne znam koliko automobila i kamp kućica, nije se najbolje videlo jer je bila magla. Međutim, ujutro oko 9 časova, po lepom, sunčanom danu videli smo da je tu bilo na stotine kamp kućica, automobila, čak i šatora. Ljudi ovamo dolaze motorima, biciklima, kolima, autobusima, pešice, brodovima. Nord Kap je, zapravo, produženo kopno, odnosno ostrvo koje je podzemnim tunelom spojeno sa kopnom – rekli su naši sagovornici dopunjujući jedno drugog.
Goran (46 godina) koji drži pansion kod Buvljaka, vozio je „suzuki intruider” od 1800 kubika, Tomislav, zaposlen na Carini (55), BMNJ 1100 RS, a Zoltan, zaposlen u porodičnoj fimri za proizvodnju stočne hrane (32) „harli dejvison”. Svi su porodični ljudi, Goran kaže da je srećno oženjen i ima troje dece, Tomislav takođe srećno oženjen i ima jedno dete, a Zoltan je srećno oženjen i još nema dece. Kažu, kada su polazili na put familije su im rekle da nisu normalni, ali, evo, ispostavilo se da je to bilo ispunjenje njihove životne želje – bajkerske.
Sada kada se sete svega toga pada im u oči da nigde na putu nisu videli nijednu bačenu najlon kesu, praznu flašu, a u rekama sem riba ništa ne pliva.
– Nismo videli nijednog bajkera bez kacige, a zanimljivo je da bajkeri nigde na autoputevima ne plaćaju putarinu, osim kod nas i u Mađarskoj. Vozači su izuzetno pažljivi prema bajkerima, sklanjaju se i ustupaju im prostor. Uverili smo se da hladni severnjaci ipak nisu hladni, naprotiv, neki su nas dočekivali kao da se znamo sto godina. Jedna devojka i momak su napravili za nas posebnu žurku jer smo na pravu zakasnili jedan dan.
– Naravno, sa mnogim ljudima koje smo upoznali ostali smo u kontaktu. Sada priželjkujemo novo putovanje, kod kuća ne smemo o tome ni da govorimo. Privlači nas put do najjugozapadnije kopnene tačke Evrope, negde kod Gibraltara. Onima koje ineteresuju putovanja po najnižim cenama savetujemo da pogledaju interent sajt njnjnj.coucgsurfing.com, gde je to neformalno udruženje ljubitelja putovanja, druženja i upoznavanja. Kod nas je tek u povoju, ali jedan Berlin ima 7.000 članova. Mi smo koristili i veb sajt norveškog meteorološkog instituta njnjnj.yr.no, gde možete da dobijete prognozu za svaku tačku u Evropi, ako hoćete za Gornji, ili Donji Tavankut, ili za sedam tačaka u Subotici – rekao je Tomislav Vidaković. E. B.

SREĆA

– Naša je velika sreća da nismo imali problema sa motorima, a ni s nama samima. Zapravo, prvog i poslednjeg carinika smo videli na horgoškoj granici, a policajca nigde nijednog – dodao je Tomislav.

GRUPA MLADIH SUBOTIČANA PUNA UTISAKA SA PUTA PO EVROPI
DA VIDIM I UPOREDIM

Odvajkada je u ljudskoj prirodi bio izražen nagon za putovanjem. Moja je sreća što sam među onim mladima iz Srbije kojima se ukazuje mogućnost da vidim i malo dalje od ovoga što me okružuje. Odmah da raščistimo. Ovo moje oko mene nije mi manje drago, ili manje lepo, ali želim da vidim i uporedim. Centar događanja i puta je Francuska i kamp gde smo se susreli, ni manje ni više nego s desetinama grupa iz Poljske, Mađarske, Rumunije, Ukrajine, Litvanije, Španije, Holandije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovačke, Češke...
U grupi mladih iz Subotice bilo je srednjoškolaca i studenata – gde i ja s mojim drugarima pripadam. Bojan, Goran, Nikola, Siniša, Sonja, Miroslav i ostalih pedesetak koliko nas je, krenuli smo na put krajem jula i početkom avgusta. Za nas sa severa Srbije, naravno, put vodi do Budimpešte, pa prvo odredište Beč, Šenbrun (dvorac samo takav), i obavezno podsećanje na Austrougarsku monarhiju i njihovo umeće udobnog života. Sitna kupovina, obilazak grada, poseta ZOO vrtu, gde ima svega i za svakog. Noć nas zatiče, zamislite ne znam gde, jer, kako to rade u Evropi, nema carine, tek po registraciji drugih vozila znate da ste u Nemačkoj ili Francuskoj. Bunovno namrgođeni, shvatamo da smo nadomak grada svetlosti – Pariza.
Dominira, naravno, Ajfelov toranj i sve ono što pamtite iz knjiga ili filmova, ogroman bulevar pored Sene, Jelisejska polja, Trijumfalna kapija, Luvr, Trg Konkordije s obeliskom i bezbroj divnih zgrada sa kojih blješte svetski poznata imena modnih kreatora. Naravno, na Pigal nismo stigli. Na desetine pređenih kilometara, mostova preko Sene, pentranja do prvog lifta na Ajfelovoj kuli, uživanja u Parizu po noći, kada toranj blješti kao dragulj i onda, nećete verovati, blagi sudar sa Silvesterom Staloneom, alijas Roki Balboa, Rambo... o tome posebno. Pariz je stvarno grad svetlosti, lepote, umetnosti, ali i mesto okupljanja mladih svih boja kože i sa svih kontinenata.
O jugu Francuske se valjda sve zna. Jedva sam čekao da vidim to čudo od Azurne obale. Kan! Valjda sam sve rekao. Festivali, lepe devojke, plaže, a šta bih još pomenuo nego kola! Nisam propustio priliku da se slikam pored najbržeg automobila na svetu, Bugatija! Osećaj da ste u Kanu u sedam ujutro, izlazak sunca, morske plaže. Shvatio sam zašto se tako hvali Azurna obala i Monte Karlo. Prolazimo kroz tunel gde se vozi velika nagrada formule jedan, ne znam koja je jahta lepša i veća, kockarnice, lepota. A, onda vidim da su i oni pomalo obični ljudi, žive svoj život, čak i namirnice nose u najlon vrećicama...
Azurna obala je priča za sebe... Nije tu džaba živela prelepa Grejs Keli, princeza, nisu mnogi sportisti upravo ovaj deo sveta izabrali za mesto stanovanja, a pridružili im se i mnogi glumci...
Put završavamo prelaskom kroz Alpe u Italiju i, obavezno, u grad kanala, gondolijera, sagrađen na stubovima... pogađate – Venecija. Puca vam pogled na veliki kanal Grande i, naravno, Trg Svetog Marka. Prekoputa prelepa crkva od belog mermera Santa Marija dela Salute... opet fascinantno, lepo, puni smo utisaka iako sam ovde već treći put. Nije jeftino, čak je skuplje nego u Kanu i Monte Karlu. Da ne zaboravim Veronu...
Iako je pređeno više od dve hiljade kilometara u jednom pravcu, brzo je prošlo, a trajalo je gotovo dve nedelje. Nemali broj nas je na Fakultetu turizma, pa će ovakva poseta Evropi dobro doći. Evropo, bili smo i da znaš, opet ćemo – doći.
Za čitaoce „Subotičkih” iz Evrope, gde se nismo obrukali. Vladimir Kajdoči

SILVESTER STALONE

U neko doba i u neko vreme, na samom izlasku iz Luvra, neko me je blago očešao o rame... tek da se okrenem i vidim šta se događa i ko je. Zavrtelo mi se u glavi kada sam istog sekunda video i prepoznao, uz dva bodi garda, Silvestera Stalonea!!! Omalen, još uvek jakih ramena i mišića, zastao je na trenutak, dozvolio i fotografisanje, po koji autogram... a mi smo pomalo zbunjeno objašnjavali – Srbija... Beograd... Srbija, uvek šarmantnim osmehom. Ne verujem da smo bili ubedljivi pa se na tome i završilo. Ali, foto dokument je tu!