Gradsko saobraćajno preduzeće u Subotici preživljava teške dane jer kriza zbog porasta cene energenata, a i svih drugih troškova poslovanja, sve jače kuca na vrata ovog kolektiva. Konferencija za novinare u ponedeljak, 30. juna, održana povodom kupovine dva nova autobusa, bila je prilika da rukovodstvo „Subotica-transa” upozna javnost sa teškoćama na koje nailazi.
– Očigledno je da kriza sve više steže, ne samo kod nas nego i kod drugih prevoznika. Cena goriva D-2 od početka ove godine povećana je za 20,5 odsto a euro-dizela oko 16 odsto – rekao je direktor Tibor Fazekaš. – U velikim procentima poskupela su i maziva, rezervni delovi i električna energija, a mi smo cenu vožnje za to vreme podigli samo za 6 odsto, što nije dovoljno da se pokriju troškovi poslovanja, pa se nadamo pomoći države koja nam je u ovom trenutku preko potrebna.
Rukovodstvo „Subotica-transa” rešenje da se „zakoči na nizbrdici” vidi u regionalnom finansiranju ove delatnosti, a subotički prevoznik pogotovo je u teškom položaju jer, za razliku od beogradskog GSP-a kojem grad dotira 70 odsto poslovanja, od ovdašnje lokalne samouprave za to ne dobija ni dinara. Jedina pomoć Opštine se ogleda u tome što će za ovu godinu izdvojiti 16 miliona dinara kao učešće u finansiranju kupovine jednog autobusa.
– Naravno da pokušavamo sve da održimo dostignuti nivo usluga i da ne želimo da posustanemo pred problemima koji se javljaju na ovom trusnom saobraćajnom tržištu, tako da smo sada iz sopstvenih sredstava, odnosno cene karata, kupili dva nova autobusa, vredna 29 miliona dinara, a za treći, čiju nabavku će pomoći opštinski budžet, u toku je raspisivanje tendera – rekao je Fazekaš. – Ipak, to je skromno, jer smo za ovu godinu planirali da u obnavljanje voznog parka uložimo oko 120 miliona dinara.
U uslovima kada je budućnost prevoznika prilično neizvesna, u „Subotica-transu” rešenje ne vide u prebacivanju tereta krize na leđa putnika kroz povećanje cene karata, nego upravo suprotno – da ih privuku da koriste njihove usluge u većoj meri. Po prvi put je ove godine uveden đački letnji popust od čak 75 odsto, da bi mladi mogli više da putuju na gradskim i prigradskim linijama po pristupačnoj ceni. U gradu, mesečna karta je 1.000, a za jednu od prigradskih linija, uključujući i grad, 1.500 dinara. Od 1. jula krenula je i svakodnevna autobuska linija od Subotice za Makarsku i Omiš, u saradnji sa jednim hrvatskim partnerom, pa se u gradskom saobraćajnom preduzeću nadaju da će to biti uspešan poslovni potez.
– Autobusi iz Subotice polaze u 6 ujutro, a vraćaju se iz Hrvatske u 10 i 45. Cena povratne karte do Makarske je 4.800 dinara, vozila su ekstra klase, komforna, to je „volvo” sa euro-4 motorom koji smo kupili za dugačke linije, sa klima uređajem i saobraćaće sve do 15. septembra. Nadamo se najboljem, da će putnici iskoristiti ovu ponudu našeg preduzeća, a o rezultatima ćemo moći da kažemo tek posle 15. septembra – optimista je, kao i uvek, Fazekaš.
Drugo vozilo je gradski solo autobus sa takođe savremenim motorom, automatskim menjačem, displejom, modernim sedištima i klima uređajem, a težnja je zaposlenih u „Subotica-transu” da i na gradskim linijama dostignu zavidne evropske standarde. M. Radojčin

BIO-DIZEL

– Pošto je kriza, a očigledno već polako i nestašica kada je reč o fosilnim gorivima, tražimo i alternativna rešenja, i pre nekih godinu i po dana uspešno smo isprobali primenu takozvanog „biodizela”, goriva proizvedenog na bazi određenih vrsta biljaka – rekao je Tibor Fazekaš. – Na žalost, „Viktorija grup” iz Novog Sada sa kojom smo sarađivali na projektu prestala je da porizvodi bio-dizel, ali se pojavilo nekoliko manjih proizvođača koji nam nude svoje usluge. Nećemo odustati od pokušaja, i ukoliko se njihovo gorivo pokaže kvalitetnim i odgovarajućim za naše autobuse, spremni smo da sklopimo ugovore.

IZMEĐU PRIVATNOG I DRUŠTVENOG
Gazde

 

U blago smušenoj atmosferi, sa mnogo iščekivanja, sa učesnicima koji čvrsto drže računaljku u jednoj, a licitacijski broj u drugoj ruci, ove sedmice odigravala se jedna od malih istorijskih prekretnica. Zemlja oteta od vlasnika pre 60 godina, ponovo je promenila vlasnika, ali ovoga puta novi korisnici obavezali su se na plaćanje po ceni koju su sami prihvatili. Napokon, i u Subotici se održala licitacija državnog poljoprivrednog zemljišta.
Moglo bi se reći da je tu računica čista i da bi koristi trebali da imaju svi: i država i privatnici. Uostalom, bar polovina kombinata koji su do sada poslovali na ovoj zemlji pokazale su se kao loše gazde i zapale su u dugove ili stečaj. Napokon, i Subotica je prihvatila da bi nove gazde mogle da budu bolje, i za sebe i za društvo, pa se paradoksalno dogodilo da je opštinsko rukovodstvo, i to u trenutku kada praktično ne postoji, napokon povuklo neki koristan potez.
Ipak, nije lako biti gazda. Vidi se to najbolje iz „cipela” Opštine.
Jer, dok se sada državna zemlja „pretvarala” u privatnu, u međuvremenu, neka druga zemlja koja je ostala u privatnim rukama postala je kočnica industrijskog i celokupnog privrednog razvoja grada. Na stranicama ovog nedeljnika prošle sedmice intervjuisani rukovodioci javnih preduzeća otkrili su kako u Subotici u proteklih osam godina nije bilo dovoljno vizije, volje, sposobnosti i političkog kompromisa da se od pojedinih vlasnika otkupi zemljište na kome bi moglo da se formiraju industrijski centri. Tako se ostalo u raskoraku.
Zavidljivo se gledalo ka drugim vojvođanskim opštinama, sa daleko lošijim geografskim položajem, koje su raspolagale sa hektarima zemljišta i mudro ga nudile investitorima. Subotica, tako nešto nije umela da ostvari, usiderena na stotinama hektara traženog tla, u svojim rukama nije držala ni kvadratni metar za koje bi mogla da kaže da je njeno.
Doduše, bilo je situacija da se Opština, razmenom zemljišta i dovođenjem u red dužnika za „vazdušarinu” i upisala kao vlasnik na pojedinim parcelama, da bi ih ubrzo, velikodušno zamenila za manje atraktivne. To što bi novopečeni vlasnik odmah tu lokaciju prodao nekoliko puta skuplje za gradnju atraktivnog, nedavno otvorenog komercijalnog objekta, može se smatrati ili nesposobnošću opštine da proceni situaciju ili, možda, namerom, da privatnom vlasniku „utera” još neki dinar u džep. Dogodilo se i da je Opštini svojevremeno nuđena lokacija „Partizana”, tada fabrike na korak do stečaja, ali se ona nećkala, da bi nakon toga objavila da ide na licitaciju za tu lokaciju, ali nije spremila dovoljno novca na računu. Sada smo saznali da je to odlična parcela, koju je kupio privatni investitor za šoping mol.
Opština je, zaista, u poslednjih osam godina, gazdujući nekretninama, i koje ima i koje nema, uspela da ojača privatni interes, dosledno zanemarujući interes zajednice. Kupovina vojne imovine, koja se smešila kao najbolja investicija, pretvorila se u poreski košmar, sa odlaganjima u nastavcima. Opština je, uporno „rezevisala” novac u budžetu, koji se navodno ne koristi, te se može računati da je to dupla šteta. Takođe, i u prvoj emisiji novca iz NIP-a Subotica je dobila traženu svotu za izradu projekta industrijskog parka, ali niti je park napravljen, niti se zna gde je novac.
Pogled unazad otkriva kako je vođen grad poslednju deceniju, i kako će trenutak sadašnji ostati upisan za iščitavanje u vremenu budućem. Nema sumnje da će biti upisano da je u ovom periodu grad vodio računa o pojedinim svojim građanima. Ali, ne i o svima.
A. I.