Dr
Ferenc Kinka
POMALO SENTIMENTALNE BELEŠKE O GRADU I NJEGOVIM LJUDIMA
(12)
OD VODENOG TORNJA DO VIZITORA
PALIĆKE TEME
Bio sam na nekoliko koraka od nje kada je A. viknula iza
mene. Nije se mogla popeti na jednu posebno okomitu stenu.
Spuštao sam se natrag; desnom rukom sam se pridržavao, a
jednim pokretom leve sam je prihvatio. Ruke su joj bile
vruće, a lice crveno.
Bili smo bar na 2.000 metara nadmorske visine.
– Možeš li još? – pitam je.
– Nije mi ništa, samo sam se malo zadihala, a i srce mi
jako brzo kuca.
Šaku sam pritisnuo ispod njenih grudi. I preko planinarskog
kaputa jasno osećam da joj srce kuca brže od normalnog.
– Nije opasno – kažem kroz šalu, stiskajući njenu ruku na
moj grudni koš.
– Primećuješ li da je i moj puls brz?
Oboje smo se nasmejali na to.
Penjemo se još, često napredujući u cik-caku, pa sednemo
na jednu stenu koja iskače kao neka terasa. Leđa naslanjamo
jedna na druga.
Upijam očima kraj – kao da snimam slike – kao što moja umorna
pluća upijaju vazduh.
Oči samo snimaju, ali viđene slike ne povezuju. Gledam okolinu,
kao da vidim filmske kocke koje se brzo vrte.
Ispod nas u dubini se nalazi jezero Plav. Imam osećaj da
se Vizitor – kojeg želimo osvojiti – u bilo kom momentu
može se srušiti u jezero.
Jajasti oblik jezera narušavaju potok, koji utiče u njega,
i bela traka, reka Lim, koja teče iz jezera. Iza jezera
odsjaj zelene boje kukuruznih tabli. Nakon toga opet se
slede planine; niže su zelenkastobraon boje, a više smeđe-plave.
Ponegde su na vrhovima ostaci snega. Kuće grada Plava deluju
kao ostrige zalepljene za stene. Setim se da sam možda sa
najravnijeg dela sveta i da je kod nas – kako nam se rugaju
– bundeva najveći breg... Patim od straha od visine još
otkad su me drugovi u vreme zrenja žita „obesili” iznad
palićkog Vodenog tornja. Ljudi koji se njišu u visini čine
se malima.
Moguće je da je i ova neprijatna uspomena bila uzrok da
sam postao član beogradskog Planinarskog kluba „Planinka”
– na osnovu principa klin se klinom se izbija.
Osećam pritisak; da prekinem tišinu.
– Ha-ho, holari, holaria, haliho – moj uzvik iznova se odbija
o planinski venac. Svojom rukom pravim „fišek”, pa urlam
svom snagom. U to se uključuje i A. To je dreka osvajača.
Još jače vežemo cipele. Do vrha imamo još oko tri ili četiri
stotine metara.
Jezero se nalazi na 900 metara nadmorske visine; mi smo
do sada prošli 1000 metara. Gledamo dole: ispod nas su šume,
žbunje, pašnjaci sa stadima ovaca – sve je to već iza nas.
Nakon odmaranja teško nam je krenuti, mišići su se ohladili.
Penjemo se metar po metar. Iznad nas je plavo nebo i vrh...
Opet čujem kako moja partnerica dahće. Samo, sad primećujem
da su joj oči plave, kao daljina koju smo prevalili. U ovom
neobičnom okruženju smo saborci. Nešto mi smeta: zašto je
baš ona sa mnom?
Sa mojim drugovima, iz novobeogradskog Studentskog grada,
na V planinarskoj smotri učestvovali smo od 4. do 8. jula
1956. Imali smo prelepih doživljaja. Nakon priredbe, kao
mesto odmarališta, izabrali smo obalu jezera Plav, gde smo
i postavili šatore. Kao prvog, hteli smo osvojiti našeg
suseda Vizitora. Nas osmoro krenuli smo u ranim poslepodnevnim
satima. Ostali su otišli na vožnju čamcem, kupati se, pecati
pastrmke u Limu, telefonirati sa gradske pošte... Redari
su boravili u šatorskom logoru ili su pomagali kuvarima
– koji su sa nama došli iz Studentskog grada – oko pripremanju
večere.
Među onima koji su kao prvi krenuli iz ravnice bila je samo
E. i ja. Nakon dugog planiranja izabrali smo baš ovo mesto.
Privlačio nas je nepoznat, divan kraj, divlji vrhovi.
Od onih koji su krenuli na vrh dvoje su – zbog teškog terena
– brzo zaostali. Probali smo da dođemo na vrh baš sa strane
koja je bila najstrmija. Nismo se došli šetati. Znali smo
da nas od dole gledaju i to nam je dalo snagu.
Nakon izvesnog vremena još četvoro njih je odustalo od puta,
pravdajući se zbog cipela ili patika. A i bili su u pravu:
bez odgovarajućih cipela stvarno je nemoguće popeti se na
strme planine. I E. je zaostala, cipele su joj žuljale krvave
mehure. Video sam na njoj da joj je krivo što zaostaje,
ali pre nego što smo krenuli dogovorili smo se: bez razloga
nećemo odustati. Ovako je meni pripao zadatak da nastavim
penjanje do vrha. Očima me je zvala nazad, ali mi ni jednom
rečju nije rekla da ne nastavim. A ja sam sa sobom odneo
njen malo razočaran, ali topli pogled.
Taj pogled, koji inače toliko volim, sad mi smeta i vuče
me nazad, kao da bdi nada mnom. Na A. i na meni su bakandže,
to mi olakšava napredovanje. Sitniji kamenčići škripe i
nakon naših koraka kotrljali su se kao odron lavine. Da
se i ja vratim? Jedno vreme se kolebam, ali idem dalje.
Mučim se zbog straha od visine i pozivajućeg pogleda E.
Kakve ja imam veze sa A.? Ali sada je ona jača, i to i ona
sama oseća. Trebalo bih da primetim da me voli i da joj
nije drago što imam dobru vezu sa E. Ona je došla sama,
ne znam ima li momka. Njen pogled, blesak iz njenih plavih
očiju to odaje, ili ja samo maštam? Čini mi se da je i do
sada iskoristila svaku priliku da bude sa mnom. U njenoj
ljubaznosti u isto su vreme bile prisutne izazovna nestašnost,
dečačka živahnost i ženstvena nežnost. Da li je E. to primetila?
Kada je zaostala, da li je bila ljubomorna? Kako se oseća,
na čega misli sad tamo dole? Maštam samo. Zašto mi je sve
to sad palo na pamet? A. je još uvek ispred mene, ovu devojku
ništa ne može zaustaviti! Ne priča, penje se bez reči, bez
glasa. Pratim igru mišića noge, odjednom stane, moja glava
se svali na njene vatrene mišiće. Ide dalje, kao da nije
ni primetila naš mali sudar. Sami smo, tako smo sami, kako
već u ovakvoj visini dva čoveka to mogu biti. Sa ove strane
– sve dok možemo videti – su brda. I napredovanje i penjanje
sve su teži. Pomažemo jedno drugome sa stene na stenu. Na
puno mesta već je opasno po život; dovoljno bi bilo samo
malo nepažnje i čovek bi pao sa nekoliko stotina metara.
Ne plašim se, ne brinem ni o čemu. Vidim samo A., njene
blistave pobedonosne plave oči, koje skoro da me uriču i
zarivaju se u mene. Pazimo jedno na drugo. Nemamo planinarski
konopac, ni pijuk, ni različite kopče. Dvoje smo, upućeni
smo jedno na drugo i sa svih strana su samo gole stene.
Osećamo se kao da smo heroji, sad nas već ništa ne može
sprečiti da stignemo do vrha! Noge nam se čine sve težima.
„Ima svega sto metara” – mrmljam više za sebe! Kao da hodam
u cipelama koje su od olova ili da napredujem u dubokoj
vodi. Strah je prošao. Dve hiljade i tristo metara je ipak
previsoko za neuvežbanog planinara iz ravnice; osećam žeđ
za vazduhom. Ovde već neću odustati – hrabrim sebe. Gledam
samo vrh, kao mungos glavu zmije. Neću stići do gore?! Samo
dalje! – mobilišem svoje poslednje unutrašnje zalihe. Ni
A. mi ne znači ništa više, samo drug u postizanju zajedničkog
cilja. I ona je u istoj situaciji kao i ja...
Ovde kao da je film prekinut. Ne znam kako smo stigli do
vrha, ali smo gore, sretni smo, kao da smo pijani. Kakav
lep osećaj, koji ispunjava celo telo. Grlim je, a noge mi
drhte. Naslanjam se na nju, ljubim je – kao zaljubljen svog
partnera – na vrhu postavljenog ravnog stuba. Osvojio sam
te, ponosnog, gromovima prkosećeg i grlenog Vizitora! I
tebe, koja gledaš dole na grad Plav, i kao narcis sebe.
Mastiljavom olovkom pišem na stub, koju pre toga vlažim
svojom pljuvačkom: Ferenc Kinka, 10. jula 1956.
A. otima olovku iz moje ruke, jezikom je vlaži da bi bolje
pisala, i to nekoliko puta ponavlja. I na njenom jeziku
i rubu usana ređaju se kobaltne plave linije. To deluje
groteksno. Gledam u daljinu: sneg i led na vrhu Komova;
sunčani zraci rasipaju se kao ogromni dijamant u milijardu
strelica.
Odlučno se rukujući čestitamo jedno drugome zbog zajednički
osvojenog vrha, zbog prelepog Vizitora. Visoke vrhove miluje
hladan vetar, kojeg uskoro i počinjemo osećati. Dogovaramo
se oko povratka do logora. Sad mi se A. već čini strancem;
osećamo da je kraj intermeca...
Pažljivo krećemo nazad, idemo u cik-cak sa mog vrha snova,
promišljeno, ocenjujući i obilazeći svaku zapreku. Kako
stižemo niže, na sigurniji put, kao da se budim iz sna:
sve više mislim na Palićko jezero, koje je kao oči E.: zelen
somot ispod plavog neba.
PUTOVANJE
PO ZEMLJAMA JUŽNE AMERIKE
24. DECEMBAR 2001. – 24. JANUAR 2002.
VAŽNE
ZGRADE SU ŽUTE
• Grad su često potresali zemljotresi razornog karaktera
• Zadnji takav bio je 1974. godine • Baš zbog toga u Limi
su retki oblakoderi
Piše:
Milica Vujić
U
Santiagu se nalazi železnička stanica izgrađena i napravljena
od istog materijala i u isto vreme kao i Ajfelova kula,
poklon Čileu od Francuske. Čak su u istoj radionici izrađeni
pojedini delovi konstrukcije. Centar smo obilazili peške
a zatim smo se popeli na brdo Santa Lučija, na kojem je
potpisana prva povelja o gradu 1536. godine.
Santiago se nalazi u ravnici, okružen prema unutrašnjosti
Andima, na kojima se nalazi najviši vrh od 5600 metara pokriven
snegom; a prema zapadu Tihim okeanom i obalskim planinama,
Kordiljerima. Klima je suva, tako da ima puno osušene trave,
a vodi se velika briga oko parkovskog zelenila i cveća.
Na svakom koraku mogu se videti baštovani koji polivaju
travu i neguju cveće. Čile nema svoje južno voće, uvozi
ga iz Argentine, kao i šećernu trsku i gas, ali zato ima
velike rudnike bakra, uglja, šalitre koja se nalazi u severnom,
tzv. pustinjskom delu.
Jedan dan išli smo na izlet u Valparaizo i Vinjon del Mar,
divno mesto u kojem letuju bogati Čileanci. Nisam se kupala
u Tihom okeanu jer je temperatura vode bila 14 stepeni C,
a vazduha ne veća od 23 stepena C. Putevi su im veoma dobri,
ulice čiste, a fasade u starom delu grada većinom sive i
oronule. Na putu za Valparaizo, krševit i suv predeo postepeno
se smenjivao zelenilom. Išli smo dolinom jedne veoma plodne
reke, okružene nepreglednim plantažama vinove loze, belog
i crnog grožđa. Boja grožđa zavisi od minerala prisutnih
u zemlji; prisustvo kalcijuma daje crveno i crno. Čile je
naravno poznat po proizvodnji veoma kvalitetnog vina – suva
klima u dolinama igra značajnu ulogu u odgoju vinove loze.
Svaki red započinje ružama koje su indikator oboljenja vinove
loze. O takvim plantažama vina nisam ni sanjala.
Ljudi se još bave i zemljoradnjom, irigacioni sistem je
veoma razvijen a najznačajnija biljka u proizvodnji i ishrani
je kukuruz. U Limi sam čak i probala vrlo ukusne kolače
od krompira.
11. 01. 2002.
Santiago de Chile – Lima
Lima, prvi susret sa Peruom, pomalo razočaravajući. Iz aviona
sve je delovalo sprženo i pusto. Peru ima 24 miliona stanovnika,
od toga 8 u Limi. Novčana jedinica je sol, odnos dolara
prema solu je 1:3.4. Aerodrom podseća na naš i po njemu
se vidi da je Peru siromašnija zemlja od do sada posećenih.
Put do hotela bio je gotovo ružan, bez drveća i sa malim
siromašnim kućama načičkanim duž široke i dvosmerne avenije.
Leto je i dnevna temperatura je oko 25 stepeni C, iako mi
se činilo da je znatno toplije. Temperatura vode Pacifika
na čijoj obali leži Lima je 11 stepeni C, a njihovi stanovnici
se kupaju i sunčaju. Kiša u Limi nikada ne pada te su svi
krovovi crni. Put vodi kraj peskovitih planina, potpuno
suvih i golih. Naš hotel Miraflores nalazi se u komercijalnom
delu, pristojan je mada okružen nedovršenim, prljavim zgradama.
12. 01. 2002.
Lima
Sutradan, po obilasku grada, doživljavam njegovu posebnost
i počinjem da uživam u noj. Na svakom koraku vidljiva je
mešavina indijanske i hrišćanske civilizacije. Grad je pun
trgova, negovanog zelenila i sveća koje i mi gajimo. Najzastupljenije
su muškatle puzavice u roza boji i kadifice. Travnjaci se
izuzetno neguju i polivaju tokom celog dana. Svuda nailazimo
na tragove kolonijalizma, prelepe zgrade u jarkim bojama.
One najvažnije su u žutoj boji. Zanimljivo je da su se za
vreme diktature, 1973–1982. godine, po nalogu diktatora,
zgrade farbale u sivo. Nezaposlenost u Limi je velika, 25%.
Ljudi su i pored siromaštva nasmejani i veseli, nimalo opasni.
A indijanska pijaca je priča za sebe, uredna i organizovana,
naročito ulice.
Lima je otkrivena 1535. godine, a pre dva veka su uspeli
da se oslobode od osvajača. Najveći borac za slobodu bio
je Huan Bolivar. Grad su često potresali zemljotresi razornog
karaktera. Zadnji takav bio je 1974. godine. Baš zbog toga
u Limi su retki oblakoderi. Mnoge nacije su se doseljavale
i sa sobom donosile svoje kulture i civilizacije – Nemci,
Japanci, Englezi, Italijani. Španci su bili konkviskadori
i to veoma surovi, nametajući svoju veru i način života
Inkama, koje su se na ovim prostorima pojavile pre 1700
godina.
13. 01. 2002.
Cusco
Iz Lime, ujutru rano, krećemo za Kusko, svetu prestonicu
Indijanaca, na nadmorskoj visini od 3400 metara, a zatim
na Maču Pikču (svetilište), na 2600 metara. Do Kuska se
stiže avionom za 45 minuta ili celodnevnim putovanjem autobusom,
železnice nema. Sveta prestonica ima 400.000 stanovnika.
Grad je izuzetan. Sve kuće su niske kao u prošlosti, gradnja
novih objekata i zgrada nije dozvoljena. U gradu ima mnogo
parkova i trgova, a najveći od njih nalazi se u samom centru,
sa 2–3 predivne katoličke crkve koje su se nekako lepo uklopile
u drevnu arhitekturu. Crkve su podignute na mestu hramova
Inka, srušenih po dolasku Španaca. Imperija Inka se prostirala
na 5000 km2, današnjoj teritoriji 5 južnoameričkih država:
Kolumbije, Perua, dela Brazila, Čilea i Bolivije. Plemena
Inka su dobro usavršila zemljoradnju, otvorile su se škole
i visoke naučne ustanove, gradili putevi širine 5–8 metara
od materijala takvog da i danas postoje. Poznavali su običajno
pravo i bili ratnički narod koji je stalno povećavao svoje
teritorije, pokoravajući slabije susede. Osvojene zemlje
a pokorene ljude, nisu uništavali i ubijali već primoravali
da rade za njih. Mešanje Inka sa potlačenima bilo je zabranjeno.
Muškarci Inke bili su ratnici pa su njihove žene radile
sve ostalo – sa decom na leđima obrađivale su zemlju žvačući
kukuruz od kog su uveče muževima spravljale rakiju „”iću””i
radile sve druge teške poslove tako da su u tridesetoj godini
već ličile na starice. Među Inkama kićenje zlatom bilo je
rangirano po zaslugama. Kralj je bio neprikosnoveni vladar;
mogao je da ga nasledi samo potomak iz braka sa rođenom
sestrom. Kraljev presto bio je sav od zlata, dok se on oblačio
i kitio zlatnim nakitom i jeo iz zlatnih posuda. Hrana koja
je ostajala za njim bi se spaljivala jer niko drugi nije
smeo da je okusi. Po smrti kralja, njegovo telo je balzamovano
i izloženo u njegovim odajama još godinu dana tako da su
svi oko njega morali da se ponašaju kao da je on još uvek
živ i da vrše odgovarajuću ceremoniju. Nakon toga telo se
prenosilo u svetilište gde se sahranjivalo u sedećem položaju
u krugu. Priča kaže da je pri postavljanju zlatne pločice
u uvo poslednjeg kralja njegova resica pukla i potekla je
krv što se tumačilo kao dolazak velike nesreće. U vreme
dolaska Španaca bili su nesložni i međusobno su ratovali.
Nedugo zatim pojavio se Pizaro sa svojim oklopnicima, kriminalcima
puštenim iz zatvora.
Nastavlja se...
