NA TEKST „ ČIJA JE DUŽIJANCA“ OBJAVLJENOM U BROJU 97
Prvi mačići – pali u vodu
• Prilog dijalogu o Dužijanci

Nije tako davno da su vođeni razgovori između predstavnika HKC „Bunjevačko kolo” i Bunjevačke matice o zajedničkoj Dužijanci (prošlogodišnje). Povod je došao od strane potpisanog. Kao dugogodišnji član stručnih društava (U Engelsovoj ulici – u malo davnija vremena) i sada se nalazim sa ponekim članovima. U razgovoru sa dva znanca iz tadašnje „Narodne tehnike” saznam da imaju filmski snimak celog toka one prve Dužijance, posle drugog svetskog rata.
U dogovoru sa upravom Bunjevačke matice pala je odluka da se organizuje javno prikazivanje tog filma. Dogovoreno i učinjeno! Bili su pozvani – i došli su – predstavnici HKC „Bunjevačko kolo” – ličnosti koji su i organizatori dotadašnjih svečanosti. Doneli u poklon i lepu (pa i skupu) monografiju o dosadašnjim organizovanim proslavama Dužijance. Po završetku, s obzirom na pokazano zanimanje brojnih građana projekciji filma, najavljena je potreba da se razgovara o zajedničkoj organizaciji glavne proslave još iste godine.
Prošlo je prilično vremena, u štampi, i ni od koga, ni glasa da se tu nešto i uradilo. Jednog dana se, u vreme prijema članova, zainteresujem da li je nešto bilo i šta je bilo. Rečeno mi je da su bili razgovori, i svi imaju čime da obogate program uz učešće i „njihovih” i „naših” udruga i udruženja. No zapelo je – i ostalo na tome – da nema sporazuma oko predloga Bunjevaca da se štampaju dva poziva jedan na „bunjevačkom” a drugi na „hrvatskom” jeziku.
Nije nikom ni palo na pamet da se moglo ostati na moguće već i gotovom pozivu, a ubaciti tekst na ikavici o žetvenim običajima i značaju njihovih negovanja. Verovatno da je to moglo – bar za početak – biti i prihvaćeno.
Ako je to problem – bez soli na ranu – naveo bih dva citata po tom problemu – stručnjaka lingvistike:
(1) Dalibor Brozović napisa: U jezičkoj stvarnosti postoje zapravo dva idioma (jezička sistema za sporazumevanje/ TO su NARODNI GOVOR – DIJALEKAT (organski idiom) i STANDARDNI KNJIŽEVNI JEZIK (neorganski idiom)
(2) Moja profesorica francuskog, tokom sedmogodišnjeg školovanja u gimnaziji, kao vrlo dobrom učeniku iz njenog predmeta – često bi mi dala čitati tekstove. Ne jednom mi je govorila: To nije francuski! Kada naučiš ovako „Krava travu pase – tele repom maše” – to je melodija francuskog jezika.
Bojim se da standardizacijom ikavica ne izgubi svoju melodiju. Postoje standardi kada se koristi „organski idiom” a kada standardni govor. Čitao sam da postoji 5.000 govora a samo 300 jezika. Alojzije Poljaković

Zlatna pravila vaspitanja
• Kritika uvek treba da bude samo kritika ponašanja, a nikako i osobe • Prvo razmislite o tome šta baš Vi možete da uradite za svoje dete
Piše: Maja Stoparić, psiholog i transakcioni psihoterapeut

U svojoj praksi se često srećem sa roditeljima koji nezadovoljni rezultatima, ili ponašanjem svoga deteta traže savet i najviše bi želeli da ostave svoje dete kod mene (često je u pitanju srednjoškolac) sa rečenicom „Evo, uradite nešto sa njimnjom, jer ja sam već sve pokušaola“. Taj isti roditelj se jako iznenadi kada sazna da je neophodno da se i on promeni da bi se njegovo dete menjalo.
SVAKO KO TO ŽELI MOŽE DA POSTANE DOBAR I USPEŠAN RODITELJ. Roditeljstvo je jedna od uloga u kojoj smo veći deo života, a nismo završili školu za roditelje. Nasuprot tome se za svoju profesiju spremamo dugi niz godina.
Jedna od stvari koje je važno da pružite svom detetu bilo kog uzrasta je POHVALA. Ovo je veliki izazov za roditelje koji veruju u onu čuvenu „Ko se hvali, taj se kvari!“. Pohvaljivanjem deteta kao osobe (pametan si, lep si, uporan si, vredan si...) dajete mu osnov za dobru sliku o sebi, jačate detetovo samopouzdanje, sigurniji ste da će Vaše dete u adolescenciji lakše odbiti druženje sa vršnjacima koji se rizično ponašaju i pokazujete mu svoju ljubav.
Osim osobina deteta poželjno je da hvalimo i njegovo ponašanje, jer time učvršćujemo poželjna ponašanja. Pohvale su prijatne za svako ljudsko biće, a razlog da pohvalite detetovo ponašanje uvek možete da pronađete: „Lepo si spremila sobu!“, „Baš si se pažljivo ponašala prema bratu!“, „Stvarno si se potrudio oko pravljenja sendviča!“...
Roditelje koji nisu skloni pohvaljivanju deteta možete vrlo lako prepoznati po tome što će često na kritičan način govoriti o svome detetu pred njim i drugima, a na pitanje „Ima li bilo šta dobro kod Vašeg deteta?“ odgovoriće čak i nakon dužeg razmišljanja sa „Nema ničega, ali ako tražite da navedem loše osobine, neće biti dovoljno pola sata!“.
Ti isti roditelji će vrlo lako kritikovati dete kao osobu (smotanko, glupane, lenštino, lažove...), a ovaj oblik vaspitanja radi sve suprotno od prethodnog.
Dakle, KRITIKU DETETA KAO OSOBE NEMOJTE NIKADA UPOTREBLJAVATI!
Međutim, postoji druga vrsta kritike koja je važan deo vaspitanja, a koja se zove kritika ponašanja. Neki roditelji često mešaju ove dve vrste kritika i zato je važno da shvatimo razliku: „Lenštino jedna! Nikada ne spremaš za sobom!“ ili „Nisi spremila sto za sobom posle večere!“.
Izaberite ovu drugu kritiku i budite sigurni da ćete izabrati pravu! Kritika je uvek neprijatna za obe strane, ali je neophodna da bi dete naučilo koje ponašanje treba da promeni. Lakše je kritikovati onim roditeljima koji umeju i da hvale i čije dete sigurno zna da su roditelji zadovoljni njime kao osobom. Kritika uvek treba da bude samo kritika ponašanja, a nikako i osobe, jasno usmerena na konkretan događaj i ponašanje koje nam tada smeta, i jasna i razumljiva za naše dete.
Tako smo stigli do zlatne trojke u vaspitanju koju treba stalno koristiti da bismo postali dobar roditelj i vaspitali dete koje je samostalno, sposobno, ume da usmerava svoje osećanje agresivnosti i prihvaćeno je u društvu.
Ovo je tek početak, jer nakon kritike sledi i kazna koju treba dosledno sprovoditi i ukoliko to i radimo dete će se zbog straha od kazne sledeći put dvoumiti da li da ponovi isti prekršaj. Kazna u većini slučajeva znači da detetu uskraćujuemo stvari koje su mu važne. U današnjem društvu veliki broj roditelja uopšte ne kažnjava svoju decu pokušavajući da budu drugačiji od generacije svojih roditelja. Posledica jeste razmaženo dete i roditelj koji je pasivan u svojim zahtevima. Taj isti roditelj zamoli dete da namesti svoju sobu, a onda nakon nekoliko podsećanja o obavezama, često i vikanja – uradi to umesto deteta. On takođe misli da je dobar roditelj samo onaj čije dete je stalno srećno i zadovoljno. Rezultat je dete koje ne ume da izađe na kraj sa obavezama u životu i često nije samostalno.
Neki roditelji u nastupu besa, posle dužeg moljenja da se soba sredi, izreknu kaznu koja je neostvariva „Sledeća tri meseca mi iz kuće nećeš izaći!“. Kada ih bes prodje, voljni su da kaznu smanje ili je „zaborave“ i deca to odlično prepoznaju: „Tata viče kada je jako besan, ali ga brzo prođe! Nikada kazna ne traje koliko je obećao!“.
NIKADA NE KAŽNJAVAJTE DETE TAKO ŠTO ĆETE GA IGNORISATI!
NIKADA NE KAŽNJAVAJTE DETE TAKO ŠTO ĆETE MU USKRATITI OSNOVNE POTREBE POPUT HRANE I VODE, JER JE TO ZLOSTAVLJANJE!
Roditelja previše kažnjavanog deteta, odnosno zlostavljanog deteta prepoznaćete po tome što dete skoro nikada ne hvali zato što kaže da „nema zbog čega“, ali dete vređa i što misli „da je batina iz raja izašla“.
Maltretirano dete nastavlja da maltretira druge oko sebe. Ova deca često kao mala donesu odluku da ih niko više neće zlostavljati.
Ponekada možemo i da očekujemo da se kao adolescenti fizički suprotstave roditelju koji ih je ponižavao i tukao.
Druga slika malteretiranog deteta je osoba koja je donela odluku da bude neupadljiva da ne bi više nikada u životu privukla nečim u svome ponašanju osobu koja bi je maltretirala.
A za one roditelje koji se pitaju „Gde je tu priča o nagradi za dete?” kratak odgovor je da nagrade ne moraju biti velike, niti materijalne. POKAZIVANJE LJUBAVI NIJE NAGRADA, a i Vaše dete ne podrazumeva da ga volite samo zato što ste ga rodili! Kažite mu to!
Zato kada govorite o tome „kakvo je vreme došlo i kakvi su mladi danas“, prvo razmislite o tome šta BAŠ VI MOŽETE DA URADITE ZA SVOJE DETE.