LAURA KOVAČ U SVOJOJ KNJIZI USPELA DA ČUVA I SAČUVA „KNJIŽEVNI SEVER”
KNJIGA ĆE ČUVATI USMENO BLAGO
• „Sa posebnim ponosom, kao Subotičanka i profesor subotičke Gimnazije, pisala sam o ovom časopisu, pokušavajući da, u oblasti kojom se bavim, otrgnem od zaborava vredne zapise nastale na ovom tlu...”

U subotičkoj Gimnaziji nedavno je promovisana knjiga „Usmeno blago (Književnog) severa” – magistarski rad profesorke srpskog jezika Laure Kovač, odbranjen 2002. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pod naslovom „Narodna književnost u časopisu ‘Književni sever’”. Reč je o časopisu koji je u Subotici izlazio između 1925. i 1935. godine i koji je, pored ostalih priloga, kontinuirano objavljivao i folklorističke zapise, uglavnom iz ovih, ali i ne samo ovih krajeva (s obzirom na njegovu jugoslovensku orijentaciju). Ipak, uočljivo dominiraju zapisi bunjevačkih usmenih, poetskih i proznih tvorevina, zabeležih u Subotici i njenoj okolini u periodu između dva rata – kada je usmena tradicija još bila deo žive reči.
– Moj rad sažima sve što je iz ove oblasti u časopisu objavljeno tokom tog desetljeća, a štampanje tih zapisa koji se sada nalaze na jednom mestu i dostupni su zainteresovanom čitaocu, propraćeno je adekvatnom naučnom aparaturom koja podrazumeva beleške uz svaki objavljeni prilog, spisak varijanata, registre sakupljača, kazivača i pevača, početnih stihova i slično, što rad čini korisnim i za buduće istraživače narodne književnosti na ovim prostorima. Mnogi od ovih zapisa nisu na drugim mestima (časopisima ili zbirkama) objavljivani, a retko ko će prelistavati „Književni sever” iz broja u broj... pa tako te zapise ova knjiga u pravom smislu te reči, otima od zaborava, jednako kao što čuva i imena narodnih kazivača i pevača, te zapisivača od kojih se za retke u ovoj sredini zna, a većina je potpuno nepoznata – ističe Laura Kovač.
Na izradi ove teze, zbog obimnosti građe, radila je godinama. U dogovoru sa mentorom, dr Marijom Kleut, odlučuje se za temu koju dugo i sistematično obrađuje:
– Nemajući računar, jedan po jedan broj časopisa donosila sam kući, listala stranice, izdvajala folklorističke zapise i prekucavala ih pisaćom mašinom. Na isti način, napravila sam i sve registre i obradila sve umotvorine. Na početku sigurno nisam bila ni svesna širine i težine postavljenog zadatka. Mislim da toga nije bio svestan ni moj mentor. Na kraju, kada je rad od oko 400 strana bio gotov i odbranjen, čuo se i neki komentar o građi i širini adekvatnoj doktorskoj disertaciji... No, magistarska teza ili doktorska disertacija, u krajnjoj liniji, za mene je potpuno nebitno. Nikada nisam bila formalista, oduvek mi je jedino bilo važno da pronađem zadovoljstvo u onome što radim i da to meni donese neku duhovnu satisfakciju. Ako iz tih razloga i odlučim da se jednoga dana posvetim doktoratu, to će svakako biti oblast usmene književnosti.
Naša sagovornica ističe da je sa posebnim ponosom, kao Subotičanka i profesor subotičke gimnazije, pisala o ovom časopisu, pokušavajući da, u oblasti kojom se bavi, otrgne od zaborava vredne zapise nastale na ovom tlu.
– U današnjem vremenu i za buduće naraštaje, retki primerci ovog časopisa koji se čuvaju u biblioteci ili eventualno sporadično u privatnim zbirkama, ostali bi nepoznati i neiščitani što se ove građe tiče, bar za širu javnost, da ova knjiga nije štampana. A štampanje ovog rukopisa omogućilo je da folklorno blago objavljeno u njemu, bude dostupnije i da se širi krug Subotičana upozna sa njim i, uopšte, sa ovim časopisom.
Autorka je knjigu posvetila svojoj baki Ruži kojoj, kako kaže i piše, „ostaje večiti dužnik za ono najbolje u sebi”.
– Svaki čovek svojim životom tka „čudne potke identiteta i identifikacije”, tragajući za svojom suštinom, za odgovorima na pitanja ko je, zašto je tu i kuda ide. Na tom putu, koji mi nije bio nimalo lak, dragoceni saputnik bila mi je moja baka, sa kojom sam provela najveći deo detinjstva, i prema kojoj sam stasavala, oblikujući se u njenog duhovnog dvojnika. Od nje sam prisvajala životne svetonazore, ali i naučila da nije sve belo što liči na belo. Ono najbelje čime danas plenim, ako plenim, trag je koji je ona u meni ostavila. Sve drugo naneo je život sa nekih drugih strana... T. M.

NE ZABORAVLJAMO BAŠTINU

Knjiga je objavljena zahvaljujući sredstvima dobijenim na prošlogodišnjem opštinskom konkursu za izdavačku delatnost. „Zaista je ohrabrujuće što Subotica ne želi da zaboravi svoju baštinu” – ističe Laura.

NIZ PODUDARNOSTI

– „Književni sever”, prvi srpski literarni časopis na prostoru severne Bačke, pokrenut je na inicijativu tadašnjeg suplenta subotičke gimnazije Milivoja V. Kneževića, a sama gimnazija bila je i redakcijsko sedište. To je samo jedna od niza podudarnosti između mene i mog rada, odnosno časopisa... Zanimljiv je, recimo, podatak da sam rad predala na Duhove (za taj verski praznik vezuju se kraljičke pesme, najlepše što ih imaju Bunjevci i najbrojnije među lirskim pesmama u časopisu) 2001. godine, sticajem okolnosti, jer se koričenje zbog pravopisne greške knjigovesca, moralo ponoviti. Promocija knjige bila je istog meseca kada je objavljen prvi broj časopisa...

U DOSLUHU SA TRADICIJOM

Na promociji knjige 17. aprila, koju posetioci ocenjuju kao izuzetno uspelu, nastupilo je šezdesetak učesnika – sadašnjih i bivših gimnazijalaca koji su recitovali i čitali zapise iz knjige. Rekonstruisam je kraljički obred, pripremljena dramatizacija jedne od pripovetki iz zbirke... Grupa učenica trećeg razreda OŠ „Kizur Ištvan”, sa učiteljicom Žaklinom Purić Stanković, podsetila je prisutne na dečije igre koje su u ovom krajevima nekada igrale naše bake i deke. U muzičkom delu programa natupili su: Olja Njaradi, Balša Pešikan i Leonid Pilipović, članovi OKUD-a „Mladost”, Tamburaški orkestar HKC „Bunjevačko kolo”, Ivana Dragić, maturantkinja Gimnazije i solista Ženskog omladinskog hora.
„Pokazali smo da promocija knjige može i ovako da izgleda, te da se umesto ponekad zamornih govora autora i recenzenata, knjiga pusti da sama sobom govori...” – zaključuje Laura Kovač, dodajući da je sa zadovoljstvom posmatrala sa koliko su volje i entuzijazma ti mladi ljudi pripremali i realizovali nastup:
„Njihovo dragovoljno posvećivanje slobodnog vremena nečemu što ‘nije za ocenu’, dokazuje da u njima postoji izvestan dosluh sa tradicijom koju doživljavaju i osećaju kao svoju”.