Šteta za park

Iako smo svedoci da se u predizbornim kampanjama skoro u svakom gradu, pa i u Subotici, ubrzano gradi, potpisuju se novi ugovori a da se ostavi utisak na birače. Primer koji ću izneti je starijeg datuma. Park ispred bivše zgrade „Integrala” sagrađen je bukvalno preko noći iako je bilo i hladno vreme a čak je padala i kiša. Iako je sve urađeno na brzinu, malo je onih kojima se ovaj zeleni prostor ne sviđa. I zato mi, kao Subotičaninu koji svaki dan prolazi pored parka, smeta što se ne održava kako treba. Korov je dvostruko viši od posađenog cveća. Mada komunalci često govore kako je teško sačuvati zelene površine jer su građani nemarni, baš me interesuje kako će objasniti zašto ne održavaju ovaj park. Ime i prezime poznato Redakciji

Taksa ili kazna?
• S obzirom da zagađivačima životne sredine već godinama praktično nije moguće naplatiti često i milionske iznose koje bi morali da izdvoje zbog narušavanja ekološke ravnoteže, Odluka predstavlja pokušaj da se u startu svi oporezuju
Piše: Miodrag Radojčin

Ono što je Odluka o obezbeđivanju sredstava za zaštitu i unapređenje životne sredine, usvojena u decembru prošle godine, uspela da proizvede tri meseca nakon donošenja (tek kada su novopečenim obveznicima stigli računi sa uplatnicama!), predstavljeno je kao „opšti revolt” i zbog, navodno, „velikog broja žalbi”, Skupština Opštine je našla za shodno da je uvrsti u dnevni red svoje poslednje sednice i tom prilikom prihvati određene izmene kako bi to nezadovoljstvo, pogotovo pred izbore, svela na najmanju moguću meru.
Istina je, međutim, da se od preko pet hiljada onih koji su obuhvaćeni plaćanjem ekološke naknade žalilo, slovima i brojkom, samo njih dvadesetak, računajući tu i Opšte udruženje preduzetnika Subotice! Dakle, tobožnja masovnost žalbi i opšti revolt nisu bili pravi razlog preispitivanja Odluke.
„Smatramo da je opravdano da svaki preduzetnik koji privređuje treba da izdvaja sredstva za ovu namenu, jer je uređenje i zaštita životne sredine zajednički interes svih nas” – napisali su preduzetnici u svom zahtevu da se Odluka izmeni. „Prilikom određivanja visine naknade moralo se poći od realnih kriterijuma i uzeti u obzir da postoje znatne razlike između zanatskog i industrijskog načina proizvodnje, pa čak i unutar ovih kategorija. Shodno važećoj Odluci, isti iznos naknade je određen jednoj krupari – samostalnoj zanatskoj radnji (40.000 dinara godišnje) koja svoju delatnost obavlja na tradicionalan način i proizvođaču mlinskih proizvoda kao što je na primer pravno lice ‘AD Fidelinka’. Isto tako, među zanatlijama, u okviru iste struke postoje značajne razlike, na primer autoremonter koji svoju delatnost obavlja sa preko 10 zaposlenih ili samo sa jednim zaposlenim pored poslodavca. Svakako da ova naknada treba da bude prilagođena ekonomskoj snazi obveznika. Napominjemo da je nekim preduzetnicima iznos naknade veći od iznosa poreza na dohodak koji plaćaju državi” – navelo je u dopisu Opšte udruženje preduzetnika.
Ono što je bilo označeno kao pogrešan pristup u Odluci koja je doneta u decembru, jeste da su, pored 6.000 dinara godišnje propisanih za sve koji imaju registrovanu firmu, svi ostali, za koje se procenjuje da spadaju u zagađivače, bili svrstani u tri kategorije i, zavisno od toga, obavezani iznosima od 30 do 60 hiljada dinara na godišnjem nivou, kako bi srazmerno šteti koju čine doprineli više u kasu u kojoj se sakupljaju sredstva za zaštitu i unapređenje životne sredine.
Dakle, ovde se iz kategorije takse, očigledno, prešlo na teren kažnjavanja – i to paušalnog, u jednakim iznosima za kategorije, a da tim obveznicima, pa i javnosti, niko nije objasnio šta to zapravo znači: da li će jedan veliki zagađivač, da ne imenujemo nikoga ponaosob, a ima ih bar nekoliko u Subotici, plaćanjem 60.000 dinara godišnje dobiti „zeleno svetlo” da truje koliko hoće i da ga nadležne službe, pre svega inspekcijske, neće kontrolisati i podnositi prijave, što, ruku na srce, osim u izuzetnim slučajevima, ni do sada nisu radile, mada im je to obaveza? Jer, isti iznos platiće i onaj ko deset ili sto puta manje zagađivao, pa će biti „i vuci siti i koze na broju”, odnosno pare svakako namirene.
Naknada, ili bolje reći ekološka taksa je, treba reći, ona kategorija javnog prihoda koju smo obavezni svi da plaćamo, i građani putem zajedničkog računa kao „ekološki dinar”, i firme samim tim što su registrovane i imaju istaknutu tablu, a kazna koja se izriče, ili bar bi trebalo da se izriče zagađivačima, morala bi da bude u stvari pravična nadoknada za ono što su proizveli ne poštujući propise o maksimalno dozvoljenim koncentracijama štetnih materija koje ispuštaju u vodu, vazduh ili zemljište! Zakonski propisi o tome postoje kao i tačno definisani parametri na osnovu kojih se izračunava ta naknada – ali i pod pretpostavkom da se nedvosmisleno utvrdi nepoštovanje propisa o zaštiti životne sredine (jer se zagađenja događaju u „udarima” na prečistač otpadnih voda ili kvalitet vazduha koji svi udišemo pa je teško naknadno dokazati poreklo i koncentraciju ispuštenih otrova!), ko će biti u stanju da toj firmi naplati na milione dinara, dovede je u propast i ostavi radnike bez posla?
Problem je, prema tome, što Zakon o zaštiti životne sredine postoji samo na papiru, a sredstva potrebna za program koji se sastoji od praćenja stanja životne sredine, zaštite i razvoja zaštićenih prirodnih dobara, preventivnih i sanacionih programa i projekata, kao i obrazovnih i edukativnih aktivnosti, nisu mala. Ono u čemu se sastoje najnovije izmene Odluke jeste da će mala i srednja preduzeća obuhvaćena u tri kategorije imati mogućnost da im se umanji naknada za 25, odnosno 50 odsto, a godišnji paušal od 6.000 dinara ostaje za sve registrovane firme. Dakle, i one koje ne rade ili nisu ni toliko zaradile da mogu da plate ekološku naknadu!
S obzirom da nema nikoga ko bi smatrao da je u redu da u takvom slučaju plati makar i taj minimalni iznos, a da razlike čak i među malim i srednjim preduzećima itekako postoje, kao što su naveli članovi Opšteg udruženja preduzetnika u svom dopisu, ni izmenjena i dopunjena Odluka neće biti mnogo pravičnija prema obveznicima nego prethodna. Gde je, onda, rešenje?
Prvo što je potrebno učiniti jeste da se ekološka taksa, odnosno naknada, jasno odvoji od kazne – da ne bude „blanko dozvola” i opravdanje za zagađenja, ukoliko se tako ne misli, a verujemo da ne. Zatim, onaj ko ne posluje, to jest firma mu je u stanju mirovanja, ne bi trebalo da plaća ni dinar dodatno, a ne šest hiljada godišnje. I najzad, pošto je teško kategorisati preduzeća u mala, srednja i velika, za ona koja spadaju u zagađivače životne sredine naknadu treba odrediti na osnovu, recimo, procenta od prihoda koji su u toku godine ostvarila – jer, ko je više zaradio, taj je i više radio, i više je, dakle, raubovao prirodnu okolinu, pa je red više da plati! A za to nije potrebna posebna služba da prati i prikuplja podatke – dovoljna je poreska prijava koja se ionako podnosi svake godine, pa da se na osnovu nje utvrdi koliku naknadu dotična firma treba da plati, da li ima pravo na umanjenje ili čak oslobađanje od obaveze?! Ili da zainteresovani podnese takav zahtev i na odgovarajući način ga dokumentuje, što mu je svakako u interesu da učini.