Otvoreno

LIST IZLAZI PETKOM • GODINA III • BROJ 97• SUBOTICA, 8. MAJ 2008. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net

ISTINA VIŠE

„SUBOTIČKA TOPLANA” OKONČALA GREJANJE
Uspešno završena grejna sezona
• Problema u snabdevanju potrošača toplotnom energijom nije bilo i sistem je izdržao opterećenje, ocenjuju u „Toplani” • U program investicionih ulaganja ulaze nastavak rekonstrukcije magistralne mreže, zamena podstanica i rekonstrukcija parovodnog sistema „Kertvaroš”

Iako se grejna sezona zvanično završila 15. aprila, zbog pada temperatura trajala je nešto duže i sistem je tek pretprošlog vikenda isključen, ali je ostao u pripravnosti da se u slučaju potrebe ponovo aktivira za kratko vreme.
– Snabdevanje gasom bilo je uredno od strane dobavljača, a imali smo u rezervi i oko hiljadu tona mazuta koje nismo iskoristili, jer nije bilo vanrednih prilika – rekao je na konferenciji za novinare 16. aprila, Pero Rikić, direktor „Subotičke toplane”. – Rezultat prošlogodišnje rekonstrukcije magistralne mreže, koja je završena oko 80 odsto, značajno je poboljšano snabdevanje pojedinih delova konzuma i smanjenje gubitaka energije u transportu i gubitaka tople vode.
„Toplana” posluje likvidno, ali je zbog naplate u zaostatku u plaćanju dobavljaču gasa, što će do kraja maja biti izmireno. I pored poskupljenja gasa, grejanje za sada neće poskupeti, rekao je direktor preduzeća, a razlika za april pokriće se boljom naplatom i izmenama pojedinih stavki u finansijskim planovima. Naredno poskupljenje, međutim, predviđeno je za 6 odsto, što neće pokriti, kako ocenjuju u „Toplani”, ni polovinu povećanih troškova.
– U nastavku rekonstrukcije magistralne mreže, predstoji izgradnja dela za ulicu Nade Dimić, zatim zamena još 41 podstanice, a u krugu „Toplane” obaviće se rekonstrukcija glavnog cirkulacionog postrojenja, takođe uz podršku Evropske agencije za razvoj – rekao je Jene Dukai, glavni inženjer u „Toplani”. – Nove i savremenije podstanice omogućiće daljinsko regulisanje režima grejanja, pa čak i videonadzor nad rukovanjem u njima, jer je bilo slučajeva da su stanari neovlašćeno podešavali grejanje po sopstvenom nahođenju. M. Radojčin

RAČUNI

Korisnicima centralnog grejanja konačan obračun za sada već završenu grejnu sezonu stići će do kraja maja, a nakon toga imaće mogućnost do kraja jula, kada se za „Toplanu” završava obračunska godina, da plate razliku između akontativne cene i stvarno utrošene toplotne energije. Kako bi „Toplana” mogla da izmiri dospele obaveze prema dobavljačima, iz ovog javnog komunalnog preduzeća skreću pažnju korisnicima da svoje račune plate u predviđenom roku, do kraja jula ove godine, jer im je u interesu da izbegnu nepotrebne sudske troškove.

S ONE STRANE VESTI

INVENTAR POLITIČARSKE SVESTI
Zaraza ljudilom

U šta se sve čovek nije spreman pretvoriti kada jednom umisli da je iz ljudskog evoluirao u političko biće, pitanje je na koje se odgovori najjasnije nude u cikličnim razmacima, upravo proporcionalnim blizini datuma održavanja izbora.
Tako se, recimo, i u poslednjih nekoliko nedelja u bataljonima homo politicusa diljem lepe naše otadžbine probudio nagon da se za kratko vrate u stanje homo sapiensa i na taj se način prikažu kako su i oni, zapravo, samo obični ljudi. Istina, sa posebnim potrebama koje, ali, proizilaze iz specifičnosti posla kojem su se odali.
Taj proletnji zov, međutim, krije i bar dve zamke u koje – koliko se sa strane da videti – mnogi od njih redovito upadaju. Prva se tiče opasnosti od zaraze ljudilom kao posledice „nesnalaženja u novoj ulozi”, a druga – koja direktno proističe iz prve – rizika od „neuverljivosti glume”, koja je tim izraženija što se češće poseže za asortimanom „običnih osobina”.
Ostavimo li po strani beogradske i novosadske idole i njihovu patriotsko-socijalnu municiju kojom pune čela odanog im stada videćemo da se i u našoj sredini može pronaći pozamašan broj političara zaraženih ljudilom sa simptomima neuverljivih glumaca. Iako o tome niko normalan ne vodi kartoteku, repertoar kojeg sami kreiraju toliki je da se gotovo svakodnevno iz njega može izvući nečeg zanimljivog za kasnije posmatranje, analizu i dijagnozu.
Istina je da smo o tome već pisali, ali nije zgoreg početi sa bikovačkim primerom kada su se u tamošnjoj crkvi – nečim izazvani, nekako baš za Uskrs – kandidati za poslanike iz redova DS(HV)-a Nenad Ivanišević i Petar Kuntić u neuverljivim rolama običnog vjerujućeg puka odjednom uskrisili do ranga dušobrižnika, istina tematski prilagođenog njihovim stvarnim ulogama u odnosu na prisutne tog trenutka.
Inspiraciju Uskrsom fasovali su nakon toga i aktivisti G 17 plus, koji su valjda u ovom blagdanu pronašli inspiraciju za skupljanje peticije na Trgu slobode da jedan sokak u varoši dobije ime blaženopočivšeg Milana Mladenovića. Neverne tome, koje se o tome na štandu nisu raspitali i danas se mogu pitati zašto je baš pokojni vokal i gitarist „Ekatarine Velike” izvučen iz mrtvih za potrebe table na ulici a ne neko drugi? Odgovor će se, verovatno, jednom sam (u)kazati.
Svetinjama je ne tako davno po novinarima škropio i kandidat za odbornika sa „Srpske liste za Suboticu” Aleksandar Grubor uzvišenom besedom o tome kako je Kosovo najsvetiji deo Srbije. Slobodan da sam protumači smisao ove poslanice za javnost običan čovek može doći do zaključka da su Preševo, Novi Pazar, Kragujevac, Negotin, Uzdin, Deronje, Čantavir ili grad u kojem i sam Aleksandar Grubor živi manje sveti i možda manje važni delovi ove zemlje. Shodno tome, sledi zaključak i o stanovnicima pomenutih sredina.
Može se, naravno, politički Gregor Samsa iz tela tek probuđenog Kukca preobraziti i u Otvarač poput, recimo, Modesta Dulića koji je juče za kratko napustio svoje stalno prebivalište u DS-u i u svojstvu pokrajinskog sekretara za sport i omladinu otvorio sportski teren u Osnovnoj školi „Sonja Marinković”. Ali, budimo realni pa recimo da su se u Otvarač nedavno preobrazili i Dragan Trklja i Nebojša Janjić sa iste adrese kao i Modest Dulić, otvarajući u Bačkom Dušanovu početak uličnih radova, te i odlazeći gradonačelnik Geza Kučera u društvu svog prestolonaslednika Ištvana Pastora i svite iz Mađarske koalicije, „otvarajući kanalizaciju” u Splitskoj aleji na Paliću, te gasovod na Kelebiji.
Može se politički Gregor Samsa, naravno, iz stanja Kukca preobraziti i u Kameleona poput, na primer, Blaška Gabrića kod kojeg je, posebno za novine, jedino problem od koje boje prvo početi: da li od zelene (Blaško Gabrić je predsednik Ekološke stranke Vojvodine) ili od crvene (Blaško Gabrić je i počasni član Komunista Subotice); da li od crne (Blaško Gabrić strepi da će deponija biti leglo lisica, pacova i Cigana) ili od belo-plave (Blaško Gabrić je i deklarisani borac za prava Bunjevaca); da li od plavo-belo-crvene (Blaško Gabrić je vlasnik „Mini Jugoslavije”) ili od crveno-bele (Blaško Gabrić se iz kapitalističke Kanade u Jugoslaviju i sam vratio kao kapitalist socijalističkih uverenja)?
Koliko je ova zaraza opasna svedoči i podatak da ona veoma lako sa likova iz ovog štiva može preći i na njihove manje ambiciozne sledbenike. Primeri za to su, recimo, nedavni napad anonimnih Sluzavaca na dvoje aktivista DS-a na „Prozivki” ili još nedavniji za prvomajske praznike na Paliću.
Glavni problem u celoj ovoj priči tiče se, međutim, samog poverenja pastve u svojom voljom izabrane pastire. Ako ni egzaktni podaci, korišteni iz arhiva predizborne lokalne kampanje maj 2008., ne pomažu da u glavi proradi crv sumnje u odnosu reč – delo, a koji se tiče blanko poverenja za upravljanje svim sferama javnog života, onda još jedno pitanje za kraj: da li biste nekom od poznatih Vam političkih likova dopustili da direktno raspolaže Vašim žiro računom pošto indirektno na njega i tako utiče? Z. R.

PISMA ČITALACA

Profil prijatelja

Kada se kaže profil, uglavnom se misli na levi ili desni profil lica. Da li je nos velik i kriv ili je u pitanju mali prćast nosić...
Ja u ovom momentu mislim na neki sasvim drugačiji profil.
Profil prijatelja, ali nekako celo lice i ono što se krije iza tog licamaske. Da li je svaki prijatelj baš prijatelj i do kada?
Vrlo diskutabilno! Recite vi meni.
A evo i priče.
Oženivši se, ostao je bez krova nad glavom, a u susret mu je izašla drugarica iz srednje škole.
Ustupila mu je kuću svojih roditelja na korištenje, bez ikakve nadoknade, samo struju i vodu da plati. Mnogo lep gest sa njene strane. Bilo bi lepo da ima više ovako plemenitih ljudi.
Ali, dotični je uništio kuću (ili bolje reći demolirao je).
Poskidao je itisone, nije krečio, uništio neke slike, porušio neke prateće objekte... Drugim rečima – zapustio je kuću.
Račune, naravno, nije platio.
A i ko danas još plaća struju? Ima on na šta pametnije da potroši platu.
Tada je ljubazno zamoljen da se iseli iz kuće, što je i uradio.
Za sobom je ostavio dug za struju (oko 10.000 dinara), vrata bez brave za ključ i ogroman haos. Otišao je bez „Hvala” nekome ko mu je izašao u susret u teškom periodu.
Sada se više ne javlja na telefon, a i što bi se on i javio.
Pa vi meni sada recite – kakav je ovo profil?
Tri drugarice

KAKO NAS DRUGI VIDE
Vojvođanska pozorišta na sceni

Veče provedeno na sceni. U okruženju glumaca. Prevod na video-bimu. Pozorište „Kosztolányi Dezse” iz Subotice igra predstavu „Urbi et orbi”. Jezički sloj predstave, sa šokantnom otvorenošću, primam, nažalost, prepričan. Kao eho, bez boje i ukusa. Glumci igraju stanja krajne otvorenosti. Granica unutrašnjih dilema se mnogostruko prelazi – piše između ostalog Zoran Slavić u poslednjem broju „Zrenjaninskih novina”.
Andrea Erdelj, kao Žuži, fizički i psihički iskače preko svih granica artističke fikcije. Prate je u stopu Marta Bereš, Imre Alek Mikeš i Arpad Mesaroš, igrom koja nalikuje na čas anatomije. Duše, morala, vere, emocija i – genitalija. Čin blizak pozorištu, ali ipak više ritual, ili nemilosrdna igra istine. Ponekad sve zaliči na isterivanje đavola, u čemu je reditelj Andraš Urban egzorcist i terapeut.
Dečje pozorište iz Subotice igra „Čovečuljka”. Bez teksta, iako na afiši piše da se igra na mađarskom. Fabula jednostavna: čovek je smrtan ali... Monotoniju donekle sprečava poigravanje sa hartijom koja je opšti materijal. Ako su deca shvatila poruku, tim bolje...
Predstava Dečijeg pozorišta iz Subotice. Do didaktičnosti ogoljena fabula Vilhelma Haufa. Na „hendikepiran” tekst došla su minimalistička scenografija i kostim, što stvara zagušljiv scenski osećaj. Jedino osmišljenija, slojevitija i intrigantnija igra Nede Miljković, donekle i brzina promena, čine predstavu podnošljivom. Kako je tek bilo deci koja su odrasla na zrenjaninskom lutkarskom svetu.
Večernja predstava „Sabirni centar” Dušana Kovačevića i Pozorišta iz Subotice. Crnohumorna drama iz drugog ešalona savremenog klasika. Andraš Urban, reditelj koji voli da pomera etablirane standarde i glumačke granice, bez znatnijih intervencija, ubrzava događanja, uvodi kolektivnu igru, glumce motiviše da izađu iz stereotipa. Ali, sve ostaje u okvirima onoga što ansambl može. Jovan Ristovski, Ljubiša Ristović, Jelena Mihajlović – malo više od ostalih.

NEPOSREDNO

Čija je „Dužijanca”?
Piše: Grga Bačlija

Obraćam Vam se u povodu napisa Vašeg novinara (Z. R.) pod naslovom „MALI JUBILEJ” i nadnaslovom „BLAGOSLOVOM ŽITA NA VERUŠIĆU POČELA „DUŽIJANCA” (strana 3), u Vašem cenjenom nedeljniku, od 30. 04. 2008.
Naime, u napisu Vašeg novinara prikazana je i opisana prva manifestacija u sklopu održavanja ovogodišnjih žetelačkih svečanosti „Dužijance” 2008. godine, i s fotografijom na kojoj se primećuje lik vlč. Andrije Kopilovića u ritualnom položaju škropljenja mladog žita, na njivi Josipa Kujundžića, na kojoj će se inače održati i takmičenje risara 12. jula, objavljeni su i delovi monologa, ili pak odgovara na postavljena novinarska pitanja, na konferenciji za štampu koju je upriličio Organizacioni odbor „Dužijance” 2008, u zajednici sa predstavnicima, odnosno čelnicima HKC „Bunjevačko kolo” - gospodom Davorom Dulićem, direktorom tog Centra, te Ivanom Stipićem, novoizabranim predsednikom Centra (HKC „BK”).
U izjavi direktora HKC „Bunjevačko kolo”, a istovremeno u „dvojnom” svojstvu i predsednika Organizacionog odbora „Dužijanca” 2008. godine, navodi se da se ove godine, uzgred obeleževa i 40. godina od njenog izlaska iz crkvenih okvira (misli se na izlazak priredbe na subotičke ulice), pa se „odlučilo da njezin sadržaj pojačamo na nekoliko načina” (završen prepričani citat u slobodnoj interpretaciji).
Šta reći na ove nebuloze. Ništa, takoreći!
Devedesetih godina „Dužijanca” se opet na „mala vrata” vratila u crkvene okvire, jer joj je dat prenaglašeni crkveno-katolički i duhovni karakter, koju nije imala u momentu njenog reosnivanja tokom i u periodu od 1968. godine, do 1991. godine.
Naime, od „izvorne” Dužijance iz 1968, godine nema ni traga, kako u samom scenariju, koji se sastojao iz nekoliko programskih celina (istorijski deo narodnih nošnji ovdašnjih Bunjevaca, radni deo, sa prikazom „živih slika” pojedinih faza obrade žitnih polja, revijom i smotrom kulturno-umetničkih društava u završnoj povorci...) i koja je tada bila više nego privlačna ne samo za naše sugrađane nego i za turiste izvan Subotice (citiram reči Davora Dulića) iz pomenutog napisa.
Svojevrsna novotarija je tobože u ideji da se ove godine organizuje i upriliči održavanje i neke paralelne „Dičije Dužijance” sa još nepoznatim sadržajem i oblikom i mestom održavanja. Ovakva „veštačka” podela na mlade i stare, nije primerena za priredbu „Dužijance” i ista odudara od njenog izvornog narodnog običaja, koji se vekovima održavao na bunjevačkim salašima, a 1911. godine je ona preneta u crkvene okvire, zahvaljujući tadašnjem župniku crkve Sv. Rok” Blašku Rajiću, a koja se 1968. „transformisala” u pravu gradsku turističku manifestaciju sa stotinu hiljada posmatrača i više hiljada učesnika u raznim priredbama te drevne manifestacije ovdašnjih Bunjevaca, i koja nažalost nikada više neće biti prevaziđena. Ako se već želi napraviti neka „dičija Dužijanca” onda bi trebalo u većoj meri deci svih uzrasta do punoletstva, dati mogućnost da u priredbama „Dužijance” učestvuje, kako u samoj povorci, tako i na folklornim priredbama u sklopu priredaba „Dužijance”.
Nekada se takođe organizovao i vašar na trgovima i ulicama našeg grada kada je grad bukvalno vrvio od naroda, i zabavnih sadržaja, koje ovakve manifestacije trebaju i moraju imati, kao što to rade i u Hrvatskoj na sličnim manifestacijama, kao što su to „Vinkovačke jeseni”, „Đakovački vezovi”, „Bradsko kolo”...
Što se pak tiče odgovora vlč. Andrije Kopilovića, člana Organizacionog odbora, od 32 člana, koji sačinjavaju još i troje drugih sveštenika, a na pitanje Vašeg novinara: „šta je do sada urađeno na planu turističke promocije ,Dužijance’ i kako na centralnu proslavu vratiti veći broj ljudi”, isti daje nemušti odgovor tobože pod isprikom „da ljudigrađani ne mogu stajati više od pola sata i čekati nešto”.
Zaboga, pa i na samoj misi koja se održava u crkvenom parku neposredno uz katedralu Sv Tezerije Avilske, vjernici, odnosno građani stoje više od dva sata koliko traju „misna slavlja” koja se održavaju uoči polaska povorke.
Narod bi itekako stajao i više od „pola sata”, ako bi centralna povorka imala neki sadržaj, kojeg nažalost u poslednjih desetak godina nema, i zato ih i bojkotuju, jer se prikazuju žive slike stereotipnog i već viđenog izgleda, a sama povorka se svodi na običnu smotru folklornih kulturno-umetničkih društava. Ovo se takođe tobože pravda nekim promenama sociološkog i psihološkog uticaja na građane odnosno mlade i „da živimo u neko drugo vrijeme i nemamo vremena u gradu provesti 4 sata” – kaže vlč. Kopilović.
– Još kako bi građani rado stajali više sati na trgovima i ulicama našeg grada, da postoje paralelni sadržaji kao što je to nekad bilo u periodu od 1968. do 1972. godine, kada je grad bio svojevrsna košnica, svih naroda, i turista koji su samo zbog „Dužijance” dolazili u naš grad i na Palić.
Nažalost, sa ovakvim „duhovnim” sadržajem, članovi Organizacionog odbora neće biti nikada u stanju privući veći broj gledalaca i učesnika, utoliko pre što „Dužijanca” nije samo duhovna priredba, niti je to ikada bila, već narodna običajna, radna, vesela manifestacija. Zaboga, ne priređuje se „Dužijanca” samo za pripadnike katoličke veroispovesti, već i za sve građane našeg grada i turiste, koje čelnici Organizacionog odbora tako željno očekuju, jer u našem gradu žive i rade pripadnici i drugih verskih konfesija, a priredba se finansira iz budžeta svih poreskih obveznika naše opštine, pa po tom osnovu ne može biti samo katolička i duhovna.
Ispada da HKC „Bunjevačko kolo” priređuje i prikazuje jedan narodni običaj Bunjevaca, u kojem bunjevačka populacija ne učestvuje, kao ni njihove institucije (Bunjevački nacionalni savet, Bunjevačka matica, KUD „Bunjevka”, „Bunjevački kulturni centar” i drugi), koji uzgred rečeno mirno spavaju i ne reaguju na ovakvo nakaradno priređivanje njihovog običaja, pa ih ovim putem javno prozivam i pozivam da se javno uključe u nastavak ove polemike, a Redakciji vašeg nedeljnika predlažem da otvori stranice i pokrene sučeljavanje predloga i mišljenja o tome kome se i kako organizuje „Dužijanca” i sa kojim sadržajima i da li je to „ono pravo”.