– Mislim da su napisi i napadi na našu sugrađanku gospođu Ivanu Dulić-Marković u raznim sredstvima informisanja u krajnjoj meri neukusni i neprimereni savremenom političkom razmišljanju. Ivana Dulić Marković je političar evropskog razmišljanja i ni u kom slučaju ne može biti meta napada određenih grupacija i interesnih grupa. Ona je bila naš gost na Dužijanci, pozvali smo je u dogovoru sa Organizacionim odborom i bili smo ponosni što je naša Subotičanka potpredsednica Vlade bila prisutna na toj svečanosti – rekao je gradonačelnik Geza Kučera povodom izjava Mirka Bajića na nedavno održanoj konferenciji za novinare na kojoj je on postavio pitanje ko je pozvao gradonačelnika Osijeka Antu Đapića na „Dužijancu” i zašto je Ivana Dulić-Marković, kao potpredsednica Vlade, bila na istom ručku s njim.
Gradonačelnik Geza Kučera je na uobičajenoj konferenciji za novinare u ponedeljak, 28. avgusta, podsetio da je Subotica grad koji je učinio prvi korak da se loši odnosi između Hrvatske i Srbije na neki način poprave i krenu putem pomirenja, kao i da je potpisivanje Povelje o saradnji sa Osijekom, pre tri godine, nastavak duge tradicije saradnje ove dve regije. Kučera je takođe podsetio da je od tada Subotica u dva navrata bila domaćin susreta predstavnika dveju država na najvišem nivou, prilikom boravka predsednika Tadića i Mesića, te nedavno i predsednika Vlade Ive Sanadera.

Tolerancija – Verujem da je Kuntić tu izjavu dao u svojstvu predsednika stranke, jer kao moj zamenik takve stvari ne može izjaviti. Sa njim još nisam razgovarao pošto je bio na odmoru, ali ako je izjavu dao u svojstvu potpredsednika onda će biti određnih sankcija, normalno. Mislim da niko, a posebno ne pripadnik jedne manjinske stranke nema pravo da daje takve prognoze. Ako Subotica promoviše toleranciju onda svako u Subotici, a posebno rukovodioci političkih stranaka, moraju biti tolerantni – rekao je gradonačelnik Geza Kučera povodom izjave potpredsednika opštine i predsednika DSHV Petra Kuntića da će „za nekoliko godina Bunjevci biti stvar prošlosti”, objavljene u zagrebačkom „Globusu”.

– Mislim da je normalno da na „Dužijancu” pozovemo predstavnike svih naših prijateljskih gradova. Takve pozive upućujemo gradovima i na njima je da odluče koga će poslati na takvu manifestaciju. Što je Osijek poslao aktuelnog demokratski izabranog svog gradonačenika za ljude evropskog razmišljanja je sasvim normalno i mi od toga nismo mogli i nismo smeli da napravimo nikakav problem. Sve dok u svetu postoje pravila, postoje sudovi koji treba da kažu svoje mišljenje o tome, a to nisu uradili, naša je obaveza da poštujemo svakog gosta ravnomerno, a ne znam kakva je mogla da bude veza između gospođe Marković i gospodina Đapića. Gospođa Marković je bila naš gost, ona je naša sugrađanka i bila je počastvovana time što je mogla sedeti za stolom sa biskupima koji su posebno tražili da ona bude prisutna. Mislim da sva takva nagađanja i zla namera ne vode ka jednom sveopštem pozitivnom evropskom razmišljanju – istakao je gradonačelnik Geza Kučera.
S. M.

KLJUČAONICA
Piše: Savo Duvnjak

Mesto gde se ostvaruju snovi
Piše: Nataša Martić, psiholog, Subotičanka,
zaposlena u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Sopotu

Tri venčanja i...
I ja! Vreme svadbi, slavlja i sve po redu. Vreme običaja. Pa i onog običaja, ili pravila o momentu kada bi osobe muškog ili ženskog pola trebale da stupe u bračnu zajednicu.
Tri venčanja mojih prijateljica su bila idealna polazna stanica da se podsetim činjenice o broju mojih godina i kako se one kotiraju u svetu odraslih i u svetu sklopljenih, odnosno potencijalnih brakova. Imam 28 godina. Osvrtom na meni bliske ljude, svi su na korak ili dva do uranjanja u bračne vode. Ili su već tamo. A ja sam izbezumljena od gomile pitanja, upitnih pogleda i komentara. I zaista, kada je pravo vreme da se stupi u brak? Da li sam ja zaista krizna grupacija? I kada čovek oseti da je spreman na tu vrstu, pa recimo, obaveze?
Vraćanje u rodni grad za mene je sada dovedeno u vezu sa odgovaranjem na pitanja o mom bračnom statusu. S obzirom da je taj odgovor negativan, spremam se za podizanje obrva i izraze lica koji postaju upitni. Očekuje se objašnjenje. Bilo da vam je pitanje postavila bliska osoba ili ne. I šta tada uraditi ili reći? Kiselo se nasmešiti uz sleganje ramena, pravdati se izjavama: „Pa još nije naišao pravi”, „Još uvek me niko nije pitao” i slično, ili jednostavno prećutati. Obično biram ovo poslednje. Uz prelazak na drugu temu. Za sada je ova tehnika uspešna.

Sa druge strane, ako vaši prijatelji žele da izbegnu pitanja, prebacuju se na podsećanja kako ste vi na redu. Zar za to postoji red? I zašto je prst sudbine baš u mene uperen? Tu je, naravno, i bacanje bidermajera na venčanjima... Dobro je, pa nikada nisam u prvim redovima. Ne znam kako bih na kraj izašla sa onim što sledi nakon hvatanja istog. Zatim, tu su i reklame... Zašto su žene uvek predstavljene kao da žele što pre da se udaju? Žene se predstavljaju kao željne obaveza, a muškarci kao da beže od toga.

Situacije koje, ipak, zahtevaju najviše strpljenja jesu one u kojima vaši bližnji traže pravu priliku za vas. Pa tada slede predlozi sa svim generalijama konkretne persone. Zapitate se, možda se i o vama ovako govori u društvu drugih. Jer, i vi ste ta potencijalna persona kojoj treba pomoć da pronađe osobu svog života. A šta ako ste osoba koja ne želi da se uda? Ili jednostavno neće? Uporedite to sa vašim poslovnim angažovanjem. Radite posao koji volite, ali koji vam, po mišljenju drugih, ne obezbeđuje dovoljno finansijskih sredstava. Ne po vašem mišljenju, već mišljenju drugih. I tada kreće njihova potraga!!! Pa, slično je i sa bračnim drugom... Tačnije, bračnim statusom. Jer sada više nije bitno sa kim, nego sa nekim, jer vreme neumitno ističe... Biološki sat otkucava... Tik-tak, tik-tak... I onda se osećate kao devojčica koja je nešto pogrešila, a majka, vaš alter ego, koja vas prekorno gleda, uz onaj podignuti kažiprst, koji kao da sam za sebe govori: „Znaš li ti koliko imaš godina?”... Ova rečenica se provlači kroz ceo vaš život. Jer kada ste hteli više slobode, na primer prvog dečka (svi se toga sećamo), upotrebljena je u kontekstu u kome označava kako ste još uvek premladi za tako nešto. Gde je tačka preloma kada ta rečenica dobija drugačije, odnosno suprotno značenje? To ni oni sami, verovatno, ne znaju... Ali znaju da je prekasno.

I tako se nosite sa rečenicom: „Uvek deveruša, nikada mlada...” No, da ne budemo tako radikalni. Možda, ipak, želite da se udate. Ali ne po svaku cenu. Pronalaženje prave osobe, ako definicija toga postoji, je izvesno. Ako ste svesni činjenice da sa godinama i vaši kriterijumi rastu, moći ćete da to iskoristite i upotrebite na pravi način. Ali, zašto govoriti o metodama, načinima, uspešnim ili neuspešnim. Nema gotovih recepata, to je nešto što vam život donese, a na vama je da taj život i živite. Sa supružnikom. Ili, na kraju krajeva, bez njega. Izbor je na vama, kao i odgovornost za posledice koje nastaju takvim izborom. Koji god da je. U svakom slučaju ćete izaći na kraj sa okolinom na jedan od dva načina. Prvi, da se udate i prekinete agoniju upoznavanja drugih „mučenika” i drugi, da kažete svima da to nije njihov problem. Naravno, ako ste već ovoliko čekali, nemojte se udati samo da biste se udali. Izaberite nekog sa kim ćete moći i provesti taj zajednički život. Ako ništa više, nekog ko će vas dobro nasmejati s vremena na vreme. Nekoga sa kim ćete moći da se prisećate svih ovih predbračnih potraga i da se smejete do iznemoglosti. Jer, koliko god da vam to deluje sada strašno, to je, ipak, samo za dobar smeh...
U vezi sa svim ovim treba izneti i neki stav. Mislim sam da su godine irelevantne za zasnivanje bračne zajednice. Svi mi želimo da imamo osobu pored sebe sa kojom ćemo biti bliski.
Na kraju krajeva, sa izuzetkom devijantne populacije, mi smo socijalna bića. Momenat donošenja jedne takve odluke je stvar individualnog osećanja kada i sa kim to treba učiniti. Godine su nebitne, jer je osećanje spremnosti za takvu promenu i prihvatanje odgovornosti za takav korak (a oni koji su već u tim vodama vam to mogu i potvrditi) ono što je presudno i odlučujuće. Zato, srećno!

Zaista je bilo samo pitanje dana, odnosno godine, pa da ove takozvane žetvene svečanosti – poznate i kao „Dužijanca” – dožive svoju apsolutnu bizarnost, odnosno da se prikažu u svoj svojoj suštini. I da zaista zato definitivno budu „pokošene” sve strpljivosti, tolerancije i sva „zatvaranja očiju” – navodnog mira radi!
Jer, zamišljene kao glamurozni praznik žita i proslava novog hleba, ove svečanosti su od samog početka svoje obnove nakon II svetskog rata (1968) bile (i ostale) opterećene raznim vidovima i oblicima nacionalnog nadmetanja i nametanja, da bi u „socrealističkim” vremenima doživele čak i to da budu uzrok i za jednu pirotehničku tragediju u centru grada, a potom, nakon ovladavanja višestranačja i (pseudo)demokratskih procesa, opet postale sredstvo za nacionalnu majorizaciju i nadmetanja oko prava na njihovo organizovanje, a dabome i sadržajno osmišljavanje...
Umesto da tu manifestaciju (svojevremeno ambiciozno zamišljenu za privlačenje turista) priprema i realizuje ozbiljna opštinska (turistička) institucija, te da se oko nje angažuju renomirani scenaristi, reditelji, glumci, scenografi, kostimografi... – zapravo ljudi od struke – ova se priredba izmetnula u „vlasništvo” kulturno-prosvjetnog društva jedne nacionalne manjine i jedne religijske konfesije.

Bio je to zapravo početak programske erozije ovog „turističkog igrokaza”, njegovo pretvaranje u političku tribinu i crkvenu ceremoniju, okoštavajući na taj način i njegov sadržaj u diletantski stereotip, a suštinu priredbe u malograđansko nadmetanje, ali i NAMETANJE gradu i svim građanima tog svog neprikosovenog jednonacionalnog pogleda na tako prisvojeni praznik. Naravno, uz obaveznu, ali i prenaglašenu religijsku komponentu, uz obilje propovedi i neizbežni vonj tamjana...
A sve se to – opet: naravno – finansira iz zajedničke budžetske kase svih stanovnika ovog grada i ove opštine. Tako već godinama to traje... Niko – sem sporadičnih pokušaja pojedinaca – da progovori koju reč protiv ovakvog manira. Valjda (opet) – da se ne uznemirava „mirni suživot” građana ove sredine, koji, čini se, počiva na četiri uporišta, s tim što se (bar) jedno stalno izvitoperava...
I – onda – prst u oko i takvom „suživotu”: u njega (a u povodu baš tog „praznika žita i prvoga kruha”), naime, bane (nezvani) gost iz susedne države i to u svojstvu lidera jedne od najradikalnijih antisrpskih ksenofobnih stranaka.
Da se nešto razumemo: što se tiče radikalnih političkih opcija, imamo ih i mi „na izvoz”. Baš bi bilo zanimljivo saznati kako bi taj „naš” tamo bio dočekan!
I – ispraćen!!!

P.S.: Možda je i ova (okasnela) kritička beleška zapravo svojevrsni izraz i našeg konformističkog pristupa pomenutoj nacionalističkoj eskapadi. Naime, u međuvremenu su o njoj svoje kritičke opaske već ispisali i mnogi drugi listovi. Tako, na primer, pored renomirane „Politike”, o (ne)zvanom gostu iz Hrvatske piše i ugledni NIN, upoređujući halabuku koju su podigli neki političari zbog posete francuskog desničara Žan-Mari Le Pena moto-trkama u Vršcu, sa ovdašnjim slučajem kada su te iste vajne demokrate sasvim indiferentno primile dolazak u Suboticu hrvatskog ultranacionaliste. Tiražni NIN, tako, između ostalog beleži:
„... a tih dana Suboticu je posetio Ante Đapić, lider Hrvatske stranke prava, ultradesničar s koje god strane da se pogleda. Ručali su sa njim potpredsednica Vlade Srbije Ivana Dulić-Marković i njen poluprezimenjak Predrag, predsednik Skupštine Srbije.
Čelnicima G17 plus, s pravom kivnim na periodične izlive mržnji domaćih radikala, začudo ni najmanje nije smetalo što je Đapić svoju „slavu” stekao propovedajući mržnju prema Srbima i tražeći njihovu krv...”
Zato, evo, i našeg (možda i odocnelog) osvrta. Jer, prećutati da ste dobili šamarčinu, sasvim izvesno može da znači da će te ostati nemi i kada dobijete – debele batine! A sve to, valjda, zbog „mirnog suživota” u ovoj navodno harmoničnoj višenacionalnoj i višekonfesionalnoj sredini... Pa, dokle tako ljudi, za boga miloga?!