PROFESORICE ANA ZILIH I KATINKA HEGEDIŠ PRIPREMALE DEČJU PREDSTAVU NA – NEMAČKOM JEZIKU
Učenje i na pozornici

Prepuna sala Dečjeg pozorišta dočekala je 23. juna predstavu „Snežana i sedam patuljaka” (tačnije, njenu parodiju). Širom sveta poznatu priču o crnokosoj lepotici koju poljupcem spasava princ na belom konju, deca je vrlo dobro znaju, bez obzira na jezik, pa su je razumela iako je ovaj put bila na nemačkom. Profesorice nemačkog jezika Ana Zilih i Katinka Hegediš su celu školsku 2004/2005. sa učenicima nekoliko osnovnih škola iz Subotice, kojima je nemački prvi ili drugi strani jezik, pripremale ovu predstavu koja je prikazana i u okviru Petog međunarodnog kazališnog festivala u Osijeku, (Hrvatska). Učenici, kojh je najviše iz OŠ „Sečenji Ištvan”, bili su okupljeni u pozorišnu grupu „Mladi Nibelunzi”, nazvanu tako po čuvenom nemačkom mitu gde se junaci, između ostalog, suočavaju sa strašnim zmajem i tragaju za izgubljenim blagom.
– Deca su izmislila tekst na maternjem jeziku, mi smo ga prevele, uradile dramaturgiju... Na „Snežani” smo radili po dva sata svake srede godinu dana. Nije reč o pravoj bajci, već o parodiji, u kojoj sedam patuljaka – repera štite Snežanu od veštice, maćehe... Za razliku od „prave” Snežane, ova u našoj predstavi je histerična, razmažena, izazovno se oblači... Tu se pojavljuje i raznosač pice, čak i Bred Pit, ali na kraju pravi princ pobeđuje. Zanimljivo je da se lepa Snežana nije otrovala jabukom koju joj je poslala veštica, već otrovnim gljivama – sa pice! I muzika je moderna, predstava se završava velikim hitom poznate nemačke pevačice Nene „99 balona”... – objašnjava Katinka Hegediš.
Značaj ove predstave se, između ostalog, ogleda i u činjenici da je ovoga leta, nakon duge pauze od 60 godina, u Subotici prvi put izvedena predstava na nemačkom jeziku:
– Deca nisu samo „nabubala” tekst, već su dobro znala o čemu se radi. Korigovale smo im izgovor, da sve zvuči kao na „pravom” nemačkom jeziku. Zato nam je i trebalo godina dana – da se sve iskristališe, da bude na nivou. Posebno bismo se zahvalile glumcu Narodnog pozorišta u Subotici Atili Mešu koji je nekoliko puta došao i pomogao deci, uputio ih kako da se kreću na sceni, delio savete... Predstava ima i edukativnu funkciju jer će decu koja je pogledaju zainteresovati za jedan strani jezik, podstaći ih na učenje... – zaključuje Ana Zilih.
T. M.

PRAKSA
Piše: Sandra Janić, psiholog

Bliskost i izolacija

Izolacija i bliskost: Izolacija i bliskost (intimnost) predstavljaju dva pola jedne dimenzije. Kada govorimo o izolaciji možemo razlikovati dva tipa izolacije: međuljudsku i onu unutar same ličnosti. Osoba doživljava interpersonalnu izolaciju ili samoću ukoliko nema dovoljno socijalnih veština ili ličnog stila koji omogućavaju bliske društvene interakcije, dok se izolacija unutar ličnosti pojavljuje kad se otcepe delovi selfa, kao na primer kad osoba otcepi emocije od sećanja na događaj.
Optimalna izolovanost u funkciji psihološkog funkcionisanja: Izolovanost u izvesnom stepenu utiče na efikasnost psihološkog funkcionisanja ličnosti. Bez relativne izolovanosti ne bi postojale jasne granice identiteta, ni međusobna različitost, dok s druge strane postoji i gornja granica izolovanosti, koja dovodi do rigidnog zatvaranja, samodovoljnosti, preterane usamljenosti i drugih vrsta disfunkcionalnosti. Između tog donjeg i gornjeg praga za svaku ličnost postoji optimalna izolovanost, koja omogućava razvoj individue u društvu. Prema tome, zdravo funkcionisanje podrazumeva sposobnost za bliskost kao i sposobnost za distancu.
Razvojni aspekt: Razvojno gledano, posle faze simbiotske zavisnosti u detinjstvu, prolazimo kroz fazu pubertetske, buntovne pseudonezavisnosti, da bismo zatim ušli u fazu zrele međuzavisnosti sa nekim ljudima iz svoje okoline. Faza odraslosti, po Eriksonu, predstavlja fazu razvoja u kojoj osoba stiče osećanje prisnosti i izbegava osećanje izolovanosti. Ukoliko je osoba prebrodila razvojne zadatke iz prethodnih faza, ona je spremna da se poveže s drugima i da stupi s drugima u bliske odnose.
Socijalna i emocionalna usamljenost: Možemo govoriti još i o podeli na socijalnu usamljenost, koju opisuje kvantitet socijalnih kontakata i nedostatak socijalnih aktivnosti, dok se emocionalna usamljenost ogleda u kvalitetu kontakata i nedostatku bliskih odnosa s drugima.
Tri tipa interpersonalnog reagovanja: Poznata su tri tipa interpersonalnog reagovanja: kretanje ka ljudima, kretanje protiv ljudi i izbegavanje ljudi. Tendenciju ka ljudima karakteriše upadljiva potreba za ljubavlju i odobravanjem. Takvoj osobi je neophodno da bude omiljena, voljena, prihvaćena, priznata, cenjena. Kretanje protiv ljudi ukazuje na težnju osobe da se ističe, stiče prestiž i priznanje. Jaka je potreba takvih osoba i da druge nadmudri ili izmanipuliše. Treći tip reagovanja je izbegavanje ljudi, koje se oslikava kroz povučenost, samodovoljnost i nekonvencionalnost.
Intimnost – temeljna ljudska potreba: Bliskost je jedna od temeljnih ljudskih potreba. Ona podrazumeva otvorenost prema nekoj osobi, osećanje zajedništva, međusobno poverenje i odanost. Bliskost je važna za našu emocionalnu stabilnost i duševno zdravlje, za naše zadovoljstvo, kao i za prevladavanje teških životnih situacija.
Ljudi koje volimo zauzimaju posebno mesto u našem unutrašnjem, psihičkom svetu. Uspeh u ostvarivanju bliskih odnosa sa drugima zavisi od primarnog odnosa, koji je uspostavljen između deteta i značajnih roditeljskih figura od najranijeg perioda života. Roditeljske poruke koje imaju uticaja na odluke koje dete od detinjstva donosi i koje ga prate kroz život, odnose se i na oblast bliskosti. Retka razmena fizičkog dodira između deteta i roditelja može da ima značenje u pravcu zabrane na emocionalnu bliskost. Porodice u kojima se nikad ne razgovara o osećanjima takođe impliciraju istu poruku. Gubitak roditelja u ranom detinjstvu može takođe da provocira probleme u domenu bliskosti, usled pogrešnog zaključka malog deteta, koje gubitak roditelja shvata kao napuštanje, što dovodi do gubitka poverenja i straha od emocionalnog vezivanja s ciljem da se izbegne bolno iskustvo gubitka. Otežano uspostavljanje bliskosti u odraslom periodu javlja se i kod ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi nasilju, s obzirom da je distanciranje od nasilnog roditelja imalo u detinjstvu funkciju samozaštite.
I na kraju... Ispravno zvuči rečenica da je važno naći svoje mesto među ljudima, svoje specifično mesto, koje nije ni ispod ljudi, ni iznad, ni bez ljudi. Intimnost, to jest bliskost označava otvorenu razmenu autentičnih osećanja, misli, stavova, potreba i želja između osoba, što je cilj kome valja težiti.

IMA LI POSLA ZA SREDNJOŠKOLCE I STUDENTE TOKOM RASPUSTA
Džeparac „na mišice”
• Posredstvom omladinskih zadruga najčešće se nude teži poslovi koji su za muškarce,dok se devojke moraju naoružati strpljenjem

Većina poslova koje omladinske zadruge nude svojim članovima su fizički poslovi u poljoprivredi, na utovaru i istovaru voća i semenske robe i na proizvodnim linijama pojedinih firmi koje angažuju sezonsku radnu snagu, saznali smo u subotičkim zadrugama „Građevinac”, „Omladinac” i „Biznis” koje beleže i ove godine povećano interesovanje srednjoškolske i studentske omladine za rad tokom letnjeg raspusta.
– Potražnja za poslovima tokom leta veća je od ponude – kaže Obrad Jančić, direktor Omladinske zadruge „Omladinac”.
– Dok su firme dobro radile, deo poslova koji spadaju u povremene i privremene prebacivan je zadrugama, pa su naši članovi imali više mogućnosti da biraju gde će da rade. Ova godina je jedna od najlošijih po ponudi poslova, pa nismo ni prihvatili obezbeđenja radne snage u poljoprivredi, jer su zarade bile jako niske. Branje višanja se plaćalo 6 dinara po kilogramu, a kada se od zarade odbije trošak prevoza i obroka, ostajalo je svega koja stotina dinara na dan.
Za pomoćne poslove na građevini ili kopačke poslove, koji su u nekim ranijim vremenima bili najpopularniji za mladiće, investitori i preduzetnici uglavnom angažuju radnu snagu „na crno”.
– Devojke su u još nepovoljnijem položaju. Njima smo obezbeđivali čišćenje kancelarija, banki, promotivne poslove, ali je za to moguće angažovati jedan manji broj. Od ‘90-ih godina naovamo ponuda posla je deset puta manja, dok je potražnja ostala na istom nivou – kaže direktor „Omladinca”.
U omladinskoj zadruzi „Biznis” potvrđuju da su smanjene potrebe za poslovima, iako se u opštini dosta gradi i radi na komunalnoj infrastrukturi.
– Danas se sve radi mašinama, pa se čak i kanali za različite vodove prokopavaju mašinski, a pre samo desetak godina na ovim poslovima su uobičajeno radili omladinci – govori Veselin Stefanović, direktor u Omladinskoj zadruzi „Biznis”.
Zbog toga se ova zadruga okrenula poslovima u poljoprivredi koji traju do kasne jeseni.
– Zarada je možda nešto manja, ali posla barem uvek ima. Zakon o zadrugama propisuje da se mogu angažovati đaci i studenti od 15 do 26 godina kao i nezaposlena lica sa berze rada do 30 godina starosti. Problemi leže u činjenici da se ovi teži poslovi u poljoprivredi baš ne sviđaju mladima i neki nisu spremni da ih prihvate, a oni stariji od 30 godina koji bi ih sigurno oberučke prihvatili nemaju pravo da preko nas rade. Satnica u poljoprivredi je oko 70 dinara.
Članovima se nudi rad u „Medoproduktu”, „Voću Subotica”, „Agrosemenu”, ali i na poljorivrednim dobrima na Kelebiji, Paliću i Ljutovu gde prevoz uglavnom nije obezbeđen što odbija mlade Subotičane. Od 1.000 članova u „Biznisu” pola su đaci i studenti.
– Za poslove orezivanja žive ograde u parkovima, žuljanju i čišćenju staza, blokovskom čišćenju naselja i na „Prečistaču” više su nam radila nezaposlena lica, dok đaci i studenti manje rade na ovim poslovima. Oni uglavnom rade na proizvodnim linijama u „Pioniru” i „Medoproduktu” gde je tokom leta uvek potrebno stotinjak lica na zamenama radnika na godišnjim odmorima i u sezonskim poslovima – kaže direktor „Građevinca” Nedžad Avdić.
Ponuda posla je smanjena, ali nije ni tražnja nešto velika.
– Mladići nam ipak lakše dolaze do posla, jer istovar robe u vrećama ili prevoz nameštaja i selidbe mogu da rade samo mladi i snažni ljudi, a cena rada na sat za ovaj fizički posao je 150 dinara. Ispod te cene ne idemo. Isplata zarađenog na ovim poslovima je redovna, dok u poljoprivredi, gde su mogućnosti za zaradu mnogo skromnije, ponekad ni plata nije u ugovorenom roku koji je desetak dana od završenog posla.
R.V.

SUDBINE
HOR ANĐELA ZA „STARU DIVOJKU”
Borac do poslednjeg dana

Piše: Eva Bačlija

Bila je najstarija osoba u ulici. I najusamljenija. Nikada se nije udavala niti je imala ozbiljne prilike da se uda jer je bila iz „siromaške familije” bez miraza. Radila je u nadnicu, u polju i u kućama. Navikla je na težak rad i nije se žalila. Bila je srećna što je mogla da kupi kuću u varoši. Kada bi pričala o tome, obavezno bi naglasila kako je kuću odabrala samo zbog lepog zabata. I ponosila se time kao neko svojim detetom, poslom, baštom.
Živela je sama, „stara divojka”, i to je bilo dovoljno da često bude na meti mladića iz ulice. Zapodevali su svađu sa njom, uživajući u njenoj nemoći i suzama. Iako je pokušavala da svoju neobično sitnu figuru popravi debelim prslucima ispod bluze i podsuknjama, delovala je kao slamka u poređenju sa momcima u dvadesetim godinama punih snage. Cela ulica bi zvonila od svađe i njenog plača, i sve bi to trajalo dok ne bi iz kuća izašle komšije pa i roditelji ovih momaka i stišali strasti. A sve bi započinjalo namernim razbijanjem njenih prozora, iz čista mira, tek da se nešto događa. Zbog velikih troškova i njene sirotinje, umesto stakla na kraju je postavila lezonit ploče. Tako joj je u kući bio i preko dana mrak, a momcima iz komšulika je pokvarena obesna zabava. Nekako tih godina momci su postali odrasli ljudi, poženili se i uozbiljili se. Nikada kasnije nisam čula njihov komentar na te mladalačke bezobrazluke. Bura se stišala, ali starica je i dalje teško živela.
Bez ikakve finansijske pomoći bila je prinuđena da radi svakojake poslove. Najčešće je, kako je ona govorila, „služila kod gospodara”, što znači da je bila spremačica. Kako sam kasnije saznala, više je to bila pomoć njoj nego ljudima koji su je dugo godina držali kod sebe i poštovali njenu beskrajnu odanost i predusretljivost. Kada su joj saopštili da im njena pomoć više nije potrebna pomirila se sa time i počela da sakuplja stare stvari i papir. Ubrzo se dvorište pretvorilo u skladište i više nije bilo ni svrhe ni plana. Delovalo je neuredno baš kao i ona jer je radila sa otpadom. Da je život nije mazio videlo se na njenim rukama, šake su joj bile kao u muškarca, dva puta veće nego što bi odgovaralo njenoj figuri. Ali, sve u njenoj kući imalo je svoje mesto, sve je bilo uredno jer je slabo i koristila. Nije grejala, jer joj je ogrev bio skup, samo bi založila u šporet kada bi htela nešto da skuva. „Trube” platna koje je čuvala iz vremena kada je još bila mlada i mislila da će jednog dana imati porodicu, bile su napola trule. Kada je to shvatila uvukla se neka tuga u nju, samo bi rekla kako je to skupo zaradila.
Spavala je u kuhinji koju takođe nije grejala, na krevetu, okružena velikim perjem napunjenim jastucima, a da bi joj bilo dovoljno toplo jedan je stavila ispod sebe a jedan na dunju.
Pre nego što se razbolela i umrla zapitkivala je komšije da li i oni čuju hor anđela kako peva, a kada bi joj ljudi odgovorili da ona to sigurno samo umišlja, nije se ljutila, samo bi dodala: „Evo, sada se čuje, vi ne čujete?!” Bila je pri čistoj svesti, i onima mudrijima bilo je jasno da se njen život bliži kraju. Šlogirala se na ulici, noseći kartonske kutije. Lekari su je pregledali i vratili kući, a pošto nije bilo ko da je pazi preuzeli su je rođaci. Dvoriće je za kuću. Nije dugo živela, do njenih starih komšija stizale su vesti da je ne paze kako dolikuje. Dugo su spominjali hor anđela koji su bili nagoveštaj njenog kraja ovozemaljskog života, za nju tako teškog, bez radosti i odmora.