LEKARI MOMČILO PAVLOVIĆ I KAROLINA BERENJI PRIPREMILI PRAKTIČNU PUBLIKACIJU O ISHRANI ODOJČADI
Kako hraniti bebu do prvog rođendana
• Brošura je za roditelje besplatna, zahvaljujući saradnji Dečjeg odeljenja u Opštoj bolnici i zastupnika „Kiko” programa • Uz savete o ishrani, publikacija sadrži i nekoliko dodatnih praktičnih preporuka o kašičicama, flašicama i drugom

Vodič u ishrani odojčadi pripremili su magistar medicinskih nauka dr Momčilo Pavlović, pedijatar – subspecijalista gastroenterohepatolog, načelnik Dečjeg odeljenja u subotičkoj Opštoj bolnici, i dr Karolina Berenji, specijalista higijene u Savetovalištu za ishranu u Zavodu za zaštitu zdravlja. Publikacija je prošle nedelje izašla iz štampe, besplatna je za roditelje. Deliće se porodiljama, zatim na Dečjem odeljenju i u Savetovalištu u Dečjem dispanzeru.
– Roditelji me često pitaju kada se i koja vrsta hrane uvodi u ishranu beba, na koji način se sprema, koje namirnice da izbegavaju i slično. Naravno da je način ishrane odojčadi veoma važan. Period prve godine života je jedinstven, odlikuje ga intenzivan rast i razvoj. Beba tokom prvih šest meseci udvostruči, a tokom prve godine utrostruči svoju telesnu masu – kaže mr sci. dr Momčilo Pavlović, ističući da su promene u ishrani vrlo dinamične poslednjih godina, pa su samim tim i preporuke do kojih roditelji dolaze različite u zavisnosti od izvora podataka i perioda kada su nastale.

Roditelji su zbog toga zbunjeni, na jedno nailaze u knjigama, na drugo u časopisima, treće im savetuju u okruženju...
– I mene je iznenadilo koliko se toga promenilo u poslednjih pet-šest godina. Koristio sam više izvora informacija, iz vodećih svetskih centara i ustanova koje se bave ishranom dece, kako evropskih tako i američkih, i izvučeni su neki zajednički stavovi koji su često bili i oprečni. Želja nam je da pomognemo roditeljima, najčešće majkama, da nauče pravilno da hrane svoju decu, da nauče kako i kada da uvode nove namirnice u ishranu i kako da ih pripreme, da bi se izbegle mnogobrojne greške i lutanja.

Ovo nije udžbenik, podvlači mr sci. dr Momčilo Pavlović, samo publikacija koja treba da olakša roditeljima.
– Olakšaće im da ne tragaju koji udžbenik, knjiga ili časopis je u pravu. Trudili smo se da savete ponudimo jednostavnim, svakodnevnim jezikom da budu pristupačni svima, jer namenjeni su najširoj populaciji.
Majčino mleko je najbolja i jedina hrana za odojče tokom prvih 4–6 meseci života, podvlače autori. „U prirodi nema bolje hrane za Vašu bebu od Vašeg mleka tokom prvih 4–6 meseci života”. Odojče je potrebno dojiti prvih 12 meseci zbog brojnih prednosti, a do kada, takva gornja granica nije utvrđena. Ukoliko je dete na prirodnoj ishrani ni voda nije neophodna prvih 4–6 meseci, zato što količina tečnosti koju beba dobija iz mleka podmiruje dnevne potrebe za vodom, čak i za vreme letnjih meseci.

– Prvo se uvode u ishranu žitarice koje su obogaćene gvožđem, za razliku od nekih ranijih preporuka kada su prvo davani sokići, pa voće i povrće. Sada ne. Savetuje se prvo pirinčana kaša obogaćena gvožđem, na našem tržištu ih ima više vrsta. Nakon uvođenja cerealija od pirinča, mogu se uvesti kašice od ječma i ovsa, i tako dalje, postupno je sve navedeno u vodiču. Iako je to različito od ranijih preporuka, kada su savetovani sokići pa zatim voće, u vodiču prenosimo ova nova iskustva, jer je to zvanični stav i američkih centara i evropskih udruženja za ishranu. U nekim zemljama je to drugačije, navodim tek kao primer koliko ima nedoumica. Ali, proučili smo brojne izvore, i zvanični stav i evropskih i američkih vodećih kuća je da se u ishrani odojčadi prvo uvode žitarice i to u periodu između četvrtog i šestog meseca.

Navedeno je kako se kašice pripremaju, kada se i koje povrće daje, zatim voće, meso, sve do navršetka prve godine kada bi skoro sve namirnice trebale da se nađu na bebinoj trpezi. Postoji i grafikon radi praktičnije primene, kao i spisak namirnica koje se ne preporučuju u prvoj godini života.
Autori su publikaciju pripremili bez ikakve materijalne naknade.
– Samo želja da se roditeljima, majkama olakša i pomogne u jednom periodu odrastanja njihove dece, ništa više.
Izdavanje i štampanje je omogućilo preduzeće „Decco International”, generalni zastupnik kompanije „Chicco” za Srbiju, s kojim Dečje odeljenje ima ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji. Ovo preduzeće je nedavno sve zaposlene na Dečjem odeljenju opremilo uniformama.
K. Korponaić

 

PRIKAZ IZ KOMENTARA NA STRATEGIJU EKONOMSKOG RAZVOJA OPŠTINE KOJI JE ASOCIJACIJA ZA ŽENSKU EKONOMSKU INICIJATIVU „FEMINA CREATIVA” UPUTILA SAVETU ZA IZRADU STRATEGIJE I NIJE DOBILA ODGOVOR
Nema napretka bez ravnopravnosti polova
• Svetsko iskustvo nas upozorava da je razvoj nacionalnih i lokalnih ekonomija i društava utoliko uspešniji, ukoliko je doprinos žena razvoju ekonomije i društva vidljiviji i ukoliko su žene motivisane na razvojne napore raznovrsnim merama pozitivne diskriminacije i afirmativne akcije od strane nacionalnih i lokalnih zajednica – ističe u uvodu autorka Komentara Ružica Rudić Vranić, izvršna direktorkaAsocijacije „Femina creativa”

Izvršna je direktorka Asocijacije za ekonomsko osamostavljivanje žena „Femina creativa” u Subotici, sa kojom je sprovela niz projekata u cilju podsticanja žena da započnu spopstveni biznis. Jedan je od osnivača ženskih studija u Subotici. Specijalno je zanima oblast koja je na Zapadu već odavno uobičajena, a kod nas tek u začetku – izdržavanje radom iz kuće. Udata je, majka je dvoje odrasle dece. Zajedno sa suprugom vlasnica je malog porodičnog preduzeća koje se bavi opremanjem enterijera i proizvodnjom drvenih igračaka za izvoz. Po profesiji je dizajner enterijera. Do sada je već projektovala preko 30.000 kvadrata različitog enterijera

Danas međunarodne institucije poput Ujedinjenih nacija, ali i Svetske banke i druge, usmeravaju svoj fokus na rodne probleme i preporučuju nacionalnim vladama da učine svoje makro i mikro ekonomske politike rodno senzibilisanim i da poboljšaju rodnu osetljivost sopstvene regulative i koordinacije ekonomske razvojne politike. (World bank, Engendering transition,2001,United nations,1999.)

STATISTIČKI PODACI O ŽENAMA U SUBOTICI Nezaposlenost u Opštini Subotica na dan 31. 12. 2005. godine. (Izvor podataka: NSZ Filijala Subotica) Ukupan broj nezaposlenih na dan 31. 12. 2005. godine 18.951 od toga žene 9.664 odnosno 50,99%

Stanje u Srbiji u pogledu rodnih nejednakosti u ekonomiji

Decenija od 1990. do 2000. godine obuhvata različite mere koje je država preduzimala, kojima je sprečavala i odbijala tranziciju. Takav društveni kontekst proizveo je odsustvo normalnih uslova za realizaciju potencijala svih ljudi, ali je takođe kreirao i složene i delom posebne posledice za žene. Tranzicione promene i privatizacija vode daljem porastu nezaposlenosti žena, prvenstveno kao posledica ukrštanja dva suprotna trenda: opadanja tražnje za ženskim radom i povećanja ponude ženske radne snage.

Promene na tržištu rada u Srbiji

Pad bruto društvenog proizvoda, smanjenje značajne uloge države koju je imala, kao i smanjenje javnog sektora, neke su od karakteristika koje su vezane za proces tranzicije. Ovaj proces dovodi do decentralizacije, povećanja konkurencije, što bitno utiče na promene u karakteristikama tržišta rada. Tržište rada se u tranziciji odlikuje značajnim viškovima radnika, povećanom nezaposlenošću velikim učešćem sive ekonomije Stvaranje takvih potpuno novih ekonomskih odnosa i početak izgrađivanja tržišne privrede, stvaraju nove veoma pooštrene zahteve poslodavaca, koji izbegavaju da zapošljavaju žene upravo zbog onih razlika koje ih čine ženama, kao što su rađanje i odgoj dece.

STATISTIČKI PODACI O ŽENAMA U SUBOTICI Struktura nezaposlenih po polu: ANALIZA UČEŠĆA ŽENA U UPRAVNOJ STRUKTURI OPŠTINE SUBOTICA Prema popisu iz 2002. god. Opština Subotica imala je 148.400 stanovnika od toga 77.320 žena (pribl. 52%). SKUPŠTINA OPŠTINE SUBOTICA: Ukupan broj odbornika 67, od toga 5 žena (učešće žena 7%). OPŠTINSKO VEĆE: Ukupno 9 članova, od toga 2 žene (učešće žena 22%), oblast obrazovanja i vaspitanja, oblast kulture i informisanja. Žene nisu zastupljene u ključnim telima koja donose odluke o razvoju opštine u oblastima prostornog planiranja, razvoja poljoprivrede, privrede, male privrede i privatnog i preduzetništva.

Statistika o ženama u tranziciji

Prema popisu iz 2002. godine u odnosu na podatke iz 1991. godine u Srbiji je broj zaključenih brakova opao za 7%, dok je broj razvedenih brakova povećan za čak 24%. Takođe, podaci popisa pokazuju da se ženama prilikom razvoda dodeljuju deca u 80% slučajeva (80% žena u ukupnom broju slučajeva dodele dece usled razvoda je i u 1991. i u 2002. godini). Statistika potvrđuje da se žene nalaze u lošijem položaju od muškaraca. Velike razlike u stopama nezaposlenosti, zaposlenosti, kao i u zaradama pokazuju da je u zemljama koje se nalaze u procesu transformacije ka tržišnoj privredi, kao što je naša, neophodno posvetiti pažnju poboljšanju položaja žena kao i smanjenju diskriminacije.
• Stopa nezaposlenosti žena je u Srbiji jedna od najvećih stopa u Evropi u 2004. godini.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 54,5% je nezaposlenih žena starosti do 34 godina, 35% je nezaposlenih žena od 35 do 49 godina.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 65,2% je sa završenom srednjom školom.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 62,8% je udatih a samo je 4,9% nezaposlenih žena koje su razvedene.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 37,2% je bez radnog iskustva.
• U ukupnom broju žena kojima je radni odnos prestao 21% je dobilo otkaz, 27,6% je izgubilo posao usled likvidacije preduzeća, 12,1% iz porodičnih razloga.
• Na poslednje plaćenom poslu 96,3% je nezaposlenih žena koje su bile zaposlene radnice.
• Delatnosti u kojima je najveći broj nezaposlenih žena radilo su prerađivačka industrija (32,6%) i trgovina na malo i veliko (30,5%).
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 24,3% traži posao 5 i više godina, a u ukupnom broju nezaposlenih žena koje posao traže 5 i više godina 39% je njih koje posao traže 10 i više godina.
• Pre nego što su počele da traže posao 15,3% je imalo lične i porodične obaveze a 29,7% je izašlo iz redovnog školovanja.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 39,9% je njih koje traže posao kao zaposlena lica kojima radno vreme nije bitno.
• U ukupnom broju različitih načina za traženje posla, imajući u vidu da imaju mogućnost da traže posao na više načina, u 27,5% slučajeva posao traže preko Nacionalne službe, a 23% preko prijatelja i rođaka.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 94,6% ne pohađa nikakvu obuku niti školu.
• U ukupnom broju nezaposlenih žena 14,5% smatra da su domaćice a ne nezaposlena lica.
• Nacionalnoj službi za zapošljavanje od ukupnog broja nezaposlenih žena 20,6% nije prijavljeno.
(Izvor: Radna verzija – Položaj žena na tržištu rada u Republici Srbiji/ekonomski aspekt).

 

---

JUTRO SA SEZONSKIM BERAČIMA KRUŠAKA U LJUTOVU KOJIMA ĆE SEZONA POTRAJATI I U SEPTEMBRU I U OKTOBRU
Neko mora, neko voli
• Na 32 hektara voćnjaka u DP „Ljutovo” sedamdesetak sezonskih radnika bere „viljamovku”: neko zato što mora, neko zato što voli, neko da bi popunio džeparac • Iako direktorica kaže da će minimalna cena po kilogramu ubranih krušaka biti 1,20 dinara, većina radnika za to ne zna • Radnik u proseku nabere između 500 i 600 kilograma, ali i to ponajviše zavisi od toga kakav red dobije

Nije redak slučaj da se u običnom razgovoru gazda žali kako ne može naći radnu snagu za sezonske poslove dok se istovremeno na „berzi” broj nezaposlenih uvećava k’o taksimetar u noćnoj tarifi. Međutim, kako svako pravilo ima svoj izuzetak tako smo i mi prošlog četvrtka (24. avgusta) potražili sezonske radnike na imanju DP „Ljutovo”. I, nismo pogrešili.
Ljubazno nas primivši, direktorica ovog preduzeća Slavica Matijević kaže kako je prošle i početkom ove nedelje glavni posao u DP „Ljutovo” branje krušaka („viljamovke”), kojih u starijem zasadu ima 32 hektara.

– Radnici beru „na kilu”, a orijentaciona cena za sada je 1,20 dinara po kilogramu. Međutim, mi to obično povećamo, jer ne želimo da nam radnici budu nezadovoljni – kaže direktorica, svesna i sama da će ista radna snaga trebati i prilikom drugih poslova, koji će se odvući na septembar i oktobar.
Prvi na koga u voćnjaku nailazimo su Slavica Cvijanov iz Ljutova i njene kćerke: četrnaestogodišnja Martina i devetogodišnja Dajana. Sagovornica kaže da je i prošle godine kod privatnika radila sezonske poslove vezane za berbu ili rezidbu jabuka, kopanje... Ni ona ni njene kćerke ne žale se na težinu posla, jedino ih je, kaže Slavica Cvijanov, kiša prethodnog dana omela da oberu više od 71 gajbe.

Slavica Matijević kaže da su zadovoljni odzivom sezonskih radnika na branje krušaka, jer se u proseku on kreće oko 50. Primera radi, u utorak (ove nedelje) zbog kiše ih je došlo tek petnaestak, ali to svakako nije „reprezentativni uzorak”. Na pitanje da li se događa da nekog radnika vrate kući, jer iz raznoraznih razloga „ne ispunjava uslove” sagovornica kaže: – Paaa, bude i tog. Najviše pošaljemo kući one što tresu stabla. Šta ćete, lakše je tresti nego savijati se i grebati.

– Za sada ne znam cinu po kojoj radimo ni kad će bit isplata. Međutim, šta ću? Dvoje dice i mora se štogod zaradit nuz mužovljevu platu – otkriva sagovornica i više nego jasne motive zbog kojih sa svojim kćerkama dan provodi od 7 do 14 sati u voćnjaku DP „Ljutova”.
Kaže da je po struci hemijski tehničar i da se nada da će do zime naći neki redovan, to jest stalan posao.
Sledeća sagovornica, penzionerka iz Subotice Amalija Binski, unekoliko je atipičan slučaj u odnosu na sedamdesetak sezonskih radnika, koliko ih se tog dana našlo u voćnjaku. Dok traje berba, kaže, nalazi se kod sestre u Ljutovu, sa kojom je prethodnog dana nabrala 65 lada krušaka, a dan pre toga osamdesetak. Međutim, kako navodi, ni to ne može poslužiti kao prosek, jer količina obranog voća uveliko zavisi od toga kakav red dobiješ. Ni ona, kao ni Slavica Cvijanov, ne zna po kojoj ceni bere, ali iz razgovora se stiče utisak da joj je veća nagrada boravak na selu, čistom vazduhu i društvu negoli papirnata „materija”.

To sigurno ne bi rekla i Marija Pisarić iz Ljutova, koja je nakon posla u „Birografici”, kao i mnogi drugi, dobila status tehnološkog viška. Zajedno s petnaestogodišnjim sinom Nenadom i njegovim prijateljem Dinom Slobodom (koji će sada u prvi srednje), kao i ostali, bere kruške, ne znajući za cenu.
– Nužda zakon menja. Jednostavno, radit se mora, a za posli ćemo vidit. Juče smo obrali dvi palete, to jest po 26 gajbi, a nadam se da će ovi dana bit i više – kaže Marija Pisarić.
I dok smo obavili razgovore s pomenutim sagovornicima došlo je i vreme doručka. Za improvizovanim stolicama i stolovima od lada zatičemo Dragomira, Vladimira i Ninoslava Sarića iz Male Bosne.

Kažu da su prethodnog dana obrali četiri palete (oko 1.800 kilograma) krušaka, što je i zadovoljavajuće, jer u proseku na dan naberu oko 1.500 kilograma. I oni, poput Amalije Binski, kažu da količina obranih krušaka najvećim delom zavisi od redova (najgori je „trčitrči, pa kruška”). Za razliku od svih ostalih, oni su načuli da će minimalna cena po kilogramu obranih krušaka biti 1,20 dinara, a nadaju se i višoj svoti. Znaju i to da je isplata obično „po završetku sorte”, što se obično uklapa u nekih desetak dana. Tom novcu svakako će se najviše obradovati trinaestogodišnji Ninoslav Sarić od kojeg će, kaže, kupiti kopačke. Poredeći ovaj sa „poslom” koji ga ovih dana čeka u klupi kaže jednostavno da ne čeka školu i da mu se više dopada brati kruške sa ocem i stricem.

Raspoređujući poslove oko transporta u pauzi tehničar u DP „Ljutovo” Ružica Prćić kaže da su sezonski radnici prethodnog dana nabrali oko tri vagona krušaka, ali i oko četiri tone bresaka.
– To je možda malo ispod proseka, ali treba uzeti u obzir da je dobar deo vremena u prva dva dana otišao na raspoređivanje tako da se događalo da se radnici, ne svojom krivicom, više šetaju po redovima nego što beru. Međutim, sada smo već počeli redovan rad i verujem da će ove nedelje biti gotovo – kaže Ružica Prćić.

I tako, dok jedni beru zato što su na to prisiljeni, drugi gotovo nekako iz hobija, a treći da bi sami popunili vlastiti džeparac nezaposlenih u gradu kol’ko ti volja. Obavestiš li nekoga o mogućem poslu, pa makar bio i sezonski, sigurno će istog trena iskrsnuti neki drugi, važniji: onaj sa trgovinom ili radom u kafiću, obično. Z. R.

MILORAD ČAKALO, VLASNIK STOLARSKE RADNJE „SALE” DOBIO OPŠTINSKI KREDIT ZA KUPOVINU NOVIH MAŠINA
Zanat određuje i rođenje
• „Došli smo u situaciju da se zbog velikog broja narudžbi zahvaljujemo mušterijama na poverenju i odbijamo ih, jer nam postojeći kapaciteti nisu mogli obezbediti toliku produktivnost. Nove mašine omogućiće povećanje proizvodnje”

Jedan od subotičkih preduzetnika koji je u junu konkurisao za opštinski kredit za razvoj bio je i stolar Milorad Čakalo. SZR „Sale”, čiji je vlasnik, postoji više od deset godina, a stalno povećanje količine posla bio je razlog da konkuriše za sredstva kojima će nabaviti nove mašine i povećati brzinu i kvalitet izrade stolarije.
Miris drveta koji se širio već ispred kapije, bio nam je znak da smo na dobrom mestu, u domu Čakalovih. Milorad kaže da ga je upravo taj opojni miris tek isečenog dreveta vezao za zanat kojim su se bavili njegov deda a posle i otac.

– Kao deca smo se brat i ja muvali po očevoj stolarskoj radnji, radili sitne poslove koji su se mogli poveriti deci i tako odrastajući ušli smo u tajne ovog lepog zanata. Upravo ta znanja mnogo su nam pomogla kada smo se nošeni vihorom rata u Hrvatskoj našli u Srbiji, odnosno u Subotici i razmišljali od čega ćemo dalje živeti. Došlo nas je devetoro, pa pošto nije bilo posla, nemajući mnogo izbora brat i ja smo rešili da krenemo očevim i dedinim stopama. Kupili smo jednu staru kuću u „Kertvarošu” i u njoj napravili radionicu – opisuje Milorad prve dane u Subotici.

Porodica Čakalo rodom je iz okoline Siska, a Milorad je do ’90-ih radio kao instruktor u auto-školi. Da su ostali na svom ognjištu, verovatno bi i dalje bio u struci za koju se školovao. Promena mesta življenja trajno mu je promenila i profesiju.
– Na Baniji na kojoj sam odrastao, mnogo se ljudi bavilo zanatima u vezi sa drvom jer je to šumovit kraj i sirovine je bilo na pretek. Pokretanje stolarskog zanata u vojvođanskoj ravnici, koji ovde nije tako masovan, ipak je išao polagano, jer je trebalo vremena da se pročujemo, ali desetak godina je bilo dovoljno da nađemo svoje mesto u ovoj sredini. Mi smo se orijentisali na građevinsku stolariju ceneći da je dosta prisutna individualna stambena izgradnja. Zimi, kada građevinska sezona stane, radimo i sve ostalo što se traži počev od nameštaja, unutrašnjeg uređenja enterijera i slično – kaže Milorad.

Kredit od 700.000 dinara biće plasiran u nove mašine.
– Sve što smo do sada ulagali, zaradili smo sopstvenim radom i trudom. Sada se ukazala potreba za nekim specifičnim mašinama, za koje ne možemo obezbediti pare iz tekućeg poslovanja, pa smo, saznavši za ove povoljne kreditne uslove, konkurisali i prošli. Reč je o dve mašine koje će povećati produktivnost pri izradi prozora i vrata. Jedna ubrzava rad prilikom sastavljanja prozora, a druga će osavremeniti način pravljenje unutrašnjih vrata. Iako već sada imamo solidan mašinski park, u ovom zanatu nema nikada kraja opremanju, jer uvek dolaze savremenije mašine, a moramo biti u trendu.

Milorad priča da je za naše zanatlije specifično da su u stanju i ni od čega da naprave nešto. Radeći i u najprimitivnijim uslovima oni stvore proizvod za koji se ne može poverovati da je rađen pomoću „štapa i kanapa”, a za koji bi se u razvijenom svetu koristile najskuplje mašine.
– Uz takvo umeće dovoljno je malo osavremenjivanja, pa da mušterije budu zadovoljne. Mi smo se našli u situaciji da su nam kapaciteti postali ograničeni. Posla imamo toliko da se svakodnevno zahvaljujemo mušterijama na poverenju i odbijamo njihove narudžbe, jer nismo u mogućnosti da isporučimo stolariju u traženom roku. Zbog toga će nam ove nove mašine pomoći da se još više razvijemo i ispunimo zahteve onih Subotičana koji su nam bili verni i po cenu čekanja, ali i novih mušterija koje tek treba da uverimo u naš kvalitet i poslovnost, što uvek stavljamo na prvo mesto.
R. V.

---

MOTIVI TUČE NA MAKOVOJ SEDMICI JOŠ NERAZJAŠNJENI, A PROBLEM SE POLITIZUJE
Tri strane – tri priče
• Da nije bilo otvorenog pisma koje smo uputili opštinskom ombudsmanu i čelnicima Opštine, pitanje je da li bi o događaju, u kojem su u svojim kućama pretučena dva mladića i jedna starica, policija obavestila javnost – tvrde majke pretučenih mladića

Pre mesec dana na Makovoj sedmici je nekoliko osoba pretučeno. Javnost za događaj saznaje tek pre nedelju dana, a kako vreme odmiče uvećava se broj mogućih verzija. I to možda ne bi ni bilo sporno, da se čitav događaj ne politizuje. Istražni organi još nisu završili postupak.

Zavrzlama Nakon svega što je saopšteno u ovom tekstu možete da osetite samo – vrtoglavicu. Ali i – mučninu! Prvo, zbog „privatnog” načina „isterivanja pravde”, a drugo – zbog potpune zbrke u činjenicama: oštećeni, nakon brze intervencije policije koja blagovremeno otkriva sve počinioce, pišu – pisma zahvale svima koji su bili tako efikasni, a onda – koji dan kasnije – pojavljuju se na specijalno sazvanoj konferenciji za novinare jedne političke stranke na kojoj sve prethodno rečeno i napisano – demantuju! I iskazuju (zajedno sa strankom) bujice sumnji i u rad policije, i u rad istražnih i pravosudnih organa (pre izricanja bilo kakvih sankcija!), pa čak i na izveštaj opštinskog – ombudsmana! Zar Vam se ne vrti u glavi? Jedno je, međutim, neosporno: ta politička stranka – zavrtela je ponovo čigru sumnji u niz relevantnih institucija države i društva! Sledi li i internacionalizacija problema? Oh, kako to – preteći zvuči! Pa, možda je u tome i – poenta cele ove zavrzlame?!...

Na konferenciji za novinare održanoj u prostorijama Saveza vojvođanskih Mađara 28. avgusta, koju je zakazao Jožef Kasa, bile su prisutne naše sugrađanke Jelena Prčić i Gabrijela Dojkić, majke mladića Zoltana Salaija i Viktora Dojkića koji su prema njihovim rečima 30. jula pretučeni na Makovoj sedmici.
One su o ovom događaju obavestile pismom opštinskog ombudsmana Zlatka Marosiuka i predsednika Opštine Gezu Kučeru 2. avgusta, tražeći zaštitu zbog sumnje da nadležni organi slučaj neće do kraja rasvetliti i da će počinioci ostati nekažnjeni.
Odgovor od ombudsmana su dobile 18. avgusta, ali su očito nezadovoljne njim prihvatile poziv Jožefa Kase, predsednika SVM da o ovom događaju javno progovore.

Saobraćajna nezgoda – inicijalna kapisla

Jelena Prčić i Gabrijela Dojkić kažu da je sve započelo saobraćajnom nesrećom koja se dogodila u njihovom naselju u Graničarskoj ulici.
– U nedelju ujutru 30. jula oko 2.30 časova, automobil marke „opel kadet” sleteo je sa puta, razvalio betonsku ogradu ispred kuće na početku Graničarske ulice i zaustavio se ispred drveta. Sve ovo se dešavalo u blizini kafića „Cile” odakle su izašli gosti u nameri da pomognu vozaču Milošu Lekoviću i suvozaču Gojku Iveziću. Automobil kojim je upravljao Leković vlasništvo je Subotičanina Dragoljuba Đokića koji je odmah došao na lice mesta i bez ikakvog povoda izrekao pretnje svim prisutnim u kafiću. Suvozač Ivezić je pre dolaska policije napustio mesto događaja, a vozača Miloša Lekovića (kome je otac policajac u subotičkom MUP-u, a majka sudija Okružnog suda Subotica) policija je legitimisala i pustila kući – ispričale su gospođe Prčić i Dojkić.
Prema njihovim rečima događaji kulminiraju kada je u popodnevnim satima istog dana četvoročlana grupa (D. Đ., B. Đ., V. Đ. i G. I.) krenula da po Makovoj sedmici traže radio iz automobila ukradenog u vreme nesreće.
– Upali su u kuću moje majke Kate Sabo (84) i šamarima i maltretiranjem uklonili je sa vrata kako bi se obrušili na mog sina Zoltana koji je u tom trenutku bio u krevetu. Tražili su od njega da kaže ko je ukrao radio, a kada je on rekao da ne zna, tukli su ga bejzbol palicama, nanevši mu ozlede po glavi, slomili mu nos i naneli druge povrede zbog kojih je zadržan dva dana u bolnici – priča Jelena Prčić.

Tužilac vodi istragu Predsednica Okružnog suda Edit Der Šeregelj izjavila je za „Subotičke” da je potpuno neprimereno sazivanje konferencije za novinare dok je postupak istrage u toku. – To je zabranjeno raditi zbog pretpostavke nevinosti osumnjičenih. Novi krivični zakon Srbije, koji će sledeće godine biti usvojen, za ovakve stvari će biti propisane sankcije. Na konferenciji su se čule izjave Jelene Prčić i Gabrijele Dojkić koje su netačne. Nije bilo razloga da pozivaju pravosudne organe da preduzmu gonjenje, kada tužilac već vodi postupak. Nakon 9. avgusta, kada je od SUP-a stigla prijava u vezi sa mladićima koji su istukli Viktora i Zoltana, sutradan je pokrenuta istraga za njihovo nasilno ponašanje – kaže Edit Der Šeregelj.

One dalje kažu da je grupa nastavila pohod i do kuća ostalih u koje su sumnjali, pa su tako došli i u kuću porodice Dojkić, tražeći sina Viktora.
– Viktor je na svoju nesreću upravo stigao kolima pred kapiju i tu na ulici su ga tukli palicama, dok je njegov otac bezuspešno pokušavao da ga zaštiti. Da nije bilo komšije koji je istrčao napolje i uzviknuo „Dolazi milicija”, na šta se grupa napadača razbežala, ko zna kakav bi bio ishod prebijanja, jer su napadači kod sebe osim palica imali i noževe – kaže Viktorova majka Gabrijela, navodeći da je Viktor nakon toga kolima Hitne pomoći prebačen u bolnicu.
Jelena i Gabrijela su na konferenciji za štampu izjavile da su nezadovoljne izveštajem policije u kojem se ne vidi da je motiv napada na mladiće potraga za ukradenim radijom, već se barata sa drugim činjenicama. Osim toga, što je izazvalo dodatne sumnje, za datum dešavanja naveden je 31. jul.
– Počinioci su se javno hvalili u naselju da imaju alibi za 31. jul da nisu bili na mestu događaja i da im se ništa neće moći staviti na teret – rekla je Jelena, a Gabrijela dodaje da su već sutradan dolazili kod njihovog komšije da se nagode sa njim „da zaboravi događaje od prethodnog dana”

Sve je procesiurano

Izveštaj MUP-a koji je dostavljen ombudsmanu Marosiuku (ali ne i medijima) opisuje saobraćajnu nezgodu u kojoj je vozač Miloš Leković oštetio betonsku ogradu, a posle toga je njega nekoliko lica tuklo, nanoseći mu lakše telesne povrede. U grupi napadača identifikovan je Goran Bojanić. Policija je protiv Miloša Lekovića podnela prekršajnu prijavu za počinjenu saobraćajnu nezgodu, a protiv Gorana Bojanića prekršajnu prijavu za tuču.
Prema izveštaju policije dostavljenom ombudsmanu, Dragoljub Đokić sa sinovima Branimirom i Vladimirom te Gojkom Ivezićem kreće istog popodneva da nađu lica koja su tukla Lekovića, pa sumnjajući na Zoltana Salaija i Viktora Dojkića ulaze u njihove kuće i nanose im lakše telesne povrede bejzbol palicama. Protiv ove četvorice policija je podnela krivičnu prijavu zbog nasilničkog ponašanja te učestvovanja u tuči.

U istom zapisniku navedeno je i da su se roditelji Miloša Lekovića dogovorili sa vlasnikom oštećene ograde Perom Alilovićem oko naknade štete i ograda je ubrzo i popravljena. O navodima iz zapisnika o događaju na Makovoj sedmici ombudsman je pismeno obavestio predsednika Opštine, kao i Jelenu Prčić i Gabrijelu Dojkić.
– Potpisnicama pisma sam 18. avgusta uputio pismeni odgovor, navodeći da je uvidom u izveštaj MUP-a utvrđeno da su istog dana počinioci otkriveni, privedeni i saslušani te da su protiv njih podnete prekršajne i krivične prijave. Jelena Prčić i Gabrijela Dojkić su mi ponovo uputile pismo u kojem se zahvaljuju na brzom reagovanju. I to ne samo meni nego i službi Hitne pomoći, zatim Radio Subotici koja je prva prenela izveštaj o događajima, policiji i inspektorima MUP-a, pa do svih lica i službi koje su se na bilo koji način angažovale oko pronalaženja izgrednika – kaže Zlatko Marosiuk.

U izveštaju MUP-a kao datum kada se desila saobraćajna nezgoda i nakon toga tuča u kojoj je bilo i povređenih zaista je naveden 31. jul.
Proverom teksta prekršajnih i krivične prijave protiv osumnjičenih kod zamenika javnog tužioca Livije Panić utvrđeno da je datum dešavanja 30. jul, čime je po rečima ombudsmana zbog štamparske greške u izveštaju MUP-a stvorena zabuna i sumnja oštećenih strana. Zlatko Marosiuk je izjavio da je rad kancelarije javan i kritike su moguće, ali on čvrsto stoji iza toga da je sa pravne strane i u domenu svojih nadležnosti predmet obradio po propisanoj proceduri.

Nemam ništa sa tučom

Osumnjičeni D. Đ. u izjavi za naše novine kaže da je iznenađen pričama Jelene Prčić i Gabrijele Dojkić koje pomenutu tuču dovode u vezu sa njim i sinovima, dok po njegovim rečima oni nisu uopšte bili akteri opisanih događaja.
– Sporne noći slavili smo 18. rođendan mlađeg sina Vladimiru. Na slavlju je bio prisutan i Miloš Leković koji ide u školu sa Vladimirom. Oko pola tri ujutru Miloš je tražio auto od moje supruge da ode po cigarete, a kada smo videli da se dugo zadržao pozvali smo ga na mobilni. On je uplakan rekao da nam je razbio auto, na šta sam ja odmah otišao na mesto nezgode i tu zatekao policiju koja je već izašla na mesto događaja i izvršila uviđaj. Prava je istina da je grupa bahatih mladića ispred kafića napala Miloša, malterirala ga vukući ga po trotoarau. Sve je to policija zapisnički konstatovala i protiv jednog od osumnjičenih podnela prijavu. Protiv gospođa Prčić i Dojkić koje lično poznajem i ne znam šta ih je navelo da moju porodicu sumnjiče, kao i protiv novina koje su prenele tekst u kome navode naša puna imena i prezimena kao osumnjičenih, podneću privatne tužbe.

D. Đ. je pored ostalog rekao da su njegova porodica i porodica Prčić bili godinama kućni prijatelji dok su stanovali u istoj ulici, pa je čak Jelena čuvala zajedno svoju i njegovu decu.
– Tim više ne mogu da shvatim kako je mogla mene i sinove da sumnjiči za prebijanje Zoltana, a da me nije nazvala ili potražila da vidi šta ja imam o tome da kažem.
On naglašava da je nakon saobraćajne nezgode u njegovom autu napravljena šteta od strane NN lica koja su mu nasilnim putem iščupali radio i uništili komandnu tablu.
– Kada je policija došla da me traži, mislio sam da je počinilac otkriven i da su došli da me obaveste. Pojma nisam imao o tuči koja se desila, što će potvrditi i istražni organi, kada postupak bude okončan i događaji rasvetljeni. Ovde se radi o namernoj politizaciji jednog nemilog događaja i obračuna bandi, koji na Makovoj sedmici punoj nasilja nisu retkost.
R. V.

PRVENSTVENO HIRURZI, ALI I POJEDINA DRUGA BOLNIČKA ODELJENJA ZAHTEVAJU IZMENU PROJEKTA PREUREĐENJA PROSTORA
Rekonstrukcija počela, plan sporan
• Predstavnici Hirurškog odeljenja, zastupajući stručne interese svog i još nekoliko odeljenja, a pre svega interese potencijalnih pacijenata najvitalnijeg dela Bolnice, Hitnog prijema, u petak su u Beogradu, u Jedinici za rekonstrukciju bolnica u Srbiji u okviru Ministarstva zdravlja i lično izneli primedbe na projekat rekonstrukcije prostora Urgentnog odeljenja i Odeljenja reanimacije u subotičkoj Bolnici

Dr Atila Čengeri, načelnik Odeljenja za opštu i dečju hirurgiju sa OP blokom u subotičkoj Bolnici, dr Radovan Markov, obojica hirurzi, i dr Goran Bićanin, neurohirurg, posetili su u petak, 25. avgusta, Jedinicu za implementaciju projekta rekonstrukcije bolnica u Srbiji, u okviru Ministarstva zdravlja, da bi izneli vrlo ozbiljne primedbe na projektni plan rekonstrukcije bolničkog prostora u kome su bila, a po projektu je predviđeno da tako i ostane, dva odeljenja, Urgentno odeljenje, popularnije znano kao Hitan prijem, i Odeljenje za anesteziju i reanimaciju.

Suština njihovih primedbi je da se samo „pretumbacijom” prostora, sa stručnog aspekta, odnosno aspekta zbrinjavanja urgentnih slučajeva, neće ništa izmeniti na bolje, naprotiv. Predlažu da se Odeljenje za reanimaciju trajno preseli na drugi sprat, blizu operativnog bloka, i time prostor u prizemlju proširi za potrebe Urgentnog odeljenja. U prilog takvom zahtevu iznose niz stručnih argumenata u razgovoru za „Subotičke”. Jedan od razloga upućenih primedbi i zahteva je i sledeći: ako se ulažu „ozbiljne pare” Urgentno odeljenje treba da se uradi po savremenim principima i u skladu sa potrebama Bolnice na koju je upućeno 220.000 stanovnika regiona, sa frekvetnim međunarodnim saobraćajem i učestalim saobraćajnim nesrećama koje su poslednjih godina u porastu.

Povodom upućenih primedbi u utorak je Zdravstveni centar posetio sedmočlani ekspertski tim Jedinice za implementaciju projekta iz Beograda. Višesatni sastanak nije bio otvoren za javnost.
„Duboko uvereni da predviđena rešenja koja je donela uprava ZC neće doprineti poboljšanju uslova lečenja i zbrinjavanja hitnih slučajeva i bolesnika, kolektivi Odeljenja hirurgije i Odeljenja reanimacije i anestezije, u saglasnosti sa lekarima i načelnicima Odeljenja interne medicine, Odeljenja za neurologiju i Odeljenja za ortopediju, smatraju za shodno da vam u najboljoj nameri ukažu na osnovne propuste u predviđenom planu...” – kaže se, između ostalog, u podužem dopisu upućenom Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, Ministarstvu zdravlja i Jedinici koja je zadužena za implementaciju projekta.

U SREDU U ZDRAVSTVENOM CENTRU ODLUČENO Promena projekta za hitan prijem U sredu, 30. avgusta, na sednici Kolegijuma Bolnice u proširenom sastavu, kojoj su prisustvovali načelnici svih odeljenja, odlučeno je da se investitorima predloži izmena projekta rekonstrukcije Urgentnog odeljenja. Prema tome, Odeljenje za reanimaciju i anesteziju, koje je uoči rekonstrukcije privremeno preseljeno na drugi sprat Bolnice, ostaće u tom prostoru za stalno, a Urgentno odeljenje u prizemlju će time moći da u adaptaciji bude prošireno, u skladu sa zahtevima koje je uputilo Hirurško u saradnji sa još nekoliko odeljenja.

„Planom je predviđena rekonstrukcija površine prizemlja bolničke zgrade na kojoj se nalaze Urgentno odeljenje i Odeljenje za anesteziju i reanimaciju. Iz projekta se vidi da je suština rekonstrukcije, ustvari, zamena mesta dva odeljenja sa dodatim prostorijama lekarskih soba i sanitarnih čvorova... Projektom nije predviđena ni jedna hirurška i ni jedna ortopedsko-traumatološka ambulanta. U planu se vide ambulanta interne medicine, ambulanta pedijatrije s tim da pedijatrija ranije nije imala ambulantu na Hitnom prijemu već na Odeljenju na osmom spratu. Raspored ovih ambulanti je nefunkcionalan...”

U dopisu se vrlo precizno navodi da planom rekonstrukcije Hitnog prijema neće doći do poboljšanja uslova rada na tim odeljenjima zbog: nedovoljnog broja mesta za pregled hirurških pacijenata (tri umesto sadašnjih pet), OP sale nisu odvojene od čekaonica adekvatno i mali je prostor za pripremu pacijenata, mali je kapacitet bolesničkih soba za opservaciju, broj postelja Odeljenja za anesteziju i reanimaciju biće smanjen sa sadašnjih osam na sedam, mada planom reorganizacije ima mogućnosti da se kapacitet poveća, i Odeljenje anestezije i reanimacije je daleko od centralnog OP bloka.

Lekari koji rade na Hitnom prijemu („osnovna delatnost svakog hirurga je hitan prijem”) predlažu reviziju projekta: da se obezbedi najmanje šest mesta za prijem hirurških i ortopedsko-traumatoloških pacijenata sa odgovarajućim priključcima potrebnim za reanimaciju, da se planirane dve OP sale redifinišu da bi zadovoljile standarde, da se broj ambulanti za internističke grane poveća sa jedne na najmanje četiri, da se obezbedi još jedna prostorija za opservaciju sa najmanje četiri kreveta, da se Odeljenje za reanimaciju premesti na drugi sprat pored centralnog OP bloka, uz formiranje Centralne intenzivne terapije.

Dopis lekari zaključuju sledećom konstatacijom: „Smatramo da kao lekari imamo obavezu da ukažemo na evidentne propuste u okviru planirane rekonstrukcije za koju su obezbeđena značajna sredstva, da planirana rešenja, posebno Hitnog prijema neće unaprediti, već naprotiv, otežaće funkcionisanje pojedinih službi, posebno hirurgije, anestezije, ortopedije i internističke službe koje predstavljaju bazične službe svake bolnice”.
K. Korponaić

---

SA POŠTENIM SVETOM O DOLINI LOPOVA I ŽIVOTU U ELITNOM KRAJU
I Subotica ima svoje Dedinje
• O grandioznim vilama koje su nikle devedesetih godina, narod prepričava najrazličitije priče: jedna ima lift, u drugoj vrata otvara batler... • Velelepna zdanja sirotinji u susedstvu bodu oči • Kao i bilo gde, ima svakakvih komšija

Petak, pre podne. Jutro u Dolini lopova sviće gotovo idilično. U ovom mirnom kraju čistih ulica, okrečenih fasada i urednih travnjaka, život počinje tek posle 10 sati – polivanjem bašti, čišćenjem bazena, šetanjem kučića. U jutarnjoj šetnji zatičemo Miloša iz Banja Luke koji se u Dolinu doselio nedavno i o prošlosti naselja gotovo ništa ne zna:
– Zašto je ovo Dolina lopova, nije mi poznato, mogu tek da naslutim, mada iskreno rečeno, ne interesuje me mnogo. Okolina je lepa i negovana, zadovoljan sam susedima, a živim u obližnjoj zgradi koja je kao i sve druge – kratko će naš prvi sagovornik koji, kao i svi ostali posle njega, pristaje da se predstavi samo imenom.

Ispred prodavnice u Banijskoj ulici zatičemo tri starca koji bezbrižno ispijaju svoje prvo pivo. Primetili su da je tu piće skuplje za dinar-dva, ali na dobrom pivu, kažu, ne treba štedeti.
– Dakako da je naselje lepo! Istina, „bode” oči jer ja nisam uspeo ništa veliko da stvorim za 40 godina rada, a ovi podigoše kuće za dva dana. U Dolinu se spustim biciklom, svratim ovde, onako usput da sa starim poznanicima popijem pivo. Nikog drugog ni ne poznajem, a i kako bih kada smo dva različita sveta. Oni su, očito, mnogo sposobniji od mene. Imaju veće kuće, po dva-tri vozila... Ali, znate, ja imam miran san – zadovoljno zaključuje osamdesetogodišnji Aleksandar.
U dobro snabdevenoj radnji prodavačice Nora Atanacković i Brigita Berleković ubeđuju nas da su cene kao i na drugom mestu: breskve su 40 dinara, jabuke 45, limun 100, šargarepa 49, kupus 25 dinara po kilogramu, a paprika 9 dinara komad.

– Ne znam kako naše mušterije žive, ali dobro pazare. U proseku svako ostavi 200 do 400 dinara, retko se kupuje za hiljadu-dve, možda tek ovi najstariji kada dobiju penziju. Evo, garantujem da ovaj jedini viski koji na polici stoji već nekoliko meseci, neće biti prodat do Nove godine. Istina je da u prodavnicu niko neće poraniti. Komšije ne izvoljevaju, nemaju nikakve posebne zahteve ili smo se mi već na njih navikli – kaže Nora koja u ovoj prodavnici radi punih šest godina.
Obilazeći kraj, stiče se utisak da je celo naselje na godišnjem odmoru, a ako je suditi po parkiranim vozilima, može se zaključiti da su domaćini kod kuće. Prisustvo novinara ih ne uznemirava mnogo, iako u njih nemaju poverenja. O životu u Dolini lopova spremni su da pričaju isključivo pod dva uslova: da ih ne pitamo za imena i da foto-reporter ostane sa strane. Isto je zahtevao i jedan policajac koji upravo završava izgradnju kuće, mada se kasnije predomislio i rešio da ne daje izjave.
Za razliku od njega, Slavica iz obližnje Bukovačke ulice raspoložena je za priču:

– Na ovoj adresi sam pune četiri decenije i samo gledam kako se poslednjih desetak godina Dolina u susedstvu izgrađuje. Nije da imam nešto protiv njih, ali mi smeta kada vidim da ljudi koji se ovde dosele odmah imaju sve, i luksuzni nameštaj, i nekoliko vozila, i sve ono za šta bi meni trebalo dva-tri života. Kuće brzo niču, ponekad za svega nekoliko meseci. Na putu do prodavnice, u kojima su cene prilagođene elitnom stanovništvu, često prolazim lepim ulicama, zagledam domove bogatih vlasnika i, moram da priznam, pojedina zdanja su zaista za divljenje. Ima, naravno, i onih „nabudženih”, koje pripadaju poznatijem svetu, eno, tamo preko su i gospoda carinici – pokazuje Slavica i dodaje:
– Bogati se druže među sobom, ali ne može među njih svako da se uvali i doseli. Neki su odmah kupili po dve kuće, pa onda čekali da jednu prodaju nekome ko im odgovara. Sada kako je raspust, dosta je klinaca na ulicama, voze skupe motore i skutere. Na njima se vidi da su od malih nogu imali sve što požele, dok su im roditelji, priznajem, neki fini i reklo bi se skromni ljudi. Ma, ima tu svakakvih, ali onima koji žive iza rešetaka na prozorima, ne mogu da verujem mnogo.

Slobodan Višnjić od ‘62. godine živi u ulici Save Kovačevića, koja se danas smatra „granicom” odakle se proteže Dolina.
– Na mestu ovih kuća nekada se nalazila moja njiva. Ovaj deo naselja je i u prošlosti bio daleko bolje razvijen od drugih delova grada, infrastruktura je još sedamdesetih godina rešena. Kuće u prvom susedstvu nisu bog zna kako velike, ali one prave raskošne podignute su tek onamo, preko Banijske ulice. Komšije su, kao i bilo gde drugde, ima ih svakojakih. Jedino im zameram što su prilično bahati za volanom. U blizini se Kovačevićeva ulica ukršta sa veoma prometnom Šantićevom, i strah me je da neko ne strada, naročito deca na putu do škole. Po svim ostalim segmentima, mislim da je Dolina lopova postala prilično izvikano mesto – smatra Slobodan koji je pre dva meseca u dvorištu porodične kuće otvorio auto-servis.
„Izvikana” ili ne, Dolina i dalje privlači pažnju. Pošto niko od vlasnika raskošnih vila nije bio spreman da otvori vrata svoga doma za javnost, ostaje mesta za nagađanje. A ljudi svašta pričaju: o elitnim žurkama bogatog sveta, i o vilama sa prostranim podrumima, o kućama sa liftovima i pravim olimpijskim, otvorenim i zatvorenim bazenima... I niko ne krije da bi u njima rado provodio dane.
Noću bi se, ipak, mnogi vratili svojim skromnim životima, ako ni zbog čega drugog, onda zbog mirnog sna.
M. Bašić
Foto: M. Novak

---

DESETA LIKOVNA KOLONIJA „BUNARIĆ”, VIŠE GODINA UNAZAD MEĐUNARODNA
Inspiracija lokalnom naivom
• Od 14. do 19. avgusta na salašu Paje Đuraševića boravilo 16 akademskih slikara iz osam evropskih zemalja; 28 članova Likovnog odjela HKC „Bunjevačko kolo”, te članovi još tri subotička likovna udruženja • Oduševljenje prirodom, gradom i „Dužijancom” zajedničko svima

Šesnaest, plus dvadeset osam, plus... jednako je 50. Tako bi nekako izgledao račun kada je u pitanju broj ovogodišnjih učesnika, slobodno možemo reći jubilarne, DŽ Likovne kolonije „Bunarić”, koja je i ove godine – od 14. do 19. avgusta, održana na salašu Paje Đuraševića. Zapravo, to je zbir akademskih slikara, pristiglih ove godine iz osam evropskih zemalja u Suboticu, članova Likovnog odjela „Bunjevačkog kola” i gostiju iz Mađarskog kulturnog centra „Nepker”, Grupe „Q” i Udruženja slikara penzionera.
Upravo tih „šesnaest plus” bio je dovoljan povod za kraću reportažu sa ove kolonije, jer su organizatori – Likovni odjel Hrvatskog kulturnog centra „Bunjevačko kolo” – za relativno kratko vreme uspeli na jedno mesto okupiti isto toliko akademskih slikara, i to iz desetak evropskih zemalja što „Bunarić” uveliko širi izvan uskih prostora lokalnog marijanskog svetišta.

U četvrtak, 17. avgusta, na temperaturi blizu kanikule inspiraciju u hladu ambetuša potražio je Jozef Hazenbl iz okoline Minhena u Nemačkoj. Njegov raniji zanimljiv spoj „Majke zemlje” (konture žene „izbrazdane” u tlo) dovoljna su preporuka da će i u neposrednoj blizini južnog dela Palićkog jezera pronaći dovoljno inspiracije i za ovu koloniju.
– Pokušavam i ovde dopreti do duše zemlje kako bih je preneo u vlastite osećaje – kaže na onakvom engleskom kakvim se služi i potpisnik ovog teksta.
Ipak, filozofski zatvoreni krug ove rečenice razbija vizuelna jasnoća njegovog dela – u nastajanju. Ono što je mnogo jasnije jesu njegove reči kako je uopšte došao u Suboticu. Kaže da je pre nekoliko meseci imao izložbu u Kanjiži, tamo se susreo s ovdašnjim umetnicima... i, to je to.

Jolana Palajova iz Žiara nad Hronom (između Zvolena i Banske Bistrice) došla je na „Bunarić” iz Slovačke tako što ju je, preko umetničke kolonije slamara (koja i u toj zemlji postoji), rukovodilac Milan Malček „poslao”, zapravo, preporučio za Suboticu. Na dvadesetak metara od svog kolege iz Nemačke ona je inspirisana mnogo konkretnijim motivima:
– Ovaj kokošarnik podseća me ujedno i na rodni kraj i na moje detinjstvo. Susret sa takvim objektom inspirativan je sam po sebi i mislim da to ne moram objašnjavati – kaže sagovornica, dodajući kako se ovde oseća fantastično i, ukoliko je pozovu, i sledeće godine će vrlo rado doći.

Među brojnim jezicima, poput priče o gradnji kule u Bibliji, naišli smo i na Subotičanku Leu Vidaković, članicu Likovnog odjela, koja trenutno studira na IV godini grafičkog odseka Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu. Kaže da joj je ovo četvrto učešće na Koloniji, a za ovu priliku opredelila se za rad na narodnim vezovima – šlingu, konkretno. O „konkurenciji” kaže da je dobra i veoma podsticajna.
Takođe u hladu ambetuša zatičemo profesora likovnog Zoltana Deaka iz Segedina, koji je u Suboticu došao zahvaljujući svom prijatelju, kolegi i zemljaku Janošu Lukaču. O atmosferi na salašu Paje Đuraševića priča u superlativima, što najbolje pokazuje njegov gotovo već završeni lokalni uljani pejzaž.

Vinka Rudić jedna je od desetak osoba koja se svakodnevno brinula da gosti ne ostanu „ni gladni ni žedni”. – Nije mi teško dvoriti goste. Veoma su kulturni, vredni i prijatni i uopšte nisu previše zahtevni. Na taj način ni posao mi ne pada teško, a koliko su oni zadovoljni, možda je najbolje da njih pitate – kaže Vinka Rudić.

Jedna od najzanimljivijih gošći svakako je Irena Cakirpologlu. Evo i zašto. Rođena je u Skoplju, grčkog je porekla, živi u češkom, tačnije moravskom gradu Olomoucu, savršeno govori srpski, a našla se na Koloniji koju organizuje lokalna hrvatska kulturna institucija.
– Drugi put sam na Koloniji, a, na žalost, umesto predviđenih četvoro, došlo nas je dvoje. Završila sam umetnost pre tri godine i sada sam na doktorskim studijama kulture i antroplogije. I ove, kao i prošle godine, inspiriše me atmosfera u vašem gradu. Ne volim toliko slikati panoramu, jer u njoj ne vidim toliku dubinu. Više volim „uhvatiti” grad i ljude koji u njemu žive – kaže sagovornica.

Kao i sagovornica iz Češke, svakako je veoma zanimljiv i Mišo Zečević iz Podgorice, iz Crne Gore. Ne zbog toga što je prvi put na „Bunariću”, ili zbog toga što je akademiju završio u Rimu, koliko zbog toga što je njegov rad posvećen samoj „Dužijanci”.
– Iskreno, prvi se put susrećem s pojmom „Dužijance”, ali kada sam za to saznao, odmah sam u sebi stvorio metafizičku sliku. Koliko će da to bude uspješno, vidjet ćemo. Drugi će to reći. U svakom slučaju, mene je drago da i svojim skromnim doprinosom uveličam ovaj prekrasan običaj – kaže Mišo Zečević.
Predsednik Likovnog odjela i jedan od najzaslužnijih ljudi za uspeh Kolonije Josip Horvat kaže da je ovoliki broj akademskih slikara iz inostranstva u Suboticu pristigao pre svega zahvaljujući ideji da se „izađe iz lokalnih okvira”.

– Počeli smo tako što smo goste krenuli tražiti preko beogradske i novosadske Akademije likovnih umjetnosti. To se pokazao kao dobar potez i iz godine u godinu broj naših gostiju rastao je gotovo „geometrijskom progresijom”. Tako smo prije tri godine počeli i s međunarodnim karakterom Kolonije kada su došli gosti iz Češke, profesori iz Olomuca, koji su povukli svoje kolege iz Slovačke, ovi iz Mađarske... Usput, njihov odgovor bio je pozivanje naših umjetnika, a kada se oni sretnu... – kaže Josip Horvat.
On dodaje da upravo zbog ozbiljnosti Kolonije organizatori već pomalo razmišljaju o odvajanju profesionalnih i amaterskih umetnika, što je, na neki način, urađeno već i ove godine. To je takođe dovelo do toga da su se organizatori morali „zahvaliti” pojedinim slikarima na prijavama, a koliko se ozbiljnosti pridaje Koloniji možda najbolje svedoči činjenica da se radovi – po oceni subotičkih istoričara umetnosti – kategoriziraju: prva ostaje u trajnom vlasništvu Likovnog odjela, druga služi u reprezentativne svrhe kada njihovi članovi negde gostuju ili nekoga ugošćuju, a treća se samim umetnicima vraća na doradu.
Z. R.

PUBLICI SE PREDSTAVIO NEDAVNO OSNOVAN SUBOTIČKI KVARTET „GARDEN”
Četiri gudača (konačno) na okupu
• Prijatelji koji zajedno sviraju od detinjstva: Žiga Pal, Slobodan Stefanović, Imre Tot i Viktor Molnar debitantski nastup održali u dvorištu Muzičke škole

Zajedno sviraju od detinjstva, ali su tek početkom ove godine osnovali svoj gudački kvartet i dali mu ime „Garden” (na engleskom bašta, dvorište). U skladu sa nazivom kvarteta, debitantski nastup pred subotičkom publikom održali su upravo u dvorištu Muzičke škole, 14. avgusta. Danas profesori Muzičke škole u Subotici Žiga Pal (prva violina), Slobodan Stefanović (druga violina) i Viktor Molnar (violončelo), kao i muzički urednik „Radio Subotice” Imre Tot svirali su još u pionirskom orkestru Muzičke škole u Subotici, koji je vodila Elvira Husar. „Sada taj orkestar više ne postoji, ali postoji orkestar Srednje muzičke škole u kome sviramo i dan danas, iako smo davno završili srednju...” – kaže Imre Tot, koji u „Gardenu” svira violu.

– Svirali smo dela kompozitora iz doba renesanse, baroka, klasicizma i dela kompozitora XX veka. Kako nas je prihvatila subotička publika? Tu postoje dve vrste: jedna je stručna i njoj se više dopao prvi deo koncerta kada smo svirali dela renesanse, baroka, a druga vrsta su ljudi koji nisu toliko stručni i njima se više dopao drugi deo koncerta – moderna muzika. Izveli smo i tri kompozicije Astora Pijazole, koje je Slobodan Stefanović obradio za gudački kvartet.

U skladu sa (nepisanim) pravilom da se sve dobre ideje rađaju za – stolom, i dogovor o osnivanju „Gardena” pao je u februaru ove godine nakon gala operete održane na Sceni „Jadran”:
– Nakon koncerta smo išli na večeru, sastali se i dogovorili da treba nešto uraditi u ovom gradu jer godinama nemamo ovakav sastav, a ranijih godina postojao je Subotički gudački kvartet koji su činili naši bivši profesori: Tibor i Lila Pekar, Ištvan Balaž Piri i Mirko Molnar. Cilj našeg ansambla je da nastavi rad ovog kvarteta i sačuva njegovu dugogodišnju tradiciju. Smatramo da je važno da u gradu bude prisutna i kamerna muzika – naglašava Tot, dodajući da „Garden” teži da postane koncertni orkestar u Subotici, ali da se istovremeno otvara i na druga „tržišta”, što je uobičajeno za Zapad: „Tamo slični sastavi sviraju na prijemima, izložbama, venčanjima, veridbama... i pošto tako nešto još ne postoji u našem gradu i okolini, želimo uvesti tu tradiciju i nadam se da ćemo uspeti u tome”.

Hvala – Zahvalni smo direktoru Muzičke škole u Subotici Ištvanu Antalu koji nam je obezbedio prostor za vežbanje i koncert, zatim našim profesorima Tiboru Pekaru, Ištvanu Balaž Piriju i Mirku Molnaru, kao i „Radio Subotici” koja je bila medijski sponzor koncerta. Godinama zajedno Iako je „Garden” nedavno nastao, njegovi članovi sviraju zajedno u raznim formacijama već više od 15 godina. Najuspešniji sastav bio je klavirski trio (Žiga Pal, Viktor Molnar i Timea Čonti) koji je na republičkim i saveznim takmičenjima osvajao brojna priznanja, uglavnom prve nagrade. Članovi „Garden” kvarteta aktivno sviraju u najboljim orkestrima u regiji, kao što su Subotička filharmonija, Vojvođanski simfoničari, Simfonijski orkestar Muzičke škole, Kamerni orkestar katedrale Svete Terezije Avilske u Subotici...

A da bi tradicija oživela, i ova vrsta muzike stekla (nove) ljubitelje, treba animirati – mlade:
– Jedan od naših ciljeva je da klasičnu muziku približimo deci u osnovnim školama, ne samo u Subotici, već i okolini (Bačka Topola, Senta...), i tamo da predstavimo kamerno muziciranje, gudački kvartet, ali i klasičnu muziku, gudačke instrumente, violinu, violu, violončelo, i to na takav način da ovo ne bude čas koji moraju saslušati, da nije dosadan nego interesantan! Želimo da privučemo što više dece da upišu muzičku školu koja danas ima jako mali broj gudača.

A svi (budući) gudači treba da znaju da se do uspeha ne dolazi preko noći i da pripreme za koncert poput ovog koji je održao „Garden” dugo traju:
– Za koncert smo se pripremali nekoliko meseci. Vežbali smo od 8 do 10 časova nedeljno. Svirali smo u koncertnoj sali Muzičke škole, u dvorištu, našim kućama... Bilo je naporno, ali smo zadovoljni nastupom. I publike je bilo dosta – zaključuje Tot, dodajući da se „Garden” trenutno nalazi na zasluženom odmoru, ali već početkom školske godine počinju pripreme za koncertnu turneju.
T. M.