TRI ŽELJE
Poželela: Mirjana Alapović, koordinator promotivnih aktivnosti u Zoo-vrtu

1. Za sve...
– Velikoj većini želim da nađe posao. Mladima poručujem da se školuju, u savremenom svetu nema budućnosti za one koji nemaju znanje. Nadati se jeste lepo, ali potrebno je i zauzeti stav i krenuti u akciju. Uzeti budućnost u svoje ruke. S druge strane, mnogima želim da prvo pogledaju u svoje dvorište pre nego što komentarišu tuđe. Poštujte tuđ rad.

2. Za grad...
– Da se pokrene i izađe iz učmalosti. Da potrebe građana budu na prvom mestu. Nije dovoljno samo ušminkati fasadu. Potrebno je ulagati u sadržaje koji su održivi. Ne bih da zalazim u komunalne probleme, ali gde su sportski sadržaji, bazeni, dečja igrališta, programi koji će aktivirati i zaokupiti decu i mlade? Lepo je što se vidi pomak u gradu, ali je sve to još uvek skromno, sa previše hvalospeva. Pogled sa vidikovca Gradske kuće jeste impresivan, ali se lepo vidi i oronulost kuća, krovova i fasada, neasfaltirane ulice, započeti a nikad završeni projekti... I na kraju, manje politike!

3. Za sebe...
– Unutrašnje zadovoljstvo koje proizlazi iz privatnih i profesionalnih ostvarenja. Najlepši su dani kada to zadovoljstvo zrači i prelazi na druge. A da ne budem skromna, i dovoljno novčanih sredstava da mogu sebi da priuštim putovanja.

U TRI ULICE U RADANOVCU POSTAVLJAJU SE CEVI ZA ODVOĐENJE PODZEMNIH VODA
Poplave postaju prošlost

Posledice prolećnih poplava, koje su u Radanovcu potopile podrume porodičnih kuća i urušile tri objekta, polako se saniraju. U najkritičnijim ulicama, Radanovačkoj, Palminoj i Livadskoj, kanali za odvođenje podzemnih voda već su početkom leta iskopani, a sada se u njih postavljaju cevi kao spasonosno rešenje od svih budućih padavina.
– Radovi bi trebalo da budu završeni do jeseni, na veliko zadovoljstvo meštana koji su opravdano strepili od svake kiše. Vrednost radova je oko pet miliona dinara, a sredstva su obezbedila preduzeća „Dunav-Tisa-Dunav” i „Srbija vode”. Ljudima smo poručili da kanale ne smeju da zatrpavaju, te da je neophodno da ih redovno održavaju, kako ne bi ponovo došlo do problema. Kopanje kanala je, inače, još ranije bilo u planu, ali su radovi ove godine ubrzani zbog padavina koje su ozbiljno ugrozile i otežale život stanovnika Radanovca – kaže Margita Pete, sekretar u Mesnoj zajednici.

Istovremeno, u ulicama Belog goluba, Livadske i Rumenačke iz sredstava samodoprinosa se završava izgradnja vodovodne mreže od 2.290 metara:
– Radovi, u vrednosti od 4 miliona dinara, počeli su prošle godine, a radnici „Komgrada” sada se već nalaze kod poslednje šahte i ispiraju vodu. Nažalost, mnoge kuće ovde nisu legalizovane, siromaštvo je veliko i pitanje je ko će moći da izdvoji 16.000 dinara za priključak na gradsku mrežu – napominje Margita koja je sa našom ekipom pošla u obilazak dela naselja koje je početkom godine poplavljeno.

U ulici Belog goluba Bela Kekezović (78) živi već pola veka. Pomoćna zgrada je prva stradala, u potpunosti se srušila, a zidovi porodičnog doma i dalje su vlažni.
– Voda je sve uništila, kao da se sa mojom sirotinjom udružila! Pokušavali smo da spasemo šta se može, ali mi smo stari ljudi. Srećom, pa je leto prošlo prilično suvo i bez ozbiljnijih padavina – priča starac.
Njegov sused u Livadskoj ulici Jožef Arpaš kaže da ih je muka sa podzemnim vodama pritegla sredinom devedesetih, samo četiri godine nakon što se doselio na ovu adresu.

– Zbog izgradnje auto-puta između Palića i Hajdukova, bili smo prinuđeni da napustimo salaš. Nismo ni slutili šta nas ovde čeka. Evo, nekoliko metara odavde proletos se srušila kuća! Kad je pogledam, shvatam da smo i u nesreći imali dosta sreće. Šta smo mogli, sami smo uz pomoć komšija preduzeli. Zvali smo i bagere u pomoć, ali su nedaleko odavde propali u pesak. Nusprostorija nam se urušila, jedino je kokošinjac ostao na mestu, pa živinu nismo morali da pomeramo. U dnu dvorišta imamo trsku, pa kad se navukla voda do kolena i ribe sam video – ispričao nam je Jožef, invalid u penziji, a njegova supruga podseća na težak život:

– Kuća od osamdesetak kvadrata više nema nikakvu vrednost. Zidovi su vlažni, u sobama se širi miris ustajalosti i buđi. Pre nekoliko dana smo krečili, tek da koliko-toliko ovo liči na dom. Pod nam je totalno propao, tu je nekoliko dana stajala voda. Kupali smo se u dvorištu, u koritu, a po pijaću vodu svaki dan išli na bunar koji je na pola kilometara odavde. Jedno kratko vreme smo kupovali vodu i da mi je neko govorio da ću na ovu mizeriju bacati pare na flaširanu vodu, ne bih mu verovala!
Bračni par Arpaš tvrdi da ovo nikako nije mesto za normalan porodični život. Kada su pre nekoliko godina rešili da se na poljani u susedstvu sami bore protiv ambrozije i zapalili korov – stigla je tužba!

– Sve se pretvorilo u užas. Ove godine nam je mesna zajednica izašla u susret, pa nam omogućila da besplatno iznajmljujemo motokultivator sa kosilicom, da koliko možemo održavamo prostor prekoputa kuće.
Poplavljeni porodični dom zadao je velike brige i Andrašu Popiću koga je, međutim, još više zabolelo što nisu svi susedi bili raspoloženi da priteknu u pomoć.
– Svako gleda svoja posla, pa smo se sa podzemnim vodama borili sami. U podrumu još uvek imamo vode, duboka je oko metar i pomoćne prostorije ni sada ne možemo da koristimo. Problem je što se kanali ispred naše kuće neće ni kopati, radovi su stali na nekih sto metara odavde. I ono što je iskopano, od nekih 70 centimetara mislim da nije dovoljno, trebalo je da bude dvostruko dublje da bi sva voda odavde otekla – smatra Andraš.

Njegova supruga i kćerka su lepo vreme iskoristile da provetre kuću. Pootvarale su prozore i svu odeću iznele na kapiju da se pošteno osuši i oslobodi mirisa ustajalosti. Zanimljivo je, međutim, da su ljudi zastajali, misleći da porodica Popić, u stvari, prodaje staru garderobu!
Eržebet i Andraš Balčak iz Livadske 57 pričaju nam kako su, zahvaljujući čamcu, na proleće mogli da obiđu dvorište i izađu na ulicu:

– Pola veka živim ovde, tu je stanovao i moj deda. Ovoliko kiše, koliko je palo početkom godine, nije bilo još od 1942. U martu smo stvar preuzeli u svoje ruke, sami počeli da kopamo kanale i postavljamo cevi koje smo kupili od našeg novca. Pomoć su i tada svi obećavali. Da su ljudi na delima bar upola jaki kao na rečima, problem bi odavno bio rešen. Sada se voda povukla, ali je kuća skroz popucala i garaža se kompletno srušila. Da se selimo, hoćemo, ali kome ovako nešto prodati – pita se Eržika, napominjući da osim stanovnika ovog naselja, njihovu muku niko ne razume, niti pokušava da shvati.
M. B.

U ZOOLOŠKOM VRTU NA PALIĆU U OKVIRU KAMPA OD 19. DO 29. AVGUSTA
Stranci gradili drvene kaveze

U okviru kampa, koji su od 19. do 29. avgusta zajednički organizovali Zoološki vrt i Mladi istraživači Srbije, na Paliću su boravili volonteri iz Francuske, Engleske, Nemačke, Poljske, Makedonije i naše zemlje. Cilj njihovog boravka bio je da pomognu u realizaciji dela projekta kroz izgradnju drvenih kaveza u kojima se planira reprodukcija najugroženijih vrsta ptica-grabljivica poput belih kanja i orlova belorepana.

Tim povodom Zoološki vrt na Paliću su prošlog petka posetili i o značaju samog projekta govorili dr Miroslav Nikčević, direktor Uprave za zaštitu životne sredine, dr Biljana Panjković, direktor novosadskog odeljenja Zavoda za zaštitu prirode, mr Slobodan Puzović, savetnik pokrajinskog sekretara, Tanja Bošković, predsednik Mladih istraživača Srbije i mr Goran Stoparić, član Opštinskog veća zadužen za zdravstvo i zaštitu životne sredine.

– Reč je o projektu koji će imati dugoročniji značaj u oblasti zaštite prirode u Srbiji, a u tome nam svesrdno pomažu devojke i mladići iz Evrope. Zajedno učestvujemo u izgradnji nečega što će biti stavljeno u funkciju zaštite prirode. To je kavez u kome ćemo pokušavati da razmnožavamo ptice grabljivice od kojih su pojedine vrste čak i iščezle sa ovih prostora, a sve u cilju da ih pokušamo vratiti u prirodu – objasnio je biolog Gabor Mesaroš.
Svaki moderan Zoološki vrt, pa među njima i palićki, pored zoologije, botanike i obrazovanja, ozbiljno pristupa i aktivnoj zaštiti prirode.

– Zaštita prirode je najmlađa grana kojoj smo se posvetili u poslednje dve godine i, koliko nam je poznato, od dve postojeće zvanične institucije u Srbiji koje se ovim bave, jedan je i palićki Zoološki vrt. Naši prostori su prirodno tako dati da nam je to lakše činiti, a i naša opredeljenja, stručna i ekonomska su takva da je jedan određeni procenat kadrova i prihoda, uz pomoć nadležnih državnih i lokalnih institucija, podređen zaštiti prirodi – rekao je dr Mirko Šinković, direktor Zoo-vrta.
Samo u prošloj godini u prihvatilištu Zoološkog vrta na Paliću bilo je preko 100 životinja, od kojih je tri četvrtine uspešno izlečeno, rehabilitovano i vraćeno u prirodu.

– Radi se i o životinjama koje su na listama ugroženih i zaštićenih vrsta u Srbiji. Mi imamo veliko razumevanje u lokalnoj samoupravi, pokrajini i u republici kada je naš posao u pitanju. On je spor, temeljan, ne postiže uspeh preko noći, niti je atraktivan, ali u dugoročnom periodu daje značajne rezultate. Naš motiv je da ne uništimo ono što imamo, pa posle da radimo na rehabilitaciji, nego da sačuvamo postojeće, a ono što nemamo da reimprodukujemo tamo gde im je i mesto.

Zoološki vrt na Paliću, sa 600 različitih životinja preko 60 vrsta, danas predstavlja ogromnu menažeriju koja se, sa 62 objekta, prostire na 10 hektara.
– Sve to traži mnogo vremena, veliki trud, ogromna sredstva, timski rad, projekat za projektom. To je opredeljenje našeg kolektiva od 25 zaposlenih koji može da sačuva ono što mu je povereno, jer koliko je Zoološki vrt naš, toliko je i vaš – zaključio je na kraju dr Šinković.
U drvenom kavezu, koji je gradilo 12 mladih volontera, životinje će naći svoj mir i uslove najsličnije onima u prirodi. Zbog toga je i ovaj prostor smešten u izdvojenom kutku, daleko od pogleda posetilaca.
M. B.

SUBOTIČKE PITAJU:
ODOBRAVATE LI NAPLATU UPISNINE U SREDNJIM ŠKOLAMA?

Ljiljana Milisavljević, učiteljica:
Deca prosvetara ne plaćaju

– Nije dobro što se naplaćuje. Podržala bih evenutualno plaćanje upisa u prvi razred, a ostalo ne. Drago mi je da su bar prosvetnim radnicima omogućili da njihova deca ne moraju da plate upisninu, toliko su nam izašli u susret. Pitam se zašto se kod nas plaća, kad recimo u Beogradu prošle godine nisu plaćali.

Jelena Dulić, učenica:
Bojkotujemo odluku škole

– Ja nisam platila, a ipak sam se upisala. Rekli su mi u Politehničkoj školi, u koju idem, da do 20. septembra donesem uplatnicu. Prošle godine pola razreda nije platilo, pa su se ove godine pobunili i roditelji i učenici i bojkotuju plaćanje. Sad već znamo da to nije obavezno, pa ako želi neko, neka plaća.

Jasna Hajdarpašić, učenica:
Platila da nema problema

– Baš danas sam uplatila tih 2.000 dinara za upis. Šta da radim kad je ceo moj razred iz Ekonomske škole platio. Ja sam bila protiv, ali su mi roditelji rekli da je bolje da to uplatim, nego da posle imam nekih problema u školi. Prošle godine nas je razredna zamolila, pa niko nije pravio problem i odbio.

Radmila Trifunović, službenica:
Ovo je ucena dece i roditelja

– Upravo dolazim iz Ekonomske škole sa upisa i strašno sam ljuta. Navode da je to zbog poboljšanja standarda učenika, a mi ga nismo osetili. Ako ne platimo, deca ne mogu dobiti potvrde za dečiji dodatak, gradski prevoz i sve što je škola obavezna da izda. Ucenjuju decu da ne mogu dobiti svedočanstvo dok ne plate.

Bogdan Hrnjak, radnik:
Ranije toga nije bilo

– Nemam decu koja idu u školu pa me to direktno ne tišti, ali ne odobravam naplatu upisnine dok god se školovanje smatra besplatnim. Očigledno da se ovde radi o tome da ljudi kod nas „previše” zarađuju, pa im i to treba uzeti. U vreme dok su moja deca bila đaci, takvih globa nije bilo. R. V.

U BAJMOKU U SUBOTU, 26. AVGUSTA, ODRŽAN PRVI „FESTIVAL BUNJEVAČKI ILA”
Ponovo postavljen astal
• Cilj je bio otrgnuti od zaborava stara bunjevačka jela i ponovo ih predstaviti javnosti, pre svega mladima, i ukazati na njihovu hranljivu vrednost • Pred gostima su bila tarana sa divenicom, uzlivanca, pokljukuša, pogače, nasuva, čorbe, baratfile, paprikaši, pečenja, kruv, listići...• Prvo će biti objavljena manja publikacija sa receptima na Festivalu, a naredne godine i kuvar bunjevačkih jela

Svi koji su u subotu došli na prvi „Festival bunjevački ila” u Bajmok našli su bar nekoliko jela koja su jeli još u svom detinjstvu, a neki nisu nikada. U dvorištu ispred zgrade Kulturno-umetničkog društva „Jedinstvo Eđšeg” goste su dočekivale devojke u bunjevačkoj nošnji, a onda i učesnici festivala sa svojim takmičarskim jelima. Lepa slika i mirisi: takmičari su pred posetiocima pripremali jela i nudili ih posetiocima. I niko nije ostajao ravnodušan. Jer, tu je bio unapred najavljen najstariji bunjevački recept: pokljukuša, pa onda zamotanice, zaprženi gumboci i gumboc čorba, listići, pogače sa makom, jabukama, rogačom, nasuvo sa makom, gurable, uzlivance, ležbabe, prisnac... U katlanci se kuvao kukuruz, a u kotliću paprikaš.

Na Festivalu čiji je organizator Bunjevački kulturni centar Bajmok, posebno je očekivana „tarana sa divenicom”, koja se kuvala u pozamašnoj „kastroni” da bude dosta za sve goste. Tarana je odlično uspela, a to je kasnije potvrdio i žiri dodelivši ovom jelu prvu nagradu (Emera Poljaković i Kata Tikvicki). Kao najbolje aranžiran astal (pojedinci) proglašen je „uksršnji ručak” Marije Bošnjak iz Male Bosne, a među restoranima i „svečana nediljna užna” Restorana „Gurinović”. Priznanja su dobili: svečani ručak od morke koji su pripremili članovi UG „Bunjevačko kolo” iz Sombora, „paradičkom čorba” i „gumboci sa mrvicama” kao najautentičnije jelo (Ana Vojnić Kortmiš) i „zapržena čorba” i „baratfile” (Jasna Stanković).

U sali KUD-a „Jedinstvo-Eđšeg” pored svečano postavljenih stolova za goste, u jednom uglu je bila nameštena „bunjevačka etno kujna”, sa originalnim nekadašnjim šporetom (umesto zidanog koji je bio u svakoj kući), sa drvenim astalom, posuđem, escajgom i drugim detaljima. U nastavku su se nizali takmičarski stolovi prepuni izvanredno servirane hrane: „uskršnji ručak”, „disnotorska večera”, „nediljna svečana užna” i „nediljna svečana užna od morkače”.

Branko Pokornić, predsednik Organizacionog odbora Festivala i proizvođač mleka iz Bajmoka, o cilju Festivala kaže:
– Namera nam je da iz zaborava izvučemo sve one recepte jela sa čime se naš narod hranio i ponovo vratimo ta jela na astal. Isto tako smo želeli da pokažemo današnjem svetu brze hrane da su se nekada naši ljudi, iako su bili manje obrazovani, znali zdravo hraniti i rasporediti šta se kojim danom jede. Namera nam je takođe da vratimo kult porodice kod Bunjevaca. Porodična „nediljna užna” je bila sveto pismo, kada je za astalom u opuštenoj atmosferi čitava familija na okupu i dogovara šta će se naredne nedelje ili meseca raditi. Vreme je da se podsetimo svega što je dobro a zaboravljeno je, da prilagodimo novim uslovima i upotrebimo danas.

Đurđica Skenderović, potpredsednik Izvršnog odbora Bunjevačkog nacionalnog saveta, kaže da će svi ovi i mnogi drugi recepti biti objavljeni u dve publikacije.
– Biće tu kompletni jelovnici koji su Bunjevci koristili s kraja 19. i početka 20. veka. Publikacija će biti sa detaljnim objašnjenjima kako se ta jela pripremaju. A kuvar bunjevačkih jela koji takođe pripremamo, treba da bude gotov naredne godine. Uz pojedinačne recepte kuvar će prikazati svečane jelovnike za Božić, Uskrs, disnotor, nedeljne i svadabarske jelovnike, zatim recepte za duncove, pekmeze...

Naša sagovornica kaže da je struktura ovakve ishrane dobro osmišljena.
– Tačno se znalo kada se šta jede, u zavisnosti od godišnjeg doba, dana u nedelji i poslova koje će se tog dana raditi. Za nedeljni ručak je uvek morala da bude zlatna čorba, a drugo šta je bilo. Bila su dva posna dana: sredom pasulj i lakumići, a petkom nasuvo i čorba, subotom tarana sa krompirom ili paprikaš sa malo divenice, ako je bilo. U jelovniku je puno testa, ali treba znati da je ono bilo od žita bez veštačkih đubriva i herbicida, a brašno se zakuvavalo bez aditiva. Jelo se zdravije. Svako jutro je moralo biti kuvanog krompira, kiselne, sira, slanine, šunke ako je bilo. Uveče je na astalu bilo kiselne, pekmeza od crnih šljiva, bez šećera i konzervansa. Hleb se pekao jednom nedeljno, bez aditiva, i nije se nikada ukiselio, žito je slabije rađalo ali je bilo kvalitetnije brašno. Kvasac se pripremao od testa od prethodnog pečenja. Kod kuvanja se koristila mast od svinja sorte mangulica.
E. B.

U TAVANKUTU PROTEKLOG VIKENDA ODRŽANA TRADICIONALNA DESETA „PASULJIJADA”
Pasulj na tavankutski način
• Ove godine se takmičilo 28 kuvara amatera, a najviše uspeha je imao Marko Lučić iz Tavankuta • Takmičari iz Sombora, Subotice, Tavankuta, Bajmoka, Ljutova, Pačira, Svetozara Miletića i Beograda

Na prostoru između crkve i Vatrogasnog doma u Tavankutu u subotu, 26. avgusta, održana je deseta „Pasuljijada”. Ove godine takmičilo se 28 kuvara amatera i njihovih ekipa, a najbolji pasulj je, po mišljenju žirija skuvao Marko Lučić iz Gornjeg Tavankuta. Drugo mesto je osvojio Franjo Lukačević iz Pačira, a treće Ranko Nedimović iz Subotice.
Gorica Vuković, predsednica Organizacionog odbora i predsednica Udruženja žena u Tavankutu, kaže da je njihovo Udruženje organizator takmičenja.

– Ideju je dao moj muž Geza Vuković, poljoprivredni proizvođač, koji je stalno hvalio kako ja kuvam pasulj i rekao da bi mogli da organizujemo takmičenje u kuvanju pasulja. Bili smo i u poziciji da tako nešto i organizujemo. Ja sam bila član Udruženja žena, a moj muž i ja smo svake godine sadili 5-6 jutara pasulja. Želeli smo da pomognemo svojoj mesnoj zajednici, pa smo sponzorisali sav pasulj za takmičenje.

Na prvoj „Pasuljijadi” bilo je 10 žena iz Udruženja.
– Ove godine imamo žene iz Građanskog etno društva „Suvača” iz Kikinde, Kluba žena iz Ečke, Udruženja žena „Sva lepota sveta” iz Zrenjanina, Građansko društvo iz Bašaida, a takmičara imamo iz Sombora, Subotice, Tavankuta, Bajmoka, Ljutova, Pačira, Svetozara Miletića i Beograda. Na kraju se pasulj prodaje, 100 dinara porcija, a zarada ide u humanitarne svrhe. Ove godine ona će ići za kupovinu faks-modema za tavankutsku ambulantu, što treba da skrati dostavljanje laboratorijskih rezultata, a deo novca će biti za jednokratnu pomoć mladim talentima.

Zvonko Skenderović iz Tavankuta takmiči se od samog početka.
– Ovde je pasulj tradicionalno jelo, a u Tavankutu se kuva i solo pasulj, bez mesa. I kod kuće skuvam za porodicu, nije me sramota da se prihvatim tog posla. .
Josip Sivić je na takmičenju bio okružen sa nekoliko pomagača.
– Moj pasulj će se razlikovati u posebnom začinu koji sam ja svojim rukama napravio. On je tajna, jednog dana ću ga otkriti. Kuvam i kod kuće, i žena i deca najviše vole kada ja kuvam.

Predrag Jakšić iz Bajmoka takmiči se od 2001. godine.
– Pasulj je domaći, sa malo začina, i ne razlikuje se mnogo od drugih. Kuvam ga kao i naši roditelji, volim da bude jak, začinjen, ali da ga svako može pojesti, pa i dete. Do sada nisam pobeđivao, cilj je učestvovati. Učestvovaću sve dok bude humanitarno i bez nagrada. Kuvam i kod kuće kada imam vremena, za porodicu, ženu i dvoje dece. Volim i da ispečem ražanj i roštilj. To volim da kuvam i kuvam sa ljubavlju.
Treba reći da je organizator pripremio i kuklturnozabavni program u kojem su učestvovali tavankutski KUD „Sefir”, KUD „Bunjevka” iz Subotice, i pesnici Bunjevačke matice.
E. B.

RECEPTI NA FESTIVALU
Puno testa, malo mesa

Bajmočanin Stipan Babić je pripremio pokljukušu, jelo od maslice i tankog testa.
– Testo od brašna i slane vode, oklagijom razvijeno, peče se u rerni na prevrnutoj tepsiji. Jede se sa maslicom, ili pepom. Maslica se priprema tako što se na maslu ili ulju prži mnogo belog i malo crnog luka i brašno. Kada se dobro uprži, doda se malo mleka a kasnije i vode. Obično se jede na post, sredom i petkom, ako je na maslu – kaže je Babić i pokazuje na ostalu hranu koju je pripremio: mladi sir sa sitno seckanim crnim lukom, koje se jede sa kuvanim krompirom i jajima. Tu su i zamotanice, domaća divenica, slanina, pušena i barena i švargla, zatim jedan od najstarijih bunjevačkih, nedeljnih kolača, gurable, i pita sa jabukama.

– Sa jelom se počinjalo kad se dida prekrsti, načne „kruv” i otpije rakije iz fićoka – seća se Babić iz svog detinjstva.
Giza Kajčić iz Bajmoka je pred posetiocima pripremala „poprženi gumboca i paradičkom čorbe sa gumbocima”. Krompir se skuva, ispasira i zakuva sa brašnom. Od toga se naporave gumboci koji se skuvaju u vodi, zatim prelije sa zaprškom od masti, crnog luka i crvene paprike. A u vodu u kojoj su se kuvali gumboci skuvaju se malo manji gumboci, doda se paradajz i malo zaprške.

– To se pravilo priko nedilje, nije posno ilo. Ja sam sa đurđinski salaša, kod nas je popržene čorbe bilo svaki dan, a dal je još bilo gumboca, baratfile, grava, a nediljom popržen krumpir, poprženo meso i zlatna čorba. Priko nedilje je ritko bilo mesa. Gra se kuvo obično sridom, zapržen sa maslom, ako ga nije bilo onda je bilo bez zaprške.
Ruža Pelagić, Đurđevka Vukičević i Miroslava Lugumerski su predstavljale „Bujevačko kolo” iz Sombora. One su pripremile kompletan nedeljni ručak od morki.
– Još jutros u pola 7 smo smo stavili da se kuva supa od morke (sa knedlama i rezancima sečenim sa mamuzama), ona se mora dugo kuvati, ali je zato najkvalitetnija od svih supa. Danas za ručak pored supe pripremili smo sos od višanja i sos od mirođije, za predjelo ležbabu (uzlivancu, ladnjaču) sa kiselim sirom, zatim gibančice (slično savijači) sa orasima i makon, šimi gibanicu i listaru (razvučeno tanko testo slagano sa puno oraha i suvog grožđa), prisnac sa sirom, bareni pirinač sa živinskim bubcima – kaže Ruža Pelagić, profesor u penziji.