PETNAEST GODINA POSTOJANJA I RADA DRAMSKE RADIONICE „ARLEKIN”
ULAZNICA ZA UMETNIČKI SVET
• Glumac Nikola Ivošević sprečen bolešću da se duže bavi ovim poslom, nalazi sebe u tome da prikupljeno znanje i umeće prenese • Kada bi se sabrali svi koji su prošli kroz ovu radionicu, bilo bi tu nekoliko desetina onih koji su ostali da se bave nečim iz oblasti umetnosti i svakako više desetina njenih istinskih poštovalaca

Svake godine stotine mladih ljudi, po završetku srednje škole, poneseno snovima o glumačkom pozivu, uputi se na neku od akademija. Daleko je manji broj onih koji ipak zaigraju na daskama koje život znače.
Dramska radionica „Arlekin” već punih petnaest godina uspešno regrutuje buduće glumce, režisere, kostimografe... ili bar desetine pravih, istinskih, kultivisanih ljubitelja pozorišne umetnosti.
Subotički glumci Suzana Vuković i Nikola Ivošević sa početkom svake školske godine kreću sa novom ekipom u avanturu istraživanja i otkrivanja mladih ljudi samima sebi kroz upoznavanje bogatog umetničkog sveta. Nije ih sprečilo ni bombardovanje, ni nedostatak novca, pa čak ni prostora, sada kada više nema pozorišta radi se u sali za sastanke, jer kako to Nikola voli da kaže – a govorio je i Pikaso – ko želi nešto da uradi uvek će naći načina, ko neće ništa da učini naći će opravdanja.
Upravo tako izgleda i njegova životna priča čvrsto povezana sa „Arlekinom” kao načinom da ipak ostvari davno započeto.

Hvala profesorima

Želeo je da bude glumac. Nije maštao o tome, to mu se jednostavno dešavalo. Njegova životna traka tako se odvijala. Nikada nije razmišljao o tome da bilo šta drugo radi.
– Još u osnovnoj školi, „Vežbaonici”, kako se se tada zvala, a sadašnjoj „Miloš Crnjanski”, u literarnoj sekciji koju je vodila nastavnica Mira Stankov počinje prvo interesovanje za kazivanje stihova i brojna takmičenja – seća se Nikola. – Polaskom u srednju školu imao sam veliku sreću da me pozove profesorica Olga Afanasijev u dramsku sekciju današnje Gimnazije. Njeno ogromno poznavanje literature i talenat, sublimacija umetnosti u njenoj ličnosti bili su dovoljni da mene a i Kristinu Jakovljević, sada glumicu subotičkog Narodnog pozorišta, dobro pripremi za prijemni. Tada nisam znao, a već dugo nikako da se stvori prilika da javno kažem da joj dugujem veliko hvala što me nije pustila da odem, da odlutam negde, što me je zainteresovala svojim velikim znanjem koje je nesebično delila i vezala za profesiju u kojoj sam našao sreću. Jer sreća je, uvek to ponavljam i ovim mladim ljudima sa kojima se upoznajem, kada čovek radi posao za koji je talentovan i za šta je predodređen a tu privilegiju ima malo njih. Kada se tako osvrnem znam da je ta velika sreća bila potkrepljena mojim sjajnim profesorima: Mirom Krstić, Verom Francišković, već pomenutom Olgom Afanasijevom tokom srednje škole, a kasnije na Akademiji veličinom poput profesora Branka Pleše.

Kad život dodeljuje uloge

I upravo kada upisuje Akademiju i kreće u otkrivanje tog velikog, večito neistraženog umetničkog sveta, u očekivanju mnogobrojnih likova i uloga, sudbina mu dodeljuje jednu veoma tešku, možda najtežu.
– Na prvoj godini sam se razboleo i saznao da neću moći dugo da se bavim glumom. Razdelio sam svoje stvari, baletske patike i ostalo i bio spreman da napustim Akademiju. Međutim, profesor Branko Pleša me je ubeđivao i uspeo da mi objasni da sada imam još jači motiv da završim započeto školovanje, jer kroz ovaj posao postoji bezbroj načina da se kompenzuju neke stvari koje sam nažalost polako gubio. Stari vizionar i ovog puta bio je u pravu i teško danas mogu zamisliti sebe da se bavim nekim drugim poslom.
Nikola, često kaže na žalost ili sreću, duboko je svestan da je u nevolji koja ga je zadesila našao i mnogo sreće.
– Paralelno sa svim tim sjajnim profesorima, kao glumca počinju da me traže već od druge godine fakulteta, zatim radim u odličnom Somborskom pozorištu od kog sam imao stipendiju. Oženio sam se ženom koju volim, imam dvoje divne dece, živim sa porodicom. A onda kada sam morao da prestanem da se bavim glumom počinjem da asistiram u režiji izuzetnim ljudima, stručnjacima, znalcima svoga posla poput Mucija Draškića, Zorana Ratkovića, Ducija Petrovića, Jagoša Markovića, Vide Ognjenović.

Znanje preneti dalje

I nekako kao posledica svih tih okolnosti, kao potreba da se prenese toliko toga naučenog nastaje „Arlekin”, gde Nikola uzima ulogu da prenese sve ono što je godinama skupljao i pronalazi sebe u pomaganju mladim ljudima da se nađu.
– Svi ti ljudi koje sam sretao i od kojih sam učio nesebično su delili svoje znanje i imam potrebu da ga dalje prenesem. Našao sam ovaj način i svake godine nanovo shvatam koliko je to potrebno. Ne dolaze svi sa namerom da budu glumci, u stvari čak i kada je imaju o njoj retko govore. Sve se jasnije uočava koliko je porodica kao osnovna ćelija društva već dugo ugrožena, koliko su nam deca zapostavljena, željna razgovora, opuštanja. Mi im ovde pomažemo da se otvore, da ne razmišljaju o brojnim problemima na koje ne mogu da utiču već da misle o sebi, gde da se usmere, da pronađu svoje potisnute kvalitete. Mi im ovde ne garantujemo upis na akademiju, već da će naučiti da govore, dišu, hodaju – pomalo trivijalne ali tako važne stvari, garantujemo da će odavde izaći kao istinski ljubitelji i poznavaoci pozorišne umetnosti.

DOBAR PROSEK

Svake godine u proseku bar jedan polaznik „Arlekina” upiše neki umetnički fakultet. Pomenimo neke: Raša Bukvić, bio je prvak u državi u kazivanju stihova, prvi na prijemnom na beogradskoj Akademiji, završio je već i prošle godine dobio nagradu „Cezar” za najuspešnijeg mladog glumca u Francuskoj. Gordana Vukov iz Malog Bajmoka je trenutno na specijalizaciji na cetinjskoj Akademiji, a njeni potencijali je vuku i dalje.

JEDNOM SUBOTIČANI – UVEK SUBOTIČANI: LAZAR BRČIĆ KOSTIĆ
U SEĆANJU OSTAO LAGANI HOD
• Lazar Brčić Kostić koga subotička javnost zna kao direktora „Vodovoda i kanalizacije” od 1993. godine sa suprugom Julijom Galfi Kaločai, biologom iz iste firme živi u Kanadi i priznaje da se još uvek nađu u dilemi kad treba odgovoriti da li je bolje ovde ili tamo • Svakako da svakodnevni izbor po kojem ga samo 15 do 45 minuta gradske vožnje deli od reke, mora, planine ili rekreacionih centara ovu dilemu olakšava • „Ako nam nešto nedostaje to je lagani način života kakav smo zapamtili kad smo otišli iz Subotice

U Suboticu navraćaju skoro svake nedelje a opet bi se njihovi ovdašnji prijatelji i poznanici mogli zakleti da Lazara Brčića Kostića i njegovu suprugu Juliju Galfi Kaločai. nisu videli od 1993. godine kada su otišli za Kanadu gde im je i danas kućna adresa.
– Koristeći internet koji drastično smanjuje razdaljine, „obilazimo” Suboticu bar jednom sedmično, saznamo šta se dešava i tako ublažavamo nostalgiju za starim krajem – priznaće Lazar Brčić Kostić, subotičkoj javnosti poznat kao direktor „Vodovoda i kanalizacije” odgovarajući na na pitanja Nedeljnika „Subotičke” elektronskom poštom. – Obaveze koje smo imali nisu nam dozvolile da u proteklim godinama posetimo rođake, poznanike i kolege u Subotici. A nedostaje nam onaj lagani tempo života na koji smo navikli, mada nisam siguran da li je i danas tamo isto.

Iz sigurnosti i neizvesnosti

I Lazar i Julija radili su u „Vodovodu i kanalizaciji” koji je devedesetih važio za sigurnu kuću.
– Tokom 1991. i sledeće godine nekoliko naših prijatelja se iselilo u Kanadu i sa njima smo bili u stalnom kontaktu pa tako i saznali šta su prednosti a koje eventualne teškoće možemo da očekujemo. Iako smo imali sigurne poslove a za mene je rad u „Vodovodu” bio izazov i ponos, opšte stanje se počelo rapidno menjati i bili smo svedoci stagnacije pa i propadanja onoga u šta je uložen ogroman rad. Osećali smo sve veći zamor i potrebu za promenom. To je zapravo oslabilo onu stranu koja se još uvek protivila da sve poznato napusti.
U Kanadu su se odselili 14. avgusta 1993. godine. Nova adresa postala je Vankuver.
– Još uvek se često srećemo sa dilemom da li je bolje tamo ili ovde. I nema jednostavnog odgovora. Trebalo nam je nekoliko meseci po dolasku da nam se izbistri šta je osnovna razlika između života tamo i ovde. Razlika je prvenstveno u veličini životnog prostora i to je nešto na šta smo se teško, možda još uvek ne u potpunosti privikli. Evo samo jedne ilustracije, u Vankuveru samo u gradskim uslovimo pređemo preko 30.000 kilometara, računato po jednom vozilu. Dnevno za odlazak i dolazak sa posla utrošimo po dva do dva i po sata. Nabavka ili odlazak kod prijatelja mora biti strogo planska kategorija uključujući i najmanju sitnicu jer u suprotnom odleti ogromna količina vremena. Život ovde prolazi sa stalnim osećajem da nemaš dovoljno vremena, dok je život „tamo”, bar onakav kakav smo mi imali, odvija se u jednom mirnijem ritmu sa dovoljno vremena za sve.

Struka ipak zadržana

Jedna od decenijskih navika ovog prostora ili nekakava prosečna radna sudbina glasi – gde se zaposliš tu i penziju čekaš. Ako si pak srećnik koji posao nađe u struci i još korektno plaćenoj, onda stvarno nema razloga za promenu.
– Nakon samo desetak dana u Kanadi nekako sam prihvatio da rad u struci ne donosi neku prednost ako taj rad nije dovoljno plaćen. Osim toga, nas je čekalo i intenzivno učenje jezika pa je i ta okolnost određivala gde i kako tražiti posao. Tako sam se zaposlio u privatnom stambenom sektoru gde sam dve godine bio menadžer jednog stambenog kompleksa a zatim sam u istoj kompaniji preuzeo poziciju operativnog šefa za komercijalne i stambene objekte. Kompaniju sam promenio 2001. godine postavši direktor održavanja hotelsko-stambenog kompleksa za penzionere što sam radio do maja 2006. godine od kada se zbog zdravstvenih razloga, pošto sam dobio lajmsku bolest, nalazim na bolovanju.
Julija je ostala u struci jer je godinu dana po dolasku postala zvaničan član komisije za kvalitet vode za vankuversku regiju a nakon toga i posao u privatnoj laboratoriji za bio-toksikologiju gde i danas radi. U Kanadi je tokom proteklih godina dobila puno profesionalno priznanje svojih kvalifikacija pa je postala i član Kanadske asocijacije za kontrolu rada laboratorija.

Ima svega oko nas

Da su Lazar i Julija izabrali dobru adresu za život dokazuje i to što se od njihove kuće na rastojanju od 35 do 40 minuta vožnje nalazi okean, reka sa širokom deltom, desetine planinskih jezera, planinski potoci i brzaci, skijaški tereni i „mamutski” parkovi po gradu.
– Svo slobodno vreme koje imamo leti koristimo za sunčanje i kupanje a veoma često izlazimo i u šetnje pored reke Frejzer. Kišni i zimski dani uglavnom se provode u kućnim druženjima sa ljudima koji su i iz Subotice, Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, ali i drugih mesta sa prostora bivše Jugoslavije.
To je vreme kada se sluša i muzika kojom se Lazar i ovde amaterski bavio.
– Po dolasku u Kanadu svirao sam gitaru u lokalnom bendu na različitim proslavama i slavljima što mi je omogućilo da obiđem neke gradove u Americi i Kanadi kao što su Sakramento, Sijetl i Edmonton. Ali zbog posla mi je ostalo manje vremena za muziku tako da sam sviranje napustio i sada se samo ponekad zasvira u krugu kućnih prijatelja. Istovremeno od kako sam na bolovanju uzeo sam da obradim svoje pesme pa sam ih ove godine postavio i na internet tako da se na sajtu njnjnj.freenjebs.com može naći više informacija. D. P.