„BITI SUBOTIČANIN”, PRIVILEGIJA DATA ROĐENJEM ILI POJAM STEČEN TOKOM ŽIVOTA U OVOM GRADU?
Seoska filozofija gradskih mislilaca
• Dr Ivan Hegediš: „Biti Subotičanin ne znači imati u legitimaciji adresu u Subotici nego to znači biti pripadnik jednog grada, tj. biti Građanin” • Vojislav Sekelj: „Ako postavimo pitanje tko je uništio Suboticu, isto ćemo čuti i u glavnom gradu: tko je uništio Beograd?” • Miloš Stanković: „Kao privilegiju treba shvatiti život na ovim prostorima, jer se ovde, kao u retko kojem gradu, može upoznati toliko nacija, vera, kultura i jezika”

Piše: Zlatko Romić

Pokrajinski poslanik i odbornik Narodne demokratske stranke Vojvodine Mirko Bajić u potpunosti je u pravu kada kaže da govor mržnje, ksenofobija, šovinizam, nacionalizam i sve pripadajuće odrednice ovih društvenih bolesti nisu njegov izum u političkom i javnom životu Subotice. Pre njegove nedavne konferencije za novinare – kada je predsedniku Skupštine Saši Vučiniću i predsedniku Opštine Gezi Kučeri jasno stavio do znanja šta u dubini duše misli o izbeglicama i dođošima – u raznim varijantama takve su stavove iznosili i Petar Balažević (koji ga je na poslednjoj sednici prozvao zbog ksenofobije, a kojem su svojevremeno zasmetali mađarski nazivi Gornjeg i Donjeg Tavankuta) i Blaško Gabrić (kojem je u nekoliko navrata bilo dosta mađarske vladavine u Subotici) i Đula Laslo (za kojeg je Hortijeva vojska 1941. bila oslobodilačka) i Gojko Radić (koji tvrdi da su Srbi ugroženi u Subotici) i Jožef Kasa (sa poznatim stavovima o izbeglicama, uključujući i aktuelnog načelnika policije)... a vratimo li vremeplov unazad doći ćemo i do bivšeg predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini i bivšeg potpredsednika Skupštine opštine Bele Tonkovića (veličanje Milana Budaka „kao književnika”, stomatologa Antu Pavelića, „oca nacije” Antu Starčevića...) na „predpopisnoj kampanji” na Bikovu (!) 2002.
Izuzev časnih izuzetaka, subotička javnost – a posebno ne Skupština opštine – nije se previše bavila ovim pitanjima, pa tako, logično, nije ni osudila govor pun mržnje i netolerancije prema Drugome. Bič je, na žalost Mirka Bajića, pukao upravo na njegovom imenu i tome je verovatno kumovala i njegova (opoziciona) uloga u lokalnoj skupštini, čija je većina jedva dočekala takav ispad. Pa ipak, Mirka Bajića ništa, ama baš ništa, ne opravdava za poslednji javni nastup, u potpunosti atipičan za Subotičane na koje se, kao „starešina grada”, u podtekstu konteksta poziva.
Šta, dakle, povodom već poznate njegove izjave o izbeglicama i dođošima znači sintagma „biti Subotičanin”? Znači li, na primer, da se ovaj „častan naziv” stiče rođenjem, nakon čega više uopšte nije bitna nijedna karakterna, kulturološka, obrazovna ili intelektualna osobina? Znači li to, na primer, da se rođenjem stiče pravo na posed u kom nisu dobrodošli svi oni „nesretnici” koji su se u momentu rođenja zatekli na nekom drugom mestu? Znači li to, konačno, neku specifičnu crtu koja se bitno razlikuje u odnosu na ostale urbane sredine diljem države Srbije i ostalog dela planete?
Odgovore na ova pitanja pokušali smo dobiti od trojice naših sugrađana, a izbor niti je reprezentativan niti nam je to bila namera, jer bi svako od nas sasvim sigurno imao svoju priču o ovoj temi.

Adaptacijom ka toleranciji

– Biti Subotičanin ne znači imati u legitimaciji adresu u Subotici nego znači biti pripadnik jednog grada znači, tj. biti Građanin. Jer, grad je fenomen ljudske civilizacije gde se na malom prostoru koncentrisao izuzetno veliki broj ljudi koji ostvaruju svoje potrebe u sazvučju sa drugima, a to znači da grad kao urbani prostor mora da funkcioniše u harmoniji koja podrazumeva i toleranciju. Dakle, biti Subotičanin znači da osećaš ovaj grad kao svoj i da si primio sve one specifične vrednosti koje ova zajednica ima u odnosu na neke druge sredine – kaže docent na Građevinskom fakultetu arhitekt dr Ivan Hegediš.

Dr Ivan Hegediš	Miloš Stanković	Vojislav Sekelj

Objašnjavajući pojam specifičnih vrednosti Subotice sagovornik kaže da se to pre svega odnosi na toleranciju po kojoj je naš grad poznat u svetu, a čiji su koreni vezani još za njeno naseljavanje ljudi sa svih strana što joj je, u konačnici, i dalo današnji oblik sa velikim spektrom vera, nacija, jezika i kultura. To naseljavanje, po rečima dr Ivana Hegediša, kao pozitivnu posledicu donelo je i otvorenost Subotice i njenih građana koja se zadržala do današnjih dana.
Ovako idiličnu sliku Subotice kao mirnog, otvorenog, širokogrudog, tolerantnog i kakvog još ne lepog grada, uočljivo je to i iz aviona, narušili su ratni, politički i sveukupni (među)državni i društveni odnosi poslednjih dvadesetak godina. O tome podjednako svedoči i pun grad grafita koji vrve mržnjom i šovinizmom, ali i javni napadi netolerancije na konferencijama za novinare ili skupštinskom govornicom.
Dr Ivan Hegediš o ovom zlu kaže:
– To mogu da definišem samo kao iskakanje iz harmonije o kojoj sam govorio i kao o poremećaju u sistemu vrednosti. To je neprimereno talasanje koje se javlja u klozetima kafića, na zidovima zgrada, ali i među našim političarima, o kojima nemam uopšte dobro mišljenje, koji iz hobija ili iz nekih drugih potreba rade to što rade, a ne shvataju šta rade. To je zabava sa vrlo tananim i osetljivim stvarima o čemu svedoči i poslednja sednica Skupštine opštine, koja je vrvela neprimerenim ponašanjem, od onoga ko je to izazvao do onoga ko je reagovao. To kako su se ponašali nije Subotica nego urbana nekultura na najvišem lokalnom predstavničkom mestu i tu u sadržaju gotovo da nema nikakve razlike u odnosu na grafite u toaletima.
U napred rečenom narušavanju idiličnog izgleda grada učestvovali su i mnogi pridošlice, koji su u Suboticu stigli s raznih strana i raznim (najčešće žalosnim) povodima, ali i mnogi autohtoni sugrađani kod kojih je proradio „odbrambeni gen” kakvog je demonstrirao i Mirko Bajić. Istina, ako, pre svega, želimo biti iskreni prema sebi, zarad takvih stavova ne moramo nužno uključiti televiziju ili radio niti čitati novine, jer ih se u sasvim dovoljnoj meri možemo naslušati svuda oko nas: u kući, među prijateljima, na ulici...
Po mišljenju dr Ivana Hegediša problem pomirenja između autohtonog i pridošlog stanovništva kao dva polarizovana mentaliteta je pre svega pitanje amortizacije, tj. koliko grad kao sistem može neutralisati neki poremećaj u sistemu.
– Mehaničko naseljavanje uvek izaziva neki poremećaj zato što oni koji dolaze sa sobom nose svoje navike, način ophođenja u svakodnevnom životu i kulturološka obeležja uopšte. Ti ljudi moraju proći jedno razdoblje adaptacije u novoj sredini, a po mom ličnom iskustvu to optimalno traje deset godina. Kroz to prilagođavanje ljudi koji su došli s raznih strana ujedno su doneli ovom gradu i novo bogatstvo nekih svojih iskustava. Međutim, kada je to mehaničko naseljavanje u enormno velikom broju, onda to izaziva ozbiljan poremećaj. Tipičan primer za to je Sombor, jer je on mehaničkim naseljavanjem u proteklih desetak godina gotovo prepolovio gradsko stanovništvo, a da ne pričam o Novom Sadu. Ipak, zajedničko i ovim gradovima i našem je to što ćete vi mnoge „dođoše” prepoznati već po tome što ne poštuju ustaljeni sistem pravila koja važe svuda u svetu, od prelaska na crveno do galame na ulici. E, tu je pitanje koliki je kapacitet urbane sredine da amortizuje jedan takav poremećaj kako bi se ti ljudi uspešno prilagodili novoj sredini. Za to nam je tipičan primer Bajmok, koji je preživeo tri mehanička naseljavanja i onda se događalo da ovi iz prve nisu podnosili ove iz druge kolonizacije, jer su bili dobri sa autohtonim stanovništvom, a sada se događa da i jedni i drugi ne podnose ove treće koji su nedavno došli. Tu nije reč o etničkim principima nego o činjenici da su ljudi počeli živeti zajedno, a ne jedni pored drugih i na taj način svi su postali Bajmočani – kaže dr Ivan Hegediš.

Grad nastao od salaša

Kao književnika, profesora i novinara Vojislava Sekelja život je naučio istini o prednosti života zajedno u odnosu na život „jedan pored drugoga”. Ne toliko zarad ponosa koliko zbog same činjenice Vojislav Sekelj ipak iznosi stav kojim će se mnogi Subotičanin rado (po)hvaliti pred drugim, a to je da je naš grad i pre sto godina bio jedan od najvećih, i u Ugarskoj i u Kraljevini SHS. Koliko je to opravdano baš u svakoj prilici neka čitaoci prosude sami, ali evo primera: hvaliti se gostu iz Londona, Praga, Budimpešte svakako nije isto u odnosu na isto pred nekim iz manjih i ranije nerazvijenih sredina. Ipak, bez obzira na to i Vojislav Sekelj, kao i prethodni sagovornik, kaže da je jedna od najviših vrednosti koje Subotica ima svakako njen visoki stepen tolerancije i otvorenosti.
– To i jeste vrijednost Subotice, ali, ako ćemo pravo, i svakog drugog pravog grada. Možemo li, primjerice, zamisliti Pariz bez jednog Picassa, Van Gogha... Svi su oni bili „dođoši” u taj grad, ali su mu istodobno dali i neizbrisivi pečat po kojem je poznat diljem svijeta. Na žalost, kod Subotice se promijenilo i to što više nema autentičnih „mijana” u kojima se, poput engleskih pubova, skupljalo autentično, gotovo klupsko društvo. Imamo kafiće na Korzou, ali to nije to, pa stoga ni Korzo nije to što je bio. Imamo kazalište, koje također nije kazalište; bili smo „grad sportova”, jer je u hrvanju, stolnom tenisu, hokeju na travi... pola reprezentacije redovito dolazilo iz Subotice, a ni odbojka, boks, pa ponekad i nogomet i rukomet nisu bili u drugom planu. Sada svega toga više nema. Zapravo, mnogo toga čega je u ovom gradu ranije bilo danas više nema – kaže Vojislav Sekelj.
Krivicu za to, po njegovim rečima, ne snose toliko ni „dođoši”, ni Novi Sad ili Beograd kao politički centri moći u odnosu na Suboticu nego svetska globalizacija koja „uništava individuu”.
– Ako tako postavimo pitanje, čut ćemo ga i u glavnom gradu: tko je uništio Beograd, jer je i on kao grad nestao? Isto je i sa mnogim drugim gradovima, a jedini izuzetak u svemu tome je Prag koji se do današnjih dana, pametnom politikom svojih urbanista, uspio očuvati. Sve ostalo globalizacija polako uništava, a kod nas se kao „plus” može dodati još i izgubljena srednja klasa građanstva. Ipak, ne želim optuživati nikoga, jer svatko ima slobodu živjeti gdje želi – tvrdi sagovornik.
Vraćajući se na autohtone Subotičane Vojislav Sekelj kaže da su oni prvo imali svoje salaše, a iz njihovih „vikendica” nastao je grad. Šireći se tokom vremena taj je grad, po rečima sagovornika, primao sve više različitih ljudi, a samim tim i kultura i mentaliteta.
– Jedini je lijek, ako tako nešto uopće i postoji, u pomirenju različitih kultura i mentaliteta je tolerancija. A da bi se ona mogla „primjenjivati”, mora se od nečega krenuti, a to nešto je čitanje. Na žalost, kod nas je u tom pogledu situacija katastrofalna: niti klinci čitaju niti to imaju od koga naučiti. To je, također na žalost, zajedničko i „dođošima” i starosjediocima. Uostalom, ja ljude ne mogu dijeliti na ove ili one, jer i među jednim i među drugima imam prijatelja. Kada su loše osobine u pitanju, i u jednom i u drugom žitu ima kukolja – kaže Vojislav Sekelj.

Seobe do trećeg sokaka

Glumci su, po prirodi profesije, ljudi kojima je zavičaj češće samo podatak iz najranije biografije nego li mesto koje im je sudbina predodredila za život. Jedan od takvih svakako je i glumac Drame na srpskom subotičkog Narodnog pozorišta Miloš Stanković. Iako rođen u Novom Sadu, gde je proveo detinjstvo i mladost, Miloša Stankovića profesija je dovela u Suboticu, manju sredinu, u kojoj je, osim zasnivanja radnog odnosa, zasnovao i brak.
– Jesam li Novosađanin ili Subotičanin? Pa, valjda nešto između, tj. i jedno i drugo. Naravno, kao rođeni Novosađanin veliki sam ljubitelj tog grada, jer mi je mnogo toga lepog vezano za tu sredinu, ali, evo, jedanaestu sam godinu u Subotici i doživljavam je kao i Novi Sad: kao svoj grad. U početku mi je bilo malo teško, jer sam napustio roditelje, prijatelje i sve što volim i poznajem, ali, kako je vreme odmicalo, i ovde sam polako počeo upoznavati grad, sticati prijatelje i ono što je najvažnije: tu sam dobio posao – kaže Miloš Stanković.
Kaže da redovno odlazi u Novi Sad zbog već opisanih razloga, ali kao i u svakom razgovoru prijatelja koji se dugo nisu videli, kaže i da je komunikacija sa ljudima iz rodnog grada oslabila. Sve je to, kaže – uključujući i strašne godine koje smo zajedno preživeli i proživeli – normalno. Normalno je, kaže, da ista ta komunikacija tokom ove decenije u Subotici iz dana u dan jača što je i dovelo do toga da za nju kaže „to je sada više moj grad”.
S obzirom na mesto rođenja i mesto u kom sada živi normalno je, takođe, i da je Milošu Stankoviću možda i lakše uporediti Novi Sad i Suboticu i odgovoriti na pitanje šta je ono što po čemu su specifični, a šta im je slično ili zajedničko.
– Gledajući čisto geografski Novi Sad je veći, a u njemu su locirane i važne institucije kojih je u Subotici manje ili ih nema. Iako je mentalitet ljudi u suštini sličan, gledajući opet geografski, na samo 180 kilometara i Beograd i Novi Sad i Subotica su gradovi kao „za sebe”. Subotica je u tome najmanja, ali to ima i svojih prednosti, jer mi znače obične stvari da se poznajem sa prodavcem u pekari, da se, jednostavno, poznajem sa mnogim ljudima. Međutim, na pitanje šta znači „biti Subotičanin” ne bih znao precizno odgovoriti, jer meni to u suštini znači biti građanin i svakog drugog grada. To, zapravo, znači biti civilizovan i poštovati ljude s kojima živiš i raditi pošteno svoj posao i onda nema problema. U Novom Sadu možda nisam toliko primećivao te različitosti u kulturi kao što to vidim u Subotici, jer je ova sredina ipak raznolikija. Ali, kada vidim šta se u ovom našem groznom političkom životu događa, onda zaista pomislim da bi nas te naše različitosti morale spajati, a ne razdvajati, jer su različitosti bogatstvo za svakog čoveka. U tom smislu kao privilegiju treba shvatiti život na ovom prostoru, jer se ovde može upoznati toliko nacija, vera, jezika i kultura – kaže sagovornik.
Podele, o kojima je u ovom tekstu reč, Miloš Stanković pripisuje političkim strastima i nekulturi komunikacije u našem javnom životu i ne želi ih na isti način komentarisati. Umesto toga, kaže:
– Kada bismo krenuli sa pričom ko je odakle stigao, onda bismo stigli do toga da smo svi odnekud stigli. Ali, o tome je pričao i Đole Balašević... a suština je u tome da kada bi krenula pomeranja, onda bismo stigli ne znam do kog sokaka.
Konačno, na pitanje treba li javnost, pre svega mediji osuditi ovakve pojave, ali i učiti decu vrednostima poštovanja drugoga i u kući i u školi Miloš Stanković odgovara potvrdno.
– Naravno da javnost treba reagovati, jer je izgleda kao da je na to već zaboravila i kao da se učaurila u tu žabokrečinu u našem političkom i javnom životu. Zbog toga i treba dići glas protiv svake pojave takve vrste i dići glas, jer smo mi ljudi koji živimo na ovom prostoru i mi prvi trebamo i reagovati pošto je reč o ljudima koji nas zastupaju i koji su birani od ljudi. Takođe i decu od malih nogu treba vaspitavati da se poštuju različitosti. Zapravo, vaspitanje je najvažnije i sve ono što se ponese od kuće, jer se to kasnije vrlo lako uočava.

---

PREOSTALA DVA SUBOTIČKA BIOSKOPA PRODAJU SE NA AUKCIJI 28. MAJA
ILI MULTIPLEKS ILI KLJUČ

Kako saznajemo od Gorana Ikonića, direktora „Subotica-filma”, preostala dva subotička bioskopa „Korzo” i „Zvezda” naći će se na aukciji u Novom Sadu 28. maja. Sudeći po velikom interesovanju koje su, da li za sam bioskop ili pak za zgradu u kojoj se on nalazi, ispoljili lokalni moćnici, ali i Beograđani, male su verovatnoće da pomenutog datuma bioskopi ne dobiju vlasnika. A to je praktično i jedino rešenje za sudbinu devetoro zaposlenih u „Subotica-filmu”:
– Mi jedva čekamo da se bioskopi prodaju jer ovde ne možemo zaraditi za plate, jedva za troškove. Opština nam ne pomaže, sami sebe izdržavamo – kaže Ikonić, dodajući da je od šesnaestoro zaposlenih, troje prešlo u Art bioskop „Aleksandar Lifka”, a ostalih četvoro otišlo svojim putem. Preostale radnike nakon privatizacije trebalo bi da štiti socijalni program – bar neko vreme.
A zakon kaže da novi vlasnik naredne dve godine mora da nastavi sa bioskopskom delatnošću, nakon čega ima slobodu da (zauvek) ugasi projektor i bioskop pretvori u, na primer diskoteku, ili bilo šta drugo. S obzirom da je reč o lokacijama u samom centru grada, ne treba isključiti ni jednu mogućnost.
– Verujem da će na aukciji u Novom Sadu biti više od deset zainteresovanih strana za kupovinu bioskopa. Tu su dolazili i sa mnom razgovarali ljudi iz Beograda, iz filmskog sveta, koji su već izneli i neke svoje vizije – kažu da žele da zadrže bioskop, da ga osavremene, dok se za kupovinu zainteresovani Subotičani (još) ne izjašnjavaju. Ne treba zanemariti odličnu lokaciju – mnoge koji su došli da pogledaju, interesuju zgrade, objekti u centru grada, na najboljim mestima. A nije zanemarljiva ni kvadratura: „Zvezda” ima 744, a „Korzo” 230 kvadrata. S obzirom da je zakon predvideo da novi vlasnik posle dve godine može da (u)radi šta hoće, postoji i realna opasnost da izgubimo ova dva bioskopa. Sve zavisi od toga ko ih kupi i šta sa njima namerava. Nadam se da će ih kupiti neko ko želi i dalje time da se bavi, jer ima ljudi koji misle da bioskopi i danas mogu da donose korist, zaradu. Rešenje su savremeni bioskopi. Jedino oni mogu da vrate publiku u sale.

ZAPAKOVANA OPREMA Procenjeno je da vrednost oba bioskopa iznosi 648.000 evra. Na aukciji se kreće od početne cene, koja iznosi 20 posto od procenjene. Novi vlasnik će, zajedno sa objektima, dobiti i kompletnu bioskopsku opremu kojoj je, baš kao i samim zgradama, neophodno „podmlađivanje”: – „Korzo” smo malo sredili, renovirali, ali nije to nešto posebno. Tu je i tonska oprema savremenija, dok smo za „Zvezdu” pre nekoliko godina kupili opremu, ali je nismo aktivirali čekajući renoviranje do kojeg nije došlo... – kaže Ikonić.

U tom slučaju bi, po rečima našeg sagovornika, bioskop posetiocima trebalo da ponudi i dodatne sadržaje, ali pre svega ono osnovno, poput – udobnih sedišta:
– Kada gledate Ameriku, tamo su bioskopi jedan od glavnih vidova zarade, a kod nas je prošle godine bilo ukupno 22.000 gledalaca u oba bioskopa, što je u odnosu na pretprošlu godinu, kada ih je bilo oko 37.000, ogromno smanjenje. Zlatno doba bioskopa je bilo ‘85/86. godine, kada je godišnje bilo milion gledalaca! U poslednje vreme nam se dešava da moramo da otkažemo projekciju zato što nema ni jednog gledaoca. Inače, minimum je da ih ima bar dvoje da bismo prikazali film. Šta je doprinelo ovoj situaciji? Pre svega, neudobno je sedeti na ovim stolicama, a na to je svakako uticala i pojava, prvo video kaseta, a zatim i DVD-a: bilo koji novi film da se pojavi, pre nego što igra u bioskopu, već je snimljen kod pirata. A odmah posle Beograda i Novog Sada, filmovi igraju u Subotici – nekada i paralelno sa Beogradom.
„Subotica-film” je kao bioskopsko preduzeće osnovala Opština ‘47. godine. Kasnije postaje samostalno i kao društveno preduzeće radi niz godina, beležeći sve manju posetu. Predstojeća aukcija trebalo bi da stvari promeni iz korena. Nadamo se, na bolje. T. M.

---

ZOOLOŠKI VRT NA PALIĆU BIO JE PROŠLE NEDELJE DOMAĆIN MEĐUNARODNOG SIMPOZIJUMA NA KOJEM SU RAZMENJENA ISKUSTVA
VIŠE SE NE PLAŠE ŽABA
• Da Zoološki vrtovi mogu poslužiti kao učionice na otvorenom čulo se na skupu koji je održan u okviru INTERREG projekta gde su subotički učitelji razmenili iskustva sa kolegama susednih zemalja i ukazali na značaj zoo-vrtova u obrazovanju

– Deca se više ne plaše žaba, zmija, glista i puževa – kaže učiteljica Renata Ljubanović iz osnove škole „Sveti Sava” – to je svakako rezultat i naših čestih poseta Zoološkom vrtu na Paliću gde se mališani na najbolji način upoznaju sa prirodom i njenim stanovnicima.
Iskustvo Renate Ljubanović bilo je samo jedan od primera koji su se čuli prošlog vikenda u Zoološkom vrtu gde je održan međunarodni simpozijum koji je na Paliću okupio edukatore različitog profila koji deo svojih obrazovnih aktivnosti ostvaruju u zoološkim vrtovima. Bila je to prilika da subotički učitelji i direktori škola razmene iskustva sa kolegama iz susednih zemalja u kojima se takođe ističe značaj vrtova u obrazovanju i vaspitanju, ne samo dece, nego i celokupne javnosti.

Pravo mesto za vrtove

– Prvi put organizujemo susret međunarodnog karaktera, što je značajan pomak jer smo došli u bliži kontakt sa stranim edukatorima koji realizuju obrazovne aktivnosti u zoološkim vrtovima. Na ovaj način smo dobili mogućnost da se uverimo kako to funkcioniše u zemljama Evropske unije, ali je isto tako i njima zanimljivo da se upoznaju sa idejama i rešenjima koje mi primenjujemo. Teme su dosta široke, jer smo se bavili uključivanjem zooloških vrtova u formalne, ali i u neformalne oblike obrazovanja. Takođe smo čuli zanimljiva metodološka rešenja kako da se radi sa decom, sa određenim učenicima... Simpozijum je, dakle, široko postavljen, a glavni cilj je da se pronađu načini kako da zoo-vrtovi pronađu svoje mesto u opštem sistemu obrazovanju. Jer, obrazovanje više nije samo škola, nego ona podrazumeva i učešće onih institucija u kojima može nešto da se nauči – rekao je dr Gabor Mesaroš, biolog u Zoo-vrtu na Paliću.
Zahvaljujući postojanju Vrta, naš grad i ovdašnje škole su u velikoj prednosti u odnosu na druge sredine, na šta ukazuje i podataka da Zoo-vrt na Paliću mesečno poseti pedesetak organizovanih grupa iz gotovo svih subotičkih osnovnih škola, što znači blizu 3.000 mališana.
– Najveći broj organizovanih đaka dolazi uz našu pomoć, jer imamo autobus sa kojim ih prevozimo. Jedan manji broj nastavnika koji radi sa sekcijama dolazi u sopstvenoj organizaciji, ali im takođe dajemo na raspolaganje naše učionice opremljene video-tehnikom i sve ono što imamo namenjeno obrazovanju. Takođe im dajemo spisak određenih tema koje smo u mogućnosti da sa našim predavačima realizujemo sa decom, što deo nastavnika odlično koristi – zaključio je dr Mesaroš.

Podrška i od roditelja

Učiteljica drugog razreda u Osnovnoj školi „Sveti Sava” Renata Ljubanović ističe da je palićki Zoološki vrt poslednjih nekoliko godina prisutan u obrazovanju đaka iz Aleksandrova:
– Naša škola već četvrtu godinu dovodi decu u Zoo-vrt u kome mesečno boravimo dva, tri sata. Reč je učenicima nižih odeljenja, od prvog do četvrtog razreda, što znači oko dvadesetak odeljenja. Svaki susret sa Vrtom deca sa nestrpljenjem iščekuju, podjednako su srećni i uoči odlaska, kao i kada se vrate sa Palića. Pripreme za odlazak i nastavu u Zoo-vrtu traju oko nedelju dana, jer tu praktično radimo sve predmete, a najviše čuvare prirode. U poslednje dve godine deca učestvuju u informatičkoj radionici „Od igračke do računara”. Vaspitni momenat je posebno naglašen, jer se deca više ne plaše žabica, zmija, glista i puževa. Isto tako, zbog rada u grupama veliki uticaj imamo i na socijalizaciju učenika – kaže Renata Ljubanović, koja podseća da je nastava u Zoološkom vrtu naišla na veliku podršku roditelja.
Saradnja dva palićka suseda, Zoo-vrta i Osnovne škole „Miroslav Antić”, traje najduže, još od 1981. godine, a započela je otvaranjem dva eksperimentalna odeljenja. U okviru ovog projekta palićki đaci su prvi učestvovali u nastavi u Vrtu, ali i u društvenokorisnom radu koji je nakon trogodišnjeg ciklusa završen nagradnom ekskurzijom u Segedinu.
– Od tog doba svake godine naša deca nižih razreda masovno dolaze na nastavu u Zoološki vrt. Mesečno tu provodimo jedan dan i u roku od tri, četiri sata pomoću očiglednih sredstava upoznajemo određenu životinju. Na taj način povezujemo više školskih predmeta kao što su maternji jezik, muzičko, likovno, poznavanje prirode i društva, pa čak ponekad i matematika. Već od trećeg razreda deca imaju zadatak da samostalno prikupljaju materijal o nekoj životinji o kojoj na kraju pripremaju poseban referat – objašnjava Ana Pleščić, učiteljica četvrtog razreda u Školi „Miroslav Antić” na Paliću, naglašavajući da je Zoo-vrt najbolje mesto da se mališani upoznaju sa pravilima ponašanja i ophođenju prema prirodi.
U proteklih šest godina i Osnovna škola „10. oktobar” trudi se da što češće upriliči susret svojih đaka sa stanovnicima Zoo-vrta na Paliću, o čemu direktorica Škole Gizela Romić kaže:
– Zoopedagogija kod nas u potpunosti funkcioniše. I deca i učitelji se raduju svakom odlasku u Zoološki vrt. U početku su, istina, roditelji negodovali zbog plaćanja prevoza, ali su ubrzo uvideli prednosti ovakvog vida obrazovanja i vaspitanja. Oblici i metode rada u Vrtu su sasvim drugačiji nego u učionici, učenici su više raspoloženi za rad i učenje. Takođe nas raduje što je Zoo-vrt bogatiji za jedan objekat, jer to znači da će biti i više mesta za decu u slučaju lošeg vremena. U razgovoru sa učiteljima saznala sam da su deca ovde mnogo otvorenija, a takvim ih svakako čine priroda, životinje i biljke koje su im bukvalno na dohvat ruke – zadovoljno zaključuje Gizela Romić.
Simpozijum je, inače, održan u novoizgrađenoj zgradi obrazovnog centra u Zoo-loškom vrtu na Paliću koji je, baš kao i susret edukatora, ostvaren u okviru zajedničkog prekograničnog INTERREG projekta. Ovaj objekat (kod lavova), sa kompletnom audio i video opremom, naći će se u redovnoj turističkoj ponudi Palića za organizovanje seminara, kongresa i drugih skupova.

M. Reščik

---

OD 20. DO 26. MAJA SUBOTICA DOMAĆIN XIV POZORIŠNOG FESTIVALA KOJI ĆE NEDELJU PRED NAMA UČINITI DRUGAČIJOM
POČINJE „BITEF” ZA DECU I – ODRASLE
• Ukupno 24 predstave iz 23 države u takmičarskom programu samo su jedan segment manifestacije koja iz godine iz godinu postaje sve bogatija, a učešće na njoj postaje stvar prestiža

Na Sceni „Jadran”, u nedelju, 20. maja, otvara se XIV Međunarodni festival pozorišta za decu, koji će se od 20. do 26. maja odvijati na nekoliko lokacija u gradu Dečje pozorište, Scena „Jadran”, Otvoreni univerzitet, Trg slobode i Hotel „Patria”. Iako je zvanično otvaranje zakazano za 20 časova, početak Festivala će tri sata ranije najaviti Subotički duvački orkestar, dok se u 19 časova, u Galeriji Otvorenog univerziteta, otvara izložba „Hrvatsko lutkarstvo”. Istog dana, na Trgu slobode, u 20 časova, nastupa Teatar „Cvete” iz Sofije.
– U takmičarskom delu gledaćemo 24 predstave iz 23 države Evrope, sveta i zemlje domaćina – Srbije. Ni jedan dosadašnji festival nije bio toliko bogat, ne samo takmičarskim delom, nego i onim šta će se na festivalu dešavati: programi na trgovima, filmski programi, škola lutkarstva, gostovanja po Vojvodini, večeri sa autorima, dobitnicima nagrade „Mali princ”... – nabraja direktor Festivala Slobodan Marković, dodajući da su na Festival pozvani i pozivu se odazvali brojni ambasadori, predstavnici kulturnih centara i kulturni atašei. „Imamo puno valjanih razloga da ove godine opravdamo poverenje, na šta nas obavezuje i ‘Vukova nagrada’ koja je dodeljena Festivalu” – ističe Marković.

„MALI PRINC” KOCKICI Branko Milićević, deci poznatiji kao Branko Kockica, domaći je dobitnik nagrade za životno delo „Mali princ”, koja će ove godine biti dodeljena i istaknutom reditelju iz Belorusije Viktoru Klimčuku, i posebno, mađarskom stvaraocu – lutkaru Henriku Kemenjiju. BUDŽET Ovogodišnji budžet Festivala sličan je prošlogodišnjem i iznosi oko 170.000 evra, što je, kako kažu organizatori, jako malo novca za ovoliki festival. Osnivač festivala je Skupština Opštine Subotica, pokrovitelji Ministarstvo za kulturu Republike Srbije i Pokrajinski sekretarijat za kulturu i obrazovanje, a izvršni producenti Otvoreni univerzitet i Dečje pozorište. MEĐUNARODNI ŽIRI Predstave u takmičarskom programu ocenjivaće festivalski žiri: akademik prof. dr Henrik Jurkovski, teatrolog iz Poljske, akademik Luko Paljetak, reditelj i književnik iz Hrvatske, pozorišni kritičar iz Nemačke Hartmut Tof, prof. Viktor Klimčuk, i mr Miroslav Radonjić, teatrolog iz Srbije.

Potpredsednica Saveta Festivala, glumica Marta Aroksalaši, ističe da se ovaj festival u našoj zemlji smatra BITEF-om za decu:
– Mi, Subotičani treba da smo ponosi na ovaj Festival! Bili smo u prilici da prošle godine, u Bugarskoj, koja je kolevka lutarstva i smatramo da su maltene u svetu najbolji lutkari, pratimo njihove festivale, i punog srca se vraćamo u Suboticu jer je naš festival bolji: i po pitanju kvaliteta predstava i po kvantitetu programa koji pruža. Na kraju krajeva, ovaj festival je zaista praznik za decu i nadam se da će naša deca sledeću nedelju ponovo doživeti kao najveseliju i najradosniju u godini!
Ali, kao ni ranijih godina, tako ni ove, festival neće biti privilegija isključivo subotičke dece:
– Za sve sredine gde žive nacionalne zajednice ili manjine na teritoriji Vojvodine festival će obezbediti gostovanja. Oko 20 pozorišnih predstava biće izvedeno u Somboru, Bečeju, Bačkoj Topoli, Senti, Vrbasu, Kanjiži i okolnim mestima. Tih nedelju dana će ne samo Subotica i gradovi Vojvodine, već i neki gradovi Srbije, živeti pozorišnim životom za decu – naglašava Marković.
Po rečima predsednika Saveta festivala Jovana Ćirilova, ovogodišnji festival kao da je stvoren čarobnim štapićem jer „čini nam se da je jedino čarobnjak mogao da na jednom mestu, jednog maja, sakupi lutke i lutkare iz tako dalekih zemalja i gradova...”. U prilog ovoj tvrdnji ide i podatak da prvi put granice svoje zemlje prelazi pozorište sa Kamčatke samo da bi učestvovalo na Festivalu u Subotici! Što je još značajnije, ukoliko se osvrnemo na to da tih petnaestak hiljada kilometara članovi ovog teatra prelaze lišeni bilo kakvih finansijskih motiva i terani isključio stvaralačkom energijom. I značajem subotičkog festivala... T. M.

---

SUBOTIČKE ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA (19)
ONO ŠTO ZABORAV NE MOŽE DA PREKRIJE
• Drugi deo kratkog prikaza i podsećanje na svedočenja potomaka uglednih i imućnih porodica iz Subotice i okoline čija su imanja nacionalizovana i(li) konfiskovana neposredno posle Drugog svetskog rata, objavljena u serijalu „Subotičkih” od 12. januara • Zajedničko im je da su prošle godine podneli dokumenta državi da bi se evidentiralo šta je oduzeto, ali zakon kojim se reguliše način i postupak vraćanja oduzete privatne imovine ni do danas još nije donet

Piše: Katarina Korponaić

9. mart ‘07. – MILKA STEVANOV, supruga Đurice čiji su preci zemlju u okolini Segedina davno zamenili za čikerijske njive

Salaš čuva uspomene i tradiciju

Stevanovi su pre osam decenija zamenili zemlju i imanje u okolini Segedina za čikerijske njive i danas su jedina porodica od tada doseljenih 26 koja je na istom ognjištu. Uspomene, salaš i porodičnu tradiciju bavljenja zemljom čuva Milka Stevanov, njena deca Slavko i Vukosava, i njihova deca.
Osvrćući se na višedecenijske posledice koje su familije u njenom okruženju doživljavale nakon oduzimanja imanja, Milka Stevanov kaže:
– Bilo je tako da je skoro svako morao da ode u grad i zaposli se, i svi su se odselili, sa svih 25 salaša. Ne samo da su se odselili, nego je i porušeno. Nema tu više ni jednog salaša okolo. Evo i tu na bregu, dve velike zgrade, crepa nema, građa spala, ruše se zidovi...A bio divan salaš.

 

16. mart ‘07. – JENE BLESIĆ i PIROŠKA MESAROŠ, sin i snaja Jenea Blesića čije poslednje dane i danas prate mnoge nepoznanice

Dokumenti čuvaju tri veka

Jene stariji, koji se pre sedam-osam decenija bavio trgovinom, otac našeg sagovornika Jenea Blesića, bio je posvećenik poslu. Predan rad je porodici doneo solidnu imovinu, ulagali su u zemlju i kuće, ali im je sve što je stečeno, a i nasleđeno, nakon Drugog svetskog rata oduzeto.
– Moj otac je radio toliko zato što je imao četvoro dece i za svako dete je hteo po jednu kuću. Tri kuće je stekao, četvrtu nije stigao - kaže Jene jer je njegov otac u oktobru 1944. odveden iz kuće, a zatim i ubijen u Senćanskom groblju. – Odveden je noću, ne znamo gde, jer ga više nismo videli. Ne znamo dan kada je ubijen. Njegovo ime ispisano je na spomen-ploči na Senćanskom groblju gde su ih odvodili u grupama i ubijali. Kažu da je puno trgovaca tako odvedeno.

 

23. mart ‘07. – TIBOR VARGA, unuk i praunuk u porodici koja je nekada posedovala velika imanja na Zobnatici, Šupljaku i u Bajši

Mnogo je nepoznanica

Veliko gazdinstvo porodica Varga nekada je imala na Zobnatici. Na toj površini danas je AD „Zobnatica”, deo Bačkotopolskog jezera, ribnjak... Tibor Varga, praunuk i unuk ljudi koji su ovo imanje pre sto godina razvijali danas, u stvari, i ne zna šta je od poseda ostalo a šta je porušeno, on tu površinu nije upoznao, niti je imao prilike da iz prve ruke čuje šta se s imanjem događalo. Uoči oduzimanja imovine, 1945. godine, umro je pradeda Ištvan, ali ubrzo i njegov sin Jožef, Tiborov deda, 1947. godine, u 48. godini života.
– Posle oduzimanja imanja baka je išla da radi drugima da bi deca završila studije. Isterali su je sa imanja i sve uzeli. Ostavljen joj je samo jedan voćnjak na Paliću od 10 motika.
Najavljeno je da će se AD „Zobnatica”, koja je obuhvaćena zahtevom porodice Varga za vraćanjem imovine, prodati. Porodica se sada obraća Agenciji za privatizaciju pokušavajući da zaustavi proces prodaje.

30. mart ‘07. – GUSTAV BLUMIĆ, potomak nekada imućnih familija Blum i Kral

Ulični prozori bili su za druge

Po povratku iz logora nakon Drugog svetskog rata, dr Imre Blum više nije mogao da se useli u svoju veliku i lepu kuću na uglu koja danas nosi adresu Trg Oktobarske revolucije 3. Iako je ova zgrada zvanično ostala u vlasništvu Bluma sve do 1958. godine kada je nacionalizovana, porodica nije mogla da je koristi, smeštena je u bivšu vešernicu u dvorištu. U tom prostoru i danas živi Gustav Blumić, sin dr Imrea od koga je zgrada oduzeta.
– Očigledno da je ono što se ocu događalo bila nepravda, laž, prevara i otimačina – kaže Gustav Blumić o događajima koje je porodica preživljavala oštećena već i pre čina nacionalizacije, odnosno oduzimanja porodične zgrade 1958. godine. – Smatram da je oduzimanje imovine zločin koji je izvršen pre 50 godina i taj zločin i danas traje. Ni vreme ga ne može ispraviti. Ima puno lobija koji su protiv vraćanja imovine. Jer, najjednostavnije je da se ona vrati u naturi, ali u opciji je da se vraća u deonicama, papirima, vrednosnim hartijama, čime će se buduće generacije zadužiti. Čime će se na stare nepravde stvarati nove.

6. april ‘07. – MIRKO JANEK, potomak zemljoposednika Jaramazović i trgovaca Janek

Od salaša ostalo samo ime

Kada je devedesetih godina prošlog veka bivšim zemljoposednicima i njihovim naslednicima vraćena zemlja oduzeta 1953. godine, Mirko Janek uspeo je da se izbori da to ne bude bilo koje parče zemlje u subotičkom ataru, već njive koje su deo njegove dedovine. Nekada su činile sastavni deo velikog imanja Antuna Jarmazovića i Piroške, rođene Gece, dede i bake Mirka Janeka s majčine strane. Zemlja je na Bikovu, u kraju koji se po nekadašnjoj vlasnici i danas zove „Piroškini salaši”.
– Nisam pristao da nam daju bilo koju zemlju, nego onu koja je bila vlasništvo porodice moje majke. Pretpostavljao sam da će jednoga dana doći do vraćanja imovine, na pragu čega smo danas, i pri tome nisam želeo da budem na tuđem, samo na svom. Tako da sam tri godine vodio spor sa „Agrokombinatom” da bih dobio nazad upravo zemlju koja je bila u porodičnom vlasništvu – kaže Mirko Janek čijoj je porodici tim činom vraćen samo deo nekadašnjeg velikog poseda bake Piroške i njenog oca.

13. april ‘07. – TIBOR KOVAČ, zanatlija u penziji, vlasnik poznate žičarske radnje u Štrosmajerovoj ulici

Zanat čuva nekoliko generacija

– Tata je imao dve obrtnice, posebno za gvožđarsku radnju, kao trgovac, a posebno kao zanatlija, za zanatsku radnju. Dve diplome i dve obrtnice još u ono staro vreme. Srećom, jer nam je tako nakon oduzimanja imovine ostavljena ova radnja u kojoj i danas radi moja porodica. Ocu su 1948. godine oduzeli trgovačku radnju pored bioskopa „Lifke” i odneli svu robu, ali je zanat mogao da nastavi, mogao je da radi kao sitar – kaže Tibor Kovač, sitar i žičar u penziji, čija radnja na istom mestu u Štrosmajerovoj ulici postoji već šezdeset godina i sada je vodi treća generacija u porodici.
Zgradu u Štrosmajerovoj 7 kupio je Franjo Kovač stariji 1946. godine svojim sinovima Franji i Tiboru. Ona je za ovih 60 godina ostala gotovo nepromenjena. I tada i danas u prizemlju ima četiri lokala, a na spratu je stambeni prostor. U stanovima na spratu stanuju oni kojima je zgrada bila i namenjena, dva brata, Franjo i Tibor, sa porodicama. Tri lokala u prizemlju, međutim, oduzeta su 1948. godine, a porodici je ostavljen samo jedan, onaj u kome se i danas čuva stari sitarski zanat. Kovačevi su prošle godine prijavili da potražuju da im država vrati sav poslovni prostor koji su nekada imali u vlasništvu.

20. april ‘07. – IŠTVAN ŠOTI, sin zemljoposednika Orbana i Etelke Šoti

Detinjstvo na salašu u Oromu

Zemljoposedniku Orbanu Šotiju 1946. godine u agrarnoj reformi oduzet je deo imanja u okolini Oroma, a zatim je, tri godine kasnije, osuđen na zatvor i uzeto je sve što je imao, uključujući i kuću u Kanjiži.
– Zato što nije predao određenu količinu masti državi i što je partijskom sekretaru pokazao gest rukom savijenom u laktu. Osudili su ga na šest meseci zatvora jer je to bio minimum da bi nekome mogli konfiskovati kompletnu imovinu. Oca su odneli u julu u Požarevac u zatvor, a mi smo u septembru izbačeni sa salaša – tog događaja dobro se seća i danas Ištvan Šoti, sin Orbana i Etelke. – Dovezli su troja seljačka kola. Što u njih stane možemo da nosimo, rekli su nam. Pobacali su u kola neki nameštaj, stare klupe, sitnice... Nisu dali hranu. Samo pola džaka starog trulog krompira. I tako smo pošli sa salaša. Ostali smo bez ičega.
– Salaš, ili ono što je ostalo od njega, jer je mnogo toga razgrabljeno i uništeno, vraćen nam je 1951. godine sa svega jednim i po jutrom zemlje oko salaša. Ali otac to nije doživeo. Umro je pre nego što smo se vratili u salaš. Od infarkta. Imao je tada 60 godina.

27. april ‘07. – MATIJA MOLCER, potomak graditelja značajnih objekata na ovom području i vlasnika ciglana

Tri ciglane Molcerovih

Kompozitor i profesor muzike Matija Molcer rođen je i svoje prve godine života proveo je u ciglani koja se i danas nalazi na Senćanskom putu, preko puta prečistača. Ciglana je nekada pripadala Matijinom dedi po ocu, Karlu, arhitekti i graditelju, i njegovim sinovima Karlu mlađem, Franji i Nandoru. Kada je počela okupacija porodica se preselila u grad i više se nije vratila na svoje imanje. Oduzeto im je nakon Drugog svetskog rata. Matija je u to vreme bio dete, i pričama o ciglani, ovoj i drugim koje su Molcerovi posedovali, u porodici se više nisu bavili, niti se o njima razgovaralo. Sve do pre koju godinu, dok nije počela privatizacija državne imovine kada se na prodaji našla i ciglana na Senćanskom putu. Već su u pripremi bili zakonski propisi o vraćanju imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata, znalo se da je ciglana nekada bila privatna i da potomci postoje, a ipak je od strane države prodata. Intervencije i pisma familije nisu pomogle. Koji paradoks, da se prodaje ono što država ima nameru da vrati vlasnicima, ili bar tako nagoveštava. Matija Molcer kaže:
– Odrastao sam u socijalističkom društvenom uređenju i nikada nisam u sebi gajio otpor prema tome što je imovina oduzeta. Smatrao sam da je time narodna, kako smo i učili. Ali sa ovim da je imovina prodata, sa time se ne slažem. Ovo sada nije pravda.

4. maj ‘07. – ALEKSANDAR ČAJKAŠ, praunuk uglednih i imućnih porodica Čajkaš i Hofman

Ponovo odjekuju dečji glasovi

Palatu Čajkaš u ulici Dimitrija Tucovića broj 9, koja se prostire i na drugu, Rudić ulicu, podigao je bankar Kalman Čajkaš 1893. godine, oženjen Elizabetom, rođenom Hofman. Čajkaševi i Hofmanovi bili su među najuglednijim i naimućnijim subotičkim porodicama, koje su imale značajnog udela u intenzivnom razvoju grada na prekretnici devetnaestog i dvadesetog veka. Njihov praunuk Aleksandar danas sa roditeljima živi u jednom manjem delu palate, u koji je porodica, nakon što je isterana iz ove impozantne građevine nakon Drugog svetskog rata, mogla da se vrati ne tako davno, tek pre dvadesetak godina.
– Pripadamo porodici koja nije pobegla od komunizma, ali ni okrenula „kapu” da bi postali komunisti. Moj deda Imre Čajkaš, Kalmanov sin, imao je iluziju da će od svoje profesije farmaceuta moći normalno da živi i da njegova građanska i ljudska prava neće biti dovedena u pitanje. Da je stručnjak potreban i komunističkom sistemu. Živeće od svog znanja i rada, to mu je bila koncepcija i potpuna iluzija, jer nije znao da će ga zatvarati i da će mu zabraniti čak i da radi. Naravno, ne formalno, nikada nije dobio formalnu zabranu, ali kao diplomirani farmaceut posle Drugog svetskog rata u Vojvodini nije mogao da nađe radno mesto – kaže Aleksandar o svom dedi koji je seljakajući se i stalno tražeći posao prerano umro u Travniku.