LIST IZLAZI PETKOM • GODINA II • BROJ 45 • SUBOTICA, 11. MAJ 2007. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net
 


I GOSTI I UGOSTITELJI SE SLAŽU DA SUBOTICI NEDOSTAJU KLASIČNI RESTORANI – POSEBNO U CENTRU GRADA
ZALOGAJ BEZ IMENA I PREZIMENA?
• „Kako će neka privredna ili poslovna orijentacija grada da se svede na turizam i ugostiteljstvo kad jednostavno, niti ima ko da radi, niti ima gde da se radi, niti ima neke nade za koga da se radi” – pita se Živanko Petrušić • „Jeste da je ugostiteljska delatnost niskoprofitabilna i da, što se tiče plaćanja zakupa ne može da uđe u kategoriju visokoprofitabilnih delatnosti kao što su osiguravajuća društva i banke, ali mora se naći prostora za minimalno dva do tri klasična restorana” – smatra Ivica Gurinović

Piše: Tatjana Mandić

Došli su vam poslovni partneri iz drugog grada i želite da ih počastite (pristojnim) ručkom, ne crveneći pri tom zbog isflekanih stolnjaka, nespretnog konobara ili veličine porcije. Rado biste im pokazali i centar grada, poveli u šetnju Korzoom... Pošto oni žure, nemate mnogo vremena na raspolaganju i zato želite da šetnju i odlazak na ručak spojite u jedno. Ali tu se javlja problem. Centar grada prepun je kafića i picerija, ali više nema klasičnih restorana, onih u kojima biste mogli na miru da razgovarate o poslu, dok vam jedan konobar sipa piće, a drugi već servira predjelo... I gosti i ugostitelji se slažu da sa nestankom restorana ovog tipa iz (centra) grada, nije nestala i potreba za njima. Naprotiv.

Banke protiv restorana

Živanka Petrušića mnogi Subotičani znaju kao čoveka koji je držao kultnu kafanu „Spartak”, koja je radila od ‘96. do 2004. godine, kada je zatvorena – uz veliko negodovanje javnosti. Danas se na mestu nekadašnjeg „Spartaka” nalazi strana banka koja je vlasniku prostora mogla i može da plati (mnogo) veći zakup od jednog restorana. Zahvaljujući ovoj činjenici Korzo danas vrvi od banaka. A gde su restorani?
– Kada je „Spartak” zatvoren, prepustio sam se stanju tranzicije i transformacije i rekao da treba pustiti tu poslovnu gradsku strukturu, banke i osiguravajuća društva da zauzmu svoje pozicije i tek posle se pojaviti „na tržištu”. Deo struke je nestao sa novim tokovima kapitala kada su te poslovne prostore (po)kupile mnoge profitabilnije oblasti kao što su banke i osiguravajuća društva. Sada je ovih 35 ili 40 banki pokupilo poslovne prostore, i više nema mesta. A čim nemaš poslovni prostor, ne možeš da se ozbiljno vladaš i nešto napraviš. Došli su oni koji su te lokacije uzeli za mnogo veća sredstva nego što ugostiteljska delatnost može da podnese. Zato i nestaje.
„Mislim da se mora naći prostora za minimalno dva do tri klasična restorana u centru Subotice” – naglašava Ivica Gurinović, vlasnik gostione „Gurinović”, kojeg je novonastala poslovna klima naterala da 1. aprila ove godine zatvori „Elza pod tornjem” u Gradskoj kući, koji je sa radom počeo 1. septembra 1999.
– Jeste da je ugostiteljska delatnost niskoprofitabilna i da, što se tiče plaćanja zakupa ne može da uđe u kategoriju visokoprofitabilnih delatnosti kao što su osiguravajuća društva i banke, ali ti restorani Subotici nedostaju – naglašava Gurinović.

Da li je sve – u novcu?

„Zahvaljujući” vremenu tranzicije, nestali su i „Borac”, „Zagreb”, „Elza”... Moderno vreme donelo je novu ponudu (o čijem se kvalitetu može diskutovati!), ali je žal za nekim prošlim vremenima čiji su simbol bile upravo te poznate i nadaleko čuvene gradske kafane i(li) restorani – ostala:
– Ozbiljno preduzeće kao što je nekad bio D.T.H.U. „Palić” držalo je i „Spartak”, „Borac”, „Zagreb”... Sve je to bilo njihovo i od toga se normalno živelo. Kada je firma u tom obliku nestala, u gradu je nestalo i to ugostiteljstvo koje se danas svelo samo na princip kafića i picerija, a to je već nešto sasvim drugo – primećuje Petrušić.

MENI RUČAK – BUDUĆNOST UGOSTITELJSTVA?

– Skoro 90 posto moje ponude danas je na principu meni ručka. Kada sam se opet opredelio ovo da radim i da bih vratio ekipu koja je sa mnom radila i sarađivala u „Spartaku”, ništa mi drugo nije prestalo nego da se opredelim za meni ručkove. Sem tog menija ne mogu nešto drugo, bolje ni kvalitetnije da ponudim, ali taj meni odgovorno radim – na principu kao nekad po „a la kard” sistemu, i tvrdim da je to maksimalno korektan meni koji se zasniva na bazi sirovina od filea, bifteka, ramsteka, ćuretine, piletine... Odredio sam jednu, za te normative, skromnu cenu od 250 dinara i zato se čudim kako neki mogu (kada znam da je i na 250 dinara dobit jako mala), da nude meni ručak po ceni od 150 do 170 dinara. Ne znam šta se skriva iza toga, ali je prosto nemoguće dati nešto za taj novac, a da to ima kvalitet, kvantitet i da izgleda kako treba – pita se Petrušić, i dodaje: „Za ovih pet, šest meseci ponovnog bavljenja ovom delatnošću shvatio sam da se ponuda i tražnja uglavnom svela samo na te meni usluge – i radnim danima i vikendom. Očito da je cena razlog”.
– Svi restorani domaće kuhinje nude meni ručak, ali, bez potcenjivanja gostiju, zna se kojim gostima je to interesantno. Dolazili su i kod mene, u bivšu „Elzu” – kaže Gurinović.


Novim tržišnim principima povode se i mladi kadrovi – na primer konobari kojima je po završetku škole jednostavnije da se zaposle u nekoj piceriji gde je posao lakši, a zarada po pravilu bolja, nego da se preznojavaju pred zahtevnim gostom u restoranu:
– Nije lako iznedriti konobara ili kuvara. Jednostavno, kadar je nestao, rasuo se... Svake godine sam u „Spartak” primao dva mlada kuvara i konobara i oni su kod mene bili na praksi. Ne vidim da je neko te kadrove okupljao. Postojeći kadar iznedrio je period „Agros centra” i „Spartaka” i to su ljudi koji sada rade u „Maloj gostioni”, „Majuru”, „Nepkeru”... Ali ne dolaze nove generacije. Kod mladih ljudi je problem to što nema restoranskog konobara iz razloga što se svaki konobar odmah „uhvati” kafića ili picerije jer je tamo mnogo lakše i prostije raditi. Lakše je nositi čašu i flašu nego donositi i jelo i predjelo i salatu i desert! Moje mišljenje u vezi sa ovom oblašću je da se ona degradirala u još jednom delu – ugostiteljstvom i turizmom su se počeli baviti i oni koji imaju novca pa ne znaju šta će sa njim, ili oni koji su propali pa misle da je tu lako snaći se i spasiti.

Ni „D” od domaće kuhinje

Nakon duže pauze, Živanko Petrušić se vratio ugostiteljstvu. Analizirao je tržišne uslove, potrudio se da okupi kadar, i danas, u dogovoru sa vlasnikom prostora, vodi restoran u centru grada, čekajući kraj avgusta ili početak septembra, kada bi po planu trebalo da se otvori „Vila Sent Andreja” na Segedinskom putu, koja će svakako obogatiti (siromašnu) restoransku ponudu grada.
– Ugostiteljska i restoranska struka se totalno degradirala iz razloga što su nestali ozbiljni restorani koji su imali ime i prezime. Jer da bi restoran bio restoran, mora da ispunjava tehničke uslove, ali i higijenske, funkcionalne i kadrovske. Taj kadar čine i kuvar i konobar i pomoćni radnik i šankista i higijeničar! To je princip grupe.
A ne samo od grupe zaposlenih u restoranu, već i od brojnih drugih uslova zavisiće kategorizacija jednog restorana, na osnovu kojeg će on dobiti jednu, dve, tri ili sve četiri zvezdice! Nažalost, centar Subotice ne krasi mnogo ovih „zvezdica”:
– Mislim da sem „Nepkera” u gradu nema ni jednog restorana koji ima neku kategorizaciju. Većina objekata po gradu, koji se bave uslugom na principu nekog restorana, imaju naziv „restorana domaće kuhinje”. Tvrdim da je to samo jedna dozvoljena zakonska podloga za bavljenje ovom delatnošću, jer kada piše da je reč o restoranu domaće kuhinje, to je ozbiljan znak da objekat ne ispunjava uslove koje bi trebalo da ima da bi se bavio restoranstvom. Zato od te domaće kuhinje tu ni „D” nema, već je taj naziv samo neki uslov koji je inspekcija dozvolila da se upotrebljava. Tu domaće kuhinje jako malo ima. A 90 posto ovoga što postoji u centru (i van njega) zasnovano je na principu restorana domaće kuhinje – tvrdi Petrušić, i dodaje:
– Stvarno je neverovatno da jedan tako ozbiljan grad kao što je Subotica može svoju ugostiteljsku ponudu da zasniva na tih nekoliko objekata koji skoro ne ispunjavaju i neki minimum standarda i uslova za to čime se bave i šta nude. To nikako ne može biti neki standardni uslov koji zadovoljava potrebe grada, iako se u ovoj tranziciji i transformaciji toliko toga promenilo i izmenilo da prosto čovek ne može da se snađe u tome šta se u ovoj ponudi dogodilo za ovih pet, šest godina. Lično sam ubeđen da danas ponuda koja bi se odnosila na klasične restorane skoro da ne postoji. Da bi restoran funkcionisao kao restoran, moraju da budu zadovoljeni bar osnovni tehnički, kadrovski i funkcionalni uslovi. Sve što se dešava u gradu je improvizacija u odnosu na ono što bi trebalo da bude.

U SRCU GRADA

– Bio sam ponosan na „Restoran pod tornjem” zbog toga što je mnoge goste zadivio prostor i činjenica da se nalaze u srcu grada. A nulta tačka našeg grada je Gradska kuća, simbol nas, Subotičana. U čitavoj Evropi, u bilo kom gradu, ne možete naći restoran u sklopu gradske kuće. To je jedino u Subotici bilo! – ističe Gurinović.


KONOBAR KAO AMBASADOR

– „Spartak” je specifičan objekat zato što je bio imidž Subotice i grehota je, i da se zakup nije naplaćivao, što je zatvoren. Kada je gost došao u Suboticu, pitao je gde je Gradska kuća i „Spartak”. Zato su restorani ogledalo jednog grada, a konobar je ambasadar. Jer, gost je došao, prošao carinu i prvo pitao gde će nešto da pojede ili popije. Prvi kontakt je sa konobarima. Tako se formira i prvi utisak – primećuje Gurinović.


Po rečima Ivice Gurinovića, većina postojećih restorana u centru grada poseže za tim nazivom „restorani domaće kuhinje” samo da bi imali naziv restorana, ali:
– Restoran se zna šta je – on mora da ispuni određene kriterijume i da bude kategorizovan. Subotica oskudeva u broju klasičnih restorana, neovisno od toga da li su u centru grada ili šire – zaključuje vlasnik gostionice „Gurinović”, i dodaje:
– Ne znam da li je na teritoriji čitave Opštine ostalo dve ili tri klasična restorana: „Majur”, Nacionalni restoran „Nepker”, „Riblja čarda” na Paliću, „Mala gostiona” koja svoju popunjenost kapaciteta uglavnom duguje hotelima. „Elza pod tornjem” je bio klasični restoran – imao je dve zvezdice i spadao u treću kategoriju restorana. Taj nedostatak klasičnih restorana je vrlo neprijatan, kako za nas, ugostitelje, tako i za goste – za generaciju koja je dolazila i dolazi u te objekte. Mladi su našli svoj kutak u kafićima, picerijama, ali je zatvaranjem poznatih subotičkih restorana, srednja i starija generacija došla u situaciju da nema gde da ide.

Parkiranje – u pola zalogaja

Kao jedan od glavnih razloga za zatvaranje „Elza pod tornjem” nakon sedam i po godina rada, Gurinović navodi uvođenje novih parking mera koje ograničavaju parkiranje vozila na dva sata u prvoj zoni – onoj istoj gde se i ovaj restoran nalazio:
– Prateći promet za tih sedam-osam meseci od kada je zadržavanje vozila na parkingu počelo da se ograničava (u junu prošle godine), primetio sam da se umanjio negde oko 70 posto. Neverovatno! Zaista više nije imalo smisla nastaviti sa radom. Mogao se taj objekat još kakotako održati, ali bojim se da bi vremenom došlo do dubioze – zato je bolje sprečiti nego lečiti. Oduševio sam se kada je na jednom skupštinskom zasedanju neko predložio da se produži dozvoljeno vreme za parkiranje u crvenoj zoni jer goste „Elze pod tornjem” nije interesovala cena parkiranja – problem je bilo to što se auto mora preparkirati u drugu zonu. Gostima sa strane si morao objašnjavati gde treba da odu, u koji deo grada parkirati – da li iza Otvorenog univerziteta ili u žutu zonu. To je bio najveći problem. Mislim da bi bilo rešenje produžiti parkiranje u crvenoj zoni, makar da košta i 50 dinara na sat. I problem je što gosti koji dođu sa strane nisu upoznati sa tim načinom naplate parkinga. U poslednja tri meseca rada restorana imali smo dvadesetak manjih ili većih društava – ljudi su taman dobili ručak i počeli da jedu pa su morali da idu da preparkiraju vozilo, ili su još čekali da dobiju ručak, malo duže pričali uz aperitiv, predjelo, i nisu im još redovno ni servirali jelo, a već su morali da idu. Jednostavno, toliko su bili limitirani. I iritirani – bilo je gostiju koji su zvali direktora „Parkinga”, inspekciju... bili su revoltirani.
Problema zvanog „parkiranje” svestan je i Živanko Petrušić, koji smatra da je postalo neophodno i normalno da se u restoran odlazi autom. Baš zato je, kako kaže, pitanje parkinga i ostavljanje auta postala vrlo ozbiljna stvar u gradu:
– Gost ne može da obavi traženu uslugu u nekom vremenu od sat i ili dva i da se pojavi pred autom sa nalepnicom za koju mora da plati kaznu – to je danas 1.000 dinara, što je sasvim dovoljno da mu pokvari i ceo dan i ručak i da mu izmeni utisak o svemu! Iz tih razloga vidim da će objekti koji imaju rešen i parking i prilaz postati tražene destinacije. Objekti sa takvom ponudom se lako i brzo pronađu. I ne mora i nije predviđeno da kompletna usluga mora da se odvija samo na Paliću ili na Kelebiji.

Juče, danas, sutra

U odnosu na zlatno doba kafane „Spartak”, za Živanka Petrušića novo vreme je (pre)puno iznenađenja, i to onih neprijatnih:
– Prosto ne mogu da shvatim da je nestalo i ozbiljnog gosta i ozbiljne zabave i tih ozbiljnih programa koji su se zasnivali na kulinarstvu i toj ponudi uopšte – u zavisnosti od toga da li je bila vezana za neku nacionalnu kuhinju ili neke programe. Moj utisak je da se desila degradacija ove struke i to u tolikoj meri da skoro ne mogu da poverujem! Kako će neka privredna ili poslovna orijentacija grada da se svede na turizam i ugostiteljstvo kad jednostavno, niti ima ko da radi, niti ima gde da se radi, niti ima neke nade za koga da se radi. Ipak, potreba za klasičnim restoranima sigurno postoji – ne može se sve pretvoriti u picerije i kafiće.
Da će uvek postojati potreba za klasičnim restoranima slaže se i Ivica Gurinović:
– Primera radi, mi smo u „Elzi pod tornjem” imali između 20 i 30 posto gostiju koji nisu iz Subotice, što znači da su ljudi došli da pogledaju grad. Palić je lep, ali nema puno sadržaja, i zato gosti dolaze u Suboticu, obilaze grad, razgledaju i hoće negde da sednu, nešto da pojedu. Nismo ni svesni koliko ljudi dolazi sa strane, a nemaju gde da odu! Za klasične restorane uvek ima gostiju, i zna se da su ti klijenti izuzetno dobri potrošači.
Potreba za klasičnim restoranima će postojati sve dok je poslovnih ljudi koji imaju visoke zahteve, dublji džep, i na raspolaganju vreme za ručak – duže od prosečne pauze:
– Poslovni ljudi ipak traže neki svoj kutak jer svaki posao se počne u kancelariji, a završava se u restoranu. Tako je bilo i tako će biti. Ti gosti sigurno neće otići u restoran domaće kuhinje ili već u neki od objekata gde dolaze „prolazni” gosti – oni koji su došli, pojeli meni ručak za 20 minuta i otišli. Zapravo, u gostu je osnovna razlika između restorana domaće kuhinje i klasičnih restorana – zaključuje Gurinović.


JKP „SUBOTIČKE PIJACE” ODLUČIO DA ZAVEDE RED I SPREČE PRODAJU U OKOLINI
VIŠE REDA NA PIJACI
• „Subotičke pijace” više neće tolerisati kršenje njenih odluka i prodaja na veliko u okolini Mlečne pijace će se svim sredstvima sprečavati, a na mestu Stareške pijace koja je i pored namere da se zabrani više od pet godina odolevala preseljenju, biće posađeno drveće i ukrasno rastinje

Odlukom JKP „Subotičke pijace” od 3. maja strogo se kontroliše način prodaje u okolini Mlečne. Posebnom odlukom zabranjena je prodaja stareške robe u dvorištu Škole za slušno oštećena lica i duž ograde ove škole, gde je svakodnevno stotinak prodavaca iznosilo svoju robu i prodavalo je sa zemlje.
Direktor „Subotičkih pijaca” Bela Bodrogi kaže da je ovo jedan u nizu pokušaja da se uvede red u okolini Mlečne pijace, te da se ovaj put neće podleći ničijim pritiscima, tim više što je preduzeće dobilo čvrstu podršku predsednika opštine i članova Opštinskog veća da ovu nameru sprovede u delo.

Uvođenje reda neophodno

– Prodaja starih stvari je problem koji se godinama vuče od postojanja našeg preduzeća. Pokušavali smo bezuspešno da ga rešavamo iznalaženjem različitih lokacija, pa je poslednjih godina u tu svrhu korišćen parking prostor ispred Škole za slušno oštećena lica.Vremenom se ovo rešenje pokazalo kao loše, jer je od strane prodavaca prekršen postignuti dogovor i nije se poštovao ni minimum pravila o komunalnom redu. Iako smo ukazivali na ovaj problem, svaki put je pod pritiskom prodavaca opštinsko rukovodstvo njima izlazilo u susret, uzimajući u obzir situaciju u društvu, nezaposlenost, težak socijalni momenat i slično, i prolongirani su rokovi za izmeštanje stareške pijace. Jedan od pokušaja da se stareška pijaca izmesti propao je 2003. godine, kada smo imali situacuju sličnu današnjoj, jer su prodavci kao i danas pisali peticiju, ali i ovaj put nećemo uvažiti nikakve pritiske i komunalni nadzornici će u pratnji organa reda sprečiti da ona ponovo zaživi. Ovih dana ćemo pristupiti uređenju tog prostora na kojem će biti zasađeno ukrasno rastinje i obnovljen travnjak – kaže Bela Bodrogi.

Buvljak je pravo mesto

U dogovoru sa direktorom Robne pijace „Mali Bajmok” Srboljubom Jerkovićem ovim prodavcima omogućeno je da se smeste na prostoru ovog tržnog centra na kojem se tradicionalno vrši i prodaja starih stvari, ali prodavcima iz okoline Mlečne pijace ova ponuda očigledno ne odgovora.
– Mi smo dužni da pre svega vodimo računa o interesu grada, njegovom izgledu i imidžu, ali i da štitimo prava stanara okolnih višespratnica koji su nam takođe pisali peticije zahtevajući izmeštanje stareške pijace. Stanari tvrde da su izgubili svoj mir, da im svakog dana ostaju gomile smeća ispred ulaza u zgrade, prodavci im ulaze u hodnike i podrume i vrše nuždu u njima, a neretko izbijaju i svađe između prodavaca i nastaje opšta gungula, koju oni nisu dužni da trpe.

Naveliko samo u Bogovićevoj

Iako je na mestu Zelene pijace u Bogovićevoj već tri godine otvorena Kvantaška pijaca, pojedinci su i dalje nastavili prodaju na veliko u okolini Mlečne pijace. „Subotičke pijace” će uz pomoć inspekcije ovakvu prodaju sprečiti, a u narednom periodu ova akcija će se proširiti i na zakupce podrumskih lokala pored pijace iz kojih se takođe umesto prodaje na malo obavlja promet voća i povrća na veliko.
– Poznato nam je da se u okolini pijace, pre njenog otvaranja u tri-četiri ujutru dovoze velike količine robe i vrši se preprodaja što je zabranjeno, buka smeta okolnim stanarima, iza njih „Čistoći” ostaje posao, a vozilima prodavaca koji imaju zakupljene tezge na pijaci oni ometaju pristup. U podrumima u kojima su otvorene samostalne trgovinske radnje lageruju se velike količine robe, posebno južnog voća, i prodaje se na veliko. Već tri godine mi se borimo protiv toga i svakog proleća se ista situacija ponavlja. Ovaj put, zahvaljujući najširoj saradnji sa komunalnom i saobraćajnom inspekcijom, kao i saradnjom sa JKP „Parking” stanje ćemo dovesti u red – tvrdi Bela Bodrogi.


Direktor Bodrogi kaže da se i pored dobre volje i pokušaja preduzeća da se ustanove neka pravila ponašanja i poštovanje komunalnog reda u tome nije uspelo. Pored za prodaju određenog prostora, pijaca se proširila na okolne zelene površine, neki novi prodavci koji su se pojavili ulaze sa konjskom zapregom u ovaj prostor, vezuju ždrebad da pasu ispred stambenih zgrada i nikakav razgovor i dogovor da se tako ne može raditi sa njima nije bio moguć.

Nismo nikome na smetnji

Prodavci koji su poslednjih pet, šest godina ovde prodavali staru robu ne mire se sa ovom odlukom „Subotičkih pijaca” i pored izrečene zabrane svakog jutra nekolicina najupornijih okuplja se u nadi da će ponovo zauzeti svoja mesta.
– Škola nam je dala ovaj prostor, plaćali smo pijačarinu 60 dinara po kvadratu i nije bilo nikakvih problema. Mi smo sami održavali higijenu i tvrdimo da ništa od smeća iza nas nije ostajalo. Drugo je to što su neki ljudi, pretežno sa Kosova, počeli da prodaju i novu i staru robu izvan ograđenog prostora i što ih inspekcija nije odatle terala, a sada svi ispaštamo zbog toga – kaže Sabina Bodi kojoj je prodaja starih stvari jedini izvor egzistencije.
I Etela Kočmar tvrdi da su ovde mahom starije osobe koje su na ivici egzistencije i koje od svojih mizernih penzija ne mogu da žive.
– Ne znam kome to smetamo, jer mi pošteno radimo svoj posao i plaćamo zakup prostora. Kao da je nekome u interesu da ima još više gladnih građana koji padaju na teret zajednice, umesto da im dozvole da zarade za sebe, pa makar i na ovaj način. Potpisivali smo peticiju i prikupili oko 300 potpisa, što nas prodavaca, što naših redovnih kupaca koji su navikli da za male pare ovde mogu da se obuku i obuju. Svi smo mi iz ovog dela grada, stari smo i teško nam je da vučemo kolica i kutije sa stvarima čak na Buvljak. A ni tamo nismo dobro došli, jer su neki već pokušali da odu i zauzmu mesto, ali su ih prodavci koji tamo godinama prodaju terali i vređali – priča ova vremešna Subotičanka.
Prodavci sada već bivše stareške pijace nisu pokušavali da silom zauzmu mesto na placu, da li zbog činjenice što su bili pod budnim okom komunalnog nadzornika i policije ili se još uvek nadaju da će ova poslednja peticija, koju doduše nije imao ko da primi kada su je pokušali predati u opštini, ponovo omekšati stav lokalne uprave i vratiti staro stanje. Tek, oni se svakog jutra okupljaju i provode po nekoliko sati u mirnom dežurstvu, čekajući ishod. R. V.

SVE JE MANJE ĐAKA U NIŽIM ODELJENJIMA OSNOVNIH ŠKOLA KOJI NASTAVU POHAĐAJU NA MAĐARSKOM JEZIKU
TRI ĐAKA – CEO RAZRED
• Nisu sve škole raspoložene da govore o ovoj temi, naročito tokom upisa nove generacije prvaka • U Školi „Miloš Crnjanski”, gde jedno odeljenje ima tri đaka, rad u ovakvim uslovima ipak izdvajaju kao prednost, jer svaki učenik dobija maksimalnu pažnju

U vreme dok još Vojvodina nije imala problema sa „belom kugom”, pa tridesetak đaka u jednom odeljenju predstavljalo uobičajenu pojavu, učiteljicama bi se često naglas otela misao „Eh, da vas je barem tri put manje”. Deceniju-dve kasnije to se zaista i desilo. Istina, ovaj trend se za sada najbolje može uočiti u nastavnim odeljenjima na mađarskom jeziku, što je posledica, reći će mnogi, nesrećnih devedesetih kada su mladi Mađari, u potrazi za boljim životom i uslovima školovanja, odlazili u susednu zemlju i kasnije tamo zasnivali porodice.
Iako ni krivi, ni dužni, direktori pojedinih škola nisu raspoloženi za razgovor na ovu temu, naročito sada kada je u toku upis nove generacije prvaka, jer smatraju da je mali broj đaka za njih - loša reklama. Ipak, u Osnovnoj školi „Miloš Crnjanski” ne vide razlog zbog čega bi se o ovome ćutalo, tim pre što su sagledali prednosti rada u ovakvim uslovima. Drastično smanjivanje broja učenika u mađarskim odeljenjima, prema rečima direktora ove škole Miloša Vukadina, usledilo je pre četiri-pet godina, pa tako danas u petom razredu imaju 7, u četvrtom 10, u trećem i drugom po 9 učenika, dok je jesenas u školske klupe selo svega 3 prvaka.
Da nije sve tako crno, ipak, pokazuju najnoviji podaci da će od septembra „Crnjanski” imati najmanje šest đaka u prvom razredu na mađarskom odeljenju, a možda i više s obzirom da se upis prvaka završava krajem maja.
– Upravo mali broj učenika ističemo kao prednost u promocijama škole za vreme trajanja upisa nove generacije prvaka. Da nam dobro ide, pokazuje i činjenica da se za našu školu već opredelilo šestoro roditelja kojima se dopala ideja da se njihovoj deci, naročito na početku školovanja, posveti maksimalna pažnja na času. Ako u Srbiji postoje škole sa svega dva učenika, zbog čega ne podržati odeljenja sa tri đaka? U svakom slučaju, treba ih održavati, jer dok je škola, biće i naroda. Individualna nastava je velika prednost, dok glavnu manu predstavlja problem socijalizacije: nema druženja i ekipa, fudbala, igre kao što su „između dve vatre”... pa se sve to nadoknađuje druženjem sa paralelnim razredima – navodi Miloš Vukadin.
Mada roditelji ovih đaka prethodnih godina nisu bili upoznati sa činjenicom da će im dete biti u razredu sa minimalnim brojem učenika, direktor Škole „Crnjanski” kaže da reakcije nisu bile negativne.
Učiteljica Rožika Zemko je, ipak, bila prilično zatečena i nije krila svoje iznenađenje kada je prošle jeseni saznala da će voditi razred sa svega tri učenika. Pre nego što je kročila u odeljenje, očekivala je „nešto više učenika” jer su joj prvobitno spomenuli da je na spisku šestoro prvaka.
– Taj prvi susret je protekao vrlo neobično i najpre sam se uplašila da će se i sami roditelji uplašti i prepisati decu u neku drugu školu. Kako bih ja reagovala kao roditelj zaista ne znam, ali verovatno ne bih baš bila mnogo srećna. U odeljenju imam tri dečačića i veoma je čudno kada nemate nijednu curicu. Nije onda ni čudo što se svoj trojici svidela devojčica iz trećeg razreda! Broj đaka u prvom polugodištu je, međutim, protekao u najboljem redu i sve je podsećalo na individualnu nastavu, da ne kažem na privatne časove – iskrena je učiteljica.
Rožika Zemko priznaje da je, ipak, mnogo lepše raditi u odeljenju sa više đaka, kada ih ima dvadesetak, kao što je to bio slučaj tokom proteklih 12 godina, koliko već radi u prosveti:
– Smatram da je potrebno da u razredu bude barem 10 učenika, jer se tada može vrlo lepo raditi i družiti. Ovako je, čini mi se, deci možda suviše monotono, dok ja lično u celoj priči ne vidim poseban izazov. Čas za tri đaka podrazumeva vrlo ozbiljnu i obimnu pripremu, morate biti još više kreativni da vremenski popunite čas. Znate, današnja deca su pametna, novo gradivo se brzo „preleti” i onda moramo znati kako pametno da iskoristimo vreme do odmora. Vežbe na času se brzo završavaju, jer svi odmah dolaze na red. Zato uvek smišljam neke nove igre, srećom, u učionici imamo televizor i DVD-uređaj pa često gledamo obrazovne emisije prilagođene njihovom uzrastu.
Da su ova tri učenika zaista više napredovala od svojih vršnjaka u drugim razredima, tvrdi učiteljica, evidentno je naročito na časovima maternjeg jezika, matematike i prirode.
– Tu su zasigurno ispred ostalih, ali nisam sigurna gde su u nekom sociološkom smislu. Mojim đacima je za sada lepo, imaju svu moju pažnju i ljubav, dovoljno vremena za učenje i igru, ali kako popuniti svaki čas je glavno pitanje jer jako brzo uče i sve im brzo dosadi ukoliko se ponovi više puta. Kako će ovo funkcionisati za tri ili pet godina, zaista ne znam. Iako su roditelji generalno zadovoljno, jedan mi je priznao da bi voleo da ih je više, da ima devojčica u razredu... Ne verujem da iko od njih razmišlja da prebaci dete u drugu školu. Borimo se za svako odeljenje jer ne smemo dopustiti da se ugasi jedna generacija, pa samim tim da nastanu tehnološki viškovi, ne samo zbog sebe nego i zbog nastavnika u višim odeljenjima – zaključuje učiteljica Rožika Zemko koja se trudi da što češće organizuje druženje svojih prvaka sa ostalom decom u školi, na odmorima ili časovima fizičkog vaspitanja, ali i sa svojim vršnjacima iz Mađarske koje susreću na aktivnostima u Zoološkom vrtu na Paliću. M. R.


UPISI U PRVE RAZREDE OSNOVNIH ŠKOLA POTVRĐUJU VIŠEGODIŠNJI TREND OPADANJA BROJA UČENIKA
Bela kuga prazni učionice
• Za samo 15 godina broj dece u prvim razredima se smanjio sa 2.130 na 1.446 • Konstantno smanjivanje broja učenika najviše se vidi u mađarskim odeljenjima, pa u nekim školama već ove godine neće biti upisan prvi razred, a u narednih 5 godina to se u još nekoliko škola može dogoditi • U novožedničkoj školi se broj dece povećava jer se njihovi roditelji vraćaju iz grada u selo • Borba škole za učenike se nastavlja

Vreme kada su sve osnovne škole tražile izgradnju novih ili dogradnju starih objekata, jer su postojeći tesni, još nije tako daleko, a, evo, sada se sve škole žale da nemaju dovoljno đaka. Jasno je da je uzrok opšti pad nataliteta, odnosno starenje pojedinih, nekada novih, delova grada. Upravo zbog toga se škole svake godine pred upis bore za buduće učenike, pozivajući predškolske grupe u goste, pozivajući roditelje, deleći CD-e sa reklamom za školu... Škole zapravo pokušavaju da se nametnu njihovim roditeljima kao škole sa boljim uslovima rada i kadrovima. Izgleda da to i nije bez rezultata, tvrde u školama.
Upis dece u prve razrede osnovnih škola je u toku i tajaće još nekoliko nedelja. Ipak, situacija je već manjeviše jasna. Slika se iz ranijih godina ponavlja.

Oko 1.400 prvaka

Prema podacima Zavoda za statistiku, tokom 2000. godine u našoj opštini se rodilo 1.345 dece, a 2001. godine 1.397. Sada se upisuju deca rođena između 1. marta 2000. i 1. marta 2001. godine. pa se može pretpostaviti da će za prvi razred biti spremno između 1.300 i 1.400 dečaka i devojčica.
Reže Siveri, stručni saradnik za obrazovanje pri Službi za društvene delatnosti Skupštine opštine, koji raspolaže sa podacima o upisu unazad 3 decenije, potvrđuje činjenicu da se broj prvaka konstantno smanjuje.
– Najviše učenika u prvim razredima imali smo između 1982. i 1987. godine, preko 2.000 po generaciji, tačnije od 2.116 do 2.184. Od tada se beleži konstantan pad, osim u 1991/92. školske godine. Poslednje tri godine broj upisane dece je iznosio 1.551, 1.446 i 1.367. Može se dogoditi da neke škole ove godine ne upišu nijedan razred na mađarskom jeziku. Najkritičnije je stanje u školama gde ima ispod sto đaka od prvog do 8. razreda, na mađraskom jeziku. Ovde za 5 godina neće biti više đaka na tom nastavnom jeziku. Prema tome, to se može očekivati u školama „Sonja Marinković” gde ove školske godine ima 56 učenika, „Matko Vuković”, 9, „Đuro Sajaj”, 73, „10. oktobar”, 71, „M. Crnjanski”, 89, „Sveti Sava” 15 (već prošle godine nije upisan prvi razred).

U klupama 11.934 đaka

U 21 osnovnoj školi u subotičkoj opštini danas uči 11.934 učenika, a sa školom „Žarko Zrenjanin”, Centrom za slušno oštećena lica, Muzičkom školom i Školom za odrasle - 12.749 učenika. U 21 osnovnoj školi ima 589 odeljenja na srpskom, mađarskom i hrvatskom jeziku. Samo jedna škola nema odeljenja na srpskom jeziku, 8 škola je bez nastave na mađarskom, a nastava na hrvatskom jeziku se održava u 3 škole.

Ko se upisuje

U prvi razred školske 2007/2008. godine upisuju se deca koja će do 1. septembra imati najmanje 6 i po godina (rođeni do 28. februara 2001. godine), odnosno najviše 7 i po godina. Mogu se upisati i deca koja će 1. septembra imati 6 godina, a proveru sposobnosti vrši školski psiholog. Detetu se može i odložiti polazak u školu.


Broj učenika se smanjuje, ali broj odeljenja znatno sporije, jer škole nastoje da održe razrede kao osnovu za finansiranje, odnosno to zadržava radna mesta učiteljima.
Kako kaže Reže Siveri, prosečan broj đaka u odeljenjima sada iznosi 20,26, a po nastavnim jezicima: 21,53 srpski, 18,37 mađarski, i 12,31 hrvatski. To je daleko od 30 đaka po odeljenju, kako to zakon propisuje. No, i mnoge druge škole u celoj Srbiji ne ispunjavaju ovaj uslov. O smanjivanju broja razreda zbog malog broja učenika odavno se priča u republičkom Ministarstvu prosvete i sporta, a ono se pravda činjenicom da je ovakva osnovna škola sve skuplja. Kako će biti rešeno, pokazaće vreme.
Jer po zakonu, odeljenje sa 2, 3 ili 4 učenika ne može da postoji, a i subotička opština ima takvih odeljenja, i to u samom gradu. Za takva odeljenja škola mora da traži odobrenje Ministarstva, ili da pravi kombinovana odeljenja kada je reč o nižim razredima.
Pre nekoliko godina u Osnovnoj školi „Bosa Milićević” u Novom Žedniku, sa zabrinutošću su govorili o 2008. godini kada su po broju rođene dece mogli da planiraju svega 8 prvaka. Danas je situacija sasvim drugačija i oni ipak očekuju upis jednog lepog prvog razreda.

U Žedniku više dece

– Ove godine za prvi razred imamo 19 dece za prvi razred. Ljudi se vraćaju u selo. Bili su podstanari u gradu i imali posao, sada su izgubili posao pa su se morali vratiti u svoje kuće na selu. I prošle godine smo imali više dece nego što smo mislili, tako da u sadašnjem prvom razredu imamo 21 učenika, a naredne računamo da će biti 17-18 dece, koliko ih sada ima u predškolskim grupama. Koliko se nama broj đaka povećao, toliko se negde u gradskim školama smanjuje – rekao je Milan Vojnović, direktor novožedničke osnovne škole.
OŠ „Sonja Marinković” je pravi primer situacije sa brojem dece u školama. Ona je bila pretesna za svu decu dok je naselje Prozivka raslo, zatim je broj dece opadao do nivoa kada je škola bila potaman za svu decu, a sada škola postaje sve komotnija.
– Imaćemo na srpskom gotovo istu situaciju kao i lani, upisaćemo 4 odeljenja i jedno ili dva na mađarskom, još ne znamo tačno. Kada sam počeo da radim u ovoj školi, a to je bilo 1987. godine, imali smo 6 srpskih i 2 mađarska odeljenja prvih razreda. Sada ne samo što je manji broj odeljenja, nego i dece u odeljenjima, nekada je bilo u proseku 27, a sada 22 učenika. Baš zbog toga sve osnovne škole vode kampanju pre upisa u kojoj se vodi borba za svakog đaka, nekada je to i pravi rat za buduće učenike – rekao je Miladin Maravić, direktor škole „Sonja Marinković”.
OŠ „Majšanski put” spada u veće škole u opštini gde se opšti problem smanjenja broja đaka još uvek ne prepoznaje.
– U ovom delu grada mladi ljudi kupuju placeve, parcele nekadašnjih vinograda, i zidaju kuće, pa tako mislim da još dosta godina nećemo imati problem sa smanjivanjem broja učenika. Prošle godine smo upisali po dva odeljenja na srpskom i mađarskom, kao i obično. Samo devedesetih smo imali po 3 srpska odeljenja, ali se sada to vratilo na staro. No, malo se smanjio broj učenika u odeljenjima, umesto nekadašnjih 30 sada imamo 25-26 učenika. I naša škola se uključila u kampanju za upis učenika u prve razrede. To je u redu, i ja to podržavam, takmičenje škola ko će pružiti bolje uslove za rad daje pozitivan efekat. Jer, roditelji sada mogu da biraju školu za svoje dete – rekla je Silvija Tot, direktor OŠ „Majšanski put”. E. B.

SVE UČESTALIJA RAZBOJNIŠTVA I KRAĐE U SUSEDSTVU ZGRADE SUP-A
GRAĐANI U STRAHU
• Stanovnici ovog kraja, poput ostalih Subotičana, redovno plaćaju kazne za raznorazne sitne prekršaje, dok lopovi nesmetano rade i redovno izmiču pravdi • Građani razmišljaju o privatnoj straži

Prvog dana maja u ulici Dežea Kostolanjija desila se još jedna u nizu provala i tom prilikom je iz kuće ugledne subotičke porodice nestao vredan nakit. Po kazivanju domaćina, koji su se obratili našoj Redakciji, ironija je što se sve dešavalo usred bela dana u domu sa čijeg se prozora, kao na dlanu, vidi zgrada SUP-a!
– U poslednje dve, tri godine svaki dan čujemo da je u neku kuću provaljeno, a da priča bude strašnija u njima žive uglavnom starije žene koje su same. Nema pravila, provalnici ulaze u ponoć, u rano jutro ili u kasno popodne i niko od ovih suseda iz policije nije dobio ni jednu jedinu informaciju o tome dokle je stigla istraga – kaže M. K. iz čije kuće su nestale porodične dragocenosti koje su sakupljale i čuvale generacije pre njih.
Naša sugrađanka je, poput ostalih svojih suseda, ogorčena na rad policije koja, po njenim rečima, ne obavlja svoj posao jer se ljudi više ne osećaju sigurno u svom gradu i svojoj kući.
– Policija postoji da bi nas štitila, a ne da živi na naš račun. Došlo je dotle da ona više svoju funkciju ne obavlja i mi građani smo u situaciji da sve više razmišljamo da pronađemo nekoga ko će voditi računa o našoj sigurnosti. Već godinama smo ugroženi u svakom smislu, nema ko da nas štiti, iako mi i dalje uredno plaćamo i poreze i državu, pa samim tim i tu policiju – nezadovoljna je naša sagovornica koja priznaje da su ona i njena porodica, slušajući priče svojih pokradenih suseda, u strahu čekali svoj red.
Ogorčenost i bes Subotičana su sve veći i, kako ističe M. K. vreme je da građani nešto učine ili pokrenu inicijativu kako bi zaštitili sebe i svoje najbliže. Da se policiji obraćaju, shvatili su, više nema smisla ni efekta, što potvrđuje nepromenjena situacija u poslednjih nekoliko godina. Građani su u strahu, a lopovi – na slobodi.
– Ne bi bio problem da je u pitanju jedan slučaj, ali su razbojništva, provale i krađe postali naša svakodnevica. Ako je u jednom gradu, kao što je Subotica, svaka treća kuća opljačkana, znači da nešto ozbiljno nije u redu i da treba nešto preduzeti. Smešno je da policija od nas skuplja pare i kažnjava zbog sitnih prekršaja, zato što sam vozila bicikl pored Gradske kuće, pogrešno parkirala ili ostavila kabo peska ispred kuće... dok goruće stvari ne rešava – govori ona u ime na stotinu pokradenih sugrađana.
Podsetimo, naš list je do sada često beležio potresne ispovesti ljudi koji su se našli na meti provalnika i razbojnika koji nisu prezali da potragu za plenom naplate životima nedužnih sugrađana. Iz Željezničkog i Teslinog naselja, sa Zorke, Makove sedmice, Palića, iz Aleksandrova... svakodnevno stiže po nekoliko dramatičnih priča o prebijanju bespomoćnih ljudi i njihovom mučnom susretu sa nezvanim gostima. Subotičani zbog toga već odavno ne spavaju mirno. I ponovo planiraju straže. M. R.


DAN NA PALIĆU PROVELI SU BIVŠI POSLOVNI SARADNICI IZ NEKOLIKO GRADOVA KOJE I DANAS POVEZUJU USPOMENE I DRUŽENJA
Iz posla izraslo prijateljstvo
• Susreti nekadašnjih poslovnih saradnika koji su izgradili dugogodišnje i čvrsto prijateljstvo traju 35 godina i svaki se odvija u drugom gradu • Ovoga puta domaćini su bili Subotičani

Radmila Vuković iz Sombora, Melanija Čanak iz Subotice, Dragan Kisić iz Bačke Palanke, Radovan Boljanović iz Sente i Čedomir Kljakić iz Bačke Topole nekada su bili prvi ljudi u svojim gradovima u oblastima penzijskog osiguranja, zdravstva, socijalne i dečje zaštite, odnosno socijalnog osiguranja i zaštite u najširem smislu. Poslovno su tesno sarađivali, a iz dugogodišnjih poslovnih susretanja izraslo je prijateljstvo koje su penzionisanjem još učvrstili. Na jednom od svojih pet-šest redovnih godišnjih susreta našli su se u nedelju, 22. aprila, prvo u „Kolevci”, a zatim na Paliću.
Domaćin susreta u nedelju bila je Mirjana Čabrić, direktorica „Kolevke”, od pre godinu dana „pridruženi član” ove neformalne grupe koju je pre trideset pet godina spojio posao, a na okupu zadržalo međusobno uvažavanje i veliko prijateljstvo.
– Moji gosti su doajeni u oblastima u kojima su proveli svoj radni vek, stručnjaci od kojih sam učila posao, pa i posle mnogo godina rada od njih imam šta da čujem i naučim i njihovo mišljenje veoma uvažavam – objasnila je Mirjana Čabrić svoje priključivanje susretima kao jedini radno aktivni član.
Poslednjih godina od kako su penzioneri, pa je na dnevnom redu samo druženje, a ne i radni dogovori, susretima su se pridružili i supružnici Slobodanka Boljanović-Boba, Ana Kisić i Đuro Stipić. Na Paliću u nedelju su bili svi zajedno. Svakom susretu je domaćin neko drugi i prećutni je dogovor da se uvek odvija i kao prilika da se vidi i obiđe nešto novo, manastir, ergela, izletište, ili da se pokaže šta se u nekom mestu u međuvremenu promenilo.
O razlozima zbog kojih se ova grupa ljudi okupila pre trideset pet godina, tada i ne sluteći da će ih decenijama povezivati prijateljstvo, Melanija Čanak kaže:
– Od početka je bilo neformalno. Radili smo iste poslove i razumeli se, imali smo iste prilaze i postavke. Svaki domaćin je imao obavezu da pripremi temu koja je tada bila aktuelna u našem profesionalnom angažovanju, a naše predloge i stavove bi upućivali nadležnima. Uspevali smo čak i neke zakone da menjamo.
– Radili smo u vreme velikih investicija dodaje Radmila Vuković. – Sedamdesete i osamdesete su bile godine prosperiteta i izuzetna pažnja je pridavana upravo socijalnoj zaštiti i osiguranju, odnosno čoveku u najširem smislu. Ljudi su tada imali kompletnu zdravstvenu zaštitu, uključujući i lečenje u inostranstvu za one kojima je to bilo potrebno. Nije se u to vreme novac za operacije dece skupljao ovako, po novinama. Danas se sve svodi na pare.
Radovan Boljanović vreme kada su susreti bili prevashodno stručni, opisuje na sledeći način:
– Dogovarali smo šta učiniti na proširenju zdravstvene zaštite, kako da participacija bude manja, uvedena je oprema za novorođenčad... Zajednički smo nastupali sa našim stavovima i menjali propise, pravilnike, pa i zakone. A u svemu za šta smo se zdušno zalagali i predlagali bio je čovek i osiguranik, njemu da pomognemo.
Melanija Čanak je u grupi prva otišla u penziju.
– A oni su nastavili i dalje savesno da me pozivaju. Kada su i ostali otišli u penziju odlučili smo da nastavimo da se družimo. Jedino što zaključke više ne upućujemo nikome, nema svrhe.
Danas su susreti posvećeni uspomenama, prijateljstvu i dogovorima kako da jednima drugima ulepšaju zajednički provedeno vreme. K. K.

ĆASKANJE SA MARIJOM ŠABIĆ, MODNOM KREATORKOM I OFICIJELNIM DIZAJNEROM „MISS YU”
ŽIVOT SUBOTIČANA JE ŽIVOT – SUSRETANJA...
• „Dovoljno smo veliki da budemo grad, a dovoljno mali da se međusobno znamo. Imamo evropsku odmerenost i balkansku strast, a bez strasti nema života” • „Nedeljom odlazim u katedralu i tamo viđam nove likove. Znam da je to pomodarstvo, ali kada ono prođe bar će deo tih novajlija ostati uz crkvu. I to je nešto”.

Piše: Milenko Popadić

O visokoj modi, stilu i eleganciji u Srbiji skoro da i nije moguće išta reći, a pritom zaobići ime Marije Šabić. Modna kreatorka koja je zaokupljena kreacijom „od kada zna za sebe” . Oficijelni je dizajner „Miss Yu” već punu deceniju, Miss Balkana, a dok je pisan ovaj tekst stigao je telegram da je Šabićka imenovana za glavnog kostimografa ženske garderobe za biografski film o Džems Bondu, koji će uskoro početi da se snima. Sve što je postigla postigla je u Subotici iz koje se i pored mnogih ponuda nikada nije htela iseliti.
– Moj modni „guru”, ako tako smem reći, bila je Vesna Jugović. Srele smo se slučajno i zajedno smo stvorile bezbroj lepotica. Taj susret bio je možda presudan u mom iskoraku jednom drugačijem i modernijem izrazu.

Kafa u „Galeriji”

Marija Šabić započinje radni dan uz kafu u kafeu „Galerija” u ulici Petra Drapšina. To je najstariji deo najužeg gradskog jezgra, ulica od kamenih kocki. Stare fasade ovde odišu vremenom oronulosti, ali se u toj ulici oseća neki duh privatnosti.
– Takva je i „Galerija” i njeni likovi. Ovde se svi poznajemo , skoro da znamo šta ko misli i šta će ko kada reći. Srba, na primer već godinama tvrdi da ima pravo na nemački pasoš, jer je rođen u „nemačkoj kući”, zajedničkog prijatelja Prćića svi zovu Nedeljko jer je istupio iz Čedine stranke kada je ovaj zakazao sastanak nedeljom, a Prćić mu rekao da je Bunjevac koji nedeljom u podne mora „isti zlatnu čorbu”. Tu je Pere koji je pročitao sva dela „Džeka Denijelsa”, kao i obavezni Zvonko Bogdan (kada je u Subotici), Pećika, Toni, Blaško i mnogi drugi znanci.
„Galerija” je Marijin svakodnevni početak radnog dana, a kraj se često okončava kada sviće.
– Noću stvaram. Crtam, brišem, zamišljam, pa ispočetka, sve dok se neka ideja neupotpuni. Sutradan je u „Galeriji”, za Blaškovim šankom, verifikujem.

Mržnja do obožavanja

– Sam Bog zna šta sve u ovom gradu volim, a šta ne volim. On je dovoljno velik da bude grad, i istovremeno dovoljno mali da se svi međusobno poznajemo. Volim tu našu subotičku evropsku ležernost i balkansku strast. Nema ništa bez strasti, s njom sve počinje i s njom se sve završava. Mrzim, moram reći, primitivizam poput šenlučenja oružjem ili petardama, noćna automobilska sviranja, a najviše od svega povremene klimatske udare. Mrzim vetar, pesak u vazduhu, jesenje magle kada pritisnu ravnicu. Mrzim ih do obožavanja, jer je i to deo ove zemlje od koje ljudi sve oblikuju, koja im je sve dala i sve daje.
Tako govori Antunova kći, majka dva sina, vlasnica butika „Fara” u Rudićevoj ulici, graditelj jedinstvene modne radionice za šivenje u ulici Dimitrija Tucovića.

Francuski zbog krpica

Marija Šabić nema svog snabdevača na pijaci, nema svoj kiosk i nema svoje obavezno mesto kupovina, ali da je pijaca u Engelsovoj ulici češće bi pazarila.
– Volim Engelsovu ulicu, tu su „Sadž”, „Boss” i Rajhlova palata (Likovni susret). Volim sam prolaz pored Gradske kuće, pogled na gradske fontane, bivšu kafanu „Spartak”, pozorišne stubove ili kada se vraćam s puta i ugledam gradski toranj.

BUNJEVAČKA SVILA

Kada „podvikne Bunjevačka vila” na njoj mora biti i – bunjevačka svila. A takve svile nigde, izuzev na Bunjevkama, koje se ne odriču stare nošnje i običaja.
– Mnogo toga će biti novog kada završim radionicu u Dimitrija Tucovića. Posvetiću se malo više materijalu, koji mi ovde zovemo bunjevačka svila. To bi mi se nekako uklapalo u milje pesama koje piše moja sestra Mirjana Jaramazović.

PROMENJIVO, A FASCINANTNO

Zaista, nikada mi niko nije zasmetao u ovom gradu. Fascinantne su građevine i napori koje su prošlog veka ili još ranije učinili gradonačelnici Laza Mamužić i Karolj Biro. Fascinantni su i ljudi koji ovde dolaze, ostaju, ili odlaze, jer svako od njih donese gradu ponešto dobro i nešto što ostaje pokolenjima. Ono što je loše, a ima i toga, zaboravljamo. To je naš duh.


Prolazimo pored katedrale Svete Terezije Avilske gde Šabićeva nedeljom, kada je u Subotici odlazi na misu. Književnik Vojislav Sekelj pozdravlja nas sa „Zdravo ste čeljad” i dodaje da više voli da smo dobro, nego kako izgledamo, a „tetka Marica” dovikuje
„Videla sam te na televiziji, bila si odlična”.
Mobilni neprestano zvoni. Stigla je poruka iz Pariza.
– Materijale nabavljam uglavnom u Parizu. Zbog „krpica” sam morala sam naučiti francuski. Moja profesorica Bea od tada privremeno kod mene radi. To „privremeno” traje već skoro 15 godina.
Kada sama od sebe ukrade nekoliko sati ode „preko” u Moraholom (Mađarska) u kompleks bazena gde pliva.
– Šteta što mi u Subotici nismo uspeli napraviti malo više rekreacionih sadržaja, a sigurno je da hodamo po toplim izvorima. I to što mi u Subotici nikada nismo preboleli odlazak tramvaja sa gradskih ulica. Svi smo ga voleli. To su, eto nekakve senke koje pokrivaju Suboticu, ali ona sada ima druge sadržaje. Imamo dosta lepih kafića, restorana i kafana i ja ih bezgranično obožavam. To je moj najveći porok. Zato je Subotica prigodna za ugodan život i lepa u svako doba dana i noći, čak i onda kada ja pomislim da je malo drugačija.

SUBOTIČKE ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA (18)
USPOMENE KOJE NE BLEDE
• U ovom i narednom broju kratak prikaz i podsećanje na svedočenja potomaka uglednih i imućnih porodica iz Subotice i okoline čija su imanja nacionalizovana i(li) konfiskovana neposredno posle Drugog svetskog rata• Njihova svedočenja objavljujemo u serijalu „Subotičkih”, od 12. januara • Zajedničko im je da su prošle godine podneli dokumenta državi da bi se evidentiralo šta je oduzeto, ali zakon kojim se reguliše način i postupak vraćanja oduzete privatne imovine ni do danas još nije donet

Piše: Katarina Korponaić

12. januar ‘07. – ANA UZELAC, kćerka Marije i Ladislava Botke, unuka Matije i Marije Sekelj, praunuka Franje i Magdalene Vince, potomak tri porodice čija su imanja nacionalizovana:

Od prostranih njiva samo sećanja

– Još pre rata deda je prodao radnju i kupio preko sto jutara zemlje – kaže Ana Uzelac o trenutku kada je u familiji Sekelj odlučeno da će zarađeno u trgovini i ugostiteljstvu da ulože u zemlju. Tekstilna radnja Aninog dede Matije Sekelja, u vlasništvu pre Drugog svetskog rata, nalazila se na uglu ulice Dimitrija Tucovića (kasnije „Na-Ma”, danas banka).
– Rekao je da će, ipak, u zemlju da uloži, jer zemlju niko ne može da odnese, ona uvek ostaje tamo gde jeste. Ali, nije mogao da predvidi da će mu to neko uzeti.
– Deda Matija je umro nesrećnim slučajem 1942. godine. Nije doživeo oduzimanje imovine. Od 1946. je oduzimano, počeli su u proleće. Oduzeto je imanje na Kelebiji od prabake Magdalene, a u tome su svoj deo imale i baka i mama, oduzeta je zemlja na Pavlovcu, zemlja na Ludošu. Ukupno oko 270 jutara zemlje, sa svim objektima na njima.

18. januar ‘07. – VERA KONEN, kćerka Darinke i Vilima Konena Jakobčića, potomak familija Konen i Jakobčić

Bajka koju je život porekao

Imanje Konenovih, jedne od najimućnijih porodica u istorijatu grada, umnožavalo se pola veka, a zatim je postepeno sve oduzeto, fabrike i hladnjače, zemlja i farme, trgovačke firme i petnaestak vila i kuća. Konfiskovana im je ogromna imovina. Fabrike „Metalija”, „Eskimo” (klanica i hladnjača), „Gornjebačko skladište”, „Merkur” – fabrika piva u Bečeju, Rasadnik „Hortus”, 20 hektara oranice u Tavankutu, uzgajalište svinja na Čikeriji i uzgajalište prasadi u drugom delu opštine, bioskop „Avala”, dve vile na Paliću, dve kuće „blizanci” na Korzou, zgrada na Trgu žrtava fašizma sa bioskopom „Avala”, poslovna zgrada kod Teretne stanice i još desetak kuća u Subotici, Novom Sadu, Beogradu i pojedinim vojvođanskim mestima.
– Otac je ‘75.–’76. godine napravio darovne ugovore za slučaj da komunizam ovde jednog dana prođe, dođe neka druga vlast i dođe do vraćanja imovine. Tako da svako dete ima svoj ugovor o poklonu. Više nego pametno. Bio je genijalan čovek. Neverovatan – kaže Vera Konen koja je svog oca obožavala i veoma je ponosna na njega, a ipak je sa ocem provela isuviše malo vremena.
Vilim Konen Jakobčić je sedam puta zatvaran pre nego što je 1961. godine dobio pasoš pod uslovom da se više nikada ne vraća u zemlju. Do kraja života bio je u Nemačkoj. Napisao je na nemačkom knjigu svojih sećanja pod naslovom „Nehumani koji su sebe držali bogovima” u kojoj iznosi svoju životnu priču. Umro je 1993. godine u Nemačkoj. Kod nas se u to vreme nije moglo iz zemlje. Vera nije bila na sahrani oca.

26. januar ‘07. – SABOLČ PROKEŠ, unuk veleposednika Mihalja Prokeša starijeg i sin Mihalja, naslednika palate na uglu Korzoa

Konji doneli bogatstvo

U generacijama vojnika među precima Prokešovih, bogatstvo je stvorio Mihalj, deda Sabolča Prokeša, i to, prema porodičnom predanju, nakon što je zbog povrede skinuo vojnu uniformu i počeo da trguje, između ostalog, i konjima. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kada je ovaj grad bio u velikoj ekspanziji, Mihalj Prokeš bio je u samom vrhu imućnih, ulažući u zemlju, ciglanu i najamne kuće. Veliko zdanje na uglu Korzoa, koje se prostire između dve ulice, Đure Đakovića i Engelsove, i danas je među Subotičanima najviše znano kao Prokeš palata, po imenu familije koja je podigla zgradu. Najamna kuća Prokešovih oduzeta je od porodice još pre pet decenija, ali je ime koje je ponela krajem devetnaestog veka, kada je izgrađena, nastavilo da traje.
– Pogotovu je tata uvek bio optimista. Uoči nacionalizacije zgrade mom ocu su uticajni prijatelji javili da je proda što pre, da je ne bi oduzeli. Nije hteo. Uvek je govorio, to će se vratiti, nemoguće da neće. I skoro da je i doživeo. Ali, onda kada smo poverovali da će stanove vratiti, ‘88.–’89. sve je rasprodato za male pare, sto, dvesta, peststo maraka – kaže Sabolč Prokeš.

2. februar ‘07. – LJUBICA FUTO, kćerka zemljoposednika Mihajla i Matilde Balko Maćai

Suze još nisu presahle

U agrarnoj reformi 1946. godine veleposednicima je oduzeta zemlja i preneta u fond narodne imovine. Od 154 hektara zemlje, sa koliko je familija Mihajla Balko Maćaija tada raspolagala na Kelebiji, ostavljeno im je 20 hektara. Toliko je u prvo vreme iznosio, takozvani, zemljišni maksimum.
– Međutim, postavljani su sve veći i veći nameti za obavezu. Moj otac jeste davao državi koliko su tražili, ali bi onda promenili obavezu, povećali je i traženo je sve više i više. Nismo više imali, predao je već sve što je rodilo. „Čišćenje tavana”, tako se o tome pričalo u to vreme – beleže sećanja Ljubice Futo iz detinjstva, iz vremena kada su joj roditelji zatvoreni.
– Nisu predali 6.139 kilograma kukuruza i 1950. godine proglašeni su neprijateljima, upućeni su na „prevaspitavanje”, odnosno poslati u zatvor, mama na jednu, a tata na tri godine, i tada nam je oduzeto sve što smo još imali, salaš i tih preostalih 20 hektara zemlje. Moji roditelji odvedeni su u zatvor sa lisicama, kao da su bili najgori kriminalci. Tražiću rehabilitaciju svojih roditelja, da se presuda poništi. Jer oni nisu bili neprijatelji zemlje.

9. februar ‘07. – NIKOLA STIPIĆ, sin zemljoposednika Jakova i Katarine Stipić

U tri veka o precima

I familiji Stipić je u prvi mah ostavljen po maksimum zemlje u agrarnoj reformi neposredno nakon rata, bilo je to po 20 hektara, a ostalo je oduzeto. Pedesetih je oduzeto sve, ostala je samo kuća u gradu.
– U našoj kući se o takvim stvarima nije mnogo razgovaralo. Oduzeti su posedi i o tome se više nije pričalo. Sve dok nisam počeo malo više istraživati poslednjih godina. Ni oca ni strica tada više nije bilo, a ni mama nije znala sve objasniti jer su se u familiji muškarci dogovarali šta će se i kako će se raditi. Porodica je posle rata doživela veliki udar. Ostali smo bez svega. Tata je 1951. zatvoren na godinu i po dana, a kada se vratio dobio je posao u „Zorki” i to radno mesto pomoćnika kartotekara u magacinu. Bio je fakultetski obrazovan a dobio je mesto pomoćnika kartotekara. To vreme je bilo takvo – kaže Nikola Stipić o dramatičnoj promeni koju je doživela njegova porodica nakon Drugog svetskog rata, ne želeći dalje da komentariše, kaže, jer se to nije činilo ni u njegovoj porodici i taj deo duše majke i oca ostao je zatvoren i za njega, kao sina.
Nikola Stipić je deceniju i po posvetio proučavanju porodičnog stabla familije unazad tri veka, i istražuje i dalje.

16. februar ‘07. – IVANKA PAVKOVIĆ, usvojenica Mice Radić i kćerka poznatog građevinskog stručnjaka, inženjera Koste Petrovića

Neispunjena želja Radića

Na velikoj zgradi u strogom centru grada koju park deli od Gradske kuće, a nalazi se dužim delom u ulici Dimitrija Tucovića, a kraćim ka Trgu Republike, nema nikakve table, nikakvog znaka koji bi podsećao na dobrotvore koji su u njoj živeli. Ugledni i bogati Subotičani Jovan – Joca i Mica Radić, nekada davno vlasnici ove građevine, za života su pomagali crkve, kulturu, mlade i siromahe i tu su namenu odredili za impozantnu kuću u kojoj su živeli i za vreme kada njih više ne bude. Njihova želja, i Jocina oporuka ispisana na nekoliko stranica, nije ispunjena.
– Jovan je 9. septembra 1916. u prisustvu svedoka i kraljevskog beležnika sačinio testament. Po tom testamentu celu imovinu, kuću u Subotici i poljoprivredno imanje u Šupljaku sa zgradama i stokom, nasleđuje njegova supruga Mica sa klauzuluom da posle njene smrti kuća na uglu Trga republike i ulice Dimitrija Tucovića postaje legat, odnosno, zadužbina, to jest da čist prihod od koristi koju donosi objekat svake godine pripada nabrojanim korisnicima u dvadeset tačaka – kaže Ivanka Pavković, kćerka Milane – Bebe i dr ing. Koste Petrovića, i usvojenica Mice Radić.
Mici Radić je zgrada, kao i imanje na Šupljaku, oduzeto, i ona, a ni Petrovići, od 1945. godine tu više nisu mogli da stanuju. Umrla je 1960. godine u 98. godini života. Sve vreme je živela sa Ivankom i njenom familijom.

23. februar ‘07. – TOMISLAV HALBROR, potomak familije iza koje se i danas na Korzou uzdižu dve zgrade

Na salaš ne ide zbog tuge

Porodica Tomislava Halbrora i njegove sestre Đerđi jedini su potomci nekada brojne i ugledne veleposedničke familije koja je ostavila snažan pečat u razvoju grada. Dve zgrade na Korzou, nekadašnji hotel „Nacional”, Subotičanima znan kao „Zagreb” (danas je u njemu banka) koji je podigao Tomislavov pradeda Mor (Korzo 10) i velika stambena zgrada na drugoj strani ulice (broj 9), porodična kuća dede Adolfa, i danas traju, dugo posle onih koji su im postavili temelje. Tomislav, njihov potomak, živi u kući preko puta Sinagoge koju je njegov otac Jožef kupio u prvim decenijama prošlog veka i smatra da pripada retkima koji žive u kući u kojoj su došli na svet. Ali nije u njoj odrastao. Rodio se 1946. godine i bio je isuviše mali da bi se sećao dana kada su iseljeni iz rodne kuće u koju se vratio 20 godina kasnije. Iseljeni su 1948. godine.
– Procenili su da narodni neprijatelj, zemljoposednik, ne treba da živi u tom stanu. Iselili smo se na salaš, a tata u Mitrovicu, u zatvor.
Salaš na koji su se posle rata iselili bio je na Šebešiću, kupio ga je još Tomislavov čukundeda.
– Ne postoji salaš, porušio se i mojom krivicom jer ga nisam održavao, nisam imao para, srce će mi pući i ne odlazim tamo. Tako bih voleo da neko sa buldožerom poravna. Verovatno bih umro ako bih izišao i video ostatke zidova. Pokušao sam dugo da salaš održim na silu ali su stalno provaljivali, potkradali, odnosili...

2. mart ‘07. – VASA ISAKOV, sin Ilije i Mirjane Isakov, zemljoposednika sa Aleksandrovačkih salaša

Snažna je ljubav prema zemlji

Ceo život dr Vase Isakova, poznatog subotičkog poljoprivrednog stručnjaka, vezan je za zemlju i salaš. Na salašu se rodio, uz oca je obrađivao zemlju već kao dete, učio o zemlji i u životu i u školi, doktorirao je na poljoprivrednim naukama, i danas seje i žanje...Na Aleksandrovačkim salašima uoči Drugog svetskog rata Vasini roditelji Ilija i Mirjana Isakov gazdovali su na oko 60 hektara zemlje. Za poratno vreme u kome je porodica ostala bez većeg dela svoje zemlje vezane su brojne tužne uspomene, a ovo je jedna od njih:
– Deda Uroš je umro 1946. godine. Dobio je rešenje da treba da odnesemo još kukuruza, a znao je da kukuruza više nemamo, sve smo već predali. Tu noć je umro. Taj namet, obaveza, to je bilo da nas uteraju u zadrugu. Moj tata se dosta dugo opirao da uđe u zadrugu i na neki način su ga čuvali neki njegovi drugovi koji su bili u politici, mada on nije bio. Čuvali su ga da ne ode u zatvor. Onda je došao jedan njegov vršnjak i rekao „Ilija, mi smo te do sad držali na leđima, ako tako mogu da kažem, ali sada su rekli ili u zadrugu ili u zatvor. Imaš četvoro dece, odlučuj.”...

– nastaviće se –