IZ MATIČNOG UREDA

VENČANI

Anita Četle, menadžer asistent i Donald Križan, alatničar; Verona Horvat, penzioner i Stojan Eror, penzioner; Erika Veber, tehnički producent i Miroslav Tumbas, stomatolog; Irena Balog Sabo, penzioner i Tibor Nimčević, trgovac; Rada Đuza, školski pedagog i Aleksandar Čelebić, mašinski tehničar; Nora Šomođi, informatičar i Čaba Lošonc, prevodilac; Beata Pletl, šivačica i Tomislav Ivković, radnik na održavanju; Blaženka Skenderović, prodavac i Boris Matković, trgovac; Gordana Mitić, šanker i Boban Palibrk, policajac; Tijana Tikvicki, šalterski radnik i Aleksandar Korać, radnik obezbeđenja; Neli Bečkei, menadžer prodaje i Kristijan Sabo, zidar; Renata Novak, šef kontrole kvaliteta i Branko Radulović, direktor pravnog sektora; Ljiljana Janković, mr fizičko hem. naukaistraživač i Đorđe Mandić, viši str. sar. za ostv. prava iz penz. invalid. osiguranja.

ROĐENI

DOBILI KĆERKU: Džini i Milenko Nalčić, elektromehaničar (Anja); Kristina i Zoran Kujundžić, vodoinstalater (Tifani); Nataša i Dalibor Tanasić, tekstilni ing. (Teodora); Slađana i Saša Borozan, šef magacina (Đina); Sanela i Damir Remeš, elektromehaničar (Teodora).
DOBILI SINA: Jasna i Mladen Miščević, carinski deklarant (Mane); Sandra i Ivica Petrović, muzičar (Mario); Vesna i Slobodan Dotlić, policajac (Milan); Jelena i Safet Muminović, elektromehaničar (Boris); Elvira i Zoran Agatić, konobar (Mark); Judit i Robert Vojnić Hajdu, manevrista (Bruno); Danijela i Zoran Janković, carinski referent (Ognjen); Gabriela i Dragan Černuš, nezaposlen (Denis); Nataša i Borivoj Mucalj, oficir policije (Aleksa); Silvia i Bojan Race, profesor fizičkog vaspitanja (Filip); Romina i Ratomir Jurić, monter gipsanih plafona (Mateja); Ivanka i Miroslav Rudinski, radnik (Franjo); Sanja i Samir Abu Shaora, radnik (Nikola).

UMRLI

Šandor Jonaš, penz. (1923); Atila Bešnji, penz. (1938); Terez Sili r. Kiš, izdržavano lice (1914); Ilonka Lazarević r. Jančić, penz. (1927); Marko Vlaović Kovačev, penz. (1943); Teza Dobrić r. Kunji, penz. (1930); Endre Pece, penz. (1961); Miloš Trivić, penz. (1937); Tomo Vujić, penz. (1949); Marija Balunović r. Rudinski, penz. (1926); Andrija Galac (1937); Marija Muranji, penz. (1918); Zoltan Vukmanov, nezaposlen (1957); Konstantin Cvrkušić, penz. (1937); Rozalia Plavić r. Kovač, penz. (1922); Rozalija Milunović, penz. (1941); Matija Kudlik, penz. (1941); Gizela Palković r. Horvat, penz. (1938); Marija Dudaš r. Kiš, penz. (1925); Bela Dević, rukov. građ. mašina (1967); Milan Dubajić, penz. (1929); Irena Baraković r. Godar, domaćica (1948); Josip Bohucki, nezaposlen (1952); Đerđ Herceg, penz. (1940); Jakim Kovač, penz. (1935); Roža Skala r. Varga, penz. (1924); Zora Ljubičić r. Sršek, domaćica (1924); Ištvan Varga, penz. (1939); Suzana Šimetić, penz. (1933); Ana Skenderović r. Buljovčić, penz. (1931); Roza Kovačević, penz. (1921).

STANOVNICI VELIKOG RADANOVCA HVALE SVOJE NASELJE, MADA POSTOJEĆA INFRASTRUKTURA JOŠ UVEK NE NUDI POTPUNI KOMFOR
SVE, SVE, ALI KANALIZACIJA...
• Meštani zahtevaju bolju vezu sa gradom, jer od broja polazaka autobusa zavisi i ritam njihovih života • Kanalizacija je, ipak, prioritet, jer kad „udari” kiša ulice se na nekoliko dana pretvaraju – u reke

Za razliku od pre nekoliko godina, Veliki Radanovac se komunalno sve više razvija. Iako je u naselje nedavno stigao i gas, u vrhu dugogodišnje „liste čekanja” još uvek su izgradnja kanalizacije i asfaltiranje ulica. Problem neasfaltiranih ulica je, međutim, prema rečima meštana još podnošljiv zahvaljujući susedskoj solidarnosti i zajedničkim akcijama poravnanja puta ispred porodičnih kuća.
Margita Prćić već dvadesetak godina živi u, kako kaže, mirnom kraju kakav i dolikuje gradskoj periferiji. Njena ulica je tek jedna u nizu koja nosi isti naziv – ulica Venca bratstva i jedinstva:
– Naša ulica je verovatno suviše mala da bi dobila neko drugo, zasebno ime, pa tako zajedno glavnom ulicom i još nekoliko sporednih sa leve strane nosi isti naziv. No, to nam zaista ne smeta toliko koliko činjenica da u naselju imamo gas, a čini mi se da je pitanje kanalizacije ipak trebalo najpre rešiti. Ovako smo svake godine prinuđeni da čistimo septičke jame i tom poslu se niko ne raduje. I asfalt je jedan od prioriteta, ali smo u dogovoru sa komšijama uspeli da navučemo šljunak i izravnamo put koji sada mnogo bolje podnosi kišni period – priča Margita i navodi da Velikom Radanovcu još nedostaju prodavnice, apoteka, mesara i ambulanta, sve ono zbog čega treba krenuti za grad.

Vole i autobus

A svaki odlazak do Subotice, ukoliko nemate privatno vozilo, morate pažljivo da isplanirate i uskladite sa retkim polascima autobusa, što je jedna od najčešćih zamerki stanovnika ovog dela grada.
– Često smo prinuđeni da odemo do grada, ali pet-šest polazaka dnevno nikako ne zadovoljava potrebe ovdašnjih ljudi. Isto tako, ne bi bilo loše kada bi autobus obilazio veći „krug” u naselju. Mnogo nas je razljutilo kada je neko od nadležnih, a ja ga neću imenovati, rekao da stanovnicima Velikog Radanovca ne treba više polazaka autobusa, jer volimo da vozimo bicikl! Pa, to je neozbiljno i vređa nas, jer mi svi zaista vozimo bicikle, ali ne zato što baš toliko volimo, nego zbog toga što smo na bicikl osuđeni. I sramota je da Subotičani kartu u jednom pravcu plaćaju 38 dinara! Do bolnice ja moram da promenim dva autobusa u odlasku i isto toliko u povratku, pa nije teško zaključiti da je za stare ljude to velika stavka – žali se ova žena i podseća da Novosađani imaju daleko prikladniju cenu u javnom prevozu za koji izdvajaju svega 25 dinara.
Pijaca smeštena na početku naselja svakako predstavlja njegov centar i mesto je na kome se najviše sveta okuplja, mada prema rečima prodavaca, malo ko se odlučuje da otvori novčanik. Čila Liptak Erdelji iz Kertvaroša u Radanovac dolazi dva puta nedeljno i tu prodaje uglavnom prehrambene proizvode.
– Počela sam da prodajem pre nepunih 9 meseci i ni sama ne znam šta da vam kažem, ne mogu reći da sam zadovoljna, a drugačije ne znam kako da preživimo. Ranije sam bila na Buvljaku nekoliko godina, ali su me visoki troškovi pijačarine „oterali” odatle – kaže Čila i primećuje:
– Pijaca nije na dobrom mestu, nekako je uvučena i pretpostavljam da je bliže glavnoj cesti da bi i promet bio bolji, jer bi se ljudi lakše zaustavljali. No, ko hoće da pazari, zna gde smo. Imam stalne kupce i, iskreno, najbolje mi je kada radim na porudžbu, jer tada znam da ću sve što stavim na tezgu toga dana i prodati. Pojam pijačnog dana više ne postoji, nekada je to bio petak, a sada nam malo krene tek kada penzioneri dobiju penzije, poplaćaju račune i ostatak dođu da ovde potroše.
Pored naše sagovornice, na pijaci je još svega dva prodavca koji se slažu da ni nema potrebe da ih bude više jer je promet više nego skroman. Za razliku od Čile, njene kolege robu izlažu skoro svakog dana u nedelji. I Zoltan Foger, bivši radnik „Severa” najpre je prodavao na Buvljaku, da bi se pre nekoliko godina „preselio” u komšiluk, na dva kilometra od kuće.
– Porodično uzgajamo povrće, pa onda izađemo na pijacu da pokušamo nešto prodati. Vidi se, međutim, da ljudi imaju sve manje para, zavisimo od plata i penzija. Sreća je što zakupninu tezge ne plaćamo pošto pijaca pripada Mesnoj zajednici, u protivnom već davno ne bih bio ovde.

Ima i prednosti

Kada je reč o Velikom Radanovcu, gde živi tri i po decenije, Zoltan ističe njegove prednosti:
– Okolina je lepa, vazduh čist... Živim u Zmajevačkoj ulici koja, iako nije asfaltirana, jedna je od komunalno najbolje opremljenih. Uglavnom sam okružen mladim komšijama koji su u proteklih deceniju-dve ovde izgradili kuće, pa su voljni da održavaju ovu sredinu. Prostor ispred dvorišta svi lepo održavaju, trava se kosi i otuda je Zmajevačka sigurno jedna od najlepših radanovačkih ulica. Ne bi bilo loše da se barem trotoar izgradi, da ljudi komotnije izađu do glavnog puta. Što se tiče asfalta, svesni smo da ga skoro nećemo dobiti jer je reč o poprečnoj ulici dugoj oko 400 metara. Zato ulicu komšijski zajedno održavamo, pa je prohodna tokom cele godine, i zimi i leti – ponosno će Zoltan Foger, ne krijući da su se stanovnici Velikog Radanovca uvek više osećali kao stanovnici Subotice nego Palića koji im je geografski bliži.
Posebno vezan za ovaj gradski kutak je i Rudolf Sabo koji se rodio u istoj kući u kojoj su svet ugledali njegov deda, a mnogo godina kasnije i njegov unuk.
– Za mene je ovo najlepši deo sveta, nema lepšeg! Pesak nam, doduše, svima zadaje glavobolju, jer čim dune vetar ima ga na sve strane. Veliki Radanovac se polako oprema i razvija, posebno u poslednjih pet, šest godina. Kao mlad sam mislio da ovde nikada nećemo imati vodu, a kamoli gas, a sada, vidite, imamo i jedno i drugo, i telefon i kablovsku! Još samo kada bismo dobili kanalizaciju... Odvod atmosferske vode je ovde ozbiljan problem, nekima su se zbog toga u blizini kuće rušile. Kada kiša baš „udari” voda i do pola metra se na ulicama zadržava nekoliko dana. Srećom, u kuće još ne ulazi, ali je prolaz ulicama blokiran – opisuje Rudolf i priznaje da je u ovom delu najteže onima koji nemaju kola, ali to su, kako kaže, klasične „boljke” periferije.

A kome je bitno?

Na kraju Peščarine ulice završava se asfalt. Da je kojim slučajem produžen, Makova sedmica bi imala svoju prečicu do Palića, ali se meštani Velikog Radanovca nadaju da će uskoro biti izgrađena i ova deonica. U neposrednoj blizini, gde se nalazi i poslednja stanica autobuske linije 4/a, živi Erika Mačković koja u šali kaže da ovaj kutak naseljavaju – udovice.
– Skoro svi smo ovde starosedeoci, ima dosta starijih žena, većinom udovice, samo u ovom krugu živi njih osam! Nama penzionerima tu ne fali mnogo toga, a i kome su bitne naše potrebe? Vodimo miran život, svaki ovde ima malo bašte, živine... Pre deceniju smo u komšiluku imali i diskokteku, ali pošto su mladi prilično „divljali”, danas je taj lokal zatvorenog tipa, za svadbe i porodična slavlja. Eto, tu je i prodavnica, istina, čas radi, čas je zatvorena, al’ šta ćeš iskreno će Erika koja ističe dva ozbiljna problema:
– Prvi je autobus. Imamo ga ujutru u 7, pa onda tek u 13 sati. Jednu vožnju bi trebalo „uglaviti” oko 11 sati da stari ljudi mogu da se vrate od lekara, da se ne vuku po gradu nepotrebno. Drugi problem je smeće, iza posluge ga imaš koliko hoćeš jer ga nesavesni građani, ne samo Radanovca, nego i Makove sedmice i okoline ovde istovaraju! Plašimo se zaraze, pacovi i miševi se kote, jer na divljoj deponiji imaju izuzetne uslove za opstanak. Ljudi bacaju sve i svašta, od tela uginulih životinja, iznutrica... Kad bi se, eto, ova dva problema rešila, stvarno mislim da čovek koji tu živi, jednostavno, ne bi imao na šta da se žali – zaključuje ova stanovnica Velikog Radanovca. M. R.

OD 7. DO 19. JULA SUBOTICA DOMAĆINI EVROPSKOG PRVENSTVA U ŠAHU
DOBILI ŠANSU

Subotica će od 7. do 19. jula biti domaćin najveće evropske smotre mladih šahista. U organizaciji Šah kluba „Spartak“ i uz podršku Opštine, Šahovskog saveza Srbije i Šahovskog saveza Vojvodine, biće održano Evropsko ekipno juniorsko prvenstvo u muškoj i ženskoj konkurenciji (do 18 godina), od 7. do 14. jula, a zatim od 14. do 19. jula Evropsko šahovsko ekipno i pojedinačno kadetsko prvenstvo u brzopoteznom šahu (kategorije do 10, 12, 14, 16 i 18 godina).
– Nakon dve godine „biranja“ ukazana nam je čast da u konkurenciji Birmingema i Segedina budemo organizatori ovakvog takmičenja. Presudilo je to što smu u proteklih 5-6 godina intenzivno radili na organizovanju kvalitetnih, uglavnom omladinskih međunarodnih turnira. U toku smo organizacije Šampionata, naporno radimo, ali imamo pomoć šahovskih struktura Srbije i Vojvodine, ali i veoma bitnu podršku lokalne samouprave koja je stala iza ove manifestacije – rekao je Gabor Nemeš, predsednik ŠK „Spartak“ i Organizacionog odbora.
Da Spartak nije slučajno dobio organizaciju ovako velikog takmičenja rekao je i Nikola Sedlak, igrač, ali i trener u ŠK „Spartak“: – Spartak je veliki klub po rezultatima koji se ostvaruju psolednjih sezona, kako u Ligi, tako i u Kupu takmičenju.
Sem seniorskih uspeha, izutetno mi je drago što je Klub prepun talentovane dece u mlađim kategorijama i školi šaha. Subotica je nekada bila poznata po dobrom šahu, a taj epitet zadržava i dalje. N. S.