PREDSTAVLJAMO VAM DOBITNIKE NACIONALNIH PRIZNANJA ZA NAJBOLJE SPORTISTE – LJUDE KOJI SU PISALI SPORTSKU ISTORIJU SUBOTICE
ONI SU G R A D I L I „GRAD SPORTOVA”

Vlada Republike Srbije donela je nedavno odluku za svaku pohvalu da nacionalnim priznanjem i sportskim penzijama nagradi sve one koji su tokom svoje karijere na sportskim borilištima širom sveta pisali sportsku istoriju Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore, a sada Srbije. Među dobitnicima priznanja našlo se i dvadeset i dvoje Subotičana, koji su tokom minulih godina pisali sportsku istoriju Subotice. Tih dvadeset i dvoje sportista nalaze se među brojnim sportskim herojima zbog kojih Subotica i danas ima prepoznatljiv epitet – „grad sportova”.
Dok je država sportiste nagradila penzijama, i Opština Subotica se odlučila za pohvalan čin. U Velikoj većnici okupljeni su najistaknutiji subotički sportisti kojima su potom uručeni „Ključevi Subotice”, koji su otvarali, ali će i dalje otvarati mnoga vrata.
Dobitnici ovih priznanja su Marija Angelović, Slavko Bašić, Sreten Damjanović, Eleonora Vild Đoković, Marica Rogić Drenovac, Josip Gabrić, Ana Gojnić Ostrun, Miodrag Gvozdenović, Magda Hegediš, Branka Jaramazović, Zoran Kalinić, Karolj Kasap, Dušan Maravić, Boško Marinko, Štefanija Perhač Milošev, Verona Nađ, Momir Petković, Senad Rizvanović, Erika Tot Simić, Mileva Vasić Smiljanić i Dragomir Vujković.
Na listi sportsita se još uvek ne nalazi Bela Mesaroš, koji je svojim rezultatima zaslužio da se nađe među najbrojanim sportistima, ali je njemu priznanje izostalo zbog grubog previda. Naime, njemu je za par dana istekla potvrda o državljanstvu, pa je u toku rešavanje ovog problema, a državljansto Srbije je jedan od uslova za sticanje penzije. Drugi sportista koji zaslužuje ovo priznanje je naš odbojkaš Đula Mešter, ali on prvo mora da dočeka 35. rođendan, pošto sportske penzije važe samo od te godine starosti. Dakle, ako ne pre, već od naredne godine lista će biti proširena za još dva imena.

Predstavljamo vam dobitnike ovih priznanja. O svakom od njih donosimo najbitnije podatke iz bogate sportske biografije, a svima smo postavili tri istovetna pitanja:

1 Koliko Vam znače zaslužena priznanja?

2 Koji su Vam detalji iz karijere zauvek ostali u sećanju?

3 Šta želite da poručite mladim sportskim naraštajima?

MIODRAG GVOZDENOVIĆ (odbojka)
Najbolji igrač Prvenstva sveta

Igrao je za „Bosnu” (Sarajevo), „Spartak” i „Ekonomist” (Subotica). U svojim klubovima, najpre u „Bosni”, a potom i u „Spartaku”, važio je za najboljeg i u velikoj meri doprineo osvajanju državnog trona. Šampionsku titulu je „Spartak“, prvi put u svojoj istoriji, osvojio 1975. godine. U tom periodu ubrajan je u dvadeset najboljih igrača sveta! Reprezentacija Jugoslavije osvojila je bronzanu medalju 1975. godine, a kao njen član u tri navrata je bio proglašen za najboljeg igrača Evrope. Na Mediteranskim igrama iste godine, naši odbojkaši su u finalu savladali Italiju sa 3:0 i osvojili zlatnu medalju. Na Balkanijadama je osvojeno drugo i treće mesto.

1 Svakom sportisti ovakva priznanja znače mnogo. Upravo moje godine i moj životni put mi ne dozvoljavaju da prisustvujem sportskim takmičenjima i svaki ovakav događaj izaziva u meni ogromno ushićenje.
2 Mene je u karijeri najviše fasciniralo nezvanično Prvenstvo sveta u Rumuniji, na kome je učestvovalo dvanaest najjačih reprezentacija sveta, takmičenje jače od Olimpijade. Jugoslavija je na tom turniru bila šesta, a ja sam bio proglašen za najboljeg igrača. To je momenat koji je mene poneo da kasnije još više radim i još više treniram.
3 Sport priznaje rad. Talenat jeste veliki deo uspeha, ali je rad ono što dovodi do pune afirmacije jednog sportiste. Ako se svi ovi elementi poklope, znači ako postoje talenat – fizičke predispozicije, rad i volja onda je otvoren put ka vrhu.

 

BRANKA JARAMAZOVIĆ (odbojka)
Ostaju sećanja na Pariz

Bila je članica reprezentacije koja je osvojila bronzanu medalju na Prvenstvu Evrope u Parizu (Francuska) 1951. godine. Bila je uspešna u dresu Spartaka sve do odlaska u Beograd.

1 Veoma davno sam igrala odbojku, a igrala sam je iz čistog zadovoljstva i ljubavi prema sportu, tako da nisam dobila, niti očekivala bilo kakvo priznanje. Meni je lično najveća nagrada bila to što sam preko odbojke proputovala mnogim zemljama, družila se sa sportistima. Mislim da je nama bilo lepše nego današnjim sportistima.
2 Pariz mi je ostao u izuzetno lepom sećanju. To je, inače, divan grad, a naročito mi je bio divan 1951. godine kada je Jugoslavija osvojila treće mesto. Svi sportisti su bili smešteni u studentskom gradu, svi su bili zajedno i otuda nosim prelepe uspomene.
3 Neka oni koji počinju da se bave sportom, pa ako su talentovani, i ako ga vole – malo manje brinu o novcu, a više o sportu i druženju. Ako se čovek iz ljubavi bavi nečim, onda je to ono pravo.

 

ŠTEFANIJA PERHAČ MILOŠEV (odbojka)
Drago priznanje od grada

Bila je članica Spartaka i reprezentacije koja je osvojila bronzanu medalju na Prvenstvu Evrope u Parizu (Francuska) 1951. godine. Punu deceniju bila je kapiten nacionalne selekcije. Uspešno se bavila i atletikom.

1 Priznanje od države mi je drago jer je, konačno, počela da vrednuje rezultate starih sportista. Posebno mi je drago što sam dobila priznanje od grada, jer još uvek žalim što su me „ispustili” u proglašavanju najboljih 100 sportista veka.
2 Sva moja takmičenja su mi draga. Tada se treniralo i igralo u skromnim uslovima, ali sa mnogo zalaganja i ljubavi.
3 Mladima poručujem da rade onako kako smo i mi. Dakle, sport da, ali sa mnogo ljubavi i bez razmišljama o tome kako će ih to materijalno zadovoljiti.

 

ANA OSTRUN GOJNIĆ (rukomet)
Zahvalna „rukometnim” ljudima Subotice

Osvojila je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Beogradu 1957. godine, kao članica Jugoslovenske reprezentacije. Igrala je u Lokomotivi iz Virovitice i subotičkom Spartaku.Kada se dobije ovakvo priznanje čovek se vraća u mlađe dane. Mladi, eto, mogu da se uvere da i posle sportske karijere ostaje nešto trajno i nešto što čoveka čini srećnim. Život nije samo rad i muka, već tu ima prostora i za uživanje, a naravno i za sport. Priznanje mnogo znači meni, ali i mojoj porodici i celoj okolini u kojoj se nalazim.

1 Veoma lepe uspomene nosim iz Spartaka. Sećam se da smo mnogo putovali, i to „drvenjacima” sa sendvičima u rukama. Bilo je to teže vreme nego današnje, ali smo igrali sa mnogo ljubavi. Predivna sećanja me vezuju za ljude koji su u to vreme vodili rukomet u Subotici. Oni su bili odani Spartaku, još više sportistima koje su pomagali na sve moguće načine, kako na terenu, tako i van njega.
2 Poručila bih mladima koji sada počinju sportske karijere da se sportom bave iz ljubavi. Kroz sport čovek može mnogo da nauči o životu, da stekne određenu sportsku kulturu, prijatelje, drugove... Moraju svi da dobiju priliku da se bave sportom, ne samo oni koji imaju para, već svi oni koji to žele, koji u sebi imaju taj potencijal. Sport potom ne treba samo ograničiti na trajanje jedne aktivne karijere, već ljudi moraju da se bave sportom dokle god mogu, drugim rečima dokle god žele.

 

MARICA ROGIĆ DRENOVAC (rukomet)
Sport se svakom oduži nagradom

Bila je član reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila prvo mesto na Svetskom prvenstvu u Holandiji 1971. godine. Karijeru je počela u Spartaku, a kao mlada reprezentativka Jugoslavije prešla je u beogradski Radnički.

1 Nikada nisam ništa dobila od ovoga grada iako sam dosta toga dala igrajući šest godina u Spartaku i zato mi je ovo jedno od najdražih priznanja, ma koliko to demagoški zvučalo. Sve što sam naučila, naučila sam u Spartaku. Nacionalno priznanje je bilo dug sportistima koji su pronosili ime ove zemlje na brojnim takmičenjima. Ono je značajno pogotovo za stariju generaciju sportista koja nije mnogo materijalno dobila.
2 Igrajući u Radničkom iz Beograda tokom deset godina imam sedam osvojenih prvenstava, pet kupova, kup šampiona. Svaka titula bila je sreća i zadovoljstvo. Istina, govori se da je najvažnije učestvovati, ali ako već toliko daješ važno je i da ostaviš nekog traga.
3 Sport je strašno težak ako se ne radi iz ljubavi. Mladi mnogo greše ako počinju da se bave njime iz interesa. jer sportom se valja baviti iz ljubavi, a sve će se kasnije vratiti na najbolji način. Nekome pre, nekome kasnije, ali sigurno se vraća.

 

MAGDA HEGEDIŠ (rukomet)
U sećanju – pobeda nad Mađaricama

Za državnu reprezentaciju odigrala je 38 utakmica. Njen najveći uspeh je svakako bronzana medalja na prvom Svetskom šampionatu u malom rukometu koji je održan u Beogradu 1957. godine. Igrala je u velikom timu „Spartaka” kada je osvojen Jugokup 1961. godine. Titulu prvaka države u velikom rukometu osvojila je sa svojom ekipom 1949, 1953, 1954. i 1956. godine. U malom rukometu „Spartak” je bio prvak 1957, 1960. i 1963. godine. Magda Hegediš igrala je u svim tim selekcijama, kao što je sudelovala i u timu koji je nastupao u Kupu evropskih šampiona 1961. i 1964. godine.

1 Ovo je bio zaista lep gest. Posle pedeset godina neko se setio zaslužnih sportista Subotice i Jugoslavije. Priznanje od države je neprocenjivo, ali i priznanje od grada takođe. Volela bih da ovaj ključ otvori vrata za još bolji sport u Subotici.
2 U borbi na Svetskom prvenstvu 1957. godine na putu do finala nas je zaustavila Mađarska reprezentacija, a Jugoslavija je tada osvojila treće mesto. Ubrzo posle tog takmičenja odigrana je prijateljska utakmica u kojoj je sa jedne strane bila reprezentacija Mađarske, a sa druge, ne reprezentacija Jugoslavije, već subotički Spartak. I subotički Spartak je tada pobedio mađarsku reprezentaciju sa 5:4. To će mi zauvek ostati u sećanju.
3 Mogu svima da kažem da se bave sportom što više, pogotovo mlađe generacije. Tako će sigurno postati i bolji ljudi.

 

ERIKA TOT SIMIĆ (rukomet)
Bavila se rukometom 22 godine

Igrala je u klubovima „Uljarac” (Vrbas), „Željezničar” (Beograd) i „Spartak”(Subotica). Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupala 25 puta. Igrala je za „Spartak” kada je bio državni prvak u velikom i malom rukometu, u vreme kada je osvojen Kup 1961. godine. Bila je jedna od najboljih igračica Prvog svetskog šampionata u malom rukometu 1957. kada je osvojena bronzana medalja u Beogradu. Bila je jugoslovenski prvak u bacanju koplja 1951. sa hicem 39,40 metara.

1 Ovo priznanje od grada je predivno, a nacionalno smo i zaslužili. Igrala sam 22 godine rukomet aktivno, što nije čest slučaj kod žena.
2 U životnoj formi sam igrala devet godina i iz tog perioda se sećam svih pobeda. Slavili smo u Holandiji, u Nemačkoj. Počela sam da igram 1947. godine češku „hazenu”, pa zatim veliki i mali rukomet. Svaka faza je imala svoje lepe stvari.
3 Prva poruka je da misle na starost dok su mladi. Znači da ne propuste školovanje, da se ne razbacuju ako zarade neki novac, jer se nikada ne zna šta ih čeka u starosti.

 

JOSIP GABRIĆ (stoni tenis)
Priznanje od rodnog grada – najdraže

Igrao je za STK „Spartak” (Subotica) i „Partizan” (Beograd). Za državnu reprezentaciju nastupio je dvadeset i jedan put. Na Prvenstvu sveta u Beču (Austrija), 1951. godine, igrao je u reprezentaciji koja je osvojila bronzanu medalju. Na domaćoj sportskoj sceni osvojio je trinaest titula državnog prvaka u raznim konkurencijama.

1 Priznanje koje se dobije od spostvenog grada je najveće. U toku sportske karijere stižu raznorazna priznanja, ordenje, diplome, po svetu, po kontinentima, ali ono od rodnog grada mi je najdraže. Pozdravljam ovaj potez, a i priznanje na nacionalnom nivou mi mnogo znači.
2 Najveći uspeh mi je osvajanje trećeg mesta na Svetskom šampionatu u Beču. Pored toga draga mi je svaka od trinaest titula prvaka Jugoslavije, dvanaest titula prvaka Srbije, tri međunarodnog prvenstva.
3 Jako je važno da se što veći broj dece uključi u neki sport. Toj deci je obezbeđeno da se bolje snalaze u kasnijem životu, da se lakše afirmišu i u drugim oblastima. Putem treninga stvaraju se radne navike koje imaju velike vrednosti. U ovom smislu je veoma važno imati dobre trenere, dobre ljude koji će sa tom decom raditi.

 

ZORAN KALINIĆ (stoni tenis)
Višestruki šampion koji ceni obrazovanje

Pojedinačni prvak države bio je šest puta i to 1979, 1980, 1982, 1983, 1984. i 1985. godine. U muškom dublu prvi je bio 1981. godine sa Mesarošem, 1983. sa Lučićem i 1992. sa Gavrilovićem. Mešoviti dubl Kalinić/Perkučin postao je najbolji u državi 1977, 1979, 1981, 1982. i 1983. godine. Na evropskom prvenstvu ima tri zlatne i jednu bronzanu medalju: par Kalinić/Šurbek (Zagreb) trijumfovao je 1982. godine u Budimpešti i 1984. u Moskvi, dok je 1986. u Pragu osvojeno bronzano odličje. U Birmingenu 1994. godine par Kalinić/Kreanga (Grčka) je izborio zlatnu medalju, a Kalinić je na evropskom šampionatu igrao još pet puta u dublu. Sa Prvenstva sveta stigle su još zlatna i srebrna medalja: par Kalinić/Šurbek bili su prvaci sveta 1983. godine u Tokiju (Japan), a sa Kuharskim (Poljska) osvojio je srebro 1989. u Dortmundu (Nemačka). Kalinić je još u sedam navrata igrao na svetskim prvenstvima. Na Prvenstvu Evrope mešovitih parova igrao je osam puta, a na šampionatu sveta u Dortmutu (Nemačka), par Kalinić/Perkučin, osvojio je srebrnu medalju 1998. godine. Prva mesta osvajao je na međunarodnim prvenstvima Italije, Belgije, Mađarske, Švedske, Skandinavije, Čehoslovačke, Nemačke i Jugoslavije. Na evropskoj listi je 1983. godine bio treći, a iste godine i deseti na svetu. U dresu „Spartaka” dva puta je osvajao Kup sajamskih gradova, 1977. i 1981. godine. Sa istom ekipom je igrao u Kupu evropskih šampiona 1978, 1980, 1981. i 1982. godine. Na Olimpijskim igrama učestvovao je 1988. u Seulu (Južna Koreja) i 1992. godine u Barseloni (Španija).

1 Nacionalno priznanje za sportiste koji dolaze iz, nazovimo ih, malih sportova je od neprocenjivog značaja. Jer ti sportisti su uložili mnogo rada i truda, čak možda i više od onih iz „popularnih sportova”, ali su uvek bili na nekin način uskraćeni od opštih priznanja. Teško je bilo uopšte uljučiti decu u stoni tenis, rvanje, džudo, streljaštvo, jer već postoji usađeno mišljenje da tu nema novca, da nema napretka. Država je načinila potez za pohvalu, načinila je svojevrsni presedan ako se gleda dosadašnji rad i pokazala da je počela da ceni rezultate svih sportista.
2 Tokom svoje karijere sam osvojio dvanaest velikh medalja kao igrač i tri kao trener, tako da sportsku penziju mogu da steknem po petnaest različitih osnova. Svaka od tih medalja mi je draga na jedan poseban način i u svaku u njih je uloženo mnogo znoja. Možda mi je ipak nekako najdraža medalja svetskog prvaka, tada sam bio zaista u velikom usponu forme i taj mi je plasman došao kao potvrda kvaliteta.
3 Sport treba prihvatiti kao „dodatak”, kao nešto što treba svakom mladom čoveku. Sport ne treba da bude osnovna aktivnost u životu, već prava dopuna u formiranju ličnosti. Ako se pokaže da je osoba izuzetno talentovana, ako se stvore odlični uslovi, tada ima smisla da se „ubaci u petu brzinu”. Čak ni tada nisam zagovornik apsolutnog profesionalizma, jer danas je obrazovanje izuzetno važno. Dakle, sport da, ali kao idealna dopuna u životu svake osobe.

 

TODOR RAKIĆ (stoni tenis)
Zapažen i kao igrač, i kao trener

Igrao je za STK „Spartak” (Subotica) i „Partizan” (Beograd). Za državnu reprezentaciju nastupio je dvadeset i jedan put. Na Prvenstvu sveta u Beču (Austrija), 1951. godine, igrao je u reprezentaciji koja je osvojila bronzanu medalju. Na domaćoj sportskoj sceni osvojio je trinaest titula državnog prvaka u raznim konkurencijama.

1 Ovakav potez trebalo je povući još ranije, ali i sada je dobro. Najvrednije što će proisteći iz ovoga biće stimulacija svih sportista, čime će se sport unaprediti. Drago mi je što su ovoga puta treneri svrstani zajedno sa sportistima, jer su do sada stručnjaci često bili zanemarivani. I njima će ovo biti vid stimulacije, da bolje rade, da stvaraju šampione. Sve u svemu, nagrade imaju višestruko stimulativno dejstvo.
2 Svakako da najjači utisak koji čuvam potiče iz 1983. godine kada je Kalinić u Tokiju, zajedno sa Šurbekom, bio svetski prvak. I danas kada se sva trojica vidimo zaključujemo da je to jedan od događaja koji je ostavio snažan trag u našim karijerama. Sećam se perioda kada sam zajedno sa Osmanagićem vodio reprezentaciju. Kinezi su i tada bili dominantni, osvojili su već sedam medalja i merkali su osmu, u dublu. Sećam se finala, cela hala je navijala za nas i mi smo – uspeli.
3 Sportom se vredi baviti i njime bi trebalo svi da se bave, i to uopšte ne mora da bude bavljenje sportom na vrhunskom nivou. Bolje je da se deca i mladi rekreiraju na vazduhu, nego da sede pred televizorom. Danas prednost dajem školi, a onima koji će ipak izabrati sport kao profesiju, želim svu sreću, ali moraju da imaju na umu da im za to predstoji mnogo napornog rada.

 

MARIJA ANGELOVIĆ (džudo)
Pamti zauvek evropsko „srebro”

Tokom karijere provela je trinaest godina u Džudo klubu Spartak. Nastupala je u kategoriji od 61 kilograma, sedam puta je bila uzastopni prvak države, od 1976. do 1982. godine. Četiri godine uzastopno bila je apsolutni prvak Jugoslavije, od 1978. do 1981. godine. U istom periodu je suvereno vladala među džudistkinjama naše zemlje. Na dva prvenstva Evrope, 1976. (Beč) i 1981. godine, osvojila je srebrna odličja.

1 Lepo je znati da neko još uvek misli na tebe i hvala svima onima koji su na neki način doprineli ovome.
2 Naravno da je osvajanje srebrne medalje na Prvenstvu Evrope 1976. godine u Beču nešto što nikada neću zaboraviti. Pamtim svaki trenutak priprema, takmičenja, svaku borbu, naročito finale, gde mi je za dlaku izmakla zlatna medalja.
3 Na našem primeru se vidi da se može dočekati ono što zaslužiš. Istina, nekada to može duže da potraje, ali je ipak dostižno.

 

SLAVKO BAŠIĆ (džudo)
Sport donosi i mnogo prijateljstva

Džudo trener Sparaka i subotičke Zorke. Bio je trener Marije Angelović Antunović na Prvenstvu Evrope u Beču u Austriji 1976. godine, kada je ona osvojila drugo mesto.Lepo je što se posle toliko godina neko setio sportista. Kao trener sam radio sa jednom veoma talentovanom generacijom devojaka u klubu i u reprezentaciji koje su donele mnogo medalja sa najjačih takmičenja. Ovo priznanje shvatam kao krunu takvog rada.

1 U sportu sam doživeo mnogo lepih stvari, ne samo zbog rezultata i takmičenja, već je tu bilo mnogo druženja, začeta su prijateljstva koja traju i danas. To je neponovljivo.
2 U manjim sportovima se uvek radilo isključivo iz ljubavi, bez motiva da se obezbedi neka materijalna dobit i reši egzistencija. Start sa novcem kao motivom može samo da pokvari sport.

 

ELEONORA VILD (košarka)
Subotica zauvek ostala u srcu

Tokom karijere igrala je za Košarkaški klub „Spartak”, „Crvenu zvezdu” (Beograd), dok je profesionalnu karijeru nastavila u Nemačkoj. Reprezentativka je postala u 14. godini. Ekipa Subotice predvođena Eleonorom, osvojila je prvo mesto na šampionatu države za mlađe juniorke ‘84. godine. U 1985. godini je igrala u standardnoj petorci reprezentacije koja je osvojila zlato na Balkanijadi, bronzu na Prvenstvu Evrope i sveta. Na Olimpijskim igrama 1988. godine u Seulu, igrala je u sastavu Jugoslavije kojoj je pripala srebrna medalja. Osvojila je sve moguće trofeje počev od prvenstava Vojvodine, Jugoslavije, Balkana, Evrope, Sveta kao i na Olimpijskim igrama

1 Priznanje shvatam kao satisfakciju za ono što sam radila. Osećam da sam ostavila neki trag u sportu ove države. Ono dolazi kao kruna svih medalja koje sam osvojila.
2 Zauvek ostaju u sećanju najlepši momenti sa Olimpijade, sa Prvenstva sveta, ali i sa klupskih takmičenja. Moram da dodam da mi je u izuzetno lepom sećanju ostalo vreme provedeno u Subotici, gde sam naučila prve košarkaše korake kod Karla Kopilovića. Iako sam iz Subotice otišla sa šesnaest godina, ona i dalje zauzima veliko mesto u mome srcu.
3 Bez obzira na to kakva je situacija mladi moraju da se bave sportom, pre svega zbog njihovog zdravlja. Tek nakon toga mogu da pokušaju da iz njega izvuku i neki materijalni interes, pa i da ostvare neke davno sanjane, još uvek neispunjene želje...

MILEVA VASIC SMILJANIC (džudo)
Prijaju (neočekivana) društvena priznanja

Nastupala je za Džudo klub „Spartak”, a za reprezentaciju je nastupala 18 puta. Osvojila je osam naslova državnog prvaka u lakoj kategoriji. Tri puta uzastopce 1975, 1976. i 1977. godine bila je apsolutni prvak Jugoslavije. Pored dve evropske srebrne medalje 1974. u Đenovi (Italija) i 1975. Minhenu (Nemačka), ima i jednu bronzanu iz ‘80. godine.

1 Uvek čoveka najviše obraduje ono čemu se nije ni nadao. To je slučaj sa ovim priznanjem, jer zaista nisam očekivala da će se u ovim teškim vremenima neko setiti nas. Godi mi i priznanje, ali i penzija.
2 Sportski život mi je bio ispunjen lepim stvarima, medaljama sa raznih takmičenja, Prvenstva Balkana, Prvenstva Evrope u Đenovi, Minhenu gde sam bila drugoplasirana. Možda je najdraža prva medalja na Prvenstvu Evrope.
3 Uvek sam naporno trenirala i radila i mnogi su mi govorili da je uzalud da se bavim sportom pored redovnog posla. Pokazala sam da ipak nije tako, jer kada nešto radiš iz ljubavi, ništa ti nije teško. Za sport u životu uvek treba da bude mesta, jer se to na neki način uvek isplati.

 

VERONA NAĐ (džudo)
Sport bio i ostao velika ljubav

Osvojila je treće mesto na Prvenstvu Evrope u Madridu (Španija) 1981. godine.

1 Mnogo mi znače oba priznanja, i pravo je iznenađenje bilo što se neko setio dobrih rezultata bivših sportista. Iako se sportom više ne bavim, i dalje pratim sva događanja, jer je sport moja velika ljubav.
2 Sećam se svega, takmičenja, druženja... Zajedno smo išli na pripreme, ne mogu da opišem sva ta sećanja i nikada ih neću zaboraviti.
3 Savetovala bih ljudima da se bave sportom. Ako mladi sportisti nastupaju sa srcem, ako daju sve od sebe, sigurno će postići dobre rezultate, kao i naša generacija.

 

DRAGAN VUJKOVIĆ (boks)
Pobedio Amerikance – u sred Amerike

Nastupao je za Boks klub „Spartak” i „Slavija” Banja Luka. Boksom se počeo baviti 1966. godine u Spartaku. Od 1970. do 1982. godine imao je 120 mečeva. Kapiten jugoslovenske reprezentacije bio je od 1975. do 1980. godine. Jugoslovenski prvak u srednjoj kategoriji bio je 1972, 1973, 1974, 1975, 1976. i 1977. godine. Pet puta je poneo naslov prvak Balkana, a tri puta trijumfovao na Mediteranskim igrama – u Izmiru (Turska) 1971, u Alžiru 1975. i u Splitu 1979. Najveći uspeh je postigao na Prvenstvima sveta: srebro u srednjoj kategoriji u Havani (Kuba) 1974, a a četiri godine kasnije u Beogradu u teškoj kategoriji. Na Olimpijskim igrama sudelovao je 1976. u Montrealu (Kanada).

1 Hvala predsedniku Opštine što nas je sve okupio na ovom mestu. Ovo nije samo priznanje za nas, nekadašnje sportiste, već i jedna vrsta obaveze da damo primer i podstrek mladim sportistima, da budu još uporniji, da ulože još više rada.
2 Od 1970. do 1980. godine osvojio sam devet medalja za Jugoslaviju. Najveći uspeh mi je što sam jedini ja od pojedinačnih sportista u sred Amerike od pet borbi zabeležio četiri pobede. Ne zaboravlja se momenat kada pred trideset hiljada ljudi pobedite Amerikanca, u sred Amerike.
3 I dalje sam aktivan u animiranju mladih sportista, momentalno kao predsednik FK Bačka, i sport zaista nema granice. Svim sportistima želim da kažem da je sport prava stvar, jer se stiču veća prijateljstva. Čovek se bolje oseća u većem društvu pravih prijatelja.

 

DUŠAN MARAVIĆ (fudbal)
Nosilac olimpijskog zlata

Karijeru je počeo u Radničkom iz Bajmoka, nastavio je u subotičkom Spartaku, a punu igračku zrelost doživeo je u beogradskoj Crvenoj zvezdi za koju je debitovao 16. jula 1958. i do 24. juna 1964. odigrao 232 utakmice i postigao 82 gola. U dresu „crvenobelih” osvojio je tri titule prvaka (1959, 1960. i 1964. godine) i tri trofeja Kupa (1958, 1959, 1964). Igrao je i za pariski RC Paris (1964-1969), a karijeru je završio 1973. u ekipi Deportivo Italia iz Karakasa (Venecuela). Svih sedam utakmica za reprezentaciju (postigao tri gola) odigrao je 1960, tokom priprema i na Olimpijskom turniru u Italiji (igrao tri utakmice), na kome je Jugoslavija osvojila dosad jedinu zlatnu medalju. Debitovao je 1. januara 1960. protiv Maroka (5:0) u Kazablanci, a poslednju utakmicu odigrao je 1. septembra 1960. protiv Bugarske (3:3) u Rimu. Jedno vreme je bio trener u Crvenoj zvezdi, a dugi niz godina bio je sekretar Komisije za medunarodne poslove u FSJ i član Izvršnog odbora UEFA i FIFA, dok sada radi u Fudbalskom savezu Srbije. Postigao je prvi gol za Crvenu zvezdu u seniorskoj konkurenciji na zvaničnoj utakmici na novoizgrađenom stadionu.

1 Nacionalno priznanje me je veoma prijatno iznenadilo i time je sportistima vraćeno dostojanstvo. Dve prethodne države nisu umele da priznaju naše rezultate i evo, Republika Srbija konačno čini pravu stvar. Svi smo mi mogli da emigriramo u vreme kada smo bili na vrhuncu karijere, da se materijalno osiguramo, ali smo izabrali da ostanemo u zemlji i ovo je istovremeno još veći podstrek da se iskustvo koje imaju stariji sportisti prenose na mlađe generacije.
2 Sigurno je da je zlatna medalja sa Olimpijade nešto što se ne zaboravlja. Prvo mesto na Olimpijskim igrama je vanserijski uspeh koji nije lako postići. To što smo tada osvojili, još nam se i dan-danas „beleži”.
3 Ako su mladi sportisti taletovani, radni i pametni mogu da preko sporta dođu do određene egzistencijalne sigurnosti. I ja sam krenuo bos, u pantalonicama iz mog voljenog Bajmoka i stigao sam do Crvene zvezde i reprezentzacije.

 

SRETEN DAMJANOVIĆ (rvanje)
Okićen brojnim medaljama

Nastupao je u Spartaku i somborskoj Elektrovojvodini. Sedamsto puta oblačio je dres reprezentacije. Na Mediteranskim igrama pripala su mu tri trofeja – 1967. u Tunisu drugo mesto, odnosno, prva mesta u Izmiru (Turska) 1971. i u Alžiru 1975. godine. Uspeh nije izostao ni na Prvenstvu Evrope: 1969. u Modeni (Italija) prvo mesto, 1970. u Berlinu (Nemačka) drugo i 1971. u Helsinkiju (Finska) treće mesto. Svetski šampionati: 1969. u Mar del Plati (Argetina), bio je drugi, pobedio je u Sofiji (Bugarska) 1971. godine, a dve godine kasnije u Teheranu (Iran) bio je drugi. Učesnik je Olimpijskih igara u Meksiku (1968) i u Minhenu (Nemačka, 1972). Za najboljeg sportistu Jugoslavije proglašen je 1971. godine. Osvojio je sedamnaest titula prvaka Jugoslavije.

1 Ovo priznanje znači za sve, ne samo za nas, dobitnike, već i za mlade sportiste koji dolaze. Oni moraju biti perspektiva, a na našem primeru oni mogu da vide da se sportski rezultati i trajnije vrednuju. Do sada je bila praksa da se sportisti nagrađuju samo dok su najbolji, a kasnije, kada završe karijeru padali bi u zaborav. Sve se zaboravljalo, pa što ne i svetski šampioni.
2 U karijeri sam se samo bavio rvanjem, profesionalno kao takmičara, profesionalno i kao trener. Ukupno se ovim poslom bavim pedeset godina i dalje to uspešno radim. Jedna od najlepših godina bila je 1971. kada sam bio prvak sveta, kasnije i najbolji sportista Jugoslavije. To priznanje nikada niko nije dobio iz Subotice, niko iz rvanja, pa je samim tim ono još draže. Bilo je u karijeri i nepravdi, ali rvanje je i dalje naš najtrofejniji sport.
3 Sigurno se sportom vredi baviti. Sportista sigurno ima drugačiji duh od osobe koja se zavlači u kafiće. Čovek koji se bavi sportom mora da bude drugačiji od ostalih. po izgledu, moralu i radnim navikama.

 

BOŠKO MARINKO (rvanje)
Društvo ipak nije zaboravilo asove

Nastupao je za „Partizan” (Subotica) i „Spartak” (Subotica). Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je preko 600 puta. Pored osam osvojenih titula državnih prvaka u bantam kategoriji imao je uspeha i u međunarodnoj konkurenciji. Na Balkanijadi u Ljubljani 1966. godine osvaja drugo mesto. Pobednik je Mediteranskih igara 1971. godine u Izmiru (Turska), dok u Helsinkiju (Finska), osvaja drugo mesto na Prvenstvu Evrope. U Modeni (Italija), postaje prvak Evrope 1969, da bi godinu dana kasnije u Berlinu (Nemačka), na Prvenstvu Evrope osvojio drugo mesto. Na Svetskom šampionatu u Kanadi 1970. osvaja treće mesto. Učesnik je Olimpijskih igara 1968. u Meksiku i 1972. u Minhenu (Nemačka).Drago mi je što se neko setio i nas, sportista, koji su nekada osvajali najsjajnija odličja, a kasnije pali u zaborav. Hvala svima koji su učinili da se posle 35 godina od prestanka karijere ponovo nađem među pravim sportskim velikanima.

1 Mogao bih da izdvojim 1967. godinu, kada sam na jednom predolimpijskom takmičenju bio najbolji i osvojio prvo mesto. Kada je došla Olimpijada nisam imao sreće, iako nisam ništa osvojio, dobro sam zapamtio to takmičenje. Sem toga, bilo je tu mnogo lepih momenata.
2 Sportom se treba baviti, i to ne samo sa željom za vrhunskim rezultatima. Dovoljno je mladima samo da izađu na terene, u prirodu i počnu da se bave sportom, bilo kojim.

 

SENAD RIZVANOVIĆ (rvanje)
Mladima preporučujem: sport, sport i sport...

Nastupao je za Rvački klub „Bačka” (Subotica) i „Spartak” (Subotica). Učesnik je Olimpijskih igara 1992. u Barseloni (Španija). Osvojio je jedanaest titula prvaka države. Osvojio je titulu prvaka starog kontinenta u Uleu (Finska), a nastupajući na Prvenstvu sveta zbog povrede nije ponovio taj uspeh. Sve se to zbilo 1989. godine. Godinu dana kasnije bio je u timu „Spartaka” koji je osvojio prvenstvo države i jugoslovenski Kup. Učestvovao je te godine na Evropskom prvenstvu i ostao bez plasmana, a na Svetskom prvenstvu bio je osmi. Godine 1992. na Šampionatu Evrope u Kopenhagenu (Danska), bio je četvrti, a na Olimpijskim igrama u Barseloni (Španija), osmoplasirani.

1 Priznanje koje sam dobio mi mnogo znači, kako ono od države tako i ono od grada. Međutim, osećam gorčinu što mi nisu priznate, meni najvažnije medalje. Imam tri zlatne medalje sa Olimpijskih igara gluvonemih, a sve zajedno nije mi u obzir uzeto šest medalja i to je ono čime sam razočaran. Saznao sam da se Rvački savez bori da se i medalje sa ovih takmičenja priznaju pa se nadam da će i one uskoro biti priznate. Sva priznanja dolaze kao nagrada za veliki trud koji sam tokom svih godina bavljenja sportom ulagao
2 Sve medalje, svi trofeji i sve nagrade imaju svoju vrednost. Meni su lično najdraža sećanja vezana za takičenja gluvonemih. U lepom sećanju će mi zauvek ostati Olimpijada za gluvoneme 2005. godine u Melburnu u Australiji. Odatle nosim mnogo lepih utisaka. Nije isto takmičiti se na ovim takmičenjima i na regularnim prvenstvima.
3 Sport, sport i samo sport. Sve uloženo u sport se vraća tokom života. Poručio bih svoj deci da se što više bave sportom, bilo kojim, da budu što manje na ulici, da ne uđu u razne poroke. Bavljenje sportom je dobra osnova za kasniji zdrav život.

 

MOMIR PETKOVIĆ (rvanje)
Olimpijski pobednik sa ispunjenim životom

Nastupao je za Rvački klub „Spartak”, a za reprezentaciju Jugoslavije je nastupao od 1972. godine i imao preko 600 borbi. Olimpijski je pobednik 1976. u Montrealu (Kanada). Na Olimpijadi je učestvovao još 1984. u Los Anđelesu (SAD), gde je osvojio četvrto mesto. Na Prvenstvu sveta 1978. godine je zauzeo drugo mesto, baš kao 1979. i 1981. godine. Četvrtoplasirani je bio 1982, a šestoplasirani 1983. godine. Na evropskom šampionatu 1982. bio je četvrtoplasirani, a šesto mesto zauzeo je 1983. godine. Na Balkanskim igrama bio je prvi 1973. U dva maha osvajao je prva mesta na Mediteranskim igrama 1975. i 1979. godine. Nastupio je u kategoriji od 82 kilograma. Bio je državni prvak osam puta: 1974, 1975, 1976, 1978, 1980, 1982, 1984. i 1985. godine (u kategoriji do 90 kg).

1 Vrhunac nekog stvaralaštva je kada ti društvo kaže „HVALA”. Ne postoji lepši osećaj od toga i kada znaš da si nešto uradio i stvorio u svom životu. Ovo je ujedno veliki podstrek i za mlade naraštaje.
2 U sećanju mi je velika ljubav prema rvanju kao sportu. Uz rvanje sam prošao sve u životu, kroz suze, smeh, uspeh, radost, tugu, znoj, plač, miris strunjače koji još i danas raspoznajem. Upoznao sam gotovo čitav svet i mnoge ljude što je divno bogatstvo koje je samo moje i koje niko nikada ne može da mi uzme.
3 Imaj veru u sebe, voli što radiš i obrazuj se. To će biti tvoje zauvek! Ako to uspeš da uradiš na pravi način, sve ostalo u tvome životu će se bazirati na tome i biće ti dobro.

 

KAROLJ KASAP (rvanje)
Sport kao najbolja škola života

Nastupao je za „Potisje” (Ada), „Potisje” (Kanjiža) i „Spartak” (Subotica). Zabeležio je skoro 500 nastupa u jugoslovenskoj reprezentaciji. Četiri puta je osvajao titulu državnog prvaka. U Skoplju 1976. godine osvojio je drugo mesto na Balkanu. Trijumfovao je na Mediteranskim igrama u Splitu i u Kazablanci (Maroko). Učestvovao je na dva evropska šampionata, 1982. u Bugarskoj i 1983. u Čehoslovačkoj, te oba puta zauzeo treće mesto. Na svetskim prvenstvima takođe beleži zapažena ostvarenja: u Norveškoj 1981, u Poljskoj 1982. i u SSSR-u 1983. godine osvaja bronzane medalje. Učesnik je Olimpijskih igara 1980. u Moskvi i 1984. u Los Anđelesu.

1 Veliko iznenađenje bio je poziv iz Rvačkog saveza Srbije, a koji se odnosio na to da će subotički rvači dobiti vredna priznanja. Kada sam prošle godine bio sa porodicom u Subotici razgovarao sam sa prijateljima iz bivšeg kluba, i oni su mi rekli nešto o tome. Međutim, tada to nisam ozbiljno shvatao. Priznanje mi mnogo znači, ne samo meni, nego svim sportistima. Ono pokazuje da neki od nas, iako su već decenijama van zemlje, nisu zaboravljeni.
2 Momenat koji nikada neću zaboraviti vezan je za povratak iz Osla, nakon osvajanja medalja na Svetskom prvenstvu. Sa aerodroma su nas trojicu (Refika Memiševića, Momira Petkovića i mene) dovezli pravo na fudbalski meč Spartaka. Ušli smo na stadion doživeli smo najlepši pozdrav od preko 10.000 navijača.
3 Sport je jedna od najboljih škola života i vredi ulagati vreme i snagu u njega. Uopšte mi nije žao što sam mnogo svog vremena posvetio rvanju. Ipak, sport nije dovoljan, potrebno je završiti školu, zanat, izabrati profesiju. Takav je i moj primer, da sam samo završio fakultet ne bih danas radio kao profesor u srednjoj školi, ali istovremeno, to ne bih mogao da radim ni samo sa sportskim uspesima, a bez škole.

 

---

SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA (17): ALEKSANDAR ČAJKAŠ
PONOVO ODJEKUJU DEČJI GLASOVI
• Kada stepeništem palate Čajkaš protrče devojčice Hana i Petra, najmlađi potomci Kalmana Čajkaša koji je ovo velelepno zdanje podigao krajem devetnaestog veka, u porodici brze dečje korake proprate smehom i radošću što istim odajama kroči peta generacija Čajkaševih, uprkos svemu što su preci u međuvremenu prošli

Palata Čajkaš u ulici Dimitrija Tucovića broj 9 zablistaće starim sjajem kada se sa zdanja uklone zaštitni zastori postavljeni u decembru zbog restauracije fasade. Očekivalo se da će obnavljanje ulične fasade građevine podignute 1893. godine moći da bude završeno u maju, ali je sada očigledno da će se prolongirati.
– Kada su skinuti veliki gipsani ukrasi sa fasade ispostavilo se da je balkon u kritičnom stanju i da su njegovi noseći elementi, čelične šipke, istruli vremenom zbog neodržavanja celokupnog objekta. Neophodno je da se uradi rekonstrukcija balkona, a to su dodatni troškovi. Očekujemo da se odobre dodatna sredstva da bi celokupan posao mogao da se završi – kaže Aleksandar Čajkaš, praunuk uglednih i imućnih subotičkih porodica Čajkaš i Hofman koje su stvarale na ovom području na prekretnici devetnaestog i dvadesetog veka, u vreme intenzivnog razvoja grada.
Od kako je palata Čajkaš posle Drugog svetskog rata oduzeta familiji, i postala „društvena”, a po brizi ničija, u nju se više nije ulagalo. Vremenom je fasada zgrade, koja se, inače, prostire na velikom placu, od ulice Dimitrija Tucovića sve do Rudić ulice, zbog opadanja elemenata postala rizična po prolaznike i prošle godine je konačno počelo restauriranje fasade po Programu revitalizacije koji realizuje Direkcija za izgradnju. Zgrada se uređuje samo prema ulici Dimitrija Tucovića, ne kompletna i najveći deo sredstava izdvaja Direkcija, a deo i stanari.
Aleksandar Čajkaš je predsednik Kućnog saveta u ovoj jednospratnoj zgradi. Čajkaševi danas žive u manjem delu porodične palate, na prostoru polovine sprata sa ulice Dimitrija Tucovića. U nacionalizaciji posle Drugog svetskog rata Čajkaševima je uzeta imovina a ostavljen im je samo manji deo stambenog prostora u vlasništvu. Međutim, ostavljen im je samo formalno i nije im bilo omogućeno da tu stanuju. Iseljeni su. Porodica je u svoje mogla da se vrati tek četiri decenije kasnije. Nevolje koje su u međuvremenu prošli značajno su obeležile živote nekoliko generacija ove porodice.
Danas kada prostranim stepeništem palate protrče Aleksandrove bratanice Hana i Petra, Čajkaševi se raduju što prostorom koji je pradeda Kalman gradio za porodicu ponovo odjekuju dečji glasovi njegovih potomaka.

Ugledna bankarska porodica

Aleksandar Čajkaš, pripadnik mlađe generacije u porodici (rođen je 1977. godine), na osnovu dokumenata zna da se njegovi preci u ovom gradu prvi put pominju pre oko 300 godina. Pretpostavlja da prezime vodi poreklo od reči „šajka” (Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije: šajka – brodić na Dunavu, ratni brod na vesla, čamac), i da su njegovi nekada davno živeli i radili na Tisi, a potom se preselili u Suboticu i počeli da se bave trgovinom, a kasnije i bankarstvom.
– Pradeda Kalman Čajkaš koji je podigao ovu porodičnu palatu, živeo je od 1856. do 1920. godine. Kao akcionar i osnivač bio je u upravi gotovo svih značajnijih subotičkih banaka, upravljao je njima ili bio u njihovim upravnim i nadzornim odborima. Porodična delatnost na prekretnici vekova bila je bankarstvo. Njegov sin Imre, a moj deda koga nisam zapamtio, trebalo je da nastavi porodičnu tradiciju, da studira prava i bude u bankarskim krugovima. Jer, još u ono vreme pradeda je bio impresioniran idejom o nezavisnom sudstvu i decu je usmeravao ka studijama prava. Koliko dugo je ideja o nezavisnom sudstvu prisutna, a neostvariva u ovom delu sveta! Dedu, međutim, nije zanimalo pravo, napustio je studije i okrenuo se farmaciji.
Prema priči koja je preneta na mlađa pokolenja, palata koja je kao najveći stambeni objekat ostala iza pradede Kalmana, podignuta je na mestu gde su Čajkaševi imali kuću i pre izgradnje ovog velikog zdanja sa prostranim salonima, odajama visokim pet metara, oslikanim zidovima i ručno rađenim nameštajem. Ove vredne stvari nestale su kada je porodica degradirana, a brojni stanari koji su nastanili palatu nisu sačuvali zidne slike niti vredne keramičke peći. I dvorište je upropašćeno.
– Umesto današnjih garaža tu se nekada nalazio prelepo uređen vrt. Pradeda i prababa su bili veliki ljubitelji umetnosti i kulture, pa su se u njemu, po svedočenju starih ljudi, održavale i pozorišne predstave – kazuje danas Aleksandar o vremenu koje porodična palata „pamti” iz doba kada je nastala.
Kalman Čajkaš, ugledan i imućan čovek, u svoje vreme oženio se devojkom iz isto tako bogate porodice, Elizabetom Hofman, čija porodična palata takođe i danas postoji, nalazi se u Zagrebačkoj ulici. Imali su troje dece, Jožefa ili Josipa koji je nastavio da se bavi bankarstvom kao porodičnom tradicijom, a studije je završio u Beču, Imrea ili Mirka, Aleksandrovog dedu, farmaceuta po sopstvenom opredeljenju, i Margitu. Sudbina Margite Čajkaš i danas je nedovoljno poznata familiji. Ostalo je samo nekoliko podataka o njenom tragično i prerano okončanom životu: streljana je 1944. godine, porodica nema dokumenata o bilo kakvom suđenju, ne zna se gde je odvedena niti gde je sahranjena.
No, vratimo se još vremenu procvata i razvoja ove ugledne subotičke porodice, u prvom delu dvadesetog veka. Pradeda Kalman umro je 1920. godine, u vreme kada je Aleksandrov deda Imre ili Mirko imao 22 godine. Imre je rođen 1898. godine.
– Palatu koju je podigao pradeda nasledila su dva sina, i od njih je oduzeta nakon Drugog svetskog rata. Mi smo prošle godine radi evidentiranja oko povrata imovine podneli sva dokumenta, o udelu vlasništva u subotičkim bankama, o vlasništvu na parcelama oko Palića, Ludoša, u Malom Bajmoku... U ono doba moji preci su se bavili savremenim vidom poljoprivrede i to na taj način da su imali mnogo relativno malih parcela od nekoliko jutara zemlje, obavezno sa kućom, za intenzivnu poljoprivredu. Na spisku je tridesetak takvih kuća.

Život u Pačiru

Aleksandar Čajkaš nije upoznao svog dedu po ocu Imrea, jer se rodio nekoliko godina posle njegove smrti. Imre je bio farmaceut po zanimanju, kako smo već pomenuli. Oženio je 1937. godine Gizelu Kusli iz Srbobrana i iza njih je ostala priča o prvom susretu obojenom romantikom, za razliku od teških godina koje su ne mnogo potom usledile.
– Deda je bio motociklista. Vozeći motor naišao je na auto u kvaru kod Pačira. Vozač je pokušavao da ga osposobi. A u kolima je sedela devojka sa šeširom. Deda, kao dobar poznavalac mehanike, potrudio se da pomogne čoveku koji je zbog kvara na automobilu ostao na sred puta. I tako su se upoznali. Devojka sa šeširom bila je Gizela i s njom se deda oženio, a vozač automobila je bio njen otac. Zato što su se upoznali kod Pačira deda je u tom mestu napravio kuću i tamo su jedno vreme živeli. Imao je apoteku u Pačiru.
Aleksandar nije mogao da o stavovima i shvatanjima svog dede čuje iz prve ruke, ali je u porodici poznato da je u to vreme mnogo zamerao načinu života u Subotici i da je i to bio jedan od razloga što je za život sa suprugom izabrao malo mesto umesto raskoši koju je grad nudio.
– Ne želim da opravdam kasnije događaje, krvave obračune, ideološke progone, nepoštovanje elementarnih civilizacijskih normi i tome slično, ali neumerenost u životu ondašnje aristokratije svakako je dovela do rezigniranosti ljudi koji su bili na srednjim i nižim slojevima. Snobizam i nesaosećajnost sa običnim ljudima smetala je mom dedi. Bio je izuzetno bogat i obrazovan čovek za to vreme, ali nije želeo da se gura u tu pseudoelitu. Jer, to je sve manje bila ona prava izvorna elita koja je gradila i stvorila ovaj grad, koja je znala da napravi Gradsku kuću za dve godine i da podigne palate koje su i danas ukras grada i spomenici kulture.
Imre i Gizela imali su troje dece, kćerku čije se ime u dokumentima pojavljuje u tri oblika, kao Elizabeta, Eržebet ili Jelisaveta, koju su izgubili još dok je bila dete, i dva sina, Kalmana (živi u Mađarskoj) i Jožefa, Aleksandrovog oca. Jožef je najmlađi među decom, rođen je 1945. godine, u vreme kada su njegovi roditelji ostali bez svega.
– Vrlo tragično. Pripadamo porodici koja nije pobegla od komunizma, ali ni okrenula „kapu” da bi postali komunisti. Deda je imao iluziju da će od svoje profesije moći normalno da živi i da njegova građanska i ljudska prava neće biti dovedena u pitanje. Da je stručnjak potreban i komunističkom sistemu. Živeće od svog znanja i rada, to mu je bila koncepcija i potpuna iluzija, jer nije znao da će ga zatvarati i da će mu zabraniti čak i da radi. Naravno, ne formalno, nikada nije dobio formalnu zabranu, ali kao diplomirani farmaceut posle Drugog svetskog rata u Vojvodini nije mogao da nađe radno mesto.
Od tada za familiju Čajkaš nastupa teško vreme, dug period traganja za radnim mestom i seljakanja. Osim što su ostali bez imovine pa čak i nužnog stambenog smeštaja u sopstvenoj palati, Imreu je oduzeta apoteka u Pačiru i on je krenuo u potragu za radnim mestom.
– Nađe posao u Apatinu, radi neko vreme, pa ga otpuste. Zaposli se u Martonošu pa ga otpuste. Teško može da prehrani sebe i porodicu. Stalno su se seljakali. Za poslom deda odlazi u Travnik. Tamo je umro 1965. godine, prerano. I sve to vreme pokušavao je da nađe posao i živi od svog rada. Nisam zapamtio ni baku Gizelu, umrla je 1970. godine, nekoliko godina pre mog rođenja.
Čajkaševi su još dugo bili podstanari, uprkos tome što im je u procesu nacionalizacije formalno ostavljen deo stambenog prostora u porodičnoj palati u ulici Dimitrija Tucovića. Dok su oni decenijama imali problema sa stanom i podstanarstvom u palati su živeli drugi. Vratili su se u deo svoje porodične imovine tek osamdesetih godina. U jednom delu zgrade koju je Kalman Čajkaš 1893. godine podigao za svoju porodicu sada živi Jožef sa suprugom Nevenkom, rođenom Ljubojević, i sinom Aleksandrom.

Raznim putevima do svoga

Pre dve godine familija Čajkaš licitiranjem je uspela da dođe do statusa zakupca u palati koja im je dedovina.
– Izlicitirali smo poslovni prostor jer smo želeli da dođemo na svoje, bez obzira što smo za to morali puno novca da potrošimo. Tada smo podneli zahtev da nam se odobri adaptacija prostora jer je neuslovan i ne postoje uslovi za obavljanje bilo koje delatnosti. Do danas nismo dobili odgovor i prostor još uvek ne možemo da koristimo.