PONAŠANJA
Turistička „dobrodošlica”

 

Palić se sa pravom naziva turističkim biserom Bačke. Ima on lepe sadržaje kojima se ponose i njegovi stanovnici a i opštinski čelnici kada pričaju o turističkim potencijalima subotičke Opštine. Ali za goste koji ga posećuju, mesto ne čine samo objekti i prirodne lepote, nego i njegovi ljudi. Jedan, na žalost, negativan primer mogao je da pokvari sliku o Paliću kod barem dvesta mladih Užičana koji su ga prošlog vikenda posetili. Na parkingu u blizini pružnog prelaza u subotu ujutru parkirala su se tri autobusa sa užičkim tablicama i učenici su iz njega pohrlili u Zoološki vrt. Jedna mlađa Palićanka koja stanuje u blizini došla je na parking i uzrujano je upućivala vozačima pogrdne reči u nameri da ih otera odatle „jer joj oni zagađuju životnu sredinu”. Na mirne odgovore prisutnih vozača da su motori autobusa ugašeni i da oni samo čekaju decu pa idu dalje, ona je nastavila sa tiradom da će ta ista deca ovde pobacati svoje smeće koje će joj vetar naneti u dvorište... Pretila je da će zvati inspekciju. Vozači su se povukli u svoje autobuse, a ona ljutita u svoju kuću.
Ova scena me je podsetila na priče o tradicionalnoj gostoprimljivosti Zlatiboraca i Užičana koje sam čula od prijatelja i komšija koji su odmarali na ovoj planini i kako su ih ondašnji ljudi svraćali na slatko i kafu dok su šetali prelepim predelima Zlatibora.
Volela bih da je ova Palićanka bila samo retki izuzetak koji nije usvojio osnovno pravilo da je u turizmu gost svetinja i da smo svi mi deo slike koju turisti ponesu kada dođu u naš kraj. Pa ako ponešto i zasmeta, to se ne pokazuje jer gosti donose pare i treba ih dočekati tako da požele se ponovo vrati. Možda bi naš Turističko-informativni centar mogao da objavi jednu publikaciju i na ovu temu. R.V.

 

„DOĐOŠI” NA TAPETU
Hej, šoveni...

Mirko Bajić, poznato je to svakom ovdašnjem novinaru, voli medije. Voli, zapravo, svaku vrstu nastupa gde javno može izraziti svoje mišljenje. Ali kako je put od ljubavi do mržnje počesto kraći od jednog koraka Mirko Bajić zna se naći i na obe strane istovremeno.
Poslednji takav primer dogodio se u utorak na konferenciji za novinare kada je iz prevelike ljubavi prema gradu u koji se iz rodnog Đurđina doselio sagoreo u njenoj suprotnosti. „Neće meni jedan izbeglica s Kosova i dođoš iz Banata određivati kako će grad izgledati”, resko je poručio predsedniku lokalne Skupštine Saši Vučiniću i gradonačelniku Gezu Kučeri.
Nedvosmisleno stavljanje do znanja Saši Vučiniću i Gezi Kučeri da „ne pripadaju Subotici” i njihovo automatsko svrstavanje u građane drugog reda Mirko Bajić istakao je kao svoj „krunski dokaz” u borbi s političkim protivnicima, jači čak i od argumenta – kojeg je takođe izgovorio – da su se SVM i DS dogovorili oko benzinskih pumpi i Pozorišta.
To što još od letos na ovoj strani nismo pisali o našistima ne znači da su oni promenili čip u svojim glavama i svoje aktivnosti usmerili u pravcu građanski orijentisanih vrednosti za koje se – bar kako Mirko Bajić tvrdi – zalaže i njegova Narodna demokratska stranka Vojvodine. Njegovo poslednje pozivanje na tlo – za sada bez parnjaka mu u vidu krvi – predstavlja, zapravo, predug kontinuitet dodvoravanja masi bezličnih istomišljenika. Onih istih koji su spremni da za „našu stvar”, kakva je, na primer, Srebre, pardon Subotica, svoje susede odjednom počnu gledati kroz arielovski čistu dioptriju.
Put što ga je Mirko Bajić u utorak odabrao (ili ga nastavio?) nije nepoznat: oduvek na početku mami svojom širinom i slašću, ali što se dalje njime ide postaje sve uži i gorči. Toliko gorak da se na kraju ostaje sam.
Put kojeg mora izabrati društvo takođe je poznat: i Ustav i zakoni precizno su definisali pojmove kao što su rasna, nacionalna, verska i ina netrpeljivost u šta se javni govor o „dođošima” uklapa kao voda u bunaru. Ostaje samo da se vidi šta (li to) radi javni tužilac. Zarad svih onih naših sugrađana kojima Subotica nije mesto rođenja.
Z. R.

 

DILEME
Bezbedost dece ili konja vranih

Kada je jedna od najstarijih ulica na Paliću, Lovačka ulica, nedavno dobila asfalt, time su demantovane glasine koje su kružile naseljem da asfalt nikada neće u nju stići, jer jedan poznati Palićanin navodno ima interes da se zemljana podloga ne zameni tvrdom. Naime, objekti njegove velike ergele nalaze se upravo u ovoj ulici i ponosni trkački konji redovno su trenirali kas ovom dugačkom džadom, pa bi mu prema mišljenju onih sumnjičavih, asfalt pokvario posao.
Krajem marta, kada su mašine „Komgrada” ušle u ulicu i počelo asfaltiranje, raspršene su i poslednje sumnje da jedan stanovnik može da kroji sudbinu stotinama ostalih. Ali samo par nedelja kasnije opet se pokazalo da pojedinci mogu isposlovati nešto što ne mogu ni neke pojedine ustanove. Pa čak ni one u kojima su na čuvanju ili školovanju naša deca. Naime, tri ležeća policajca postavljena su u Lovačkoj ulici na potezu na kome se nalazi pomenuta ergela, i to na njenom početku, sredini i kraju. Savremeni gumeni ležeći policajci kakvi ne postoje ni ispred svakog vrtića, škole ili ambulante. Pamtimo situacije kada se pokretalo pitanje postavljanja ležećih policajaca na pojedinim mestima u gradu i kada je odgovarano da se postavljanje vrši po prioritetima, jer to dosta košta. Možda se ni sada ne bi pitali čemu služi ležeći policajac ispred ergele da je postavljen samo jedan. Ali tri komada na razdaljini od po nekih pedesetak metara, i to u ulici u kojoj je saobraćaj slabog intenziteta, ipak traži odgovor na pitanje da li je prioritetnija bezbednost dece ili konja. R.V.

 

NA MARGINI DOGAĐAJA
Loša opštinska režija

Lokalnoj samoupravi toliko je stalo da se prihvati jedini detaljni projekat rekonstrukcije Narodnog pozorišta da ne dozvoljava da se pod njenim krovom javno iznesu sumnje, dileme ili sumnjičava pitanja o ovom projektu. Zbog toga je organizovala okrugli sto na temu rekonstrukcije Pozorišta na koje je pozvala samo one koji će podržati projekat.
Zamišljen kao stručni skup koji treba da predsedniku opštine, Gezi Kučeri, kako je sam rekao u uvodnoj reči, pomogne u donošenju valjanog rešenja, sastavom učesnika usmeren je samo u jednom pravcu, da aplaudira odluci koja je već odavno donesena i to na drugom mestu. Za stolom u Plavoj sali Gradske kuće tako se našlo tridesetak učesnika, od kojih su verovatno mnogi stručni u svojim oblastima, a tek pojedini su mogli kompetentno da govore o arhitekturi i građevinarstvu uopšte, a još ređi o ovom konkretnom projektu.
Nije jasno šta je opština želela da postigne ovakvim okruglim stolom osim tek da zadovolji formu i kaže da je bilo i stručne i javne rasprave na temu Pozorišta. Nije jasno, takođe, zbog čega bi ovaj, inače u dugoj istoriji projekata o rekonstrukciji Narodnog pozorišta projekat koji je najdalje otišao u smislu njegove detaljne razrade i broja učesnika koji su uključeni, bio ugrožen ukoliko se postave konkretna i stručna pitanja onih koji se ne slažu. Profesoru Univerziteta dr Radivoju Dinuloviću koji je, po sopstvenom priznanju, gotovo dve decenije uključen u razmišljanja i konkretizaciju ovog projekta, takva zaštita sigurno nije potrebna. Uvereni smo da ima dovoljno ličnog i profesionalnog digniteta da svoj projekat brani, pa i odbrani i obrazloži ponuđena rešenja. Za grad, za celokupnu javnost, za duge godine u kojima će se graditi novi teatar bolje bi bilo da su nejasnoće sada otklonjene, bar koliko je to moguće u otvorenom i kritičkom sučeljavanju, nego da ostaje zapisano da se Opština uplašila takve mogućnsoti te da je čak zabranila ulazak u salu onima za koje je postojala opravdana bojazan da bi mogli da negoduju zbog projekta, a novinarima i gostima na Okrugom stolu uskratila mogućnost postavljanja pitanja.
Ovako namerno nespretno sazvan Okrugli sto ne umanjuje, međutim, lepotu i kvalitet izlaganja pojedinih učesnika, poput znalački suverenog objašnjenja mr Gordane Prčić Vujnović o onome šta u zgradi teatra uživa posebnu zaštitu, i razmišljanja u kojem istorijskom trenutku želimo da „zamrznemo” zgradu koja je pretrpela nebrojene, većinom nedovoljno dobre, popravke, ili poput reči Mirka Grlice, istoričara koji je podsetio da grandiznost zdanja nije uvek bila u skladu sa slabim umetničkim dometima koji su igrani na sceni Pozorišta. Videli smo da gradu nedostaje energije i odlučnosti jednog Đerđa Sorada koji onima koji misle da nije vreme za gradnju odgovara „Sada je vreme”. Da, treba još i dodati da su se čula svega dva suprotna mišljenja, od kojih se jedno odnosilo na pitanje opravdanosti visine ulaganja, a drugo je bilo lični stav.
Dakle, ako profesoru Dinuloviću i ekipi koja je radila projekat rekonstrukcije Narodnog pozorišta nije bila potrebna zaštita od neugodnih pitanja, očigledno jeste Opštini, zaplašenoj od pitanja na koja nemaju valjan odgovor, a koja se ne tiču projekta. Tako je ono što je nazvano stručni skup protekao pod budnim okom portira koji je stavljen ispred vrata Plave sale kao obezbeđenje koje će propuštati samo unapred akreditovane novinare i paziti da ne uđe u salu niko ko bi mogao da pomuti jednoglasje. Ovakva farsa u „režiji” Opštine nedostojna je bila rasprave o najvećoj investiciji u jedan teatar Srbiji i želji da gradnja Pozorišta postane vrhunski kulturni događaj u Subotici.
A.I.