U SUBOTIČKOJ OPŠTINI EVIDENTIRANO JE POSTOJANJE OSAMDESET DIVLJIH DEPONIJA ZA KOJE IZ MESNIH ZAJEDNICA STIŽU ZAHTEVI ZA NJIHOVO SANIRANJE
DIVLJE DEPONIJE SU EKOLOŠKE BOMBE
• Opština godišnje izdvaja četiri miliona dinara za čišćenje divljih deponija, što je dovoljno za saniranje jedne trećine od postojećih • Kazne za privatna lica koja su otkrivena da odlažu smeće na divljim deponijama kreću se od 1.000 do 5.000 dinara, a za firme 50.000 dinara • Komunalna inspekcija za oštrije kaznene mere • Direkcija za izgradnju sačinila Strategiju rešavanje problematike divljih deponija koju će ponuditi Skupštini Opštine na usvajanje

Pišu: Radmila VUKADIN i Zlatko ROMIĆ

Potpisivanje peticije građana Mesne zajednice „Ker” za uklanjanjanje ogromne divlje deponije „Đar” pored koje su meštani ovog kraja prinuđeni da žive gotovo dve decenije, pokrenulo je pitanje zašto i kako ove deponije nastaju, zašto se kao korov ne mogu iskoreniti, šta nadležni čine, a šta ne čine kako bi se ova pojava svela na najmanju moguću meru.

Strategija kao polazna osnova

Na teritoriji subotičke opštine evidentirano je oko osamdeset divljih deponija. Njihova raspoređenost je više manje ujednačena i gotovo da nema mesne zajednice koja se ne suočava sa ovim problemom. U okviru prolećnog i jesenjeg čišćenja grada jedan od delova programa su upravo sanacije ovih divljih deponija. Sredstva za njihovo uklanjanje planiraju se svake godine u opštinskom budžetu, plan i program čišćenja izrađuje Direkcija za izgradnju, a sprovodi ga JKP „Čistoća i zelenilo”. Osim ovog čišćenja, preduzimaju se tokom godine i neplanirane intervencije koje su uglavnom podstaknute zahtevima iz mesnih zajednica, pojedinačnim žalbama građana ili peticijama.
Upravni odbor Direkcije za izgradnju polovinom januara je usvojio Strategiju rešavanja problematike divljih deponija, koju će uputiti Skupštini Opštine na usvajanje. U ovom dokumentu se kao osnovni razlog nastajanja divljih deponija navodi što iznošenje kućnog smeća nije sveobuhvatno rešeno na teritoriji Opštine. Veliki broj „bosih” ulica nije obuhvaćen iznošenjem kućnog smeća, pa se stanovnici tih ulica snalaze kako znaju i umeju. Najčešći način je da svoje kućno smeće bacaju u jarkove pored puta, njive, obode šuma, pa i same šume, umesto da ga odvoze na gradsku deponiju. Drugi razlog je što se odlaganje smeća na gradsku deponiju naplaćuje. Izuzetak su samo male količine (jedna auto prikolica), pa građani na ovaj način izbegavaju plaćanje te usluge. Firme i preduzetnici koji se bave prevozom iskopa zemlje i šuta, odlaganjem svojih tovara mimo gradske deponije ostvaruju dodatni profit. Među uzrocima navodi se i nedovoljna obaveštenost stanovništva o zabrani bacanja smeća van legalne deponije, kao i nedovoljan broj angažovanih inspektora i nadzornika koji kontrolišu ovu oblast. Kao prvi korak u eliminisanju ove pojave, Direkcija je izvršila popis divljih deponija.

Trajno uklanjanje za sada nemoguće

– Prošle jeseni smo poslali dopis svim mesnim zajednicama da nam dostave tačne lokacije divljih deponija na njihovoj teritoriji. Od devetnaest smo dobili povratne informacije i napravljen je spisak od 57 takvih lokacija. Pretpostavljamo da ima još dvadesetak deponija za koje nismo dobili podatke, pa je brojka od osamdeset divljih deponija realna. Iako ima pojava da se jedne gase a druge nastaju, njihov broj ostaje otprilike isti. Svakog proleća i jeseni tokom redovne akcije čišćenja one se saniraju, ali već iduće sezone ponovo ih imamo za obradu – kaže referent za higijenu u opštinskoj Direkciji za izgradnju Momčilo Petrović.
On naglašava da teško može navesti neku od deponija koja je trajno uklonjena. Ipak izdvaja onu kod fabrike „Zorka” na kojoj će ovog proleća biti za odvoženje jedan ili dva kamiona smeća, a kod prethodnog čišćenja sa ove lokacije je izvezeno 117 kamiona različitog otpada. I nekoliko lokacija na Paliću je delimično sanirano i ne pojavljuju se više u tom obimu.
– Tavankutsku deponiju koja se nalazi u blizini „Jukoma” nismo rešili jer je na privatnom zemljištu i ne možemo izdati nalog „Čistoći” da tamo izađe. Interesantno je da iako u Tavankutu imaju organizovano odvoženje smeća, stanovnici tu mogućnost slabo koriste, već nose smeće na divlju deponiju, pa čak i neka preduzeća.
Među mesnim zajednicama koje se najviše suočavaju sa ovim problemom su Ker, Mali Bajmok, Peščara, Mali Radanovac, većina seoskih MZ, pa čak i turistički biser, Palić. Petrović kaže da se za čišćenje divljih deponija godišnje troši preko 4 miliona dinara i to između 1,5 i 2,5 miliona u prolećnoj akciji i u jesenjoj oko 2 miliona dinara, što zavisi od toga koliko se novca potroši za odvoženje kontejnera sa kabastim otpadom. Godišnje izdvajanje iz budžeta za sve aktivnosti u okviru prolećne i jesenje akcije čišćenja iznosi oko deset miliona dinara.
– Nakon utvrđivanja uzroka nastajanja divljih deponija i njihovog evidentiranja, odredili smo mere i postupke za sprečavanje ponovnog nastajanja i mere operativnog uklanjanja. U onim ulicama koje nemaju čvrstu podlogu i u kojima „Čistoća” ne vrši svoje usluge, jer smećar od 30 tona nosivosti ne može da uđe, predložili smo da se odvozi nekim drugim sredstvima, na primer manjim traktorima. U prigradskim mesnim zajednicama je drugačije rešeno odnošenje kućnog smeća, a naš je predlog da se uvedu uslovi plaćanja kao u gradu. Oni trenutno u „Čistoćine” vreće kupljene u mesnoj zajednici pakuju otpad, a komunalno preduzeće ga odvozi besplatno. To znači da je kompletna naknada za odvoženje smeća izražena u ceni vreće, koja je oko 60 dinara. Međutim mnogi neće da daju tih šezdeset dinara, već smeće odlažu gde stignu, direktno utičući na nastajanje deponija. Mi predlažemo da se i u selima naplaćuje iznošenje po metru kvadratnom, a ne na džak.

Građani štede, pa zagađuju

U Direkciji saznajemo da mnogi građani, radi uštede, čekaju prolećnu i jesenju akciju da se oslobode smeća. Prošle godine su imali slučaj da je samo ispred jedne kuće u Novom Žedniku pokupljeno preko 40 džakova smeća. Vlasnik ga je očigledno pola godine sakupljao i sačekao je da mu se ono besplatno odnese. Sličnih primera ima mnogo, ali bez obzira na ovakve pojave iz Direkcije apeluju na građane da iskoriste ovu prolećnu akciju, da prate kada su kontejneri za kabasti otpad u njihovom kraju i da ga iznesu, jer će tako smanjiti nelegalno odlaganje.
– Među svim evidentiranim deponijama najveća i najupornija je deponija u Keru. To zemljište je samo u jednom manjem delu u vlasništvu opštine dok je ostalo u vlasništvu dva pravna lica. Od prošle godine je krenulo njeno nasipanje zemljom i šutom sa gradskih gradilišta, ali je to ogroman posao koji će potrajati. Kada se posao završi i teren poravna treba ga humanizovati, napraviti park ili igralište, jer samo tako ono neće ponovo postati divlja deponija. Ukoliko ostane gola ledina bez sadržaja, doživeće sudbinu koju ima već dvadesetak godina.
Momčilo Petrović kaže da nesavesni građani donose i dalje ovde smeće, iako je legalna gradska deponija blizu. I pored činjenice da „Čistoća” ne naplaćuje jednu auto prikolicu smeća koja se uveze na deponiju, iz nekih razloga građani ne koriste tu mogućnost. Zbog toga je u Strategiji predloženo da se privatnim licima ne naplaćuje ova usluga na gradskoj deponiji, a da Opština angažuje dodatna sredstva iz budžeta kako bi „Čistoći” namirila izgubljeni prihod.
Uz kersku deponiju, jedna od većih je u Lopudskoj ulici na Paliću, na putu za Ljutovo pored pruge, deponija Talanterem u Hajdukovu, u Bajmoku kod Ciglane i na Stanišićkom putu, u Starom Žedniku pored merne stanice za otkup repe i uz pačirsku prugu.

Tempirane ekološke bombe

– Opasnosti od divljih deponija su velike i za njih se može slobodno reći da su one prave ekološke bombe. Na njih se baca sve i svašta, počev od metalnog otpada, plastike pa čak i uginulih životinja. Sve to direktno zagađuje zemljište, podzemne vode, a mogu da ugroze i vodu za piće, jer su nam bunari na 50-ak metara. Zbog toga se mora najozbiljnije shavatiti potreba borbe sa ovim ekološkim zlom. Rešenje vidimo u promenama zakonske regulative na nivou države a samim tim i u izmenama naše opštinske odluke. Potrebno je pooštriti kaznene mere, jer su naši ljudi takvi da se reaguje samo na „udar po džepu”. Među predloženim merama tu su i one koje predstavljaju „udar na obraz”. Tražimo javno objavljivanje u sredstvima informisanja imena lica kojima su prekršajni organi izrekli kaznene mere zbog ovih prekršaja, što zakon dozvoljava.
U Direkciji tvrde da bi osnivanjem opštinske Poljozaštitne službe, poljari mogli da doprinesu svojim prisustvom smanjenju zagađenosti oranica, JP „Palić-Ludaš” bi morao da više nadzire jezera i njihovu okolinu, DTD „Severna Bačka” i „Šumsko gazdinstvo” vodotokove i šumski pojas, a veći broj komunalnih inspektora obezbedio bi bolju kontrolu zona gde se deponije formiraju. Jednom širom akcijom bi se u roku od par godina ovo stanje znatno popravilo. U Direkciji takođe predlažu da se ubuduće organizuje i letnja i zimska akcija čišćenja, jer bi takva učestala dinamika saniranja deponija i odvoženja kabastog smeća iz domaćinstava direktno uticalo na smanjenje broja deponija.
Svojevrsne „privremene deponije” svakodnevno su prisutne i u samom gradu, bar u onim njegovim delovima gde je koncentracija ljudi najveća. Reč je o centru, lokacijama pored pijaca, ali i na „Radijalcu”, „Tokiju”, „Prozivki”, „Teslinom naselju”... gde smeće, a neretko i otpad, ne odlažu samo tamošnji stanovnici. Direktor JKP-a „Čistoća i zelenilo” Dobrivoj Koledin kaže da, i pored opštinske odluke o iznošenju smeća jednom nedeljno, ovo preduzeće u pomenutim naseljima smeće odnosi po potrebi.
– Problem je u tome što u tim delovima građani smeće donose iz drugih delova grada, tj. oni koji ne žele da ga plate. Tamo bacaju sve i svašta, s obzirom da tu, za razliku od privatnih kuća, ne možemo kontrolisati vrste smeća i ko ga baca – kaže Slobodan Koledin.
On kaže da je „Čistoći” najmanji problem povećati broj kontejnera, ali da rešenje problema ipak nije u tome. S tim u vezi, Dobrivoj Koledin posebno napominje da su svim građanima vrata deponije „širom otvorena” za besplatno iznošenje vlastitog smeća kako se po okolnim naseljima ne bi stvarale divlje deponije. Međutim, taj se „poziv” ne odnosi i na prevoznike koji organizovano odnose smeće na deponiju.
– Mi im ne dozvoljavamo da besplatno donose smeće iz prostog razloga što u cenu usluga naplate i svoj ulazak na deponiju. Ovo posebno zbog toga što mi imamo ogromne troškove kada je u pitanju saniranje smeća na samoj deponiji, jer ponedeljkom do podne radimo samo na spremanju smeća koje građani donesu subotom i nedeljom – kaže sagovornik, dodajući da je takva praksa uobičajena svuda u razvijenom svetu.

Strožije kaznene mere

Opštinska komunalna inspekcija koja vrši stalnu kontrolu u ovoj oblasti, kaže da se u mnogom oslanjaju na prijave građana ili mesnih zajednica koji im se kao očevici nelegalnog odlaganja smeća javljaju i daju podatke o registarskim oznakama tih lica.
Komunalni inspektor Arpad Koso ističe da je zbog razuđenosti teritorije Opštine inspektorima teško da budu u svakom trenutku na svakom mestu.
– Zbog toga nam je izuzetno važna saradnja sa našim građanima. Mi im jedino skrećemo pažnu da se ne konfrontiraju sa licima koja uoče da donose smeće na nepredviđena mesta, već samo da zapišu registraciju, a mi u saradnji sa policijom indentifikujemo vlasnika vozila, pozovemo ga na razgovor i predamo prijavu sudiji za prekršaje. Same mere kažnjavanja svakako da daju efekte, ali dok se svaka od tih lokacija ne privede nekoj nameni, dok se tom prostoru ne da neki smisao, navika odlaganja smeće na ovim deponijama će se teško iskoreniti.
Inspektor Koso ističe da je 90% Opštine pokriveno organizovanim iznošenjem smeća. „Komval” radi u nekoliko seoskih mesnih zajednica, a ostalo pokriva „Čistoća”. Nelegalno lagerovanje smeća je, po njemu, stvar komocije i neozbiljnosti građana, koji izgleda ne razumeju da se za saniranje tih istih deponija troši dinar iz opštinskog budžeta, koji se puni iz prihoda svakog od nas.
– Problem se ipak iz godine u godinu pomalo smanjuje, a tome doprinose i novčane kazne. Za fizička lica kazne su od 1.000 do 5.000 dinara, za preduzeća su daleko veće i kreću se oko 50.000 dinara. Ovaj problem ipak nije naša specijalnost i on je prisutan kako u našem okruženju, tako i u zemljama zapadne Evrope. Iako su kazne drastičnije nego kod nas, ipak i oni muku muče sa deponijom. U Belgiji je čak formirana policija protiv divljih deponija. Osim naruženog izgleda grada i okoline, ovo je jako ozbiljan ekološki problem, jer se radi o ambalažama koje se ne razgrađuju i ostaju u zemlji i do 100 godina. Zbog toga se ovo smeće ne sme zagrtati i zatrpavati, već se deponija mora temeljno očistiti i otpad odvesti na gradsku deponiju. Od izuzetne važnosti su upravo ove akcije prolećnog i jesenjeg čišćenja divljih deponija i odvoženje čvrstog i kabastog smeća iz domaćinstava, jer se takvo smeće najčešće baca na divlje deponije.

Bilo je propuštenih prilika

U Mesnoj zajednici Ker nam kažu da je put za trajno rešavnje deponije „Đar” trasiran u maju prošle godine potpisivanjem sporazuma između Direkcije za izgradnju, MZ „Ker” i „Integral inženjeringa” kao jednog od vlasnika a sporazumu se priključilo i nekoliko privatnih firme među kojima su „SNB Gradnja”, „ABC”, kompanije „VojPut”, „Panongrada” i „Komgrada”, koji su se obavezali da će na deponiju donositi iskop zemlje i građevinski šut kako bi se ona zaravnala.
– Potpisnici Sporazuma su se usaglasili da se navedena lokacija može koristiti za odlaganje iskopa zemlje i građevinskog šuta. Pre otpočinjanja korišćenja lokacije obavezali su se da da će bez naknade, o svom trošku sanirati sadašnje stanje divlje deponije, napraviti pristupni put, kao i postaviti rampu na ulazu koja će biti zaključavana. Oni su obavezni da navučenu zemlju zaravnavaju jednom nedeljno, kao i da to isto učine sa šutom i zemljom koju bi eventualno donela druga lica za vreme dok je rampa podignuta – kaže Momir Proročić, predsednik Komunalne komisije u MZ „Ker” .
On dodaje da ugovor sve strane nisu ispoštovale, što je dovelo do novog nezadovoljstva građana.Upućen je i zahtev Zavodu za urbanizam da se napravi nivelacija terena i odredi kota do koje se zemlja može nanositi i teren ravnati. Do danas inženjeri Zavoda to nisu obavili.
– SMB gradnja je prva prekršila sporazum, jer nije radila zaravnavanje. Već devet meseci stoje brda zemlje, sigurno hiljadu kubika, koji su dovezeni a nisu razvučeni po deponiji. Građani koji tamo žive su zbog toga revoltirani. Žale se da od prašine ne mogu da žive, da više ni prozore na svojim stanovima ne mogu da otvore, a najviše trpe stanari ulice Sergeja Jesenjina.
Proročić kaže da MZ predaže da se teški kamioni preusmere kroz ulicu Otmara Majera, jer je ulica Sergeja Jesenjina već dovoljno uništena od teških kamiona. Ovaj predlog obrazlažu činjenicom da je ulica Otmara Majera neasfaltirana i sa malo stanovnika, pa će ovaj problem dok traje nasipanje zemlje na deponiji biti manje izražen. On ističe da su propuštene mnoge prilike da se deponija ukloni i prestanu muke građana iz Kera.
– Svojevremeno je bio plan da se tamo prave sportski tereni, ali se promenom vlasti odstupilo od te ideje. Isti slučaj je i sa temeljima koji su iskopani za stanove za mlade parove, ali se dalje od toga ništa nije uradilo. Na temelje je utrošeno 170.000 nemačkih maraka, ali su oni zatrpani i pare su bukvalno bačene. Da na tom prostoru danas postoje stambene zgrade ne bi bilo više deponije. Ali kod nas se ništa ne radi planski. Kada se pojavio zainteresovani kupac da deo zemljišta otkupi za karting terene i auto školu, uputili smo ga u opštinu na razgovor, ali je kupac odustao jer su mu tražena ogromna sredstva. Bilo je šansi da se nešto reši, ali su one propuštene.

Puna saradnja sa mesnim zajednicama

Član Opštinskog veća zadužen za komunalnu oblast Aleksandar Simić je tokom akcije obilaska mesnih zajednica evidentirao postojeće komunalne probleme u njima. Kao ozbiljan problem uočio je upravo postojanje velikog broja divljih deponija.
– Iako još nisam obišao sve mesne zajednice, vidim da će za divlje deponije biti potrebna posebna strategija sprečavanja njihovog nastajanja. Za njihovo saniranje u budžetu nije odvojeno dovoljno sredstva, pa će moj zahtev iduće godine ići u tom pravcu. Pošto su one na neki način „bunar bez dna”, jer svake godine ponovo nastaju, nužno je pronaći načine da se njihov broj smanji i na tome ću posebno raditi uz maksimalnu saradnju sa mesnim zajednicama, koje ovaj problem shvataju ozbiljno – istakao je Simić.
Dobrivoj Koledin kaže da će JKP „Čistoća i zelenilo” vrlo brzo početi sa organizovanim iznošenjem smeća i u Ljutovu i Tavankutu, kao dvema poslednjim mesnim zajednicama u kojima toga još nema.
– To za nas baš i nije najpovoljnije, jer postoji veliki broj ulica a malo je kuća, a te ulice u većini nisu ni asfaltirane. Ipak, mi smo sada raspisali tender i za šezdesetak dana dobićemo tri nova vozila koja staju 33.000.000 dinara i mi ćemo naš posao u ova dva naselja korektno odraditi. U Tavankutu i Ljutovu građani će moći kupovati vreće koje ćemo mi jedanput nedeljno odnositi. Nadamo se da će i to biti naš doprinos da bude što manje divljih deponija – kaže direktor „Čistoće”.

 

PREDSEDNIK UPRAVNOG ODBORA ATB-A „SEVER” RAJNAR FOGL O OTPUŠTANJU 319 RADNIKA
STOP OTKAZIMA (za sada)
• „Mogu reći da sam čuo za glasine da su radnici otpuštani i na osnovu ličnih odnosa, ali nam od strane Sindikata niko nije naveo konkretan primer” • Rajner Fogl kaže da je otpuštanjem 319 radnika „momentalno završen program otkaza”, ali nije odgovorio da li to važi i za celu godinu

– Ne želim komentarisati izjave naših bivših saradnika, jer su to individualni iskazi sindikata i radnika i ne mogu da interpretiram njihova očekivanja. Mi smo radili po zakonu i sa naše strane pokušali smo mnogo toga učiniti kako bismo rešili posebne socijalne slučajeve – rekao je za „Subotičke” predsednik Upravnog odbora ATB-a „Sever” Rajnar Fogl povodom primedbi predstavnika sindikata i radnika koji su nedavno dobili otkaz da se otpremnine, umesto obećanih 200, kreću između 80 i 90 evra po godini staža i da zbog toga postoji mogućnost pokretanja sudskih tužbi.
Kada je reč o primedbama da je među 319 otpuštenih radnika bilo i slučajeva da su radnici otkaz dobijali i na osnovu međusobnih odnosa sa šefovima, tj. međusobnih antipatija, Rajnar Fogl je istakao da su kriterijumi bili obrađeni, predstavljeni Upravnom odboru i odobreni s njihove strane.
– Što se tiče Vaše informacije da su u ovim slučajevima bili umešani i neki lični stavovi, ne mogu to potvrditi. Mogu samo reći da sam čuo za takve glasine, ali nam od strane sindikata niko nije naveo konkretan slučaj da je radnik otkaz dobio zbog ličnih odnosa sa pretpostavljenim – rekao je Rajnar Fogl.
Na pitanje jesu li tačne i glasine da otpuštanjem radnika krajem marta nije završen ciklus otkaza radnicima „Severa”, tj. da se „tehnološki viškovi” očekuju tokom cele 2007. predsednik Upravnog odbora odgovorio je da je otpuštanjem 319 radnika „momentalno završen program otkaza”.
Što se tiče izjave regionalnog poverenika UGS-a „Nezavisnost” za severnu Bačku Čabe Marka da je martovsko kašnjenje plata od desetak dana usledilo zbog toga što je Agencija za privatizaciju sa računa „Severa” skinula oko 1.000.000 eura na ime duga prema državi, Rajnar Fogl je to dematovao rečima da ova firma ne duguje Agenciji nikakav novac.
– Postoji nekoliko razloga zbog kojih su plate kasnile. Nalazimo se u sitauciji da moramo kupovati materijal, a naši kupci imaju rokove plaćanja od 60 do 90 dana. A dodatno, obaveze koje smo preuzeli kupovinom „Severa”, a to su stari dugovi, moramo platiti. Iz tog razloga i moral plaćanja naših kupaca je takav da se, bez obzira što je dospeo termin plaćanja, ne plaća uvek tačno na vreme. Sada je došlo do toga da iz tih razloga nismo mogli blagovremeno isplatiti plate – rekao je predsednik Upravnog odbora.

– Kada smo u januaru 2005. došli u „Sever” prosečna neto plata je bila 144 evra, a u martu 2007. ona je povećana na 274. Znači, povećanjem naših zahteva i produktivnosti povećana je i prosečna plata. Naš cilj je da se postigne prosečna plata u Srbiji. Uvereni smo da sa odgovarajućom produktivnošću i naši radnici trebaju biti dobro plaćeni – rekao je Rajnar Fogl.

Govoreći o poslovanju Rajnar Fogl je naveo da je ATB „Sever” prošle godine zaposlio novih 350 radnika na osnovu nove proizvodnje koje je preduzeće pokrenulo.
– Dva su razloga zašto je zaposleno novih 350 radnika. Prvi je što nismo imali dovoljno ljudi koji bi bili spremni prihvatiti nove zadatke, a drugi se tiče uvođenja novih tehnologija koje podrazumevaju i instaliranje novih zadataka. Za te nove tehnologije bili su nam potrebni stručnjaci kojih u „Severu” nismo imali. Takođe, obučili smo još 70 radnika „Severa” koji su prekvalifikacijom pripremljeni za nove zadatke. Momentalno teku programi obuke za još 60–70 radnika kako bi se pripremili za novi informacioni sistema i kako bi se trenirali – rekao je Rajnar Fogl.
S tim u vezi, on je dodao da je, u vezi sa konceptom autsorsinga, „Severu” uspelo za 100 radnika naći novi posao.
– Sigurno ste čuli da i u sklopu „Severa” postoji pregrupisanje. Naime, osim potrebnih investicija, koje se ovde sukcesivno dešavaju, ovde ulaze i novi proizvodi s kojima smo u direktnoj konkurenciji s ostalim proizvođačima. Drugim rečima, kako je rekao i vlasnik Paul Platzer, stalno se nalazimo u jednom promenljivom procesu, tj. daljem razvoju. To znači da se, zajedno sa našim radnicima, pokušavamo priključiti zahtevima evropskog tržišta. Iako ima još dosta toga da se odradi, mislim da smo na pravom putu da to i ispunimo – zaključio je Rajnar Fogl. Z. R.

 

DVA VIĐENJA NEUSVOJENOG TEKSTA OGLASA ZA IZDAVANJE DRŽAVNOG ZEMLJIŠTA U ZAKUP
Kombinati protiv, poljoprivrednici za ograničavanje parcela

– Tražimo od lokalne samouprave da se prizove pameti i da predsednik Opštine Geza Kučera sazove sastanak na kojem ćemo se dogovoriti oko izdavanja državne zemlje u zakup poljoprivrednicima, a čiji osnov mora biti poštovanje zakona. Da se zakon poštovao, zemlja bi do sada već bila izdana i ne bi, prvo program, a sada i uslovi konkursa, bili vraćeni iz Ministarstva poljoprivrede na doradu – rekao je prošlog petka, 20. aprila, na sastanku predstavnika devet kombinata na teritoriji Opštine Subotica predsednik Regionalne privredne komore Slobodan Vojinović.
Povod za sastanak bio je ponovno odbijanje davanja saglasnosti Ministarstva poljoprivrede na tekst oglasa za izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup što su ga predstavnici lokalne samouprave odneli u Beograd. Predstavnici kombinata i ovog puta su osporili zakonitost ograničavanja izdavanja zemljišta na 100 hektara, kao i pravo učešća na samo jednoj licitaciji i to naveli kao argument zbog kojeg je Ministarstvo poljoprivrede odbilo dati saglasnost na tekst oglasa.
– Mi ni jednim korakom nismo izašli izvan okvira zakona i tražimo samo da se on poštuje. Ukoliko čak i ne bude tako, bićemo prinuđeni da uslove oglasa koje je propisala lokalna samouprava poništimo sudskim putem – rekao je direktor „Nove brazde” iz Đurđina Dušan Bikicki, dodajući da bi smanjenje zemljišnog fonda ovog kombinata dovelo do otpuštanja 80 (od 160) zaposlenih, smanjenja obima proizvodnje što bi u konačnici državu stajalo oko 35.000.000 dinara manje.
Direktor AD-a „Kelebija” Dragan Zvekanović rekao je da je glavni problem između poljoprivrednika i kombinata nastao zbog toga što je „izostao dijalog”.
– U ovom mirnom gradu stvorena je strašna klima međusobne netrpeljivosti zbog zemlje, a mi bismo, kako danas tako i sutra trebali sarađivati, jer zemlje ima dosta za sve nas. Zbog toga smatram da još nije kasno da zajednički sednemo i nađemo rešenje koje će zadovoljiti obe strane – rekao je Dragan Zvekanović.
S druge strane, predstavnici šest udruženja poljoprivrednika, seljaka i proizvođača održali su u petak sastanak iza zatvorenih vrata na istu temu. Nakon sastanka oni su izdali zajedničko saopštenje koje su uputili na adrese predsednika Opštine Geze Kučere, predsednika Skupštine opštine Saše Vučinića, potpredsednika Opštine Petra Kuntića, predsednika treće komisije za izdavanje državnog zemljišta u zakup Marina Vidakovića, tehničkog ministra Ministarstva poljoprivrede Predraga Bubala i predsednika Izvršnog veća Vojvodine Bojana Pajtića.
Učesnici sastanka traže od pomenutih adresa da tekst oglasa za izdavanje državnog zemljišta u zakup, koji je Ministarstvu poljoprivrede predat u utorak ostane nepromenjen, „jer je to interes lokalnog stanovništva i dosadašnjih korisnika ovog zemljišta” (kombinata, prim. a.).
„Ovim dopisom apelujemo na gore navedene da učine sve da se na ovaj oglas da saglasnost, kako bi licitacija održana u što kraćem roku, a najkasnije do 1. juna 2007., a sve u cilju održanja i razvoja sela i zadržavanja mladih na selu. Podsetili bismo nadležne i dosadašnje korisnike državnog poljoprivrednog zemljišta da mogućnost zakupa zemljišta nije striktno ograničena na 100 hektara, jer u našoj opštini ima i funkcionalnih celina od 180, 220, 280, pa do 337 hektara, koje jedan zakupac može zakupiti. Bez ovako napisanog oglasa ni poljoprivrednici, a ni dosadašnji korisnici državnog poljoprivrednog zemljišta sa teritorije Opštine Subotica neće biti u prilici zakupiti ni jedan jedini hektar”, zaključuje se u saopštenju.
Z. R.

 

RECENZENTI I REPUBLIČKA KOMISIJA ZA AKREDITACIJU VIŠIH ŠKOLA ZAVRŠAVAJU POSAO DO KRAJA APRILA
„Tajna misija” recenzenata
• Recenzenti u skladu sa propisanim standardima proveravaju da li više škole imaju potreban kadar, prostor, opremu, bibliotečke fondove, usklađenost programa sa sličnim fakultetima i školama u inostranstvu, međunarodnu saradnju • Ocena je da bi više škole mogle da imaju problema sa manjkom doktora nauka u stalnom radnom odnosu, sa najmanje 70 odsto radnog vremena

Do kraja ovog meseca znaće se koja viša škola u Srbiji će dobiti dozvolu za dalji rad, a koja neće. Na ovom odgovornom poslu koji organizuje Ministarstvo prosvete i sporta, radi veliki broj profesora, među njima su i dr Dušan Bobera i dr Đula Mešter iz Subotice. Dr Bobera, vanredni profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici, predaje preduzetništvo, projektni menadžment i menadžment inovacija, a predavač je i na doktorskim studijama na Medicinskom fakultetu u Beogradu, radi recenziju za akreditaciju jedne više škole u Srbiji i 4 studijska programa na toj školi.
– Treba da ustanovimo nekoliko ključnih stvari: bitan je cilj i struktura studijskog programa, kadrovski potencijal, prostor, oprema, bibliotečka opremljenost, zatim međunarodna aktivnost, saradnja, usklađenost programa mora da bude dokumentovana, sa sličnim i srodnim fakultetima i školama u inostranstvu. Mi treba da damo brojčanu ocenu od jedan do 10 i svoj komentar – kaže dr Bobera. – Prilikom preuzimanja dokumentacija za recenziju potpisali smo izjavu da se obavezujemo da sve te podatke moramo tretirati kao poslovnu tajnu, i da za nejasnoće možemo isključivo kontaktirati republičku akreditivnu komisiju i Ministarstvo prosvete i sporta. Ne smemo nikome drugom da kažemo za koju školu vršimo akreditaciju. Mislim da je metodologija akreditacije dobra, da je postupak koji je škola morala da uradi da bi došla u fazu recenzije programa i škole izuzetno obiman. To je materijal od 2,5–3 hiljade stranica.
Kako kaže dr Bobera, pri analizi se koriste vrlo precizni standardi, na primer, na osnovu određenih formula definiše se potreban broj nastavnika i saradnika, u zavisnosti od strukture studijskog programa i fonda časova koja svaka disciplina u semestru ima, i kada se sve sabere i podeli sa određenim normativima, dolazi se do potreba nastavnika i saradnika.
– Kada je kvalifikacija bibliotečkih jedinica u pitanju, stavio bih malu zamerku. Član sam više svetskih udruženja gde preko kompjutera možete besplatno skidati knjige i članke, što ja sada u recenziji ne mogu da utvrdim. Znači, taj bibliotečki fond ne bi trebalo tako posmatrati. Da li će sve škole u Srbiji moći da prođu recenziju i dobiju akreditaciju, ne mogu da znam, ali mogu da kažem da će se kao problem kod jednog broja škola pojaviti to što jedan broj profesora radi na više mesta, i na privatnim, i na državnim višim ili visokim školama, a ovim procesom akreditacije se definiše da vi morate da imate nastavnika u stalnom radnom odnosu sa najmanje 70 posto radnog vremena.
Kod drugih škola se, opet, postavlja pitanje da li imaju potreban prostor, standard koji mora da bude zadovoljen je 4 kvadratna metra po studentu, ili 2 ako ima dve smene.
– Ova konkretna škola koju sam dobio je urađena izuzetno dobro, sada je samo pitanje da li ono što je meni napisano u materijalu odgovara pravom stanju stvari, ali to nije naš posao, takvu proveru će raditi Ministarstvo prosvete i sporta.
Dr Đula Mešter, redovni profesor Univerzita u Novom Sadu, recenzent je za oblast naučno inženjerstvo. Radi recenziju za jednu višu školu i 3 studijska programa.
– Mogu reći da su autori tih materijala kvalitetno napisali te zahteve. Nisam jedini recenzent za tu školu i programe, uvek postoji još jedan, i ne znamo ko je to. Završene rezenzije se ostavljaju akreditacionoj komisiji koja donosi konačnu odluku o tome krajem aprila. Mogu reći da me je jako obradovala činjenica da se ove godine u postupku akreditacije tražilo da naši programi na višim školama u Srbiji budu usklađeni sa drugim visokoškolskim ustanovama u evropskoj zajednici sličnih usmerenja i struke. To je prvi put da se u našoj zemlji to zahteva. Smatram da će možda veliki problem biti to što jedna tačka pravilnika o standardima i postupku za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa na višim školama, traži da u svakoj godini studija škola mora da ima preko 50 posto doktora nauka u stalnom radnom odnosu.
– U ovim recenzijama se ide na proveru kvantiteta, da li ima dovoljno doktora, opreme, prostora, bibliotečkih jedinica. Kolega Bobera i ja želimo da posle ovog procesa otvorimo pitanje kvaliteta kako bi naše više i visoke škole uhvatile što bolju poziciju u evropskom i svetskom prostoru obrazovanja i rada – rekao je dr Mešter.
Posao recenzenta je izuzetno odgovoran i iziskuje ozbiljan rad.
– Ako će neko na osnovu onoga što sam ja napisao dobiti dozvolu za rad ili neće, ta odgovornost vam stalno stoji kao Damoklov mač iznad glave. To nije samo velika društvena odgovornost, nego i individualna, jer postoji još jedan recenzent, pa šta ako se naši rezultati budu drastično razlikovali – smatra dr Bobera.
Kako je rekao dr Mešter, čitav posao oko recenzija i akreditacije mora da se završi do kraja aprila jer početkom maja se raspisuju konkursi za upise na višim školama. Postoji i rok za žalbe za one škole koje su nezadovoljne odlukom republičke komisije za akreditaciju. U pravilniku stoji da za škole koje nisu ispunile uslove za akreditaciju postoji mogućnost popravke.
U ovom razgovoru saznajemo da je u Mađarskoj završen drugi krug akreditacija i do sada je provere prošlo i dozvole za rad dobilo oko 80 odsto škola. E. B.

 

---

Višenedeljna polemika u javnosti o sudbini zgrade Narodnog pozorišta, u kojoj su se čuli stavovi za ili protiv rušenja postojećeg zdanja, krunisana je u ponedeljak skupom koji je inicirao predsednik Opštine Geza Kučera. Okruglom stolu na temu rekonstrukcije, adaptacije i dogradnje Narodnog pozorišta prisustvovali su stručnjaci različitih oblasti, bilo je tu predstavnika građevinske i pozorišne struke, ali i ličnosti iz javnog života grada.
Većina učesnika imala je identičan stav da je zgrada Pozorišta odživela svoj vek zbog čega je Subotici potrebno novo zdanje primereno ovom i budućem vremenu i zahtevima savremene pozorišne produkcije. Tek dva, tri usamljena glasa su izdvojila svoj stav, odstupila od ostalih i iznela neke dileme koje očigledno nisu mučile ostale govornike: da li će se projekat moći isfinansirati, koliko će koštati kasnije održavanje ovog zdanja i kako će se ono uklopiti u postojeći arhitektonski izgled strogog centra grada.

Pozorište brend Subotice

Mirko Grlica, istoričar u Istorijskom arhivu rekao je da je i danas kada se priča o pozorištu prisutan palanački duh koji želi da konzervira postojeće stanje, sličan onom koji je obeležio Suboticu u devetnaestom i početkom dvadesetog veka.
– Današnja zgrada Pozorišta dugo je iznad svojih stubova nosila naziv „Hotel Pešta” pa je priča o pozorišnoj tradiciji dugoj 150 godina pomalo slična onim urbanim legendama koje nemaju potporu u istorijskim činjenicama. Istinski razvoj pozorišnog života u gradu možemo vezati za period posle Drugog svetskog rata kada je osnovana institucija profesionalnog pozorišta i kada je ono postalo brend Subotice. Danas, kada dve drame rade u gotovo nemogućim uslovima, ponovo se čuju glasovi za zadržavanje trenutnog statusa što je zapravo kočenje onog što se zove nastavak razvoja grada. Zato podržavam nastojanja da dobijemo moderno pozorište. Samo izgradnjom nove zgrade, pozorište neće ispuniti svoju funkciju ako opština ne bude imala sluha da je neophodno veće izdvajanje u budžetu, jer su osim dobrog prostora za rad potrebna i sredstva da prave vrhunske predstave – rekao je Grlica.
Arhitekta u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Gordana Prćić Vujnović istakla je da je dilema, da li nešto malo popraviti i našminkati ili hrabro pristupiti gradnji novog, uvek prisutna, pa je postojala i pre 150 godina kada se gradila zgrada Pozorišta. I tada je ova zgrada predstavljala nešto posebno i nije se uklapala u gradski ambijent koji su činile niske zgrade i udžerice.
– Samo 40 godina posle gradnje Pozorišta ondašnji stručnjaci bili su pred istom dilemom, kao i 1904. kada je rađena rekonstrukcija Velike sale i kada je preovladao stav da je bezbolnije rešenje adaptacija. Od 1990. godine, od kada je Zavod za zaštitu spomenika napravio detaljnu studiju o stanju zdanja, smatramo da je važnije očuvanje funkcije Pozorišta na ovoj lokaciji od same zgrade, jer Pozorište čine njegovi ljudi, predstave a ne samo zgrada. Pored toga, ono što Pozorište čini prepoznatljivim, njegovo pročelje sa stubovima, biće sačuvano – rekla je Gordana Prćić Vujnović, dodajući da će se novi gabarit zdanja uspešno uklopiti u postojeći ambijent.

Trideset dva predloga za fasade

Deže Ludaši, arhitekta koji ima iskustva na sličnim poduhvatima, podsetio se na vreme kada je projektovao sadašnju zgradu Doma Vojske i Robnu kuću „Beograd” istakavši da su i tada mišljenja i zahtevi struke i upotrebne funkcije objekta morali biti usklađeni.
– Oba ova objekta su uspešno uklopljena u ambijen Korzoa. Ne treba kočiti izgradnju Pozorišta zato što postoje različita mišljenja oko izgleda fasade. Za taj deo postoji još dosta prostora za dogovor. Podsetio bih da je tek nakon 32 predloga fasade za Beograđanku, dobijen njen današnji izgled. Važno je što pre početi sa radovima, a u hodu se može mnogo toga rešavati.
Novi projekat će se dobro uklopiti u postojeće gradsko jezgro – istakao je mr Ante Rudinski, arhitekta Zavoda za urbanizam. On je ponovio već izrečeno da se ni neke druge zgrade u trenutku gradnje visinom nisu uklapale u postojeću arhitekturu, ali „mi ne gradimo neki objekat na kratko vreme već sa vizijom za jedan duži period i potrebe grada u budućnosti”.
Glumci u penziji Marija Karna i Mihajlo Jančikin podsetili su da su i u vreme dok su bili aktivni, uslovi rada u Pozorištu bili gotovo nemogući, a to se poslednjih godina još dodatno pogoršalo.
– Dok se u nekim drugim pozorištima u Srbiji nova predstava priprema 6 meseci, u subotičkom pozorištu su dve drame zbog nedostatka prostora prinuđene da probe rade na smenu, pa se za jedan komad pripremaju tek po dva meseca. Zbog toga je proširenje prostora neophodno potrebno, a onima koji tvrde de će novo pozorište biti preveliko, poručujemo da se ovakav važan objekat gradi i za buduće generacije. Kada je podizana današnja Muzička škola, koja je starija i od Gradske kuće, nije imala učenika za takav prostor, a vidite kako je danas – kaže Jančikin.
Rozalija Brešćanski Boroš, dramaturg Drame na mađarskom, istakla je da više od svega voli svoj grad i stara zdanja u njemu, pa tako i Pozorište, ali radeći u njemu osetila je koliko njegove manjkavosti utiču na kvalitet umetničkog rada. Zato je, po njenim rečima, neophodno uraditi dogradnju zgrade uz očuvanje svega što se može na postojećem objektu.

Protiv bez argumenata

Kristijan Bartuš, direktor Zavoda za urbanizam, i Arpad Pap, etnolog, priključili su se onim stručnjacima koji su sigurni da gradu treba nova zgrada pozorišta, naglašavajući da oprečnih stavova ima, ali da oni još u tim mišljenjima nisu naišli na argumente koji se ne mogu oboriti.
– Najveću investiciju za koju smo dobili podršku Republike i Pokrajine neki žele da ospore. Nije na širokom auditorijumu da prebrojava koliko će stolica biti u pozorišnim salama, jer su to manje bitne stvari. Struka je ponudila novi projekat uz mogućnost očuvanja i delimične zaštite delova postojećeg objekta, a budući da je na tome rađeno više od deset godina, došlo se do najboljeg rešenja i sada samo treba pristupiti izvođenju radova – rekli su Bartuš i Pap.
Bivši profesor Ekonomskog fakulteta, poznatiji kao predsednik Saveta za razvoj grada, koji je osamdesetih godina vodio značajne investicije Subotice, dr Đerđ Sorad govorio je o Pozorištu kao kulturnom centru, obrazovnom centru i mestu promocije Subotice kao grada za koga se više ne vezuje sintagma „veliko selo”.
– Naši ljudi uvek imaju rezervu prema novom i skloni su da govore da još nije vreme. Mislim da je za novo pozorište sada upravo pravo vreme. Da bi se otklonile bilo kakve sumnje, potrebno je raditi tako da sve bude javno, da se periodično gradu i građanima podnosi izveštaj o svakom urađenom koraku i svakoj stavci dok traje gradnja, jer ovo pozorište neće biti kuća samo za glumce i poslenike već i za druge kulturne radnike i sve građane – istakao je Sorad.

Kako se prepoznati

Jedan od onih učesnika čija diskusija nije bila u do tada prisutnom tonu govornika bio je profesor na Učiteljskom fakultetu dr Josip Ivanović. On je izrazio bojazan da će ovo arhitektonsko rešenje narušiti postojeći izgled grada i da će on izgubiti mnogo od svoje prepoznatljivosti.
– Ukoliko je stvarno neophodno proširenje prostora za rad tri drame, možda postoji mogućnost razdvajanja ove dve komponente, tako da se spoljnji izgled zgrade sačuva, a u dvorišnom delu sagradi nova sala – kaže dr Ivanović.
Slikar i muzičar Miroslav Jovančić tvrdi da naš grad i građani imaju bolje pozorište nego što ga zaslužuju, jer im za takav kvalitet i nagrade koje dobijaju naše dve drame, nismo bezbedili adekvatne uslove.
– Potrebna je hrabrost da se iskorači u novo, jer pozorište nije nešto statično nego je živo biće, upravo onako kakva je i umetnost. Zato ne treba mnogo razmišljanja i stajati u mestu, nego hrabro krenuti u susret novom.
Poslenici Narodnog pozorišta, upravnica Ljubica Ristovski, rukovodilac Drame na srpskom Olivera Đorđević i rukovodilac Drame na mađarskom Zoltan Mezei bili su jedinstveni u stavu da je potrebno iskoristiti šansu koja se pružila ovom gradu da dobije novo pozorište i da će zaposleni u njemu konačno imati uslove za rad kakve imaju i ostala pozorišta u zemlji.
– Postoji šansa da se, ukoliko ovo predomišljanje bude dugo trajalo, sredstava povuku, i onda ćemo se svi pitati šta sada da radimo. Poražavajuće je da građani i partije sada pišu peticiju protiv rušenja onog što je nemoguće očuvati, a nisu pisali peticije i protestovali protiv uslova u kojima radimo, kada je izrečena zabrana korišćenja velike sale i kada smo se kao nomadi selili po drugim prostorima da bi se predstave igrale – rekli su članovi kuće koja je investitor posla.

Možemo se i predomisliti

Potpredsednik Skupštine Opštine i predsednik OO Lige socijaldemokrata Vojvodine Edit Stevanović istakla je da je bilo potrebno više ovakvih stručnih skupova koji su uticali da i ona promeni mišljenje i da prihvati potrebu za realizacijom ovog novog projekta, dok je nasuprot njenom stavu potpredsednik SO i član rukovodstva G 17 plus Nemanja Simović postavio pitanje zašto se nije ranije selo i razgovaralo, da bi se pre konačne odluke ispitali svi segmenti i donela ispravna odluka.
– Održavanje jednog ovakvog objekta sa tri scene prema računicama bi koštalo oko 2 miliona evra godišnje. Da li ovaj grad to može da podnese – bilo je samo jedno od pitanja koje je postavio Simović, konstatujući da se ne zna ni ko je, ni kada odobrio da se naruči ovakav projekat sa tri sale, jer o tom pitanju nije raspravljao opštinski parlament.
Predsednik Skupštine Opštine i predsednik OO Demokratske stranke Saša Vučinić rekao je da se ovo pitanje ispolitizovalo do najveće mere i da je zato dobro što će ova tema biti na dnevnom redu narednog zasedanja parlamenta.
– Za početak i završetak posla potrebno je i da političke stranke imaju jedan zajednički lobistički stav sa kojim će nastupati prema Beogradu i Novom Sadu. Dobro bi bilo da se neki od stručnjaka sa današnjeg skupa pojave i na sednici SO i upoznaju odbornike sa svim detaljima vezanim za stanje zgrade i realizaciju projekta.
Poslednji govornik na okruglom stolu, član Opštinskog veća zadužena za kulturu i informisanje Ildiko Lovaš rekla je da smo kao grad obavezni da svojim glumcima obezbedimo da imaju uslove rada kao i druge pozorišne kuće u zemlji, ali i da grad zaslužuje da barem svakih sto godina dobije jedno novo zdanje po kojem će biti prepoznatljiv.
– Od kada je 1912. završena Gradska kuću, čekamo da dobijemo neki reprezentativan gradski objekat, pa je divna prilika da na stogodišnjicu, 2012. dobijemo novo pozorište – rekla je Ildiko Lovaš.
Predsednik opštine Geza Kučera zaključio je raspravu rečima da će uložiti sve svoje snage shodno svojim ovlašćenjima da se ova započeta ideja dovede do realizacije.
Interesantno je da među pozvanim stručnjacima prisutnim na okruglom stolu nije bilo oponenata ideje gradnje nove zgrade Pozorišta, koji su se u medijima prethodnih nedelja oglašavali zastupajući stav da se stara zgrada može adaptirati i tako sačuvati u fukciji u postojećem arhitektonskom obliku.
R. V.

BILO JE I NEPOŽELJNIH ZA RAZGOVOR

Bivši glavni gradski arhitekta mr Žombor Sabo, čija se nedavna smena sa ove funkcije dovodi u vezu sa njegovim neslaganjima oko realizacije idejnog projekta rekonstrukcije i dogradnje pozorišnog zdanja, nije prisustvovao organizovanom okruglom stolu jer, kako kaže, on je zbog svojih javno izrečenih stavova na tom skupu bio „persona non grata”.
– Na vratima plave sale su mi službenici lokalne samouprave zabranili da uđem, uz obrazloženje da nisam pozvan i da je moje prisustvo nepoželjno. Ono što su oni nazvali stručnim okruglim stolom nije bilo ništa drugo nego jedan propagandni skup. Podsetio me je na dobra stara socrealistička vremena, kada su se okupljale grupe istomišljenika da pokažu svoje jedinstvo, što dokazuje i prisustvo nekih davno zaboravljanih komunističkih kadrova kojima je bilo povereno vođenje okruglog stola – prokomentarisao je ceo događaj mr Sabo.
On kaže da je prikazivanje idejnih rešenja pozorišnog bloka iz žablje perspektive u centru grada sa „zaštićenim portalom” bilo takođe propagandni trik, jer se tako nije na pravi način moglo videti kako se predloženi projekat uklapa u postojeći arhitektonski ambijent.

---

 

SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA (16): MATIJA MOLCER
Tri ciglane Molcerovih
• U vreme kada je u Subotici nastajala zgrada Narodnog pozorišta, polovinom devetnaestog veka, iz Inđije je pozvan zidar Johan Molzer da napravi stubove Pozorišta i time je sudbina familije do danas ostala vezana za ovaj grad • Svi Molcerovi su se bavili i bave se graditeljstvom, samo se Matija okrenuo umetnosti sledeći talente koji su se prepoznavali i u njegovoj majci

Kompozitor i profesor muzike Matija Molcer rođen je i svoje prve godine života proveo je u ciglani koja se i danas nalazi na Senćanskom putu, preko puta prečistača. Ciglana je nekada pripadala Matijinom dedi po ocu, Karlu, arhitekti i graditelju, i njegovim sinovima Karlu mlađem, Franji i Nandoru.
– U krugu ciglane bila je lepa kuća koja i danas postoji. Na njoj je još uvek ispisana godina nastajanja 1904. U toj zgradi stanovali smo otac Franjo, majka Margita, brat Karlo i ja – priča Matija Molcer o prvim godinama svog detinjstva koje je proveo uz visoke dimnjake ciglane, pa su tako i prvi dečji nestašluci koje je zabeležilo sećanje vezani za ovaj kraj. – Sećam se da su bila dva dimnjaka u ciglani, što je ostalo zabeleženo i na slici iz tog vremena. Jedan od njih je korišćen, a drugi ne. Popeo sam se uz taj dimnjak koji nije korišćen do vrha i izvirio na zaprepašćenje odraslih. Bio sam nestašan dečak pa je tu bilo svakojakih događaja. Jednom sam pao pod led...
U kući u krugu ciglane u kojoj je Matija rođen 1935. godine sa svojom porodicom živeo je prvih pet-šest godina.
– Kada je počela okupacija preselili smo se u grad, verovatno ‘41. godine.
Molcerovi se nakon toga više nisu vratili na porodično ognjište i imanje. Oduzeto im je nakon Drugog svetskog rata. Matija je u to vreme bio dete, i pričama o ciglani, ovoj i drugim koje je su Molcerovi posedovali, u porodici se više nisu bavili, niti se o njima razgovaralo. Sve do pre koju godinu, dok nije počela privatizacija državne imovine kada se na prodaji našla i ciglana na Senćanskom putu. Već su u pripremi bili zakonski propisi o vraćanju imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata (a zakon ni do danas nije donet), znalo se da je ciglana nekada bila privatna i da potomci postoje, a ipak je od strane države prodata. Intervencije i pisma familije nisu pomogle. Koji paradoks, da se prodaje ono što država ima nameru da vrati vlasnicima, ili bar tako nagoveštava.
– Pravovremeno smo obavestili Agenciju za privatizaciju da porodica potražuje imovinu koja je oduzeta od naših predaka. Ništa nije vredelo, ciglana je prodata – kaže Matija Molcer o događanjima koja su se odvijala u isto vreme kada i pripreme za propise prema kojima ta ista imovina treba da bude vraćena vlasnicima. – Odrastao sam u socijalističkom društvenom uređenju i nikada nisam u sebi gajio otpor prema tome što je imovina oduzeta. Smatrao sam da je time narodna, kako smo i učili. Ali sa ovim da je imovina prodata, sa tim se ne slažem. Ovo sada nije pravda.

Priznati građevinci

Za razliku od Matije Molcera koji ceo svoj profesionalni život provodi u umetničkim vodama, u familiji po očevoj liniji svi su se bavili graditeljstvom. Matijin brat po stricu, Aleksandar, koji živi u Zagrebu, takođe je građevinac.
Porodično predanje kaže da je iz familije Molcer, ili ranije Molzer, u Suboticu došao Johan, rođen 1830. godine. Stigao je iz Inđije po pozivu, da izida stubove Narodnog pozorišta, danas prepoznatljivu subotičku znamenitost, neodvojivu od panorame gradskog trga. Ako je pozvan da zida svakako je bio priznati stručnjak, zidar, ali siromašan.
– Doneo je samo drveni sanduk sa alatom i svoje znanje. I tu je ostao - kaže Matija o onome što je čuo od svojih starijih o pradedi Johanu Molzeru koji je proživeo dug životni vek, do 1915. godine.
Matijin deda Karlo, sin Johana i prabake Marije, rođene Kladek, po struci arhitekta- graditelj, bio je uvaženi poslovni čovek u nekadašnjoj Subotici. Gradio je Kersku crkvu, Gimnaziju, crkvu u Bačkoj Topoli... U prvo vreme imao je gvožđaru u ulici Matka Vukovića, a zatim ciglane.
U knjizi „Industrija i industrijalci Subotice (1918–1941) Stevan Mačković beleži da je ciglana „Molcer” (na području „Kera”) osnovana 1898. godine od strane Dragutina (Karla) Molcera i Ferenca Rajhla. Nalazila se na adresi Zapadne ugarnice 418, na površini od 20 jutara. U registru je ubeležena kao ortačko društvo Karolja Molcera i Ferenca Rajhla koje je postojalo do 1904. godine.
Nakon Prvog svetskog rata ciglana radi kao javno trgovačko društvo članova Karla Molcera, dr Mihajla Prokeša i Marije Glid, udove Bernata Glida. „Udruživanje (1930. godine) sa ciglanama Prokeš i Glid i stvaranje firme Molcer Karlo i dr., posledica je tada vladajuće ekonomske krize. Krajem tridesetih godina Molcerovi, Karlo st. i Nandor Molcer otkupili su ciglanu udove Bernata Glida. Karlo Molcer je 1927. godine dobio dozvolu za podizanje sušare za hmelj na prostoru ciglane” – beleži Mačković u knjizi posvećenoj industrijskom razvoju Subotice u prošlosti, napominjući da su sve subotičke ciglane nacionalizovane 1947. godine.
Za ime Molcerovih u prošlosti vezane su tri ciglane od kojih danas postoji samo jedna, na Senćanskom putu, ona u čijem je okruženju rođen naš sagovornik Matija Molcer. Druga ciglana, u „Keru”, radila je i nakon Drugog svetskog rata i srušena je. Matija Molcer se seća da su je u porodici nazivali „starom ciglanom”, jer im je to bila prva. Treća ciglana koja se pominje u istorijatu Molcerovih se nalazila pored senćanske pruge, godinama je bila napuštena i srušena je pre oko dve decenije.

Od detinjstva s muzikom

Deda Karlo je imao dve kćeri, Marišku i Irenu, i tri sina na koje je preneo poslove, Karla mlađeg, Nandora i Franju, Matijinog oca. Karlo mlađi rođen je 1893. godine i živeo je do 1981. godine. U porodici je ostalo zapamćeno da je kao srednjoškolac bio državni prvak u matematici. U roku od dve godine završio je budimpeštanski građevinski fakultet i diplomirao na tri smera, spoljnju i unutrašnju arhitekturu i konstrukciju, a doktorirao na ekonomskim naukama. Projektovao je crkve u Čantaviru, na Kelebiji, Kalvariju i drugo. Pokojni Nandor je bio arhitekta i dugogodišnji profesor subotičke Srednje građevinske škole. Najmlađi Franjo, Matijin otac, rođen 1900. godine, bio je tehnolog po struci. Podigao je fabriku kudelje u ciglani na Senćanskom putu. Nakon što je Molcerovima imovina nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata, Franjo je bio činovnik u opštinskoj službi. Umro je mlad, u 58. godini života.
– I bez majke sam rano ostao, bio sam srednjoškolac. Umrla je 1953. godine, imala je tada 54 godine života. Mama je negovala rodbinske odnose, a kada je ona umrla ja sam nekako ostao bez kontakata sa rodbinom. Godinama sam živeo van Subotice - kaže Matija Molcer, objašnjavajući da o prošlosti svojih ne zna mnogo jer je rano ostao bez roditelja, studirao je u Zagrebu i sam se izdržavao.
Matijina mama Margita bila je Subotičanka, rođena Verešbaranji, a otac joj je bio krčmar.
– Moja majka nije učila visoke škole. Ali je divno svirala klavir i fantastično je slikala. Imala je predivnu tehniku. Samo dve njene slike imam, jedna je autoportret, i još jednu koju je naslikala za devojačkih dana.
Svoje majke Matija se seća kao domaćice koja je imala pune ruke posla.
– Ne bih rekao da smo ikada živeli na visokoj nozi. Majka je u domaćinstvu sve sama radila, čistila, peglala i slikala. Neverovatno šta je sve postizavala.
Iako je otac sa braćom bio sav u preduzetništvu, Matija se ne seća da ga je usmeravao ka graditeljstvu
– Bio je demokratičan. Za one višeg ranga nije mario, a sa običnim ljudima oko sebe je bio prijatelj. Prijatelj sa svima i svi su ga voleli.
Klavir, koji će u neku ruku odrediti Matijin profesionalni put, u kuću se uselio tek posle Drugog svetskog rata, 1945. godine.
– Od ranog detinjstva sam bio zaokupljen muzikom. Bio sam mali kada sam počeo da učim da sviram violinu, a kasnije klavir. Nisam ni bio svestan šta se oko mene događa od te zaokupljenosti muzikom. Mama je posle rata kupila jedan bombardovani klavir u lošem stanju, pa smo se nas dvoje takmičili ko će bolje da svira. Ali nije bila za to da se profesionalno bavim muzikom.
Od ljubavi Matija, ipak, nije mogao pobeći. Koncertni je pijanist, kompozitor, muzički pisac i kritičar, pedagog. Magistrirao je u oblasti muzike i godinama radio u Muzičkoj školi. Svirao je violinu i violu u Subotičkoj filharmoniji, kao i u pozorišnom orkestru. Objavljene su mu mnoge autorske ploče. Nekada je bio i novinar „Mađar Soa”. U njemu kao da su se isprepletale tri umetničke ličnosti, što, u neku ruku, razgraničava i svojim imenima. Matija je kada se bavi muzikom, a pod svojim krštenim imenom Matias slika, ilustruje i bavi se grafikom. Imao je do sada preko dvadeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je svoje i druge knjige. A Maćaš je u oblasti literature. Pesnik je, dramski pisac i prevodilac, takođe i pozorišni kritičar. Objavio je nekoliko knjiga poezije. Piše na nemačkom, engleskom, francuskom, srpskom, hrvatskom, romskom i mađarskom.