SVETA ANA SE SMATRA NAJSTARIJIM TAVANKUTSKIM KRAJEM IZ KOJEG JE POTEKLO CELO JEDNO SELO
I KAD ODLAZE, LJUDI JOJ SE VRAĆAJU
• Meštani neće ni da čuju za asfaltiranje šorova jer strahuju da bi im beton zauvek oduzeo mir i seosku idilu na koju su toliko ponosni

Neverovatno je koliko čovek ume da se veže za zemlju i rodni kraj, a da tako snažna veza zaista postoji dokaz su meštani Svete Ane u Gornjem Tavankutu koji sa toliko ljubavi pričaju o ovom mestašcu da vam ne preostaje ništa drugo, nego da ga i vi sami – naprosto zavolite. U strahu da ne naruše seosku idilu, žitelji Svete Ane vrlo su obazrivi u svojim željama, i za razliku od drugih, jedni su od retkih koji pred svojim kućama ne žele asfaltirane ulice čime bi se u ove ušuškane šorove zauvek nastanili buka i prašina.
– Ma, kakav asfalt, šta će nama to. Samo pogledajte kako je ovo selo lepo, tokom cele godine. Pa šta ako se zimi kola zaglave u blato, to nije razlog da se odmah odreknemo onoga na čemu nam svi zavide! Nije pesak ni tako loš, brzo upije i kišu i sneg, a i deca su bezbednija dok nema gustog saobraćaja – ubeđuje nas Branko Kaćmarski koji se nedavno uselio u novoizgrađenu porodičnu kuću koja je podignuta uz objekat u kome su živeli njegovi baba i deda.
– Dok su drugi odlazili, a mladih je iz godine u godinu sve manje, bio sam sve odlučniji u odluci da ostanem tu gde su i moji preci proveli životni vek. Tu sam i zbog dvojice sinova koji u selu imaju svu slobodu, često se zaigraju, pa odu do dola i kanala... Škola im je blizu, na kilometar odavde, ali primećuju i oni da je dece sve manje. Eto, kad su krenuli u prvi razred bilo je 17, a sada tek desetak đaka – primerom potvrđuje Branko, inače radnik „Medoprodukta” koji slobodno vreme najčešće provodi u porodičnom voćnjaku nadomak kuće.
Predstavnik starije generacije, Stipan Prćić koji će za koji dan navršiti 74 leta, detinjstvo i mladost provedene na Svetoj Ani pamti samo po lepom. Kao đak, išao je naizmenično u dve škole, zavisno dali je bio mir ili se u svetu vodio rat.
– Iako se jedna škola nalazila preko puta kuće, u nju sam išao tek tri godine za vreme Drugog svetskog rata, a pre i posle toga u Zlatnu školu u Vuković kraju. Ljudi je bilo daleko više, kao i dece, u svakoj kući najmanje njih četvoro ili petoro, samo Burgerovi su imali osmoro dece. Ni samaca nije bilo na kilometar odavde, ali nas ima danas, pa i ja sam jedan od njih. Zbog čega se nisam ženio, ipak ne bih rekao za novine – namiguje raspoloženi starac i o prošlosti sela kaže:
– Mesto je dobilo ime po Svetoj Ani koja se, po svedočenju neke dece, ukazala iznad jame sa vodom. Najpre je, u njenu čast, izgrađena jedna manja kapela u koju je sa oltarom moglo stati dvoje ljudi. Kasnije je, zahvaljujući izvesnom gazda Mati iz Vuković kraja, podignuta redovna kapela koja i danas predstavlja najlepši objekat u selu. Ljudi je sa puno pažnje održavaju i neguju, u šta može da se uveri ko god ovuda prođe. Čak su i pojedini meštani povremeno sadili drvo po drvo i tako sada na tom mestu imamo izuzetno ugodan ambijent.
Njegova susetka Manda Benčik podseća da se od tada svake nedelje i blagdanima u kapeli održavaju mise, a svake prve nedelje nakon 26. jula, na Svetoj Ani se slavi najveći seoski praznik. Proštenje je prilika da se u selo, makar na jedan dan, vrate njegovi kadgošnji stanovnici sa svojim naslednicima.
– Ni ne možete zamisliti koliko je tu nekada sveta bilo, pa ovo sada nije ni 10 posto – žalosno konstatuje Pajo Horvat. – Nije laž ako vam kažem da je na Svetoj Ani nekada bilo više mladih nego starih, eto, i u našoj porodici je bilo petoro dece. Ja sada imam dva sina, jedan je ostao, a drugi otišao za grad. Tušta je napuštenih kuća u selu, više nema ni ko da ih nasledi, pa se sruše same od sebe. A velika je šteta...
Za razliku od svojih vršnjaka, koji su o rodnom selu saznavali iz kazivanja svojih predaka, Pajo je kao dete, veli, najviše priča čuo od svoga učitelja Višeslava Omahema.
– On nam je ispričao kako su se nekada pašnjaci protezali sve do obližnjeg Vuković kraja. U vreme kada se gradila Gradska kuća, pošto nije bilo dovoljno novaca, vlasti su se dosetile da isparcelišu sav taj pašnjak i onda prodavali po pola lanaca ljudima da grade kuće. Tako je selo postalo rasejano – prepričava Pajo Horvat koji je kao mladić, pre nego što je oženio curu iz komšiluka, za razliku od današnje omladine mogao da bira kuda će u momčenje, a glavna relacija je bila između Pićušove sale i jedne kuće u Galić kraju koje više nema.
Manda Benčik objašnjava da na Svetoj Ani nikada nije bilo ulica sa nazivima, već je selo bilo podeljeno po krajevima, što je bilo dovoljno za meštane:
– Ni danas nemamo ulice, nego nam se kao mesto stanovanja navode Tavankutski salaši. Selo, dakle, nije podeljeno na ulice, nego po krajevima, pa tako imamo Vermešov kraj, zatim Budanov, Lebovićev, Galićov, Hajnogin, pa čak i Keceljin i Bisni kraj, kao i Ševinu ćošu. Tako ako nekoga tražite, morate znati iz kog je kraja – opominje nas žena.
Jedan od starosedelaca je i Branko Horvat koji je, po sopstvenom priznanju, čvrsto vezan za rodni kraj. Priliku da ode za grad često je imao i – vrlo namerno je propuštao.
– Selo je ono što čovek treba da nosi sa sobom i da ga čuva. Još sam davno odlučio da nikada neću ići sa sela, jer sam verovao da ako nešto jako želiš postići, svejedno ti je da li si ovde ili u varoši, iako grad puno toga nosi, počev od zabave do načina života. Katastrofa svih seoskih sredina je što sve više ljudi odlazi. Gornji Tavankut, gde se nalazi i Sveta Ana kao njegov najstariji deo, početkom XX stoleća je brojao 8.200 stanovnika. Nakon Drugog svetskog rata Tavankut se naglo počeo prazniti jer je industrijalizacija, o kojoj su jedni čitali, a drugi je doživeli, ispraznila selo. Danas nas ima svega nekih dve hiljade!
Prizvodnju jabuka tokom proteklih decenija porodica Horvat je uspešno razvila i, mada mu se ćerka opredelila za život u gradu, Branko ne strahuje za sutra i porodični posao:
– Ćerka je završila agronomiju i najvažnije je da imamo proces kontinuiteta. Iako su moji unuci još mali, uzdam se u njih da će jednog dana nastaviti tamo gde smo mi počeli i sve svoje uložili – iskren je Branko Horvat koji očekuje da će se slika o selu u budućnosti promeniti na bolje. M. R.

PARALELNO SA DVA ROTARI KLUBA, U NAŠEM GRADU FUNKCIONIŠE I ROTARI „PODMLADAK” — ROTARAKT KLUB SUBOTICA
ŠTA MOŽEŠ DA UČINIŠ ZA DRUGE?

„Da li si i ti mladi stručnjak koji bi mogao da unapredi društvo? Da li bi se radovao mogućnosti da proširiš svoj krug prijatelja, kako ovde, tako i širom sveta? Da li tražiš pravi put profesionalnog usavršavanja i napredovanja u karijeri? Ako je tvoj odgovor DA, onda ti je mesto u Rataraktu!” — piše, između ostalog, na zvaničnoj veb prezentaciji (www.rotaract2480.com) Rotarakt (Rotaract) kluba Subotica, koji postoji od 1999. godine (s tim da su osnivači održavali susrete već od 1998. godine, kada je Subotički Rotari klub, pod čijem pokroviteljstvom Rotarakt klub funkcioniše, reosnivan) i broji tridesetak članova. U ovoj rotari godini (koja traje od juna do jula), predsednik je mlada Subotičanka Angela Tot, student marketinga na Ekonomskom fakultetu u Subotici, koja kaže:
– Kao i svuda u svetu, Rotarakt klub čine mladi i sposobni ljudi između 18 i 30 godina, koji su odgovorni građani, neguju visokoetičke standarde u poslu i promovišu razumevanje i mir u svetu. Od početka rada subotičkog Rotarakt kluba, članovi su organizovali razne aktivnosti kako bi pomogli onima kojima je to potrebno, susrete mladih i zabave. Krajem prošle godine smo u Gimnaziji „Svetozar Marković” organizovali subjektivno savetovanje o fakultetima i univerzitetima, čiji je cilj bio da srednjoškolci dođu do informacija kojih nema na sajtovima. Nedavno smo stanovnicima u Drljanima (selo između Bačke Topole i Brazilije) poklonili TV i DVD plejer. Redovno posećujemo i razmenjujemo iskustva sa članovima rotarakt klubova u Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu... kao i sa klubovima u Mađarskoj.
Zahvaljujući upravo tom povezivanju članova, subotički „roataraktovci” su u Segedinu prisustvovali simulaciji saobraćajne nesreće, koju danas, u saradnji sa Crvenim krstom, organizuju i u Subotici. Subotički Rotarakt klub tradicionalno učestvuje i u akciji Berbanski dani, Rotari kluba Subotica. Nisu zapostavljena ni kulturna dešavanja, predavanja i radionice za članove i širu javnost. Obrađuju se teme iz oblasti ekonomije, građevine, arhitekture, psihologije i drugih nauka. Kako se postaje član Rotarakta?
– Uglavnom po pozivu nekog od postojećih članova. Potrebno je da ta osoba bude otvorena, spremna da uči, da pomaže drugima, a da pri tom voli da se druži. Sastanke održavamo petkom – dodaje Angela. T. M.