Peti parkić na Zvezdari u Beogradu do prošle nedelje bio je važan samo stanarima iz okolnih zgrada. I to toliko važan da su uspeli da zbog parka alarmiraju javnost cele zemlje, kada su u pola pet izjutra zaustavili i policajce i bagere koji su trebali da prekopaju park za novi poslovni centar.
Pravnici kažu da je zakon na strani investitora, i da gradjani nisu imali pravo da zaustave tešku mehanizaciju, ali oni to jesu učinili i ako ovoga puta dugoročno i nisu uspeli, ono što je izvesno je da će se zbog bure koja se tim povodom podigla, svaki sledeći put urbanisti staviti prst na čelo da li mogu da dozvole da baš svugde „niču” interesi vlasnika kapitala ili ponekad treba čuti i interese grada i stanara.
Nije uputno preporučivati ovakve oblike građanske neposlušnosti, ali podsećanja radi i u Subotici je pre nekoliko meseci grupa stanara sa Prozivke pokušala da protestuje zbog novog objekta stišnjenog između zgrada jer im se oduzima i ono malo slobodnog prostora. Ove sedmice stanari iz Petrinjske, najstarijeg bloka višespratnica u gradu, zaputili su se do kabineta predsednika Skupštine kako bi gradskim vlastima poručili da su oni svih proteklih godina bili zadovoljni nazivom svoje ulice i da nisu spremni da iz svojih kućnih budžeta plaćaju promenu adrese koju su im namenili političari. Još pre dve godine, Skupština opština promenila je nazive nekoliko desetina gradskih ulica, pa je tako i decenijama Petrinjska tokom jednog skupštinskog zasedanja postala Mihalja Babiča, a opštinske službe su iz nekolikog razloga odlučile da tu promenu primene na komunalnim računima od prošlog meseca.
Uzmičući pred nezadovoljnim građanima, predstavnici lokalne vlasti su im obećali da će njihov zahtev da zadrže stari naziv ulice uvrstiti na skupštinsko zasedanje, a iz pojedinih izjava datih povodom ovog slučaja dalo se zaključiti da su promene naziva ulica bile izraz partijske isključivosti.
Sigurno će takvih promena biti još, kao i silom umetnutih poslovnih prostora po želji investitora. Ipak, možda neki naredni put svoje partijske, političke ili nacionalne apetite predstavnici lokalne vlasti uspeju da zadrže pod kontrolom, upravo respektujući ovakvu mogućnost da se građani otvoreno i javno pobune protiv njihovih odluka. Jer, u mnogim slučajevima promena naziva ulica nije imala opravdanje i njihov jedini rezultat jeste komplikovanje života gradjana i ostvarivanje navodne političke „prednosti” u broju „naših” u odnosu na „njihove” ulice. U takvoj situaciji malo građanske neposlušnosti jedini je odušak koji nezadovoljni Subotičani mogu sebi da dozvole. A.I.

PRIMER MOĆNIMA
Valter ego

Ukoliko se – ponukan pozivom gradonačelnika Geze Kučere u ponedeljak na brifingu – neko javi sa istim predlogom kao i potpisnik ovog teksta za dodelu ovogodišnjih zvanja i priznanja „Počasni građanin” i „Pro urbe”, biće to posao savesti za komisiju koja daje konačne odluke.
Reč je, naime, o vlasniku „Five” Rudolfu Valteru koji u Subotici gradi hotelsko-poslovni kompleks „Galerija” i koji je upravo zbog toga neretko predmet napada pojedinih krugova iz redova arhitekata i urbanista. Buduća „Galerija”, po njima, svojom veličinom i materijalom grubo narušava (naj)uže gradsko jezgro, isto ono koje vrvi staklom i betonom i bajkovitim neukusom u vidu tornjeva na vrhovima. Isto ono koje vrvi i udžericama u Prvomajskoj, „Gomborskom” i sličnim sokacima. U celom tom nokturnu mesta nema ni za jednu notu koja bi melodiju učinila za nijansu optimističnijom, a kojoj pokriće daje činjenica da je Rudolf Valter jedan od retkih pustolova koji se usudio doći u ovaj grad i ulagati u interesu od kojega će koristi imati i naši sugrađani u vidu novih radnih mesta o kojima toliko pevaju sve političke strukture na sednicama Skupštine opštine.
Drugi je, međutim, razlog zbog čega je Rudolf Valter zaslužio da se 1. septembra nađe među laureatima. Za svega nekoliko godina, koliko je u našoj varoši, ovaj osamdesetdvogodišnji čovek pokazao je osobinu koju nemaju mnogi domaći bogataši: razumevanje za one koji nemaju. U podugom spisku takvih Rudolf Valter opredelio se da pomaže subotičkom zdravstvu, bilo u vidu novčane pomoći za nabavku lekova, bilo kroz finansiranje popravka kola hitne pomoći ili u vidu kupovine frižidera za potrebe transfuzije u subotičkoj bolnici. U međuvremenu, kako svedoci tvrde, u trenucima predprazničkih ugođaja Rudolf Valter deli hiljadarke onima za koje oceni da nemaju ni za „nasuvo”, a kamoli za ribu.
Za veoma kratko vreme takvim se pristupom životu nametnuo kao valter ego domaćim vlasnicima ulica u centru grada, kombinata u očaju i svim ostalim koji se dolinom snobova ograđuju od kućica u smeću, dajući ujedno i skroman doprinos rušenju filozofije palanke. Zbog koje pomenuta komisija nije prepoznala Konstantinovićevu vrednost ili Bogdanov značaj. Z. R.