ULOGA SINDIKATA U ZAŠTITI PRAVA ZAPOSLENIH OD SAMOVOLJE
POSLODAVACA
U strahu su male moći
• Od nekadašnje brige oko zimnice, ogreva i odmarališta
ostale samo nostalgičnohvalisave priče, a današnjica sindikate
naterala da krenu putem zamene simboličke za ulogu zbog
koje i postoje: zaštite interesa zaposlenih • I potpredsednik
Samostalnog sindikata u Opštini Subotica Ištvan Huđi i
regionalni poverenik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost”
Čaba Mark ističu da aktuelni Zakon o radu favorizuje poslodavca
na štetu zaposlenog
Piše:
Zlatko Romić
U
vreme kada su se zimnica i ogrev redovno nabavljali preko
sindikata do nezainteresovanih ušiju naših radnika jedva
da su i dopirale vesti o štrajkovima njihovih kolega na
trulom Zapadu. Letujući na rate u sindikalnim odmaralištima
nisu ni pomišljali o obustavama rada za koje ni zakonske
zabrane nisu bile potrebne. Bilo je to vreme opšteg blagostanja
u kom je socijalizam svakom čoveku određivao potrebnu
meru.
U međuvremenu od uobičajenih odlazaka u Segedin na večeru
i provod ostala su još samo isprazna nostalgičnohvalisava
prepričavanja; sindikalnih zimnica i ogreva sve je manje,
a sva jadranska odmarališta nalaze se u inostranstvu.
U takvoj situaciji i naši su se radnici počeli sučeljavati
s problemima svojih kolega od pre nekoliko decenija, a
razgranati sindikati krenuli su na put zamene simboličke
za ulogu zbog koje i postoje: zaštite interesa radnika.
Kako ih štite, to najbolje znaju sami zaposleni, a dokle
se u tome stiglo, tj. jesmo li na putovanju za kapitalizam,
kao društvo, zastali u feudalizmu odgovore su nam pokušali
dati predstavnici dva sindikata koji deluju na teritoriji
naše opštine.
Avantura
s predumišljajem
Potpredsednik
Samostalnog sindikata u Subotici i predsedavajući Socijalnoekonomskog
saveta u Opštini Ištvan Huđi kaže da ovaj sindikat broji
oko 15.000 članova i da se svaki nastali problem mora
analizirati pojedinačno, s obzirom na njihovu raznovrsnost
zbog velikog broja firmi. Ipak, opisujući uobičajeni postupak
Ištvan Huđi kaže da je prvo potrebno da ih sami radnici
ili sindikalni predstavnici obaveste o problemu nakon
čega pravna i ekonomske služba, kao i predsednik Samostalnog
sindikata i on sam razmotre na koji način da se obrate
nadležnim institucijama.
– Prvo pokušavamo da vidimo da li postoji mogućnost dogovora
u spornoj firmi zbog bilo kojeg problema privatizacije,
nepoštovanja kolektivnog ugovora ili Zakona o radu i tek
posle tih razgovora i dopisa, ukoliko se ne možemo dogovoriti,
obraćamo se inspekciji rada i drugim nadležnim institucijama.
Taj problem istovremeno predstavljamo i u medijima, gde
p(r)ozivamo te ljude da sednu za pregovarački stol i da
uvide svoju grešku. Kada se sve te mogućnosti iscrpe,
obraćamo se Opštinskom sudu sa tužbom, a jedan od oblika
završetaka naših akcija je i štrajk, naravno ukoliko u
preduzeću postoji većina ljudi koji to žele – objašnjava
Ištvan Huđi, podsećajući na nedavni štrajk upozorenja
(u trajanju od sat vremena) u „Mladosti” koji je nakon
nekoliko dana rezultirao isplatom jedne zaostale zarade.
Minimumi
u zakonu
Objašnjavajući
pojedine delove vezane za Zakon o radu, a kojima
nije zadovoljan Čaba Mark kaže:
– U Zakonu o radu dati su samo minimumi kada su
u pitanju isplate ili broj dana godišnjeg odmora.
Zbog toga da bi zaposleni povećavali te minimume
i u novčanim iznosima, a i danima godišnjeg odmora
ne postoji drugi način nego da se zaposleni učlane
u sindikate i prave kolektivne ugovore koji će povećati
njihova prava. U prilog tome mogu reći da na sudu
dobijamo 99 posto slučajeva, ali, naravno, tek pošto
naša advokatska služba sagleda problem i proceni
ima li zakonskih osnova za pokretanje postupka.
Na
šta se troši članarina
Mesečna
članarina u UGS-u „Nezavisnost” iznosi 0,7 posto
od bruto ili 1 posto od neto zarade, a sredstva
se raspoređuju na sledeći način: odboru poverenika
u samom preduzeću ostaje 35 posto, 44 posto granskom
sindikatu, a 21 posto ide centrali UGS-a u Beogradu.
– Moja naknada za ovo što radim u UGS-u „Nezavisnost”
je mesečno 6.000 dinara. Znači, zaposlen sam u „Hemosu”
od 6 do 14, a nakon toga dolazim u kancelariju na
IV spratu Otvorenog univerziteta i radim kad i koliko
treba – kaže Čaba Mark.
U Samostalnom sindikatu mesečna članarina iznosi
1 posto od neto zarade zaposlenog. Od tih 1 posto,
0,5 ostaje sindikalnoj organizaciji u preduzeću,
a preostalih 0,5 posto dele se na tri strane: 0,3
na Opštinsko veće sindikata, 0,1 Pokrajinsko veće
i 0,1 Savez sindikata Srbije, tj. granski sindikati.
– Otkad sam pre 4–5 godina ovde sredstva se isključivo
troše za sindikalne aktivnosti, imamo odvojeno za
štrajk, za edukaciju, troškove puta. Osim toga,
puno se ulaže i u kompjutersku opremu kako bismo
i sami imali što više znanja da zaštitimo naše članstvo
– kaže Ištvan Huđi.
|
Jedan od najvećih izvora njegovog nezadovoljstva kada
je reč o zakonskim rešenjima koja regulišu odnos poslodavca
i zaposlenog tiče se načina rada Agencije za privatizaciju
za koju sagovornik kaže da ne može razumeti zbog čega
uvek favorizuje kupca, bez obzira što potpiše a zatim
ne poštuje kupoprodajni ugovor.
– Mogu razumeti da je to državna kasa i da se ona puni
i od novca ljudi koji primaju plate. Ali, ovde je reč
o tome da ljudi ne primaju plate, da se u budžet ne uplaćuju
sredstva i da ljudi dolaze na rub egzistencije. Dakle,
ako neko ne poštuje kupoprodajni ugovor, apsolutno sa
njim ne bi trebalo ni razgovarati nego jednostavno raskinuti
ugovor, jer na to Agencija i po zakonu ima pravo. Međutim,
ona uvek ostavi neki naknadni rok i protokom vremena to
preduzeće ide dalje prema ponoru što dovodi do potpunog
gubljenja vere zaposlenih i u državu i u vlast – kaže
Ištvan Huđi.
Odgovarajući na pitanje koliko su sami radnici upoznati
sa svojim pravima i koliko zbog toga i sami (s)nose deo
krivice za svoj položaj sagovornik kaže „kako ko”.
– Ko iole nešto želi naučiti o radu sindikata puno toga
mora raditi, ali i učiti; kako mi tako i radnici. Svakodnevno
saznajemo novine i razmišljamo o načinu na koji nešto
treba uraditi, ali generalno treba sa ljudima puno raditi.
Veliki je problem i u tome što većina ljudi koji rade
na pijaci ili u „str” radnjama jednostavno ni ne znaju
kakav su ugovor o radu potpisali, pa čak ima i takvih
slučajeva da ne znaju jesu li potpisali da su primljeni
na određeno ili neodređeno vreme, a ne da znaju o tome
uplaćuje li poslodavac doprinose ili ne. Tek kada nekoliko
meseci ne dobiju platu, ulaze u problem „šta sam ja to
potpisao?” i onda se sve to otaljava do suda i na sudu.
Zato je bolje da znate na čemu ste čim počnete raditi:
na osnovu čega primate platu, kad i koliko, koliki su
vam putni troškovi, regres i sve ostale prinadležnosti
koje vam po zakonu pripadaju nego se upuštati u avanturu
– nastavlja sagovornik.
Gomila
u šaci
Sudovi
su takođe priča za sebe. Ištvan Huđi kaže da su nekada
sudovi udruženog rada pokazivali daleko veću efikasnost
u rešavanjima sporova, dok je danas, iako Zakon o radu
predviđa maksimum šest meseci za donošenje presude, praksa
daleko gora. Kao jedan od retkih pozitivnih primera sudske
i sindikalne efikasnosti navodi svojevremeni slučaj vraćanja
radnikasindikalnih predstavnika u „Bratstvu” za manje
od pola godine, ali se zato mnogi drugi slučajevi, poput
„Zorke” (gde Agencija za privatizaciju odugovlači sa overom
dokumenata za prodaju) godinama vuku po ladicama.
|
„Severove”
plate i izostanak štrajka
 Na
pitanje zbog čega Samostalni sindikat nije iskoristio
svoje zakonsko pravo da pozove zaposlene na štrajk
zbog desetodnevnog kašnjenja plate u „Severu” Ištvan
Huđi kaže:
– S naše strane u roku od nekoliko dana to je prijavljeno
inspekciji rada, koja nadzire isplatu zarada u „Severu”
pošto je kasnila, ali i stvari oko prekovremenog
rada, rada Omladinske zadruge, nepoštovanja radno-pravnog
odnosa u livnici „Čoka” gde ljudi ne mogu koristiti
godišnji odmor. Na osnovu svega toga napravili smo
i dopis direktoru „Severa” Paulu Platzeru, a nakon
našeg razgovora, gde sam mu izneo navedene probleme,
dogovorili smo se da se nađemo za dve-tri nedelje
da vidimo šta je ono što smo prijavili a nije ispravljeno.
Sledeće što ćemo uraditi je da tražimo mišljenje
Ministarstva za rad i zapošljavanje da vidimo da
li ti ljudi koji su proglaš eni
tehnološkim viškom imaju pravo na 200 evra otpremnine
ili 80–90, koliko su dobijali. Takođe, u razgovoru
sa zamenikom generalnog direktora Savom Mitrovićem
i šefom kadrovske službe Andrašem Kičijem rekli
smo da se ne slažemo s kriterijumima otpuštanja
radnika, jer mislimo da je bilo osvete šefova prema
svojim ljudima.
Odgovarajući na isto pitanje Čaba Mark postavlja
pitanje da li je štrajka bilo u vreme kada je Josip
Krajninger bio direktor „Severa” i da li su radnici
dobijali regres.
– Koliko znam, sada ugovaraju neki regres za zaostale
godine iz 2003. ili 2004. Meni je malo čudno da
nakon četiri godine dolazi do bunta, a ne pre četiri
godine. Prema mojim informacijama, Agencija za privatizaciju
je imala interni dogovor ili čak i potpisani sporazum
na nekih 1.000.000 eura koje je „Sever” bio dužan
platiti državi. Prema istim informacijama, bio je
dogovor da se taj novac sa računa „Severa” skine
1. aprila, ali je naša postojeća-nepostojeća Vlada
početkom marta skinula sa računa i zbog toga su
plate kasnile.
|
– Što se tiče Trgovinskog suda, mislim da je tu došlo
do određenog napretka u našoj saradnji. Tako smo imali
nekoliko konkretnih slučajeva kao što je d. p. „Pereš”,
gde je ljudima preko Fonda solidarnosti isplaćena kakva-takva
nadoknada zbog toga što nisu primali platu pre stečaja.
Prošlog petka „Zorka trgovina” je otišla u stečaj i ti
ljudi će sada ostvarivati svoja prava: i za zdravstvo
i za naknadu za nezaposlena lica i kasnije od Fonda solidarnosti
– kaže Ištvan Huđi.
Na pitanje ima li Samostalni sindikat članova među zaposlenima
u malim firmama (buticima, prodavnicama, trgovinskim kućama...),
gde je uobičajena praksa da radnici dobijaju iznose i
ispod 10.000 dinara, a ostatak se nadoknađuje u „kešu”
(za šta se ne plaćaju doprinosi) sagovornik kaže da za
sve poslodavce koji ne rade po zakonu sindikat predstavlja
opasnost, a ne kao glas vlastite savesti.
– Čuo sam šta sve ima, na primer, u „Ziperu”. Ali, kada
vi nekoga držite po dva ili tri meseca i stalno mu zaposlenje
produžavate na taj način vi ga istovremeno držite i u
šaci zbog dvadesetak hiljada ljudi koji se nalaze na tržištu
rada. Naravno, da se takav radnik ne sme učlaniti u sindikat,
jer se boji za svoju egzistenciju – tvrdi sagovornik.
Sindikat zbog toga, kaže, mora izrasti u ozbiljnu instituciju
koja će se nametnuti društvu ne samo u oblastima neposredne
zaštite svojih članova nego i kada je reč o pitanjima
koji se tiču velikog broja ljudi. Kao primer za to Ištvan
Huđi navodi odluke o poskupljenjima vode ili grejanja,
jer se to tiče džepova svih građana. Međutim, taj će put,
kao i odagnavanje straha kod zaposlenih, kod nas ići dugo
i teško.
Primena
fizičkog zakona
Regionalni
poverenik Ujedinjenog granskog sinadikata „Nezavisnost”
Čaba Mark nalazi se na čelu oko 4.500 članova u Opštini
i kaže da njihova prava štite na svaki način koji zakon
dozvoljava.
– Odmah moram reći da nismo zadovoljni Zakonom o radu,
jer daje široka ovlašćenja poslodavcu, a zaposlenima su
znatno umanjena u odnosu na dosadašnja. To je u pojedinim
slučajevima rezultiralo nasilnim ponašanjem direktora
koji je pred 50–60 prisutnih ljudi fizički nasrnuo na
predstavnika našeg sindikata, i to na ženu, za šta postoji
i službena prijava u SUP-u – kaže Čaba Mark.
S obzirom da se protiv preduzeća u kom je dotični direktor
spomenut vodi 82–83 sudska postupka (!) sagovornik nije
želeo otkrivati njegov identitet, najavivši na tu temu
posebnu konferenciju za novinare za mesec-mesec i po kada
se ovaj postupak završi. S tim u vezi, on kaže da su u
jednom drugom preduzeću članovi „Nezavisnosti” bili pojedinačno
zvani na razgovor kod direktora i direktorice da se ponovo
izjasne žele li biti članovi ovog sindikata, a na pitanje
u kom Čaba Mark odgovara da će oni sami znati na koga
i šta se odnosi.
Pojašnjavajući ono čime nije zadovoljan kada je reč o
zakonskim rešenjima sagovornik kaže da se to pre svega
odnosi na otpremnine. Kako navodi, poslodavci se po pravilu
drže zakonskog minimuma isplate u slučajevima pojave tehnoloških
viškova. Sličnu ocenu on iznosi i u vezi sa regresima
i toplim obrocima:
– U pojedinim preduzećima imamo situaciju da poslodavac
zaposlenima daje 10 dinara na dan, što je sramota. Ne
kažem da su svi takvi, ali mogu spomenuti „Freš kompani”,
koju je sada preuzela „Koka kola”, gde je potpisan novi
kolektivni ugovor, kao i u „Si end Si kompaniji”. Ljudi
su počeli dobijati platu preko banaka, što smatramo uspehom,
jer do sada to nije bio slučaj. Ovo govorim zbog toga
što je naš odnos s navedenim preduzećima bolji u odnosu
na javna komunalna ili druga „domaća” preduzeća, gde se
potpisani dogovor krši odmah nakon što zatvorim vrata.
U već pomenutim slučajevima malih firmi, gde se deo plate
isplaćuje po zakonu, a deo na crno Čaba Mark kaže da je
tu, ne samo sindikalni, nego generalno društveni najveći
problem strah ljudi:
– Jednostavno, teško je naći jednog čoveka koji je spreman
da se žrtvuje i da se bavi sindikalnim delovanjem. Ja
ne mogu otići u malu firmu i reći ko sam i pozvati zaposlene
da se učlane. Ljudi znaju za nas i mogu nam se javiti,
a da vlasnik ili direktor to uopšte ne mora znati. Dosta
je da kod nas potpišu pristupnicu i mi ćemo ih zastupati
pred svim organima gde je god potrebno. Ali, iako im se
u velikom broju krše prava, zaposleni se plaše. I pored
toga, ljudi moraju shvatiti da se tome jednom mora stati
na kraj i da se niko drugi neće izboriti za njihova prava
sem jakog sindikata. Mi smo se nadali da će represije
posle 5. oktobra nestati, ali, evo, i 2007. to se nastavlja.
Mentalitet
očekivanja
I
on, kao i Ištvan Huđi, kaže da je razlog tome što su poslodavci
svesni da je na tržištu rada veliki broj nezaposlenih
i da zbog toga ljude mogu držati u stalnom strahu. S tim
u vezi, on navodi da je upravo iz sindikata „Nezavisnost”
u poslednjih 6–7 godina puno njihovih predstavnika („Sigma”,
„Pionir”, „Sever”...) dobilo otkaz, ali i da su svi –
uglavnom nakon godinu i više dana – vraćeni na posao,
dok su u „Novoj brazdi” do privatizacije članovi „Nezavisnosti”
bili pod konstantnim pritiskom zbog čega se postupci još
i sada povlače po sudovima.
I pored spomenutih rezultata nije nikakva tajna da su
mnogi radnici napustili sindikat u kom su bili, a ni među
samim članovima ne manjka onih koji ne veruju da ovaj
ili onaj sindikat mogu bilo šta značajnije učiniti kada
je u pitanju zaštita njihovih prava. O tome regionalni
poverenik UGS-a „Nezavisnost” kaže da je sindikat „kao
i roba”, tj. da se može bez prisile birati. Kao primer
da se „ipak može nešto učinit” Čaba Mark navodi da je
od petorice članova „Nezavisnosti” koji su otpušteni iz
„Severa”, nakon reakcije sindikata, dvojica njih vraćeni
na posao.
– Generalno gledajući, mnogo se očekuje od sindikata.
Ljudi moraju shvatiti da to više nije nabavka ulja, brašna
ili šećera, a to je u velikoj meri i dalje deo našeg mentaliteta
– kaže Čaba Mark.
U celoj priči ni uloga lokalne samouprave nije beznačajna.
Iako se direktno ne može uplitati u odnose između poslodavaca
i zaposlenih, posredno svakako može stvarati uslove za
njihovo poboljšanje. Konačno, i sama funkcija gradskog
menadžera zamišljena je tako da on (u ovom slučaju Dušan
Guslov) svojim aktivnostima privuče investitore (a time
i kapital i nova radna mesta) u ovu sredinu, a nedavni
primer pokušaja gradonačelnika Geze Kučere da pomiri i
zadovolji interese poljoprivrednika i kombinata direktno
je povezan i sa promenom socijalne slike u Opštini. Čaba
Mark o tome kaže:
– Mnogima se možda to neće svideti, a možda to ne bih
trebao reći baš ja, ali lokalna samouprava treba doneti
takva rešenja i podzakonske akte kojim bi se Opštini i
gradu omogućilo da se privuku investitori. Što se mene
lično tiče, to nije dovoljno, jer, osim „Lohera” i „Mlekare”
koji rade i zapošljavaju naše ljude, ja ne vidim novih
vlasnika kapitala koji su došli i uložili dosta novca
da se otvaraju nova radna mesta. To je u domenu i države,
ali i lokalne samouprave i to još ni izbliza nije iskorišteno
koliko bi moglo biti. To, naravno, ne zavisi od jednog
čoveka nego od svih onih koji su dobili poverenje od građana
Subotice da odlučuju o njenoj sudbini. Mi kao sindikati
želimo biti partneri i sa poslodavcima i sa lokalnom samoupravom,
ali to baš nije čest slučaj.
VOJIN ĐORĐEVIĆ, PRVI ČOVEK „SI&SI GRUPE”, NAGLAŠAVA
DA JE NJEGOVOJ KOMPANIJI STRATEŠKI PARTNER POTREBAN, ALI
NE – PO SVAKU CENU
NE SMEMO I NEĆEMO POGREŠITI
• „Ulazimo u neku novu priču koja je opet teška i složena,
a tu su i mnogi igrači, novi likovi, internacionalne kompanije...
Nije naivno. Jer jedna je stvar nešto napraviti i prodavati
u Srbiji, a druga dogovarati se i pričati sa svetskim
ajkulama”
Do
kraja aprila znaće se da li je Kompanija „Si & Si”
dobila novog strateškog partnera, ili su čelni ljudi Kompanije
od parterstva – odustali. Po rečima Vojina Đorđevića,
prvog čoveka Kompanije, postoji spremnost da se proda
određeni procenat u nekom od nezavisnih preduzeća. Iz
sledećeg razloga:
– Samo radi toga da bi mogli bolje i dalje da investiramo
u naše brendove i osvajanje svetskog tržišta! Ukoliko
nađemo pravog partnera, mi smo spremni da probamo 30 posto
u nekom od naših nezavisnih preduzeća koja posluju u okviru
„Si & Si” grupe. Možda i „Gorki list”, možda i pogon
alkoholih pića i marmelada... Kažemo maksimalno 30 posto
zato što želimo da zadržimo kontrolu, i da kada kažem
pravi partner, tu mislim ne samo na onog ko ima novac,
nego sa nama može da podeli i našu viziju i osnovnu ideju
– želju da investiramo u dalji razvoj brenda i tržišta.
Postoje partneri koji samo žele da ulože novac i da što
pre taj novac vrate! Oni neće da investiraju, i to bi
bilo suprotno našim težnjama i našoj viziji da osvajamo
svetsko tržište. A bez dodatnih ulaganja se svet ne može
osvojiti.
Kako saznajemo, najveći broj potencijalnih partera zainteresovan
je za „Vodu Voda”, što nije slučajno:
– Vode ovakvog kvaliteta, koja se puni direktno na izvoru,
nema puno u svetu. Imamo najviše sertifikate o kvalitetu,
izvore velikog potencijala, poseban dizajn ambalaže i
zaštićeno ime. Svet je pun raznih proizvoda, svakoga dana
se pravi nešto novo, međutim, nešto kao što je „Voda Voda”
se napravi jednom u istoriji. Mi smo to uspeli i normalno
je da bi svi želeli da budu deo toga – zaključuje Đorđević,
i dodaje:
– Pitanje je da li ćemo uopšte i prodati deo „Vode Voda”
zato što, sa jedne strane, imamo ljude koji bi da daju
veliki novac, a nemaju viziju. Postoje i oni koji ograničeno
nude potencijal samo za tržište Dalekog Istoka, a tu su
i neki fondovi kojima je interesanto samo da ulože novac
i da ga što pre vrate. Ovo je jako važan momenat za nas,
kako ne bismo, sa jedne strane, odbili novac i partnere
koji se nude, a sa druge, ne smemo pogrešiti u smislu
da dobijemo partnera koji će nas kočiti u našem razvoju.
I mi ćemo do kraja aprila doneti odluku – da li i sa kim
idemo dalje.
„GORKI
LIST” – SUPERBREND SRBIJE
Na
finalnoj ceremoniji takmičenja „superbrendova”,
održanoj u ponedeljak, 16. aprila, u Sava Centru,
u kategoriji alkoholnih pića, „Gorki list”, lider
proizvod „Si & Si Grupe”, izabran je za Superbrend
(Superbrand) Srbije za 2006.
Značaj priznanja uvećan je činjenicom da je ostvareno
u konkurenciji sa alkoholnim pićima duge tradicije
i internacionalne prepoznatljivosti.
PLANOVI
–
Planiramo da ove godine na tržište lansiramo našu
votku koja je dobila nagradu za dizajn – s obzirom
da imamo i kvalitet koji će moći da oduševi potrošača
kao što oduševljava i dizajn. A bez kvaliteta nismo
hteli da lansiramo proizvod.
KONCERT
Subotičani
se i danas sećaju fantastičnog koncerta Vlade Georgieva
u centru grada, koji im je poklonila upravo Kompanija
„Si & Si”. Kako saznajemo, i ove godine nas
čeka veliki koncert, a da li će opet pevati Vlada
ili možda „Van Gog” – ostaje još da se vidi.
|
Na pitanje da li bi to, kako se u poslednje vreme priča,
mogao biti naš proslavljeni košarkaški as Vlade Divac,
odgovor glasi:
– Mogao bi da bude! Kao patriota i čovek sa dobrim ugledom
i vezama u svetu, kao i respektom koji nosi, mogao bi
biti dobar partner. To bi i za njega sigurno bilo značajno.
Mi se i lično dugo poznajemo‚ međutim, puno elemenata
treba da se poklopi. Mi moramo naći partnera koji nas
ni u čemu neće ograničavati.
Po rečima Vojina Đorđevića, partner se neće tražiti pod
moranje jer onda „čovek nema izbor i tu ne može izabrati
pravo rešenje”:
– Mi i sada funkcionišemo bez partnera i svakako za ovu
godinu nemamo neke velike planove. Dve najveće investicije
koje su poremetile našu likvidnost, su kupovina „Podruma
Palić” i izgradnja Doma vode, na to su utrošena ogromna
sredstva. To nas je opteretilo, međutim, mi takve investicije
i planove više nemamo. Prema tome, sledi period stabilizacije
i poboljšanja – sa partnerom ili bez njega.
Iako po gradu kruže priče o navodnoj kulminaciji finansijskih
problema u kojima se Kompanija nalazi, Vojin Đorđević
to negira.
– Ne bih se složio sa tim. Tačno je da smo imali zastoj,
ali u težoj poziciji smo bili pre dve godine kada smo
kupovali „Podrum Palić” i kada je bukvalno dnevno tekla
borba za obezbeđenje sirovina, plata i ostalog. Međutim,
sada nemamo takvih poteškoća: naša proizvodnja teče bez
ikakvih zastoja! Činjenica je da se sada pravi veštački
osećaj da su problemi kulminirali zato što mnogima koji
su zainteresovani da kupe, da investiraju kod nas, odgovara
atmosfera neke velike finansijske krize, i koja bi, kao
atmosfera pritiska, mogla uticati na to da eventualno
prodaja bude iznuđena i to po nižoj ceni. Njima to odgovara,
međutim, mi, na sreću, imamo jake brendove i nemamo tu
vrstu problema da pošto poto moramo nešto prodati i tražiti
partnera. Siguran sam da isticanjem tih problema u prvi
plan, neko želi nešto postići. To je kao kada nekom stalno
govorite da je ružan, pa onda taj stvarno to i pomisli
– tako godinama pričaju da imamo poteškoća, međutim, naš
razvoj i nove investicije su se uvek podrazumevale, i
najvažnije je da nemamo problema takve vrste da bismo
bili prinuđeni da sebi tražimo partnera.
U
SUBOTICI PREKO 200 ZAPOSLENIH
U
„Gorkom listu”, „Podrumu Palić”, „Sinalko Srbiji”,
„Vodi Voda”, i alkoholnom programu i marmeladama,
kao i upravnoj zgradi u Subotici, Kompanija „Si
& Si” broji preko 500 zaposlenih. Od toga, u
Subotici radi preko 200 ljudi.
Po rečima Vojina Đorđevića, primanja (u proizvodnji
– koja su najbrojnija) isplaćuju se do 20-tog idućeg
meseca za prethodni mesec. „Naši su ljudi kvalitetni,
čine okosnicu preduzeća, pogotovo ljudi koji su
dugo godina uz mene, pre svega u marketingu, ljudi
sa velikim iskustvom”.
SPONZOR
Brendovi
subotičke Kompanije „Si & Si” – „Energis” i
„Voda Voda” biće sponzori koncerta najbolje domaće
rok grupe „Van Gog”, koji će se održati 19. maja,
u beogradskoj „Areni”. Inače, „Van Gogu” je nedavno
uručeno i priznanje PGP-a za najprodavaniji album
godine – „Kolo”.
Karte za koncert mogu se kupiti i u Subotici, u
knjižari „IPS”, po ceni od 500, 750 i 1.100 dinara.
Više informacija na sajtu: njnjnj. musicvangogh.com.
DRUGIH DESET GODINA
„Sinalko”,
brend koji postoji od 1903. godine, u Srbiji je
uplovio u drugu deceniju – prethodno pretrpevši
izvesne promene:
– Posle devet godina rada prošle godine smo napravili
zajedničku fabriku „Sinalko Srbija” sa našim partnerom
iz Nemačke. Možda baš zbog toga što i iskustva koja
imamo u partnerstvu (koje je jako pozitivno i dobro),
ipak vidimo da nekada ne doživljavanje zajedničkih
načina kako da se brend razvija i nemanje zajedničke
vizije o budućnosti brenda, može da stvori teškoću
u razvoju brenda. Baš zato, kada biramo partnera,
hoćemo da bude neko ko će totalno razumeti i prihvatiti
našu viziju jer je činjenica da Nemci imaju drugačiji
odnos prema biznisu i marketingu. Taj odnos je odličan,
i u biznisu je dobro praviti kompromise, ali to
nekada može da uspori razvoj brenda. Mi sada ideju
i pozicioniranost „Sinalka” i oupšte to kako ga
vidimo na našem tržištu, moramo da delimo sa našim
partnerom iz Nemačke. To je malo usporilo razvoj,
ali lično mislim da ćemo u budućnosti to opet potpuno
preuzeti i sigurni smo da „Sinalko” ima veliku perspektivu
i da će i drugih nastaviti putem uspeha i drugih
deset godina.
|
A u prilog ovoj tvrdnji našeg sagovornika, ide i činjenica
da je moćan hrvatski „Agrokor” bio više nego zainteresovan
za kupovinu „Vode Voda” i to u obimu od 51 posto. Međutim,
ovu ponudu su u Kompaniji odbili:
– Oni su hteli da budu većinski partneri, ali mi to ne
želimo pa smo prekinuli pregovore. „Voda Voda” je toliko
lepa i možda neko i uđe u razgovore, s namerom da kupi
30 posto, a posle poželi da ima više. Zato, čim to osetimo
nećemo sa njima da radimo jer posle kroz poslovanje mogu
da nam otežavaju situaciju...
„Si & Si”, kao jedna jaka, prevashodno subotička grupacija,
po Đorđevićevim rečima, završila je jedan period razvoja,
stvorivši dobre brendove i – dobar imidž.
– Mi smo danas, kao dete koje završi neku školu, opet
na velikoj prekretnici i pitanje je da li ćemo postati
jedna evropska i svetska kompanija ili ćemo se nekom prodati
pa će zaboraviti na nas. Ili ćemo sami da stagniramo...
Ali mi želimo da zadržimo ove brendove, da našu ideju
i viziju izguramo do kraja – ili sami, što je teže, ili
sa nekim partnerom. Ali u svakom slučaju sada ulazimo
u neku novu priču koja je opet teška i složena, i tu su
mnogi igrači, novi likovi, internacionalne kompanije...
Nije to naivno. Jer jedna je stvar nešto napraviti i prodavatiti
u Srbiji, a druga dogovarati se i pričati sa svetskim
ajkulama. Siguran sam da ne smemo i nećemo pogrešiti.
T. M.
NEDOUMICE OKO PENZIJSKIH DOPRINOSA KOJE ZBUNJUJU OSIGURANIKE
Čekanje na informaciju
• Potpunu informaciju o uplaćenim doprinosima za svakog
od osiguranika, Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje
ima tek po okončanju poslovne godine, uz uslov da je poslodavac
dostavio svu neophodnu dokumentaciju • Kada je institucija
koja ima važnu ulogu u životu svakog zaposlenog čoveka
i penzionera izgubila mogućnost da pruža aktuelne informacije
o uplaćenim doprinosima
Ako
pođete u Filijalu za penzijsko i invalidsko osiguranje
da proverite da li je vaš poslodavac uplatio doprinos
za penzijsko osiguranje u novije vreme, primera radi,
pre tri, ili pre šest meseci, ili za prošli mesec – biće
to uzaludan put. Fond za penzijsko osiguranje ne raspolaže
mogućnošću da pruža takvu vrstu aktuelnih informacija.
Nema saznanja o uplaćenim doprinosima u ovoj godini, a
za sada još ni u prošloj godini. Za 2005. godinu bi trebalo
da ih ima, ali i to uz uslov da je poslodavac revnosno
ispoštovao svu propisanu proceduru. Što u praksi i nije
baš uvek slučaj.
Mada je informacija o tome da li su doprinosi za svaki
dan radnog staža uplaćeni ili ne, od velike je važnosti
za svakog zaposlenog, da se neprijatna iznenađenja ne
bi dešavala uoči penzionisanja. Pokazalo se to nedavno
i na brojnim „rupama u stažu” koje država na osnovu interventnog
zakona sada, naknadno, popunjava. Istina, u pravno uređenoj
državi, ne bi se ni postavljala pitanja da li su doprinosi
uplaćeni ili ne, podrazumevalo bi se da su regulisani.
Ako u Filijali ovih dana neko od osiguranika, ipak, zapita
da li su za njega doprinosi plaćeni za januar i februar
2007., odgovor će biti sledeći:
– Mogu da kažem samo „dođite početkom 2008, možda ću onda
to znati” – kaže Pavle Botić, koordinator Odeljenja matične
evidencije u Filijali za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Nekada nije bilo tako.
– Od 2003. godine potpunu kontrolu nad uplatom javnih
prihoda preuzela je Poreska uprava. Ujedno, Poreska uprava
ima sva ovlašćenja da vrši kontrolu obveznika da li redovno
izmiruju svoju obavezu ili ne, i da na osnovu toga preuzima
odgovarajuće mere. Fond ne dobija aktuelne izvode o uplatama
doprinosa. Dobija ih tek naknadno, po isteku kalendarske
godine, odnosno po podnošenju završnih računa, kada se
konačno za svakog radnika iskazuje ukupna godišnja zarada
i iznos doprinosa koji su na ime toga uplaćeni, kada je
poslodavac, ustvari, u obavezi da nam podnese „M4” obrazac
– kaže Slavko Imrić, direktor subotičke Filijale za penzijsko
i invalidsko osiguranje.
Ili još preciznije:
– Doprinosi se uplaćuju na račune javnih prihoda, odnosno
račune Trezora, ne direktno na račun Fonda za penzijsko
osiguranje. Zatim se sredstva prebacuju Fondu. A izvodi
o uplatama i svi podaci vezani za uplatu doprinosa su
u Poreskoj upravi. Čak i kada obavljamo kontrolu ispravnosti
i tačnosti podataka koje nam obveznik dostavlja, provera
se ne obavlja u Poreskoj upravi već kroz dokumentaciju
poslodavca. Naime, iza svakog „M4” obrasca koji nam se
dostavlja, sledi još i kontrola dokumentacije. Da je u
državi postavljen sistem centralnog registra mogli bismo
kontrolu uraditi na jednostavniji način.
I time se vraćamo na početak priče: zašto će osiguranik
podatke o doprinosima uplaćenim na svoju zaradu u januaru
ili februaru 2007. u Fondu moći da proveri tek u 2008,
ili zašto još uvek ne može da ih proveri za 2006?
– Firme su obavezne da do 30. aprila predaju „M4” obrazac
za 2006. godinu ako su svi doprinosi plaćeni. Obrascem
„M4” Fondu se prijavljuje staž i zarada – kađe Pavle Botić.
– „M4” se pravi za svakog radnika, a poslodavac je dužan
da ga podnese za svakog svog zaposlenog.
I tek kada poslodavac ovu obavezu ispuni, osiguranik može
da ima uvid da li je doprinos u prošloj godini uplaćen
za sve vreme koje je bio zaposlen.
Može se dogoditi da poslodavac ovu svoju obavezu i ne
ispuni, mada su kazne za ovakav propust visoke. Ipak...
Ne u jednom slučaju se potvrdilo u vanrednoj akciji „popunjavanja
rupa u stažu” da su doprinosi za pojedine osiguranike
bili uplaćeni, ali da o tome poslodavac nije dostavio
„M4” obrazac, dakle dokaz o plaćenim doprinosima, bez
obzira na propisanu obavezu koju je imao. Naknadnim intervencijama
su ovakvi propusti ispravljani.
– Predviđeno je da se mogu podnositi prekršajne prijave
protiv poslodavaca koji ne podnesu obrasce, međutim, do
sada smo to uspevali da rešimo opomenama. Sa firmama koje
imaju dužu tradiciju uglavnom nema problema, i ako kasne
znamo razlog i rešavamo dogovorom. Međutim, problem su
firme koje „žive” kraće vreme, nekoliko meseci pa se ugase,
i više im se ne može ući u trag – iznosi Pavle Botić neke
od situacija kada problem može da nastane naknadno, prilikom
prikupljanja dokumentacije za zaposlene uoči penzionisanja.
Rešenje, ili aktuelizovanje podataka o plaćenim doprinosima,
u Filijali vide u formiranju takozvanog centralnog registra.
Subotička Filijala ima lepa iskustva iz perioda kada se
ovde sprovodio pilotprojekat o minisistemu registra, a
u timu koji je projektovao i postavljao takav probni sistem,
bio je i Slavko Imrić, direktor ovdašnje Filijale.
– Projekat se sprovodio 2001. i 2002. godine. U to vreme
mi smo knjižili uplate doprinosa i raspolagali aktuelnim
podacima o stanju oko doprinosa za svakog obveznika. Od
1. januara 2003, međutim, Poreska uprava je preuzela sva
ovlašćenja u oblasti kontrole javnih prihoda. Inače, do
tada Fond je imao pravo da vrši i kontrolu uplate doprinosa
i nalaže uplatu ukoliko doprinosi nisu bili uplaćeni,
odnosno, Fond je imao značajno veća ovlašćenja u ovoj
oblasti.
Kao mogućnost da se raspolaže aktuelnim informacijama
o doprinosima, u Filijali vide kroz formiranje centralnog
registra u zemlji. Tema nije nova, i o tome Slavko Imrić
kaže:
– Postoji ideja, i počinje da se realizuje, o formiranju
centralnog registra na nivou države, koji bi sadržao sve
podatke o osiguranicima, pa prema tome i o tekućim uplatama
doprinosa. Fond bi u takvom slučaju imao aktuelne podatke
o doprinosima.
K. Korponaić
SVE NA VIDELO
ISTINA O RAZGRADNJI I GRADNJI SUBOTIČKOG NARODNOG
POZORIŠTA
REVITALIZACIJA
ILI RUŠENJE NARODNOG POZORIŠTA U SUBOTICI
ARGUMENTIMA PROTIV – BAGERA
Piše:
Viktorija Aladžić
U
socijalističkoj Jugoslaviji mehanizmi zaštite spomenika
kulture bili su potkrepljeni određenim vrednostima spomenika
kulture i načelima zaštite i revitalizacije spomenika
kulture, kao i socjalističkom doktrinom. Vrednosti spomenika
kulture bile su definisane kroz spomenička svojstva u
koje ubrajamo: svojstvo naučno-dokumentarno, istorijsko,
umetničko ili umetničko-zanatsko, kulturno, etnografsko,
arhitektonsko, arheološko, građevinsko ili građevinsko-konstruktivno,
urbanističko, ruralno, ambijentalno, svojstvo odnosno
vrednost originala i vrednost starine.
Prema ovoj nomenklaturi zgrada Narodnog pozorišta u Subotici
poseduje naučno-dokumentarno svojstvo, istorijsko, umetničko-zanatsko,
kulturno, arhitektonsko, građevinsko-konstruktivno, urbanističko,
ambijentalno, svojstvo originala i vrednost starine. Kao
takva zgrada pozorišta podleže valorizaciji kojoj se podvrgavaju
spomenici kulture i proglašena je spomenikom kulture od
velikog značaja, doduše samo jedan deo objekta, iako se
ne mogu osporiti bar neke od navedenih vrednosti i za
ostali deo objekta. Kao zaštićeni spomenik kulture podleže
potom određenim postupcima tehničke zaštite i revitalizacije
u zavisnosti od ishoda istraživanja spomeničkih svojstava
objekta i njegovog stepena očuvanosti, koji mogu biti:
konzervacija, anastiloza, restauracija, rekonstrukcija,
premeštanje celih spomenika ili delova u muzejske zbirke
i konsolidacija. Pri čemu rekonstrukcija podrazumeva samo
obnovu i izgradnju dela objekta koji je porušen, a za
koji nema sigurnih podataka kako je izgledao, pa se radi
projekat rekonstrukcije objekta. To se kod zgrade pozorišta
ne može primeniti jer je objekat očuvan u celosti sa tri
stilske faze izgradnje.
Principi
zaštite
Pri
odabiranju postupaka i metoda tehničke zaštite i revitalizacije
spomenika kulture primenjivala su se određena načela,
odnosno principi, koji su bili definisani da bi se izbegla
proizvoljna tumačenja metoda zaštite. Pridržavanje određenim
načelima odnosno principima obezbeđuje usklađivanje odnosa
različitih struka, ali i pojedinaca i društvanih grupa
koji su angažovani ili uključeni u zaštitu spomenika kulture,
kao i velikog broja korisnika.
Među osnovne principe zaštite i revitalizacije spomenika
kulture spadaju:
– Načelo čuvanja autentičnosti spomenika i njegovih spomeničkih
vrednosti – svaki rad koji preduzimamo radi spašavanja
spomenika narušava u većoj ili manjoj meri njegovu autentičnost
i on u izvesnoj meri gubi spomeničku vrednost originala.
Tako dolazimo do načela da spomenik treba konzervirati
ne restaurirati.
– Načelo očuvanja svih stilova na jednom spomeniku – o
prvobitnom izgledu možemo govoriti samo kod spomenika
kod kojih nema kasnijih stilskih dogradnji – ili im je
izgled nepažljivom intervencijom oštećen – u većini slučajeva
potrebno je čuvati sve stilske dogradnje jer su one deo
života spomenika, kao i u slučaju pozorišta.
– Načelo poštovanja svih vrednosti na spomeniku – Ovo
se odnosi na dogradnje koje nemaju stilske ili arhitektonske
vrednosti ali imaju istorijske. Tako se za zgradu pozorišta
ni u kom slučaju ne može reći da je jedan deo vredan a
drugi bezvredan.
– Načelo stalnosti spomenika na mestu na kojem je sagrađen
– sama substrukcija spomenika predstavlja spomeničku vrednost,
spomenik odvojen od svoje podloge ostaje bez svog organskog
dela. Neki su spomenici podignuti na nekom mestu sa određenim
razlogom – njihovim premeštanjem odvajamo ih od istorijskog
kontesta i trenutka zbog kojeg su nastali.
– Načelo dokumentarnosti i kontinuiteta rada – Nekada
smo u situaciji da na spomenik moramo dodati delove u
interesu spomenika a za to nemamo dokumentaciju (vrata,
prozori) – tada za delove koje smo dodali moramo ostaviti
dokumentaciju da bi se znalo da je to dodatak našeg vremena.
– Načelo saradnje sa drugim strukama – veoma često je
pri izvođenju tehničke zaštite na spomeniku potrebno uključivanje
stručnjake različitih profila.
– Načelo kontinuiteta funkcija – podrazumeva blagovremeno
uključivanje graditeljskog nasleđa u sve oblike društvenog
i prostornog planiranja.
– Načelo odgovarajuće funkcije – primena ovog načela je
najznačajnija prilikom određivanja nove funkcije.
– Načelo tehničko-higijenske asanacije istorijskih objekata
i ambijenata – potrebna su takva tehnička rešenja koja
nisu u suprotnosti sa istorijskom urbanom strukturom i
vrednostima objekta, te ne dovode do uništavanja njihovih
spomeničkih svojstava.
Brojne
vrednosti spomenika kulture
Za
proteklih dvadeset godina, od vremena kada su rađeni prvi
konzervatorki uslovi za zgradu pozorišta, dogodile su
se značajne političke i društvene promene u našem društvu
i uređenju naše države te iz tih razloga navedene principe
zaštite treba dopuniti onim principima koji nisu odgovarali
socijalističkoj doktrini, a koji dobijaju na značaju u
današnjem istorijskom trenutku.
Spomenici kulture pre svega poseduju određene estetske
vrednosti, odnosno često predstavljaju primer čovekomernosti,
individualnosti, umetničkog rada, bogatstva i raznovrsnosti
(naravno ako se ne radi o nekom istorijskom zaštićenom
industrijskom kompleksu, koji takođe može imati neka od
ovih svojstava) koja nedostaju savremenom, jednoličnom,
tehnološki izgrađenom gradu sa komponentama koje se ponavljaju
u nedogled i sa objektima ogromnih dimenzija tipa megamarketa
i sličnih.
Osim estetske vrednosti moramo voditi računa o vrednosti
arhitektonske raznovrsnosti jer raznovrsnošću svoje vremenske
strukture grad je u prošlosti izbegavao tiraniju jednostavne,
multiplikovane sadašnjosti i monotoniju budućnosti koja
će se sastojati u ponavljanju jednih istih tipova konstrukcija
uslovljenih jednostavnošću tehnologije proizvodnje i cenom
koštanja. Na opštijem nivou arhitektonska raznovrsnost
doprinosi raznovrsnosti našeg ukupnog okruženja. Ova raznovrsnost
opet omogućuje funkcionalnu raznovrsnost delova naselja
ili grada, izbegavajući monotoni niz istih kuća po izgledu,
ali i svojoj funkciji.
Jedna od značajnijih vrednosti postojećih istorijskih
objekata je i vrednost postojećeg bogatstva. Postojeće
građevine mogu da se upotrebe na bolji način nego što
je njihovo rušenje i zamena novim. Njihova vrednost postoji
realno kao investicija jer je restauracija građevine jeftinija
u smislu opšte upotrebe raspoloživih resursa. Upotreba
istorijske građevine umesto rušenja sastoji se od konzervacije
deficitarnog bogatstva, jer je spomenik kulture deficitarno
bogatstvo koje nije neograničeno, od smanjenja potrošnje
energije i materijala na konstrukciju i predstavlja mogućnost
za dobar menadžment raspoloživim bogatstvom.
Vrednost kontinuiteta kulturne memorije, sa druge strane,
nije samo estetski ili vizuelni kontinuitet. Vidljivi
dokazi prošlosti, sačuvani spomenici kulture, pedagoški
i obrazovno mogu doprineti kulturnom identitetu i memoriji
stanovnika u odnosu na prethodnu tradiciju, dajući značaj
sadašnjosti interpretiranjem prošlosti. To je takođe osnova
za razumevanje vremena u kojem živimo.
I na kraju, ali ne i najmanje važna jeste ekonomska i
komercijalna vrednost spomenika kulture.
O
vrednosti spomenika u parama
Da
bi se ostvarila komercijalna vrednost spomenika kulture,
u ovom slučaju zgrade Narodnog pozorišta, potrebno je
da ona ima određene karakteristike. Među te karakteristike
spada deficitarnost koja je u slučaju zgrade pozorišta
evidentna, nemamo još jedno takvo pozorište u gradu, a
ni na širem području Vojvodine. Građevina takođe mora
da ima sposobnost angažovanja kupovne moći, odnoso elemente
koji se mogu ekonomski opravdati.
Zgrada pozorišta izvorno građena upravo je imala takve
karakteristike jer je pored pozorišta imala i hotel i
druge komercijalne sadržaje koji su donosili ekonomsku
dobit potrebnu za održavanje i funkcionisanje objekta.
Pored ove dve karakteristike mora da postoji i želja za
njenim očuvanjem koja se žestoko pokazala od trenutka
prezentacije projekta novog pozorišta. Veliki broj budućih
korisnika nedvosmisleno se izjasnio za očuvanje postojeće
zgrade pozorišta potpisivanjem peticije i na druge načine.
Zgrada pozorišta osim toga treba zajednici da omogući
odgovarajuću ekonomsku korist koja se ogleda u mnogo jeftinijim
troškovima restauracije objekta od troškova izgradnje
novog.
Ako sva ova načela pažljivo razmotrimo možemo se uveriti
da ne postoji ni jedan valjan argumenat u prilog rušenja
zgrade subotičkog pozorišta i gubitka velikog broja nabrojanih
vrednosti. Definisanjem ovih vrednosti i njihovim unošenjem
u pravila o građenju u Subotici bilo bi moguće ubuduće
izbeći dileme oko zaštite spomenika kulture i individualno
tumačenje iste, prema sopstvenom ukusu i nahođenju pojedinaca.
Ono što smo pak dvadeset godina tapkali u jednom pravcu
kada je zgrada subotičkog pozorišta u pitanju bolje da
ostavimo iza sebe kao i druge ružne uspomene na protekla
vremena i da se okrenemo budućnosti, svojim stvarnim potrebama,
svojoj deci koja još nisu kročila u klasično pozorište
i stvarnim vrednostima koje posedujemo.‚
PREDSTAVNICI LDP PREDALI PETICIJU U GRADSKOJ KUĆI
5.000 POTPISA ZA SEDNICU SO
Delegacija
subotičkog odbora Libe
ralno
demokratske partije u četvrtak je u pet do dvanaest pokucala
na vrata kabineta predsednika SO Subotica Saše Vučinića
kako bi mu uručila peticiju sa blizu 5.000 potpisa Subotičana
koji se protive rušenju zgrade Narodnog pozorišta. Oni
su od predsednika subotičkog parlamenta tražili zakazivanje
sednice na kojoj bi ova tema bila na dnevnom redu i na
kojoj bi se odlučivalo o donošenju odluke za raspisivanje
referenduma. Na njemu bi se, po predlogu LDP-a, građani
izjašnjavali da li su za to da se postojeća zgrada pozorišta
kao zaštićeni objekat od izuzetnog arhitektonskog i kulturnog
značaja renovira i u potpunosti osposobi za delatnost
tako da sačuva spoljnji izgled, ili su za to da se ona
u većoj meri poruši i da se na istom mestu izgradi nova
zgrada po predloženom projektu.
Predlagač u ime potpisanih građana Hrvoje Tikvicki izjavio
je da je njihov zahtev u skladu sa Statutom Opštine Subotica
u kome se u članu 86. kaže da je Skupština opštine obavezna
da raspravlja o svakom predlogu za raspisivanje referenduma
ako predlog podnese najmanje hiljadu građana.
– Predsednik nam je obećao da će ova tačka biti uvrštena
na prvoj redovnoj sednici ili će biti zakazana vanredna
sednica SO na ovu temu – rekao je Tikvicki.
To nam je potvrdio i Saša Vučinić koji kaže da će informisati
šefove odborničkih grupa o ovom zahtevu i tražiti datum
do kada mogu da obezbede kvorum za vanrednu sednicu.
–Ako se u međuvremenu bude održala redovna sednica ova
će tačka biti prva na dnevnom redu. Ja sam na prethodnoj
sednici SO bio upoznat sa inicijativom 25 odbornika za
zakazivanje vanredne sednice o pozorištu ali do mene nije
stigla ova inicijativa u pismenoj formi.
Spisak sa potpisima građana protiv rušenja pozorišta delegacija
LDP je pokušala da uruči i predsedniku opštine Gezi Kučeri,
ali je on bio zauzet i peticija je zaprimljena službeno
u opštinskoj pisarnici.
Prema svim dosadašnjim izjavama koje su dolazile iz stranaka
koje čine vladajuću koaliciju u gradu može se očekivati
burna rasprava o sudbini zgrade pozorišta i odluci da
se raspiše referendum za njeno očuvanje. Do sada su se
za očuvanje zgrade izjasnili koalicioni parneri iz G 17
plus i Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, dok se
funkcioneri Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata
Vojvodine o ovom pitanju u javnosti nisu izjašnjavali,
osim da će svoj stav stranka izneti na sednici SO. Jedino
je Savez vojvođanskih Mađara ostao na stanovištu da je
Subotici potrebna nova zgrada pozorišta i da je rekonstrukcija
postojeće neizvodljiva. R.V.
RUŠENJE ILI GRAĐENJE – POZORIŠTE U GLAVNOJ ROLI: NOVI
PRILOG U KAKAFONIJI RAZLIČITIH ARGUMENATA
JAVNO O – JAVNOM OBJEKTU
• Nikome nije jasno zašto nije bilo moguće prezentirati
projekat u svakoj fazi i u celosti i na taj način ga izložiti
jednom korektnom vrednovanju stručne javnosti. Pri tome
se mogla stvoriti opšta atmosfera u gradu, toliko nedostajuća
pozitivna energija da se čini nešto dobro
Piše:
Docent dr. Ivan Hegediš, dipl. inž. arh
Eto
nas opet u nebuloznoj situaciji da nas dele na rušitelje
i graditelje, za i protiv nečega mutnog među nama. Trošimo
se u dokazivanju da se međusobno ne slažemo u tome da
se slažemo. Jer kada kao građani ovoga grada razmišljamo
o njemu, ne pada nam na pamet da on može ostati bez pozorišta.
Ali sukob se izrodio kao kakofonija različitih argumenata
koji svoju razložnost traže u ko zna kojim interesima,
ambicijama, željama, čak i strastima. Idealna situacija
za loše politikantsvo, međusobne obračune, podmetanja
i dezavuisanje. Bačena je kost da se bavimo fasadom koje
nema dok nam ne promaknu mnogo važnije stvari. Kao da
fasada ne predstavlja organski deo arhitekture kuće, izraz
unutrašnjeg prostora i njegovog odnosa sa spoljnim; kao
deo urbanog prostora čiji je istovremeno sastavni deo.
Usput dobijamo packe kao osnovci jer smo propustili važan
čas tehničkog vaspitanja gde se učilo kako se prave kućice
za pozorište.
Grozomorno je što se svako suprotno mišljenje od rušitelja-graditelja
proglašava za neprijateljski, nevizionarski, konzervativan...
Izdaja grada! Te nam epitete dele sitni partijski kadrovi
koji nemaju pojma o čemu govore. Ali, oni su bili na času!
Situacija neodoljivo podseća na opšte stanje u društvu
gde se neke krupne teme upravo tako promišljaju.
Nije
problem srušiti...
Ako
već postoji idealno rešenje, uredna dokumentacija, sva
odobrenja nadležnih organa, ugovoreni izvođači – šta se
čeka – srušite to noću dok grad spava! Kada se ujutro
probude mamurni antirušioci i krenu da popiju prvu kafu,
na protestnom mestu ispred stubova, moći će samo da lamentiraju
nad rupom u koju se uliva sveži beton novog mesta stanovanja
Pozorišta! Jednostavno, zar ne? Ili nije?
Možda ima nekih problema koji daju za pravo antirušiocima.
Možda nije sve urađeno tako besprekorno stručno, po proceduri,
zakonu, javno, kontinuirano, idealno vizionarski? Onda
nije čudo da izaziva čitav niz pitanja i pravo da se traže
odgovori. Jer, radi se o JAVNOM OBJEKTU koji se gradi
JAVNIM SREDSTVIMA i koji sprovode JAVNI SLUŽBENICI. Sasvim
dovoljno da se pitaju, makar u sred mandata, da objasne
svaki detalj svojeg JAVNOG delovanja. Ako se to uvaži
od svih, onda nema sukoba, možemo preći na trezvenu raspravu.
Za razboritost nije kasno, jer rušenje i gradnja još nisu
započeti.
Nije kasno i nije teško da se preračunamo i da budemo
racionalni u ulaganju tih famoznih 90 odsto sredstava
koja ne dolaze iz dalekih emirata na poklon, nego su tu
u našoj pokrajini i državi. „Svojih” 10 odsto da ne pominjemo.
...kada
su dobri razlozi...
1.
Znamo da je kompleks koji danas pozajemo kao pozorište
izgrađen kao monumentalni objekat sa više funkcija (hotelsko-ugostiteljska
i pozorišna) i doživeo više promena u toku svojeg trajanja.
Nekada je dominirao centrom grada u nastajanju, a danas
je deo jedne uobličene urbane strukture, koju prepoznajemo
kao istorijsko centralno jezgro grada. Drugi su detaljno
pisali o tome kakve su arhitekronske i urbane, stilske
i umetničke vrednosti delova i celine odredile zaštitu
kompleksa kao kulturnog dobra pa nećemo ponavljati.
2. Pre, a više i posle ovako provedene zaštite urađeno
je nekoliko idejnih projekata rekonstrukcije i dogradnje
pozorišta. Svako od tih rešenja bilo je celovito rešenje
projektanata nastalo kao rezultat tada postavljanih projektnih
zadataka, tadašnjih dominantnih trendova u arhitekturi
i ličnog pogleda autora na rešavanje problema. Koji su
razlozi da se ni jedan projekat nije dalje razvijao do
realizacije možemo tražiti između neprihvatljivosti rešenja
do nedostatka volje ili sredstava da se posao okonča do
kraja.
Ostaje im jedina zajednička karakteristika da su završili
kao arhivski dokumenti, prošlost. Svaki od tih pokušaja
se rađao neovisno jedan od drugoga u nepravilnim vremenskim
razmacima. O njima se može govoriti vrednujući ih na različite
načine, ali sigurno nisu bili fazni rezultati kontinuiranih
napora da se Pozorište i ceo blok kvalitento i na savremen
način rekonstruiše i dogradi, kako nam to neki nespretno
sugerišu.
3. Sada prisustvujemo procesu u kojem je jedan projekat
doživeo taj magični trenutak da napravi pomak od ideje
do izvođenja. No, izgleda da je i to samo pokušaj, jer
iz ono malo što smo imali prilike da vidimo kao da nije
završen, kao da nije potpuno zaokružen arhitektonski koncept.
...ali
je mnogo stvari...
Po
priznanju ključnih Voditelja ovog posla nedostajala je
dovoljna javnost u pojedinim fazama pa smo možda nedovoljno
informisani. Jeste, ni stručna ni opšta javnost nije dovoljno
informisana. Nikome nije jasno zašto nije bilo moguće
prezentirati projekat u svakoj fazi i u celosti i na taj
način ga izložiti jednom korektnom vrednovanju stručne
javnosti. Pri tome se mogla stvoriti opšta atmosfera u
gradu, toliko nedostajuća pozitivna energija da se čini
nešto dobro. Nekome je omakao taj deo priče.
Iz onoga što se moglo videti iz delimičnih prezentacija
projekta može se zaključiti ili zapitati:
– da su prvobitni uslovi zaštite objekta od Međuopštinskog
zavoda za zaštitu na osnovu idejnog projekta izmenjeni
od Pokrajinskog i Republičkog zavoda,
– da je izrođen jedan projekat koji se može nazvati malom
restauracijom i velikom gradnjom glomazne teatarske mašine
koja nije dorečena kao celovita kuća u kojoj neko treba
da živi u skladu sa svojim susedstvom,
– da je projekat, očigledno, posledica jednog projektnog
zadatka koji je neprimereno naduvan i predimenzionasan
za datu lokaciji,
– da smo svedoci jednom preskupom projektu i pokušaju
da se izgradi glomazan objekat čije održavanje će biti
preskupo za svakog, a pogotovo tako siromašnog stanara
i njegove neizvesne mecene.
...nejasno
Iz
ovih nekoliko tačaka se može naći opravdanje za ponovno
preispitivanje i programa i projekta pozorišta. To je
prirodan postupak u toku gradnje a kamoli ne u pripremnoj
fazi. Nejasno je koji su razlozi naveli „vizionare” da
naguraju toliko sadržaja na ovaj prostor i naruše ga jednim
ogromnim volumenom koji neminovno narušava celovitost
već davno formiranog urbanog prostora centra. Treba biti
slep ili arogantan da se to ne vidi. Umesto da sačuvamo
oblik postojećeg bloka i u njemu sazdamo pozorište primereno
tom prostoru, mi se ponašamo neracionalno, kao da sve
mora da se dešava oko Gradske kuće. Zašto ne graditi još
dva pozorišta i koncertnu dvoranu na tri lokacije, te
širiti javne funkcije i sadržaje van postojećeg centra?
Graditi ih tako da imaju sve potrebne sadržaje (dvoranu,
sale, garderobe, radionice, magacine...) sa optimalnim
saobraćajnim pristupom, parkinzima, zelenilom i dodatnim
ugostiteljskim sadržajima. Graditi ih tako da ne budu
separatni prostori nacionalnih ansambala već da mogu da
zadovolje različito promišljanje pozorišne umetnosti.
Možemo omogućiti da u centru ostane klasično pozorište
zaokruženo u celinu svih neophodnih prostora za dobro
funkcionisanje u svakom, pa i ekonomskom smislu. Tako
ćemo izbeći ovu gromadu sa više od deset hiljada kvadratnih
metara ravnog krova od kojeg bežimo na svim drugim objektima,
sačuvati urbano tkivo starog jezgra i proširiti kvalitetnim
sadržajima novih objekata bogatiji kulturni života grada.
Tamo se „Ju statove” teatarske mašine mogu uspešno pokazati
punim kvalitetom. Samo se treba dogovoriti.
Bašta se obrađuje malim mašinama a ne kombajnom za kukuruz.
Autor
je šef Katedre za urbanizam i arhitekturu Građevinskog
fakulteta u Subotici
SUBOTIČKE
ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: IŠTVAN
ŠOTI
DETINJSTVO NA SALAŠU U OROMU
• Orbanu Šotiju, Ištvanovom ocu, prvo su 1946. godine
oduzeli deo zemlje u Oromu, a tri godine kasnije i sve
ostalo što je porodica posedovala, oranice i salaš sa
gazdinstvom, kao i kuću u Kanjiži, i četvoročlana familija
ostala je bez ičega • Iako je Šotijevima dve godine kasnije
vraćen salaš sa okućnicom, otac to nije doživeo • Kako
je davni predak familije došao u ove krajeve priča Ištvan
na osnovu zabeleški koje je ostavio deda-stric Imre
Piše: Katarina Korponaić
Život
Ištvana Šotija je školovanjem, celokupnim radnim stažom
i, sada, penzionerskim danima vezan za Suboticu, iako
je detinjstvo proveo u prostranstvu oromskih njiva gde
su živeli njegovi roditelji, a i očevi preci. Sećanja
starijih kazuju da su Šotijevi na ovo područje došli u
osamnaestom veku. Ištvanov deda-stric Imre potomcima je
sačinio i ostavio porodično stablo počev od Gergelja Šotija
koji se nekada davno nastanio oko Tise.
– Moj predak je oko 1770-tih godina došao iz Mađarske,
iz okoline Solnoka. Imao je suprugu Rumunku koja nije
znala mađarski i pretpostavlja se da je verovatno zato
morao napustiti svoju porodicu i doseliti se ovamo. Bavio
se ovčarstvom. Gajio je ovce na pašnjacima kraj Tise.
I zato se smatra da su svi Šotijevi na ovom području rod,
jer je samo on došao ovamo, i svi su njegovi potomci.
Brojni potomci, jer je tada u porodicama bilo po desetoro
dece. Zato Šotijevih ima i među stručnjacima, i među političarima,
a mogu
će
i u zatvoru – smeje se Ištvan Šoti na ove svoje pretpostavke
o različitim životnim putevima koje su tako mnogočlane
familije mogle da imaju u prošlosti dugoj više od dva
veka. – Porodice su živele na području Kanjiže, Sente
i Bečeja, po neko se vratio i u Mađarsku. Moj otac je
rođen u Kanjiži, ja, takođe, ali sam odrastao u Oromu.
Za sve familije Šoti u prošlosti, priča se u porodičnoj
istoriji, zajedničko je bilo da su imale mnogo dece. Samo
je Orban, Ištvanov otac, bio jedinac u roditelja.
– Otac je rođen u poljoprivrednoj porodici. Njegove roditelje
bih nazvao srednje imućnim, nije to bilo neko veliko imanje.
Ali je otac obrađivao zemlju i ostalih iz familije, puno
zemlje. Jer, deda-stričevi su imali puno dece, a deca
su ostajala ili na zemlji, ili bi se opredeljivala za
prava. U Kanjiži advokat, u Mađarskoj advokat, drugi sudija...
A pravnici i advokati svoju zemlju nisu obrađivali, to
su radili oni koji su ostajali na zemlji, pa tako i moj
otac. Novo selo kod Oroma podignuto je na zemlji Šotijevih
familija nakon što je zemlja oduzeta posle Drugog svetskog
rata.
Ištvan Šoti, za razliku od porodične tradicije, nije se
interesovao za prava. Sledio je svoja interesovanja za
bilje od malena i završio Poljoprivredni fakultet, a zatim
sa diplomom agronoma magistrirao u oblasti zaštite bilja.
Tim poslom se najviše i bavio.
Bezbrižno
detinjstvo na salašu
Orban
Šoti, Ištvanov otac, rođen je u Kanjiži 1891. godine.
Posedovao je salaš i oko 50 jutara zemlje, a na imanju
je imao farme svinja i goveda. I Ištvanova majka Etelka,
rođena Tot 1902. godine, bila je, takođe, iz zemljoradničke
familije. Poticala je iz Horgoša, a kasnije su se njeni
roditelji preselili na salaš kod Starog Žednika.
– Verovatno su se moji roditelji uzeli preko nekog posrednika,
tako sam čuo, nisu mi o tome pričali – kaže Ištvan. –
Dugo su čekali dete. Jer, oni su se venčali 1921., a ja
sam rođen tek 1927. godine, nakon što su obišli sve lekare
ovde i u Pešti. Nakon mene rođen je još jedan sin kojeg
su rano izgubili jer je oboleo od trbušnog tifusa. To
je onda bila jako velika bolest, nije bilo antibiotika.
I nada mnom su zbog iste bolesti strepeli, jer sam se
i ja razboleo, imao sam tada dve ili tri godine. A zatim
je rođen moj brat Imre 1931. godine.
U vreme kada su deca došla na svet Šotijevi su uz imanje
u Oromu imali i kuću u Kanjiži. U njoj je rođen Ištvan.
– Kuću u Kanjiži je otac kupio oko 1922. godine od jednog
bankara. Takav je običaj bio na salašima. Ljudi su se
trudili da sebi kupe neku kuću u gradu, pa kada bi ostarili
odlazili su u grad, a deca su ostajala na zemlji.
Mladalački san o utočištu u starosti, Orbanu se, međutim,
nije ostvario. Umro je u punoj snazi, 1951. godine, u
vreme kada mu je oduzeto sve što je imao, i salaš, i njive,
i kuća u Kanjiži, te u ovoj kući nisu uživali ni potomci.
Ištvan ima sliku njihove bivše porodične kuće i ona je
na spisku imovine koju je evidentirao prošle godine u
dokumentaciji podnetoj državi za povrat imovine oduzete
nakon Drugog svetskog rata. U kući u Kanjiži nakon što
je oduzeta nalazila se „Univerzalova” samousluga. Kuća
postoji i danas. Srušen je samo domarov stan koji se nadovezivao
na taj objekat, i iza, na prostranom placu podignute su
dve jednospratnice.
– Kuća je blizu centra Kanjiže, prilično velika, sa šest
uličnih prozora. U njoj je nekada živeo samo domar koji
je vodio računa o objektu, a mi smo u kuću dolazili subotom
i nedeljom kada bi roditelji obavljali nešto u gradu,
izlazili na zabave i išli u crkvu. Nedeljom uveče ili
ponedeljkom ujutro vraćali smo se na salaš. Dobro se sećam
kuće jer sam tamo često odlazio i kao dete i kao mladić.
Domar je u dvorištu gajio cveće, a niže u dvorištu su
bile štale za konje i kočije.
Mnogo više vremena Ištvan je, međutim, proveo na salašu.
U Kanjižu se odlazilo za vikend, a na salašu se živelo.
Ištvan se seća bezbrižnosti iz detinjstva, osećaja širine,
slobode i spokoja, i smatra da su današnje generacije
uskraćene za takva osećanja koja budi prostranstvo i spoj
sa prirodom.
– Oduvek sam voleo biljke i imao sam moju baštu na salašu.
Gajio sam papriku, paradajz, bambusovu trsku, smokve koje
smo u jesen pokrivali kukuruzovinom da se ne bi smrzle.
Ne znam odakle smokve na salašu. Otac ih je negde nabavio
i razmnožavali smo ih. Imali smo i vinovu lozu, sve vrste
voćaka, lešnike, orase...
Iz detinjstva, sa salaša, ostalo je mnoštvo uspomena...
– Nekako sam bio udaljen od konja, mada smo ih imali više
od deset i koristili u radu. Uvek sam više bio okrenut
biljkama. Preko leta smo brat i ja čuvali goveda, imali
smo ih oko 40–50... Išao sam u osnovnu školu koja je bila
udaljena tri kilometra od salaša. Kada su konji bili u
radu išao sam peške, a kada je bilo loše vreme vozili
su nas zapregom. U toj školi sam završio četiri razreda
i nakon toga nastavio gimnaziju u Subotici.
Oca
u zatvor, familiju iz kuće
Ištvan
je još kao dete, u školskom dobu stigao u Suboticu, upisujući
Gimnaziju. Stanovao je u internatu koji se u to vreme
nalazio u ulici Matije Gubca. U prvi razred Gimnazije
tada se polazilo posle četiri razreda osnovne škole, pa
je gimnazijsko obrazovanje trajalo narednih osam godina.
Za Gimnaziju je i u to doba postojao prijemni ispit.
– Sećam se da je bilo prilično dečaka koji nisu primljeni
u gimnaziju, pa je bil
o
i suza. I otac je, izgleda, strahovao oko tog prijemnog,
jer me dva puta upisao u četvrti razred osnovne škole
da bih bio bolje pripremljen – kazuje Ištvan još jednu
od uspomena iz bezbrižnog doba detinjstva.
Matura je za svakog mladog čoveka veliki događaj u životu,
a ona je u Ištvanovom životu vezana za 1949. godinu. Godina
koju pamti po ovom lepom, ali, na žalost, i ružnom i tužnom
događaju koji će uslediti samo nekoliko meseci kasnije
i potpuno izmeniti život porodice Šoti.
– Mom ocu su već ranije, 1946. godine, u agrarnoj reformi
oduzeli oko 20 jutara, a ostavili 30 jutara zemlje. Na
rešenju kojim je zemlja oduzeta piše da će za prvu godinu
za svako jutro oduzete zemlje ocu biti dato 600 kilograma
pšenice kao nadoknada. Naravno da nadoknadu nije dobio.
Ali je sada tražim ja! Za svih 60 godina 600 kilograma
pšenice po jutru godišnje. Oni su ustanovili meru i vrednost
zemlje, zar ne? A zatim je moj otac tri godine kasnije
osuđen na zatvor. Zato što nije predao određenu količinu
masti državi i što je partijskom sekretaru pokazao gest
rukom savijenom u laktu. Osudili su ga na šest meseci
zatvora jer je to bio minimum da bi nekome mogli konfiskovati
kompletnu imovinu. Oca su odneli u julu u Požarevac u
zatvor, a mi smo u septembru izbačeni sa salaša.
Porodici Orbana Šotija je nakon osude na zatvor oduzeto
celokupno imanje, a to znači još 30 jutara zemlje koja
mu je nakon agrarne reforme 1946. godine ostavljena, salaš
i sve na imanju, i kuća u Kanjiži. Orban je upućen na
izdržavanje kazne, a njegova supruga i dva sina izbačena
su sa salaša. Više nisu imali ništa, niti su imali gde
da stanuju.
– Dovezli su troja seljačka kola. Što u njih stane možemo
da nosimo, rekli su nam. Pobacali su u kola neki nameštaj,
stare klupe, sitnice... Nisu dali hranu. Samo pola džaka
starog trulog krompira. I tako smo pošli sa salaša. Ostali
smo bez ičega.
Majka Etelka sa dva sina zaputila se svojim roditeljima
na salaš u Stari Žednik. Tamo se vratio i Orban nakon
zatvorske kazne.
– Nakon što smo izvesno vreme živeli kod maminih roditelja,
vratili smo se u Orom i živeli kod jedne porodice. Pored
svega onoga što smo ranije imali, morali smo da živimo
kod drugih ljudi. Salaš, ili ono što je ostalo od njega,
jer je mnogo toga razgrabljeno i uništeno, vraćen nam
je 1951. godine sa svega jednim i po jutrom zemlje oko
salaša. Ali otac to nije doživeo. Umro je pre nego što
smo se vratili u salaš. Od infarkta. Imao je tada 60 godina.
Dok su dva sina, Ištvan i Imre, studirali, majka Etelka
je živela na salašu, a kasnije se preselila u Suboticu.
Umrla je 1971. godine. Ni salaša više nema, srušen je.
Ištvan Šoti je završio Poljoprivredni, a brat Imre Ekonomski
fakultet. Nakon studija Ištvan se vratio u Suboticu, zaposlio
u „Agrokombinatu”, a zatim kao sreski inspektor za zaštitu
bilja, do 1965., dok je postojao srez. Tokom profesionalnog
bavljenja biljem, najduže je radio u Poljoprivrednoj stanici,
zatim u „Voćarstvu i vinogradarstvu” u okviru nekadašnjeg
„Slovina”, i ponovo u „Agrokombinatu”, u Zavodu za unapređenje
poljoprivrede. Magistrirao je u oblasti zaštite bilja.
U penziji je od 1988. godine. Biljkama se sa suprugom
Marijom i dalje bavi, iz hobija, u vinogradu na Kelebiji.
