TRI MLADA SUBOTIČKA UMETNIKA IZLAGALA NA PETOJ PROLEĆNOJ IZLOŽBI
ŠTA SPAJA INDIVIDUALCE?
• Jelena Grujičić, Robert Hupko i Antal Laslo javnosti pokazali šta znaju, koliko su naučili i šta osećaju

Kada se nešto ponovi i peti put, već možemo govoriti o tradiciji! Zato kažemo da su sada, na već tradicionalnoj – Petoj prolećnoj izložbi, koja je nedavno otvorena u Maloj galeriji Gradske biblioteke, izlagala tri mlada subotička umetnika: Jelena Grujičić, Laslo Antal i Robert Hupko. Nakon pozdravnih reči direktorice Biblioteke Valerije Agošton Pribile, izložbu je otvorila istoričarka umetnosti Neda Grujić koja je, između ostalog, rekla: „Ova i ovakva izložba pruža šansu mladim umetnicima da javnosti pokažu šta znaju, koliko su naučili i, naravno, šta osećaju.
Iako osobene, kao i sve umetnike, individualce, ove mlade ljude, tačnije njihovo delo, spaja ista tematika – u centru pažnje je – žena. Žena kao večita inspiracija, žena koja se vezuje za rađanje, za početak, za ljubav, za – proleće! Ova tri mlada umetnika prepoznala su tu, ali i neku drugu simboliku i svaki na svoj način pretočili je u slike...”

Svaka slika jedna priča

Grafički dizajner Robert Hupko kaže da je likovno stvaralaštvo za njega trajno opredeljenje, ali i hobi:
– Uvek sam voleo slikarstvo, uvek nešto „crtkao”, prvo tušem, pa probao stripove, pokušavao sve i svašta. Fasciniralo me je ulje na platnu! Danas su moje teme recimo filozofskog karaktera, ima tu dosta simbolike. U sebi stvaram neki koncept koji ima smisla, svaka slika je jedna priča, ako se udubite u nju.
Kolorit na njegovim slikama je jači, voli žive boje, preokupacija mu je žena u kojoj gleda i vidi „najidealniji model, lepotu uopšte”: „Žena mi je najlepša! I tokom istorije, na primer, u doba renesanse su slikali žene, svi ozbiljniji slikari su slikali aktove, to je jednostavno tako – čak i žene-slikari, nevezano za to da je neko muško pa voli žene, ne taj seksualni motiv, već žena kao univerzalna tema”.
Hupko je prvi put u Subotici izložio svoja ulja na platnu. Subotičani su ranije imali prilike da pogledaju neke njegove fotografije u „Festu”, kao i stripove nastale u okviru strip-radionice. Trenutno radi dizajn pločica u jednom privatnom salonu pehara, a u prilog njegovoj svestranosti ide i činjenica da već osam meseci piše knjigu. Planira da se na leto posveti izradi maski. A kakva je i kolika uloga Robertovog oca arhitekte i scenografa Ištvana Hupkoa u nastanku i formiranju (nasleđenih) umetničkih crta?
– Zahvaljujući roditeljima od detinjstva sam bio u tom svetu umetnosti, koji mi je postao blizak. Tata me je učio tehnički da crtam, grafiku, da osetim prostor... Mislim da me je dobro naučio – zaključuje Robert.

Bajke na platnu

Jelena Grujičić je student druge godine Akademije umetnosti BK u Beogradu, odsek slikarstvo. Do sada je izlagala na nekoliko kolektivnih izložbi u okviru Srednje škole „De Mediči” Nevene Grković, koju je završila, a ovo joj je, kako kaže, „prva, manje kolektivna izložba, gde izlažem neke slobodne teme, a ne samo školski rad”:
– Preokupacije su žena i deca, ekspresija, emocija, portreti, lica uopšte, ali na neki čudniji način, više bajkovit... Još uvek sam u nekom periodu svog detinjstva, i tih bajki se još uvek ne mogu „otarasiti” – verovatno ni ne želim. To je neko moje istraživačko delo, a videćemo šta će mi biti tema za nekoliko godina.
A moguće je da će za nekoliko godina Jelena studirati (ili raditi?) u inostranstvu, gde planira da ode nakon završetka studija i eventualno upiše postdiplomske. To joj je, kaže, najveća želja koja se nadovezuje na njen stvaralački put:
– Kod Nevene u školi sam provela deset godina, celo detinjstvo. Već sam u obdaništu imala svoj neki mali atelje, pa kada su me na fakultetu pitali od kada se bavim slikarstvom, rekla sam – otkad znam za sebe. I moj tata lepo crta, kao i brat moje babe pa su nas povezivali, ali ja sam totalno odstupila od profesije u porodici. Moj tata, Dojčilo Grujičić je obućar, ima fabriku, a moj san je da i ja imam fabriku i pravim nešto po svom dizajnu. To je lakše u inostranstvu, ljudi su tamo malo slobodniji, otvoreniji za neke čudnije stvari...

Korak na viši nivo

Laslo Antal je student četvrte godine Akademije umetnosti u Novom Sadu, odsek grafičke komunikacije – dizajn. Dobijao je prestižne nagrade, angažovan je u Zavodu za udžbenike... Osim plakata koji su mu glavna preokupacija, radi i ilustracije, a grafički dizajn doživljava kao perspektivan posao „samo stvari malo otežava to što se njime bave i oni koji nemaju neku školu...”:

– Ne kažem da to nije dobro, ali koči umetnike koji to završavaju i voleli bi da dobiju posao. Ali dobri izbiju na površinu i ako urade to što treba, ukazaće im se mogućnost da se izraze.
A brojne mogućnosti pred ovim mladim umetnikom otvorile su se nakon što je dobio nekoliko nagrada u zemlji i inostranstvu: 2005. godine osvojio je prvu nagradu, Gran pri „Zlatno pero” na Međunarodnom konkursu za ilustracije, koji se raspisuje svake druge godine. Usledila su i priznanja za idejna rešenja plakata... Više su nego zanimljivi radovi koje je po zadatku osmislio na akademiji, poput plakata za Olimpijske igre koje će se održati sledeće godine u Pekingu, ili dizajn ambalaže za prehrambene proizvode. Kaže da ga inspiriše svakodnevni život, kontakti sa ljudima, sve što vidi oko sebe! Ne treba posebno naglašavati da su reakcije, ne samo profesora, već i laika, kada vide ove radove – dobre. I više od toga. „Trudim se da to što radim bude kvalitetno i idejno zanimljivo jer ne vredi ideja bez kvaliteta – to se uči na akademiji, to se razrađuje, ta neka stručnost” – kaže, i dodaje:
– Verovatno ću se iz Novog Sada vratiti u Suboticu, ali ne u skorije vreme. Ako se realizuju planovi, voleo bih da upišem postdiplomske studije negde u inostranstvu, a možda tamo i ostanem jedno vreme i steknem znanje u vezi sa tim kako se radi u agencijama. I onda bih se vratio, nadam se, još stručniji. Ne bih hteo da ostanem na ovom nivou, iako je i taj dobar... T. M.

SUBOTIČANI MIHAELA MITROVIĆ I NENAD KIŠ SVOJE STAVOVE IZNELI U BESEDAMA, TAKO „DA IH SVI ČUJU”
U PROBLEMU JE POLA REŠENJA
• „Kako avion leti?” pita se Mihaela u istoimenoj besedi, zaključujući kako nas poteškoće i problemi čine jačim, inspirišu i pokreću • „I osobe sa hendikepom imaju pravo na prijatelje, porodicu, da se socijalizuju i da stvarno pripadaju društvu” – naglašava Nenad Kiš

U finalu takmičenja u besedništvu, održanom 12. marta u Beogradu, u društvu kolega iz cele Srbije, našli su se i Subotičani Mihaela Mitrović i Nenad Kiš, koji su tako dobili priliku da javno, pred širim auditorijom, iznesu svoje stavove, razmišljanja i zaključke. Mihaela je besedom „Kako avion leti” osvojila drugo mesto, dok se Kiš nije našao među nagrađenima, ali je govorom na temu „Sadašnjost osoba sa hendikepom”, izazvao iskreno oduševljenje publike.

Ubedila samu sebe

Diplomirani inženjer arhitekture Mihaela Mitrović, danas postdiplomac, počela je svoj nadahnuti govor citirajući jednog od prvih avijatičara i konstruktora aviona Orvila Rajta: „Avion leti zato što nema vremena da padne!”. Bazirajući svoj govor na tri konkretna primera (lipa, ribe i avion), od kojih svaki budi različite asocijacije (lipa – žuto, toplo, mirisno; ribe – hladno, plavo, duboko; avion – dinamično, brzo, srebrno), uspela je da svoju besedu učini „sočnijom” i pitkijom za slušaoce.
– Bilo mi je bitno da ljudi zapamte priču, da ona ima „kičmu”, mirise, boje... I kada završim, da ne kažu e, to je ona iz Subotice, ili ona sa prugastim čarapama, već ona što je govorila o lipama, o ribama... Nisam htela da koristim okoštale političke fraze tipa „Idemo napred!”. To su opšta mesta. U govoru postavljam pitanje kako prevazići teškoće i probleme u životu, i zaključujem da nas oni čine jačim, inspirišu nas i pokreću. U problemu je pola rešenja! – naglašava Mihaela, i dodaje: „Najveće i najbolje stvari u životu nastaju uprkos nečemu, i najhrabrija dela prevazilaženjem najvećih teškoća”.
Zanimljivo je kako je došla na ideju da govori o jednoj, naizgled, običnoj i ne (da li?) toliko inspirativnoj stvari, kao što je drvo – lipe:
– U „Dnevniku” sam videla prilog o čoveku koji je ceo dan proveo na drvetu lipe ispred svoje zgrade jer nije želeo da to drvo poseku! Susedi, čak i spikerka koja je o tome govorila, imala je ironičan ton, a ja smatram da je heroj – on teži nečemu, bori se za nešto. I to je bitno – ne toliko postići cilj, nego težiti ka tome. Baš kao što ne postoji put do sreće, sreća je put.
Govornici su imali svega između tri i pet minuta da prezentuju slušaocima svoje stavove. Najveću inspiraciju Mihaela je osetila u trenutku kada je progovorila. A nikada pre toga nije držala govor u javnosti:
– Znala sam da ću imati tremu, pa sam sela u zadnji red, nagovarajući samu sebe da pokušam. Na kraju sam samu sebe ubedila, „smestila” sebi. Kao samoubistvo iz zasede. I nije bilo nazad. Pobedila sam strah od javnog nastupa. Sada se pitam na šta sam sve sposobna... Publika je inače ta koja me je inspirisala, stalno sam se pitala šta bih im još rekla. Ipak je to prilika da jednom u životu stanem pred ljude i pokušam da ih ubedim u svoje stavove. Mislim da sam uspela.
Interesovanje za lepu reč i reč uopšte, Mihaela je otkrila još u gimnaziji, nakon koje upisuje astrofiziku. Iako i dalje redovno čita knjige iz kvantne fizike, na prvoj godini studija shvata da ima više afiniteta prema arhitekturi, nauci koju doživljava kao spoj umetnosti i veštine, što je po njenom mišljenju i – govorništvo. U budućnosti sebe vidi svuda, kako putuje, upoznaje ljude... Ova svestrana devojka piše i za časopis DANS (Društvo arhitekata iz Novog Sada), redovno ispisuje i stranice dnevnika, učestvovala je i osvajala nagrade na foto-konkursima, i nikad joj nije dosadno!
– Stalno nešto pišem, čitam – to mi je opsesija, gledam filmove... Nije ni ovaj javni nastup odjednom došao – zaključuje. Njene rečenice su brze, a misli precizne. Na pitanje da li je pred publikom korigovarala brzinu govora, Mihaela kaže:
– Jako sam morala da usporim. Naravno, sa glasnošću nisam imala problema. A što se tiče treme, moj savet je – pobediti je muzikom! Neposredno pre nego što sam izašla na scenu slušala sam muziku i to mi je pomoglo.

Uskoro dve diplome

Od momenta kada je upisao Fakultet političkih nauka u Beogradu (politikološki smer), Nenad Kiš je možda malo manje Subotičanin, a malo više Beograđanin jer živi i radi u glavnom gradu. Ipak, bez obzira u kom je gradu, susreće se sa istim problemima. Između ostalog, i zbog toga je odlučio da u svojoj besedi govori o problemima osoba sa hendikepom:
– Hteo sam da skrenem pažnju na to da ova država nema strategiju obrazovanja, rada i života osoba sa hendikepom. Želeo sam da naglasim da su i osobe sa hendikepom podjednako vredne kao i sve druge i da mogu da rade, da znaju i hoće. Izneo sam i konkretan primer, govoreći o sebi kao pripadniku generacije o kojoj sam pričao, naglašavajući da i osobe sa hendikepom imaju pravo na prijatelje, porodicu, da se socijalizuju i da stvarno pripadaju društvu, ne samo formalno. Za to se zalagao i pokojni premijer dr Zoran Đinđić, i to je jedan od problema koji moramo da rešimo ako razmišljamo o ulasku u Evropsku uniju.
Iako je nastupao pred velikim brojem ljudi, Nenad kaže da nije imao tremu, čemu je verovatno doprinela i činjenica da, kako kaže, vlada materijom o kojoj je govorio: „Moguće je i da sam zbog toga dobro izneo taj govor” – primećuje, dodajući da se nada da je postigao cilj – skrenuti pažnju javnosti na probleme osoba sa hendikepom. Sa druge strane, sam je sebe, kako kaže, istestirao i dobio potvrdu nekih veština. A te veštine otkrili su i neki slušaoci, među kojima je bilo i onih koji su mu rekli da mu vide „mesto u budućoj vladi kao savetnika za pitanja osoba sa hendikepom”:
– To dobro zvuči, ali zavisi šta taj posao podrazumeva – ako treba da budem tamo samo da bih se slikao, to nije rešenje, a ako mogu da ukažem na neke probleme, to je već nešto.
Ipak, Nenad Kiš sebe uglavnom vidi u medijima, gde je već stekao zavidno iskustvo, pišući za sportske strane prvo lokalnih, a kasnije i za novine koje izlaze na teritoriji cele države. A na put ka profesionalnom bavljenju novinarstvom pošao je još pre nekoliko godina kada je upisao i novinarski smer na Fakultetu političkih nauka, gde će uskoro položiti i poslednji ispit, tako da ga uskoro čeka i druga diploma. T. M.