Otvoreno

LIST IZLAZI PETKOM • GODINA II • BROJ 41 • SUBOTICA, 13. APRIL 2007. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net

IMAM NEŠTO NOVO

Engelsova bila i – ostala
Piše: Tatjana Mandić

• U grupi ulica koje su promenile naziv našla se i jedna čiji je naziv vremenom postao prepoznatljiv sinonim

Kada je jednom vlasniku stana u Engelsovoj prošlog meseca stigao račun za struju i vodu adresiran na Ulicu Matije Korvina, čovek je u prvi mah pomislio da je reč o – grešci. „Znam gde živim, mislio sam da su pogrešili adresu...” — priča, pomalo revoltiran, sada već stanovnik Ulice Matije Korvina. Uprkos zvaničnoj promeni, naziv „Engelsova” će i dalje, verovatno vrlo dugo biti u upotrebi, bar kada su u pitanju svi oni mladi i ne samo mladi ljudi koji preko dana ili uveče svraćaju u jedan od brojnih gradskih kafića smeštenih u ovoj ulici.
Kada neko nekom kaže „Idem u Engelsovu!” — sagovornik će tačno znati, ne samo gde se, već i zašto ide. Zbog toga je ova ulica, kao Engelsova, postala poznata ne samo u krugovima Subotičana, već i mnogih koji u naš grad dođu i dolaze iz Novog Sada, Beograda, Mađarske... Za Engelsovu i njene kafiće čuli su i turisti koji organizovano, u grupama, sa vodičem iz Gradskog muzeja „špartaju” ovom ulicom, fotografišući se kraj bronzanog „bicikliste” u „Bosu”, ili Likovnog susreta – iz dvorišnog dela.
Iako je zvaničan naziv već odavno na snazi, još se nije čulo da neko kaže „Idem u Ulicu Matije Korvina”. To (još) nikom ni ne pada na pamet! A verovatno ni neće. Zato se postavlja pitanje koliko je opravdana promena jednog naziva koji je više nego odomaćen. I koji je vremenom postao sinonim za ulicu kakvu bi svaki grad trebalo da ima, za koju se vezuje dnevni i noćni provod u gradu, i na koju su Subotičani s razlogom ponosni. Vreme nosi promene i to je neminovno, ali da li, praveći jedan korak napred, ustvari idemo dva nazad?!
Možda će samo retki (poznavaoci istorije) Engelsovu ipak povezati sa imenom Fridriha Engelsa (1820–1895), nemačkog socijalističkog filozofa, sina vlasnika fabrike, koji je konačno i sam postao uspešan poslovni čovek, ne dozvoljavajući da ga sopstvena kritika kapitalizma ometa kod profitabilnih operacija firme. Sa Karlom Marksom, kojeg je upoznao u Kelnu, stvorio je stalni partnerski odnos u cilju razvijanja socijalističkog pokreta. Na Drugom komunističkom kongresu njih dvojica su dobila ovlašćenje da sastave Komunistički manifest (1848). Posle Marksove smrti, Engels je bio najveći autoritet za tumačenje marksizma.
Osim činjenice da je bio „mađarski kralj”, za isto tako veliki broj Subotičana nepoznanica je da je, kako piše u enciklopedijama, Matija Korvin (1443–1490) bio hrvatsko-ugarski kralj, sin Janoša Hunjadija, a nazvan je Korvinus prema latinskoj reči za gavrana (lat. corvus) kojeg je imao na svom grbu. Kao kralj uspeo je da ostvari apsolutnu monarhiju, oslanjajući se na srednje plemstvo i gradove. Iako su mu pažnju odvlačili vlastiti interesi na Zapadu i sukobi s carem Fridrihom III i Češkim kraljem Vladislavom, zaslužan je za usporavanje turskog napredovanja. Nakon pada Bosne, oslobodio je Jajce i organizovao Jajačku i Srebreničku banovinu, otežavši time Osmanlijama prodor u Hrvatsku i Ugarsku. Piše da se isticao kao veliki zaštitnik umetnosti.
A da li se i mi ističemo, ne kao veliki, ali makar samo kao – zaštitnici umetnosti? Bojim se da ne, ali da znamo sami sebi mnogo toga da zakomplikujemo — tu smo neprevaziđeni majstori.

ISTINA VIŠE

ODGOVOR PEDAGOŠKOG FAKULTETA NA GLASINE O SUBOTIČKOJ VIŠOJ VASPITAČKOJ ŠKOLI
Sombor neće gasiti Višu vaspitačku

Akreditacija svih viših škola u Srbiji nakon koje će se znati koja će imati pravo da nastavi sa radom, i sa kojim programom, a koja ne, unela je dosta neizvesnosti u neke kolektive. Ovog proleća trebalo bi da stignu prvi rezultati komisija koji će procenjivati situaciju i predlagati Ministarstvu prosvete i sporta šta dalje sa svakom konkretnom školom.
Proces akreditacije koji podrazumeva ispunjavanje strogih uslova, podgrejao je u javnosti i priče o neizvesnoj budućnosti Više škole za obrazovanje vaspitača u Subotici. Glasine govore da će zbog nemogućnosti da ispune sve uslove za dobijanje akreditacije za nastavak rada ovu višu školu „preuzeti” srodan, Pedagoški fakultet u Somboru.
Zamolili smo dr Dragana Solešu, dekana Pedagoškog fakulteta u Somboru, da prokomentariše ovu glasinu. On se konsultovao sa rukovodstvom Fakulteta i poslao pismeni odgovor.
„Kao što javnost višeg i visokoškolskog obrazovanja u Srbiji zna, u toku je proces akreditacije ustanova u ovim oblastima. Svaka ustanova se suočava sa veoma ozbiljnim i zahtevnim poslom u cilju opstanka na tržištu i očuvanju svog integriteta i identiteta. Procedura akreditacije je veoma složena i podrazumeva višestepenu procenu svake ustanove. Konačnu odluku o tome da li ustanova, fakultet ili viša škola ispunjava uslove da bude akreditovana ili ne, donosi Ministarstvo prosvete i sporta. Na ovaj način se dobija zdrava konkurencija kao jedan od važnih preduslova daljeg razvoja obrazovanja u našoj zemlji.
Prema tome, informacija da Pedagoški fakultet nastoji da „ugasi” Višu školu za vaspitače u Subotici je bez realne osnove, jer Pedagoški fakultet niti može, niti želi da uradi bilo šta slično. Naime, poznato je da Pedagoški fakultet u Somboru nikada i nije razmišljao da svoj opstanak i budućnost gradi na urušavanju ugleda i postojanja drugih ustanova, nego je uvek pokazivao spremnost da se uspostavi dobra saradnja sa sličnim institucijama, te da, ako je potrebno, pružimo pomoć svojim bogatim iskustvom i tradicijom.”
I kako smo u razgovoru sa dr Solešom, koji je jedan od recenzenata za dobijanje akreditacije, za jednu višu školu izvan Vojvodine, saznali, prema njegovim saznanjima, nije tako loše stanje na višim školama. Sada se čitaju dokumenta. Ne treba unositi dezinformacije među ljude. Čak i one škole koje ne dobiju akreditaciju ići će na popravni. Znači, taj proces će još dugo trajati. Ništa se neće odlučivati preko noći. E.B.

REAGOVANJA

Na seriju tekstova o Pozorištu

Sramota je da se uništavaju znamenitosti Subotice, grada koji je po mome mišljenju jedan od najlepših gradova koje sam ja videla.
Živela sam u Subotici i moja mama je rođena tamo i moja baka i mnogobrojni preci Bunjevci izgleda da nekome smeta lepota koja je poznata, da li taj dotični ima neki interes od toga možda će da dobije nešto ako uspe da ubedi sve Subotičane da je potrebno skloniti zgradu Pozorišta koja je služila koliko ja znam 150 godina zar nebi bilo bolje restaurirati nego dići prašinu u gradu i koliko će to da košta i para i vremena da li se nešto promenilo u poslednjih 40 ili 50 godina sem što je postalo više poznato mesto tj. grad izvinite, ali to je moje mišljenje.

Sa poštovanjem, Nada Petrović iz Kanade

PISMA ČITALACA

Četiri godine čekanja

Ne preostaje mi ništa drugo nego da od vas tražim da mi pomognete tako što ćete objaviti moj slučaj iz kojeg se vidi iznuda novca – MITO od strane zaposlenih u „Telekomu”. Moj problem sam slao na više različitih adresa u „Telekomu” i NIKO se nije odazvao kao nadležan za to, svi govore da to nije njihov posao. E-mail koji sam im slao i koji bih Vas molio da objavite ako je moguće, objašnjava sve:
„Imam ogroman problem sa „Telekom” u Subotici. Živim u kući na 500 m od glavne pošte u Subotici, Mesna zajednica centar 3, Ulica Mirka Bogovića 34a. Već četiri godine čekam na telefonski priključak. Svakih mesecdva odlazim u poštu – „Telekom” i raspitujem se, ali već četiri godine govore kako nema slobodnih parica i ne dobijam telefon. Imam svoj telefonski broj sa prethodne adrese, ali ni to ne pomaže. Mnogi moji poznanici i komšije me savetuju i govore kako su oni rešili slične probleme sa 200–300 evra određenom licu u pošti – „Telekomu”.
Želim da Vas pitam da li ima neko u „Telekomu” ko je nadležan za ove stvari ili smo stvarno primorani da potplaćujemo službenike da bi dobili telefonske priključke?
Moje ime je Dušan Kozarski i možete proveriti u „Telekomu” Subotica da imam uredno podnet zahtev već četiri godine.
Znači da živim na nekom selu pa da razumem, ali u centru Subotice, na 500 metara od glavne Pošte, ja već četiri godine čekam telefonski priključak...
Još da navedem da živim u dvojnoj kući i da moj sused ima telefon... Znači telefonska linija mi je pod krovom.
Molim Vas da mi odgovorite šta da radim ili me posavetujte kome da se obratim. Hvala puno.”

NEPOSREDNO

Nova i stara priča
Piše: Mirko Šinković

Susedno pogranično rumunsko selo Jimbolija, u zadnjih je sto godina bilo u tri različite države, a katastarski se nije pomerilo ni makac. To je najbolje znao moj dobri deda. Kada su ga u logoru prvi puta upitali za državu i mesto rođenja on je navodio da se rodio u Kraljevini SHS, Kraljevini Rumuniji i u Austro Ugarskoj. Kako islednici nisu bili istorijsko-geografsko potkovani i svakako nije bilo moguće roditi se u tri države, a ipak je bilo, mislili su da se on sa njima šegači. Deda je pričao da se nakon drugog šamara obično odlučivao za jednu od država, a druge dve je batalio, zavisno od toga kako je situacija nalagala. Po potrebi je tako menjao i državljanstvo, ali je uglavnom bio rumun. Pamtim ga sa brkovima, koje je počeo nositi tek kada ih je stari režim prestao čupati.
To selo, Jimbolija, koje nije veće a ni manje od bilo kojeg našeg sela danas ima ozbiljan problem. Traži oko petstotina radnika za rad u novootvorenim proizvodnim pogonima. Do kraja godine treba ih još toliko. Na birou za zapošljavanje nema ni jednog nezaposlenog radnika. Kako do juče, naši banatski ovčari su se žalili kako ne mogu naći naše radnike pa „uvoze” rumunske čobane. Ta su vremena sada prošla i točak se okrenuo. Plate nisu velike, ali su veće od naših. Pitanje putnih troškova i toplog obroka je već rešeno samo da se dve države dogovore oko toga ko će platiti doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Rumunija je sada postala kao Nemačka i Austrija šezdesetih s tim da je svega na sat vožnje a može da se ide i biciklom kako to većina radnika i čini. Ne mogu da se setim koliko ima prijavljenih nezaposlenih u Subotici, ali neko će to već znati…
Još kada nije bilo dozvoljeno da se nekontrolisano trguje lekovima bili su kod mene Nikola i Miroslav iz Hetin. Bilo me je sramota da pitam gde je to, pa sam pogledao na karti. Hteli su da kupe „lekovite dodatke” za svoju stoku. Zabadava sam ih upućivao na lokalne ambulante i apoteke, pored kojih su u dolasku prošli, jer su se oni pravdali do sve do Subotice nisu našli pomoć. Nudili su mi i kuću na prodaju, ali iako mi nije trebala ipak sam pitao: pošto? Kažu za početak je nipošto, samo da se uselim u nju i da je čuvam od propadanja. Velika je i nije loša, kako vide tako velike nema u celoj mojoj ulici. Pre nekoliko godina bilo je i izbeglica u selu, ali su i oni već „izbegli” tako da u selu ima samo još po neko. Kažu da imaju ambulantu, ali nemaju lekara, da imaju crkvu, ali nemaju popa, da imaju veterinarsku stanicu, ali nema veterinara. Ima i škole, ali nema đaka, pa ne treba ni učitelj. Ima i puta, samo što nije asfaltiran i sem za traktore za druga vozila više meseci nije prohodan. Obojica su mladi paori, jaki, vredni. Mnogi su otišli. Otišli bi i oni, ali ne mogu zemlju poneti na leđima, imaju je mnogo. Neki su je i napustili i ni ne dolaze više.
Ako već i idemo da radimo u „inostranstvu”, što nije sramota, jer na to smo već navikli u poslednjih šezdeset godina, nadam se da nećemo i u crkvu ili u školu morati ići preko granice, jer bi to ipak bila i bruka i sramota.
Početkom osamdesetih, kao dežurnog posao me je naneo kod domaćina, Ždrnje u Žednik. Skoro je bila zora kada smo uradili što je trebalo i uz kafu smo neobavezno razgovarali. Videlo se da je marljiv sposoban i dobrostojeći domaćin. Prvi put smo se sreli. Interesovalo ga je ko sam, šta sam, gde radim. Ponosno sam odgovorio da sam iz Tavankuta. Iako nisam, smatrao sam da jesam, jer sam tu radio. Kada je čuo, kao da je bio spreman na takav odgovor, samo je prokomentarisao: To je najgore selo na svetu. Bio sam iznenađen i uvređen, jer sigurno je da nije tako i nema ni jedan razlog da bude, niti su razlike u ljudima i mestima takve da bi to bilo moguće. Čekao je da vidi moju reakciju. Nije izostala. Tražio sam da dokaže. I umesto da dokazuje on je pitao: Ima li cigana u Tavankutu? Onda su se još tako zvali. Kako sam dobro poznavao svaku kuću, bio sam potpuno uveren da nema. Nema, pobedonosno sam uskliknuo. A on će: No vidiš, i njih ste odvijali. Ni oni ne mogu sa Vama Tavankućanima. Ostalo sam bez teksta. Rastali smo se u smehu. Nisam ni išao kući već pravo u selo i čekao sam prvog koji će naići, da ga preslišam na ovu temu. Ispostavilo se da je pre drugog rata bio neki Miša ciganin u Lebović kraju, ali da mandova već godinama nema. Dođu i odu samo neki čergari. Nisu strpljivi kao Turci koji su bili mnogo tolerantniji. Oni su izdržali skoro pet vekova. Otišli su ili pobegli, ko zna?
I skoro pred kraj „konzilijuma” na ovu temu naiđe jedna bakica, uzrujana i bez faljen Isus i bez ikakvog uvoda, u jednoj jedinoj rečenici izloži svoju muku i upita: Doktore, da li Vi znate od čega crkaju moje kokoške? Bio sam iznenađen kratkoćom i jasnoćom pitanja, jer sam sve do sada bio navikao na duge uvode i najbizarnijih problema koji su obično počinjali od Matijinog vašara i trajali do svih Svetih. Kako nisam poznavao ni bakicu, niti bilo šta u vezi problema, ni video, ni čuo, niti lečio kokoške, nije mi ostalo ništa drugo već da prosto odgovorim: ne znam. Kakvo pitanje takav odgovor. Iz njene reakcije bilo je jasno da je odgovor bio suviše kratak da bi je zadovoljio. Pokušao sam da okrenem situaciju na moju stranu sa kontra pitanjem. Pitao sam: Nane, znate li od čega je umro Bać Stipan u Mirgešu? Naravno nije bilo nikakvog Bać Stipana, niti je iko umro, niti je sigurno da je takve persone tamo i bilo, niti je ona mogla išta znati o njemu, kao ni ja o njenim kokoškama i zbog toga i nije mogla drugačije odgovoriti no što sam ja. Rekla je isto: ne znam.
Priča se završila sa „s’Bogom” i bakica se okrenula i otišla. Pitanje oko kokošaka je ostalo nerazjašnjeno. Nekoliko minuta kasnije, opet kucanje na vrata. Ulazi ista bakica i pita: Jelte, doktore, a da li znate od čega je umro Bać Stipan? Opet sam joj odgovorio: Ne znam. Ovaj put se priča završila sa: Amen.

S DRUGE STRANE VESTI

Rušite, il’ da krečimo

To je, stvarno, čist bezobrazluk. Mi se ovde u gradu zameramo, tučemo argumentima, proračunavamo šta bi bilo kad bi bilo, ko će koliko dobiti, ko opstati i dalje goljo, goljcati, sve zarad našeg pozorišta, iliti teatra, a oni tamo u svom sinhazu, ili kako se već zove, istakli ovih dana nekakav slogan „Mnogo vike ni oko čega”. U redu, znam da je to delo veličanstvenog Šekspira, ali zašto, zaboga, sada da nas podsećaju da će se opet tresti gora zbog nekih tamo miševa, koji su pozorišnu zgradu decenijama grickali, uzimali lovu iz budžeta i krčili sebi propale političke karijere, kao da mi nismo ozbiljni i stručni ljudi, pa da nećemo sačuvati našu zgradu i naš spomenik.
Ja nisam ni za, ni protiv. Naprotiv. Ja sam za i protiv, zato što se ne razumem ni u statiku, a kako pišem ovaj tekst, bogami, ni u gramatiku. Više sam, onako, sklon da se priklonim mišljenju jedne barabe koja zagovara kako bi, napokon, trebalo neko povući mačka za rep zato što je pozorište zapustio, kao da je, ne daj Bože, nenastanjeni salašarski svinjac. Stručnjaci u projektima i procenama procenjuju da nisu čišćeni oluci, nisu menjani crepovi, nije zgrada održavana pa je i zato svakog dana sve više tonula do potunuća. Ta N. N. baraba ne zna da je čišćenje oluka i zamena crepova komplikovan posao u vreme kompjutera i softvera, a brezovih metala sve je manje na tržištu. On misli (čista tendencija) da je nekada negde zapelo kod reči domaćin, i to još pre dvadeset i kusur godina. Mi danas možemo samo zapisnički konstatovati napravljenu štetu, na uštrb nekakve brodvejsko-balkanske avangarde (ljubi ga majka u mrke brke).
Izvedeni su glumci i publika na ulice, majdane i ciglane, avangardno je prepuštena zgrada da se avangardiše do urušavanja. Sada nam je ostalo da je rušimo il’ da krečimo. Ja bih ovo drugo, ako me uopšte iko išta pita.
Onako, avangardno.

M. Popadić

KOMBINATI I PAORI
Koska je bačena

Plodovima zakasnelih prolećnih pregovora poljoprivrednika i kombinata oko izdavanja državne zemlje u zakup, po svemu sudeći, najviše će se radovati advokati i sudovi koji će svoje oranje po paragrafima sasvim sigurno znati naplatiti po tržišnoj ceni. Hoće li pritom predmeti biti prošireni i na oblast kaznenog prava zavisi ponajviše od ponašanja dve strane koje, za sada, prete samo verbalno za stolovima u Plavoj većnici Gradske kuće. Međutim, kako vreme prolazi i jedni i drugi sve su nervozniji, pa tako iza neuspešnih pozivanja na zakon ne isključuju i konkretnije adute kao što su preuzimanje poseda u svoje ruke, a to je samo na korak od već viđenih slavnih primera Sivca, Srbobrana, Kule i sličnih mesta, gde se „mrginj” određivao na osnovu snage.
Činjenica da je tada – uz obilatu pomoć narodne vlasti – „seljak opet izvukao deblji kraj” u odnosu na zaštićene drugove u slučaju Subotice ne znači ništa. Svesni da su time izgubili samo bitku, ali ne i rat poljoprivrednici su u međuvremenu pokazali još veću upornost koju demonstriraju i na sastancima s predstavnicima kombinata, ne odstupajući ni za motiku od 100 zacrtanih hektara kao nove varijante „maksima zemlje”. Vreme, dakle, prolazi: ore se, seje, uskoro će i žetva, a rešenja ni na vidiku – državna zemlja još uvek bez zakupaca, friško stiglih s licitacije.
U retkim trenucima popuštanja zategnute „štrange” obe strane koje vuku u suprotnom pravcu slažu se samo u jednom, ali zato suštinskom: glavni krivac za ovakvo stanje je država, i to višestruko!
Ključni problem je što pre donošenja Zakona o poljoprivrednom zemljištu nije donesen Zakon o restituciji kojim bi zemlja bila vraćena pravim vlasnicima koji bi, onda, sa njom raspolagali kako oni žele.
Iz tog problema, međutim, proizilazi i ono što bivša ministrica poljoprivrede Ivana Dulić – Marković naziva decentralizacijom, a to je poveravanje lokalnim samoupravama izrade programa i uslova izdavanja državne zemlje u zakup, jer sam zakon to nije predvideo. Na taj je način bivše Ministarstvo poljoprivrede bacilo kosku pred poljoprivrednike i kombinate, svesno da će se oko nje odmah otimati. Stoga je i poziv Ivane Dulić – Marković poljoprivrednicima – u vreme kada je ispred svog imena odbacila sve atribute vlasti koje je do tada nosila – da državnu zemlju „oru i oni” jednako nezakonit kao i argumenti poljoprivrednika da kombinati čine to isto – za sada uz asistenciju policije.
Zbog toga situacija oko izdavanja državne zemlje u zakup umnogome podseća na aktuelnu priču o Kosovu: dve strane ni za dlaku se ne odriču od onoga što žele (kombinati i preko 2.000 hektara, poljoprivrednici 20 puta manje); Opština bez poluga koje će sprovesti prividnu joj vlast, a vlast i slepa i gluva i nema. Jedino što u celoj priči nedostaje je Marti Ahtisari. Z. R.