LIST IZLAZI PETKOM • GODINA II • BROJ 41 • SUBOTICA, 13. APRIL 2007. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net
 


OTKAZ 319 „SEVEROVIH” RADNIKA, TEŠKO REŠIV LIČNI I DRUŠTVENI PROBLEM
Sutra je najveća briga
• Zlatko Petrik, Jovan Miščević i Ivan Ivković Ivandekić, trojica otpuštenih radnika „Severa” najnezadovoljniji visinom otpremnine, koja se, umesto obećanih 200, kreće 80–90 evra po godini staža • Srednjih godina, sa dve decenije radnog staža, svesni su da je do novog posla jednako daleko kao i do penzije • Predsednik sindikata „Nezavisnost” u „Severu” Dragan Grozdanović kaže da će pitanje otpremnina biti stavljeno pred komisiju Sektora za kontrolu kupoprodajnih ugovora Agencije za privatizaciju, a odgovor se očekuje do kraja aprila • Stručni saradnik za viškove u subotičkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje Petar Milisavljević preporučuje radnicima da se udruže i od otpremnina i kredita započnu samostalnu delatnost

Pišu: Zlatko Romić i Eva Bačlija

„Usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u privrednom društvu ATB Sever a. d. prestala je potreba za radom zaposlenog. U skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih, usvojenom na sednici Upravnog odbora ATB Sever a. d., dana 26. 03. 2007. godine, zaposleni je proglašen viškom. Pošto nije bilo mogućnosti da zaposleni bude raspoređen na druge poslove, niti da mu se obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, rad sa skraćenim radnim vremenom ili druga prava u skladu sa Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom ATB Sever a. d., odlučio sam kao u dispozitivu”, piše u obrazloženju rešenja o otkazu Ugovora o radu, broj 17459, kojg je potpisao zamenik generalnog direktora ATB-a „Sever” dipl. ing. Savo Mitrović.
Pre obrazloženja, u istom tekstu stoji, da je zaposlenom ugovor o radu otkazan još 30. juna 2004., „usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena”, s tim da mu je radni odnos prestao 31. marta ove godine. Poslodavac je u otkaznom ugovoru napisao još i da je zaposlenom pre otkaza isplaćena otpremnina, „u skladu sa Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom ATB Sever a. d.”, kao i da će poslodavac zaradu za mart, kao i druga neisplaćena primanja koja je zaposleni ostvario do prestanka radnog odnosa isplatiti najkasnije 30 dana od prestanka radnog odnosa.
Iznad potpisa rešenja o otkazu Ugovora o radu, broj 17459, zaposleni se obaveštava da protiv istog ima pravo pokrenuti spor pred nadležnim sudom u Subotici u roku od 90 dana.

Kako do „ruva i kruva”?

Jedan od 319 otpuštenih radnika „Severa” sa ugovorom čiji je broj „taj i taj” je Ivan Ivković Ivandekić iz Bajmoka. U razgovoru za „Subotičke” kaže da još dan pre objavljivanja spiska ljudi koji će dobiti otkaz, za to službeno nije znao, ali se, kao i najveći broj zaposlenih u „Severu”, osećao mogućim kandidatom za kategoriju tehnološkog viška. Bez obzira što se ni ranije, a ni ovoga puta nije prijavljivao za dobrovoljni otkaz, kaže da se na spisku našao po kriterijumu koji mu u suštini nije poznat. U „Severu” je počeo raditi 1987. kao kontrolor, da bi posle pet godina bio prebačen u proizvodnju, zatim u bajmočki pogon, pa onda prošle godine u „petnaesticu” u Suboticu da bi, konačno, otkaz dočekao u bajmočkom pogonu.
– S obzirom da sam radio u proizvodnji, potajno sam očekivo da možda ipak neću dobit otkaz. Međutim, bez obzira ko di radi sigurno je da nikom nije drago da dobije otkaz. Sa svoji 42 godine nisam star, al bez obzira na to poznato je kako je u današnje vrime lako doć do novog posla, pogotovo kad se zna da se svudan traže mlađi – kaže Ivan Ivković Ivandekić.
Od 1. aprila, kao i većina od 319 radnika, i Ivan Ivković Ivandekić prijavio se na „siz”, tj. u Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde će u sledećih godinu dana, kako kaže, prosečno primati oko 9.000 dinara. Šta će nakon toga biti ne zna, a sa otpremninom koju je dobio, kaže, ne može početi ništa ozbiljno.
– S novcima koje sam dobio i koje ću za godinu dana dobivat jednostavno ne znam kako krenit dalje u život. Ipak, ne mislim da se triba pridat, a s obzirom da se amaterski bavim fotografijom i snimanjem filmova za početak se mislim okrenit toj oblasti. Dok ne nađem drugi poso. Jednostavno, spreman sam na sve. Nema tu puno filozofije: triba i ruva i kruva da bi se moglo živit – zaključuje Ivan Ivković Ivandekić.
Njegova priča, međutim, nije i univerzalna za sve otpuštene radnike „Severa”. Po rečima jednog radnika, koji nije želeo da mu pominjemo ime, ima i slučajeva da je zaposleni sa zadovoljstvom primio otkazni ugovor, a razlog je jednostavan:
– Znam za slučaj radnika kojem je do penzije ostalo 15 meseci. S obzirom da je dobio sasvim pristojnu otpremninu i da će godinu dana sa „siza” primati deset-petnaest hiljada dinara ona preostala tri meseca će relativno lako izgurati. Jednostavno, čovek se raduje ovakvom događaju.

Godinu dana smo znali da smo višak

Zlatko Petrik i Jovan Miščević su dvojica od oko 300 upravo otpuštenih radnika u ATB „Sever”. Obojica su električari, specijalisti monteri, sa po 23 godine radnog staža. Nezadovoljni su otpuštanjem, ali još više otpremninom od 92 evra po godini staža. Smatraju da je i pre isteka dve godine od kupovine fabrike poslodavac imao nameru da ih otpusti, što će, ako uspeju da dokažu, morati da plati još 108 evra za godinu staža.
– Smatram da sam tehnološki višak još od 1. aprila prošle godine, kada se AD „Inženjering” gde sam radio, ugasio, i kada su me poslali u „Aneks”, a tamo posla nije bilo – govori Zlatko Petrik. – Odatle su nas slali prvo na godišnji odmor, pa onda su nam izdavali rešenja o plaćenom odsustvu, istina na naš zahtev a na njihov predlog, i to stalno do 29. decembra prošle godine, kada su nas sve povuki nazad, jer ima posla za sve. Znači, 6–7 meseci nije bilo posla ni za jedan dan, a onda odjednom ima. U stvari, pozvali su nas samo da bi ispoštovali neke odredbe prema državi. Na plaćenom odsustvu su nam davali sto posto platu, i ja sam govorio predsedniku Sindikata Tulumoviću da to neće na dobro izaći, da mi niko neće na lepe oči davati toliko drugo platu, nego da to ima svoj cilj. Ne mogu reći da mi nisu ponudili drugi posao, slabije plaćen, koji nisam prihvatio iz zdravstvenih razloga. Tada mi je rečeno ti si tehnološki višak. Znači, već tada je izkazana namera poslodavca da me stavi na spisak za tehnološki višak. Ja sa svojim papirima mogu da dokažem da su poslodavac i njegovi ljudi u „Severu” svesno čekali februar ove godine da bi sa prepolovljenim otpremninama uštedeli gazdi više od pola miliona evra.

Udruživanjem do novog posla

Stručni saradnik za viškove zaposlenih u subotičkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje Petar Milisavljević povodom otpuštanja „Severovih” radnika kaže:
– Mi smo imali više radnih sastanaka u „Severu” sa rukovodstvom u postupku izrade programa viška zaposlenih, a kasnije i sa svim zaposlenim gde smo im predočili sve aktivnosti koje Nacionalna služba za zapošljavanje preduzima i omogućava da se reši njihov socijalno-ekonomski status. Između ostalog, rečeno im je da mogu dobiti informacije o zapošljavanju na postojećim ili oglašenim radnim mestima. Takođe, dolaskom na evidenciju nezaposlenih, možemo im omogućiti obuku za počinjanje sopstvenog biznisa; mogućnosti korištenja sredstava za samozapošljavanje kao i mogućnosti korištenja sredstava koja se za podsticanje zapošljavanja obezbeđuju preko fondova i ministarstva na nivou Republike ili fondova na lokalnom nivou. Konačno, i mogućnosti obuke u cilju promene zanimanja ili podizanja referenci za brže zapošljavanje.
S tim u vezi, Petar Milisavljević kaže da je Nacionalna služba za zapošljavanje pozvala otpuštene radnike da se jave u Poslovni centar radi daljeg informisanja.
– Pre svega to se odnosi na pretvaranje jedne pasivne mere, a to je novčana naknada na koju imaju pravo, za pokretanje sopstvenog biznisa. Drugim rečima, ukoliko žele da pokrenu samostalnu delatnost zakon dopušta da se ta novčana naknada jednokratno isplati. Takođe, na sastancima u „Severu” rečeno im je i da postoje mikro krediti Fonda za razvoj, u čemu mi posredujemo, a postoji i mogućnost ostvarivanja prava na subvenciju kao podsticajna mera za pokretanje samostalne delatnosti.
Kada je reč o novčanim naknadama, sagovornik kaže da se one utvrđuju u zavisnosti od vremenskog trajanja osiguranja, tj. od dužine staža i kreće se od najmanje tri do najviše 24 meseca. Visina iznosa se, kaže Petar Milisavljević, utvrđuje na osnovu šestomesečnog proseka zarade mesecu koji prethodi otkazu.

Jovan Miščević kaže da za njihovu struku u „Severu” više nema posla, jer su mnogi poslovi napušteni. On je ispričao kako su i on i Zlatko prebacivani na posao gde zbog zdravstvenih razloga nisu mogli da rade, ali su ipak pokušali, pa im je poslovođa rekao da nisu zadovoljili rezultatom. Žalili su se šefu i direktoru, a posle svega otišli su na plaćeni odmor – kaže Jovan, a Zlatko dodaje da obojica smatraju da je to bio način da im „osiguraju” posao do februara ove godine, kada se prema kupoprodajnom ugovoru, otpremnina može smanjiti.
– Sa otpremninom koju sam dobio ne mogu ništa, penzija je daleko i moram nešto hitno početi da radim. Još ranije sam podigao kredit da otplatim stan, 50 evra mesečno na 5 godina. Kad se prijavim na berzu ne verujem da će mi oni naći posao, videću šta ću. Sada samo žena radi, a imamo troje dece. Kada mi je isplaćena otpremnina, banka je odmah uzela unapred 3 rate za kredit da se oni osiguraju jer sada nemam posla. Čujem da su i drugi tako prošli. Tužićemo poslodavca i tražiti da isplati razliku do 200 evra po godini staža – kaže Jovan.
Svako od otpuštenih radnika je dobio datum do kog se mora javiti na berzu rada da bi ostvarili pravo na novčanu naknadu.
– Tražićemo drugi posao, ali znam da ga je jako teško naći, i nema posla, a i meni je 45 godina. Svugde čujem i čitam u oglasima da traže radnike do 30-35 godina, retko ko zaposli one preko 50 za koje država poslodavcu daje olakšice. Otpremnina ne znam koliko će trajati. Moja žena radi i mi ćemo se nekako snaći, u problemima će biti ovi što imaju decu koju treba školovati ili moraju vraćati kredite. Osnovati privatni posao je teško, naša struka je prebukirana, i mislim da bih propao u startu. Tužiću „Sever”, kao i mnogi drugi, zbog otpremnine – rekao je Zlatko Petrik.

DRAGAN GROZDANOVIĆ, PREDSEDNIK SINDIKATA „NEZAVISNOST” U „SEVERU”
Prvo pregovaramo sa poslodavcem

Otpušteni radnici su nezadovoljni, protiv otkaza ne mogu ništa, ali zbog otpremnine su spremni da tuže poslodavca ATB „Sever”. Šta će preduzeti da bi zaštitili radnike Dragan Grozdanović, predsednik Sindikata ATB „Sever” – „Nezavisnost”, kaže:
– Zastupamo stav da sve probleme po pitanju programa o rešavanju viška zaposlenih, probamo da rešimo unutar firme, i uz pomoć nadležne državne ustanove, Agencije za privatizaciju, odnosno Sektora za kontrolu kupoprodajnih ugovora. A kupoprodajni ugovor podrazumeva obavezu investiranja od 16 miliona evra u periodu od 5 godina, a prošlo je dve. Znači, oni će kontrolisati sprovođenje ugovora, a i naš sindikat će taj proces gledati i reagovati ako nešto ne bude u skladu sa ugovorom. Već smo imali razgovore sa poslodavcem i smatram da oni vode ka pokušaju da se nađu rešenja koja će biti na zadovoljstvo svih učesnika. Rešenje u pregovorima očekujemo do kraja aprila kada situacija mora do kraja da bude jasna.
Pred zaključenje lista Dragan Grozdanović nam je javio da je 5. aprila u poseti ATB „Sever” bila Agencija za privatizaciju, Sektor za kontrolu kupoprodajnih ugovora.
– Otvorena su pitanja koja se tiču trenutne situacije, sada bih rekao i van „Severa”, a govorim o ljudima koji su otpuštanjem tehnološkog viška ostali bez posla. Sve njih najviše interesuje otpremnina od 200 evra po godini staža. Znači, Agencija i Sektor za kontrolu će to pitanje razmotriti, a odgovor očekujemo do kraja aprila.
– Što se tiče otpuštenih radnika koji su nezadovoljni odlukama, a bili su članovi Sindikata „Nezavisnost”, želim da kažem da će se Sindikat u preduzeću boriti za radnike unutar preduzeća, a da će Granski sindikat metalaca, kancelarija u Subotici, koja se odnedavno nalazi na 4. spratu Otvorenog univerziteta, preuzeti dalje obaveze po pitanju eventualne želje radnika da tuže „Sever”. Trenutno nema uslova za tužbu jer se čeka stav Agencije i Sektora. Napominjem da su svi radnici dobili pouku o pravnom leku gde stoji da se, ako nisu zadovoljni, mogu obratiti sudu u roku od 90 dana. Mi ćemo sve ove rokove ispoštovati, i ako bude potrebno preduzeti i taj korak – rekao je Dragan Grozdanović.

 

SVE NA VIDELO
ISTINA O RAZGRADNJI I GRADNJI NARODNOG POZORIŠTA

ZAVOD ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE DEMANTUJE DEZINFORMACIJE KOJE SE POJAVLJUJU U ŠTAMPI
KO JE ĆUTAO 20 GODINA
• Još 1985. godine konstatovano je da pozorišna dvorana nema posebne vrednosti • Još u 19. veku je bilo ideja da se Pozorište ruši • O stabilnosti zgrade dva različita stava • Još jednom preispitati koncept

U poslednje vreme u štampi se provlače mnoge dezinformacije u vezi sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture u Subotici koje ovim putem želimo demantovati.
Institucija koja je nedavno obeležila 25 godina svoga postojanja, ujedno je obeležila i godine značajnih ostvarenja. Osamdesetih godina 20. veka, kada se tek počelo sa uređenjima gradskih centara u Jugoslaviji, Subotica je među prvima prihvatila ideju urbane restauracije, dislocirala je saobraćaj iz gradskog jezgra, formirana je pešačka zona, restaurirane su brojne fasade, urbana oprema je urađena u skladu sa ambijentom. Rad na zaštiti graditeljskog nasleđa, tokom devedesetih godina odvijao se u skladu sa društvenim okolnostima i ne uvek sa pozitivnim rezultatima za spomenike kulture. Zaštitarski posao, pogotovo u srcu grada gde se prepliću razni interesi investitora, grada i politike, večita borba konzervativaca i onih koji žele progres, ne nalazi se ni u malo zavidnom položaju. Ipak, večita borba s težnjama investitorima i gradskim ambicijama, uvodila nas je u kompromisna rešenja u interesu očuvanja i oživljavanja nasleđa, u interesu izgradnje, a ne daljeg propadanja nasleđa. U 21. veku, u skladu su društvenim događanjima, započeo je, i nadalje uz velika zalaganja zavoda, proces restauracije niza vrednih spomenika kulture: palata Ferenca Rajhla, palate Laze Mamužića, Čajkaša, Manojlovića, Aradskog, Vojnića, zatim Sinagoge i Velike terase na Paliću.

Istorijat spašavanja Pozorišta...

Svih ovih godina, problematika pozorišta je prisutna u stručnim krugovima i u javnosti.
Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture je 1983. godine doneo privremeno rešenje kojim se utvrđuje spomenično svojstvo zgrade Pozorišta, a tri godine nakon toga se proglašava spomenikom kulture.
Prvi konzervatorski uslovi za objekat urađeni su 1985. godine. Prema njima, planirana je restauracija objekta, ali je već tada konstatovano da postojeća pozorišna dvorana nema posebne vrednosti i zauzet je stav da se rekonstruiše sala iz 1904. godine. Takav naš stav naišao je na nerazumevanje mnogih arhitekata i predstavnika opštine.
Ideja koja podrazumeva veće intervencije na zgradi datira još iz 1970. godine kada je arhitekta Nebojša Delja iz Beograda u saradnji sa Građevinskim institutom iz Subotice izradio projekat po kojem bi se postojećoj zgradi dodao još jedan sprat, još jedna sala, dečje pozorište i letnja pozornica.
Ideja rušenja pozorišta datira još iz 80 godina 19. veka, kada u gradu počinju rasprave da li treba adaptairati tada već „stari. objekat pozorišta i hotela ili podići novi. Diskusija je kulminirala početkom 20. veka Na kraju je pobedilo bezbolnije, a pre svega jeftinije rešenje, te je pozorišno krilo adaptirano 1904, a hotelski deo 1905–1907. godine.” (mr. Gordana Prčić Vujnović, ViktorijaVujković Lamić, Zgrada subotičkog Pozorišta, 1992, str. 22). Ideja koja predviđa rušenje većeg dela zgrade našla se 1986. godine i u projektu Ištvana Hupka, arhitekte i scenografa subotičkog Pozorišta, koji je urađen u saradnji sa arhitektima mr Ivanom Hegedišem i Laslom Čikošem. Obnovu subotičkog Pozorišta su kroz tri smele varijante prikazali i stručnjaci dva evropska tehnička univerziteta, Zapadnog Berlina i Pariza 1988. godine, godinu dana kasnije i arhitekta Goran Martinović.
Formirala su se dva suprotstavljena tabora. Nasuprot privrženika tradicionalnog pozorišta i spomenične prepoznatljivosti grada, staju graditelji novog teatra. Rušenje zgrade pozorišta uz očuvanje najvrednijih delova našlo se nasuprot stava i uslova Zavoda o restauraciji i rekonstrukciji.
Izložba mr Antuna Rudinskog „Istina o zgradi subotičkog pozorišta” održana je 1990. godine u cilju ukazivanja na prave vrednosti ovoga zdanja. Konstatovano je da je živo pozorište nadraslo postojeći teatar i da se ne miri lako sa spomeničnim statusom. (Zgrada subotičkog Pozorišta, 1992., str. 72).
Konstruktivno vrednovanje objekta i analiza postojećeg stanja je u više navrata urađena sa često oprečnim rezultatima. Tokom 1985. godine od strane projektnih organizacija IGV-a i Standard-projekta ukazano je na statički nestabilnu zgradu, te potrebu detaljne rekonstrukcije i adaptacije, dok je pet godina kasnije sprovedena analiza od strane građevinskih inžinjera Branka Ćopića i Sretena Pavlovića ukazala da oštećenja nisu konstruktivnog karaktera. Kasnije, 1998. godine urađen je i Elaborat o oceni stanja zgrade Narodnog pozorišta – Népszinház od strane Građevinskog fakulteta u Subotici.
Odlukom Izvršnog veća skupštine Vojvodine1991. godine zgrada Narodnog pozorišta-Népszinház stekla je status kulturnog dobra od velikog značaja. Ovo je ujedno bio još jedan pokušaj da se, ukazujući na značaj i stanje ovog spomenika kulture lakše obezbedi finansijska podrška za restauraciju.
S obzirom da je 1991. godine konstatovano da se objekat nalazi u lošem stanju i da je neadekvatan potrebama savremenog pozorišta, pristupilo se ponovno vrednovanje, te izmena konzervatorskih uslova iz 1985. godine.
Utvrđeno je da za restauraciju pozorišne sale iz 1904. godine, kako je prethodnim uslovima bilo predviđeno, nema dovoljno autentičnih elemenata, niti je sačuvana tehnička dokumentacija na osnovu koje bi se izvršila restauracija.
Utvrđeno je da su ogromne konstruktivne i estetskostilske intervencije bitno izmenile izvorni objekat već 1904–1907. godine. Od originalnog objekta delimično su ostali obodni zidovi, tavanska i krovna konstrukcija. Tokom dalje istorije zdanja nastavljena je razgradnja krila prema Korzu, sprovođena od strane brojnih zakupaca sitnih lokala koji su po svom nahođnju rušili i gradili. Pozorišno krilo orijentisano ka trgu izgorelo je 1915. godine. Nestalo je potkovičasto gledalište, mobilijar i kompletna pozornica, ostali su samo obodni zidovi i krov iznad gledališta iz 1904. godine. Današnja pozorišna sala datira iz 1926. godine, a sa proizvoljnom kompilacijom elemenata ne čini vrednu estetsku celinu.
Sve naknadne intervencije na objektu nisu pratile savremene tokove, niti su donele novi kvalietet u skladu sa odrednicama vremena. One, naprotiv, predstavljaju stogodišnji proces razgradnje ovog zdanja, te je u tom smislu zauzet stav prema njima. ,,Najvredniji delovi Škultetijevog objekta su predviđeni za restauraciju, a istovremeno je ostavljena mogućnost za izgradnju savremenog objekta koji će svojim izgledom, funkcijom, konstrukcijom i stilom odgovarati savremenom trenutku, baš kao što je objekat bio napredan u vreme izgadnje. Definisana su tri nivoa zaštite, koji se odnose na zaštitu pojedinih delova objekta. Prvi i najstrožiji odnosi se restauraciju centralnog najizvornijeg dela sa pročeljem i šest stubova, pozorišnim holom, reprezentativnim stepeništem i nekadašnjom Balskom dvoranom.
Drugi nivo zaštite odnosi se na bočne delove objekta, koje je moguće srušiti i podići nove u skladu sa unutrašnjom organizacijom prostora, uz uslov da se one svojim izgledom i gabaritom uklope sa postojećim pročeljem. Zadati uslovi nude preduslov koji će obezbediti viziju pozorišta zagledanog u budućnost i sačuvati teatarsku tradiciju.
Konzervatorski uslovi za rekonstrukciju, restauraciju i interpolaciju objekta pozorišta u Subotici bi pre trebalo da ukažu na pravac mogućeg razmišljanja u toku izrade novog Pozorišta, nego da posluže kao ograničavjući faktor” stoji u knjizi Zgrada subotičkog pozorišta, koja je kao i uslovi, urađena od strane arhitekata Viktorije Aladžić i mr Gordane Prčić Vujnović. Konsultant je bio mr Antun Rudinski, tada jedini magistar zaštite graditeljskog nasleđa u Subotici. Recenzenti knjige bili su istoričar umetnosti Bela Duranci i profesor Univerziteta u Novom Sadu, Univerziteta umetnosti u Beogradu, Tehničkog univeziteta u Helsinkiju i Univerziteta u Cukubi, Japan, Ranko Radović, u tom periodu predsednik Međunarodne federacije za urbanizam i stanovanje, član Saveta Međunarodne Unije Arhitekata.
Usledio je jugoslovenski konkurs za idejno rešenje novog Pozorišta, koji je raspisala Skupština Opštine Subotica u saradnji sa Društvom arhitekata Subotice u čijem predsedništvu se tada nalazio Žombor Sabo (dugogodišnji predsednik DAS-a). Javnost je bila upoznata sa konkursom i sa konceptom novog pozorišta, a pogotovo arhitekti koji se danas zalažu za restauraciju, a protiv novog. Zašto su 20 godina ćutali i danas promenili mišljenje to samo oni znaju!

Varijacije...

Zavod za zaštitu spomenika kulture je ponovo 1996. godine za potrebe Skupštine Opštine Subotica razmatrao mogućnost restauracije postojeće pozorišne dvorane. U interesu pronalaženja najpovoljnijeg rešenja, urađena su idejna rešenja četiri moguće varijante objekta pozorišta.
Prema prvoj varijanti najstariji, a ujedno i najizvorniji i konstruktivno najstabilniji deo objekta, koji obuhvata pročelje sa stubovima, hol, stepenište i balsku dvoranu, se restaurira u izvorni oblik, dok se ostali deo objekta ruši i gradi novi. Nova pozorišna sala je predviđena u centralnom delu pozorišnog bloka, tako da je na taj način zadržan postojeći gabarit objekta prema trgu i Korzou.
Druga varijanta je pokušala sagledati mogućnosti formiranja nove sale u centralnom delu bloka, uz zadržavanje pročeonog dela objekta sa prethodno navedenim prostorijama, kao i bočnog krila orijentisanog prema Korzou.
Treća varijanta ukazala je na jedno od mogućih rešenja koje je predočeno 1988. godine, autora dipl. ing Bernd Huckriede. Prema ovome rešenju zadržano je pročelje, krilo prema Korzou i Ive Vojnovića, dok je u centralnom delu isplanirana nova slobodnostojeća multidisciplinarna sala.
Prema četvrtoj varijanti postojeći objekat je predviđen za restauraciju, s tim da se neadekvatne, uglavnom dvorišne dogradnje poruše, a umesto njih se formira trakt objekta prema Ulici Branislava Nušića. Novom intervencijom bi se zatvorio pozorišni blok, a ujedno bi se formirali prateći sadržaji uz pozorišnu dvoranu.
Tokom rada na ovim varijantama, a i kasnije posećeni su i proučeni neki tada nama dostupni objekti pozorišta – Nacionalno pozorište (Nemzeti szinhház) u Segedinu i Budimpešti, Vig szinház u Budimpešti, Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212 i Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Zavod je 1984. godine izradio projekat i vodio radove konzervacije i restauracije pozorišta u Somboru, a dve godine nakon toga učestvovao u resturatorsko-konzervatorskim radovima na rekonstrukciji i revitalizaciji Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku.
Za sve četiri varijante idejnog rešenja pozorišta urađena je procena predračunskih vrednosti radova. Procenu su izvršile tri građevinske firme: Standardprojekt i Panongrad iz Subotice i PRO-ING iz Novog Sada.
Ishod svih ovih aktivnosti bio je Projektni zadatak definisan od strane investitora. On je opredelio čitav dalji proces projektovanja i odluka. Krajnja odluka ipak nije bila Zavodova.
Autor Idejnog rešenja Pozorišta iz 1999. godine je Yustat-PRO iz Beograda.
Idejni arhitektonsko-građevinski projekat za adaptaciju, rekonstrukciju i dogradnju zgrade Pozorišta iz 2005. godine, delo istih autora, određen projektnim zadatkom, prevladao je prethodno zadate zaštitarske uslove. Profesor Dr Ranko Radović, dia Zorica Savičić, dia, Ištvan Hupko, dia i Dr Radivoj Dinulović, dia, samo su neka od imena projektantskog tima.
Objekat definisan projektnim zadatakom nije mogao da se uklopi u postojeće parametre zaštite i definisane visinske gabarite. Zavod za zaštitu je u okviru Idejnog projekta radio Idejni projekat restauracije dela objekta koji se čuva. Iz navedenih razloga novi uslovi sprovedeni su rešenjem Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a zatim rešenjem Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda. Uslovi su prilagođeni idejnom projektu.
U međuvremenu, Zavod je imaocu spomenika kulture ukazivao na oštećenja zgrade Pozorišta i potrebu da se ona saniraju, ukazivao na potrebu za hitnim intervencijama u cilju očuvanja zdanja od daljeg propadanja, učestvovao je u sanaciji krovne konstrukcije i pokrivača iznad centralnog dela i bočnog krila orijentisanog prema Korzu.
Glavni arhitektonski projekat adaptacije, rekonstrukcije, restauracije i dogradnje zgrade Narodnog pozorišta rađen je u kontinuitetu i završen tokom 2006. godine. Pokušaji intervencija od strane ovoga Zavoda okončani su delimičnim uspehom, proširen je deo koji se čuva, delimično i na bočna krila objekta, ali gabariti nisu u dovoljnoj meri korigovani, na šta je i ukazivano tokom izrade projekta. Isti ovi gabariti i danas izazivaju negodovanje javnosti.

Kritika...

Izgradnja Pozorišta opet je konfrontirala dve strane one koji su za novo i one za staro. S jedne strane nedovoljna informisanost građana, a sa druge otpor prema novom, nepoznatom izazvale su kritiku novog projekta Pozorišta, ukazivanje na predimenzionisanost, prevelike gabarite, zamerke zbog rušenja spomenika kulture, ukazivanje na moguće probleme u finansiranju, i na kraju vraćanje na rekonstrukciju zgrade pozorišta. Ali kojeg pozorišta? Ovo su logične nedoumice stručnjaka i građana. Međutim ova tema je na dnevnom redu 20 godina unazad. Možemo li reći da nismo bili informisani. Svi znamo da pozorišna sala nije u funkciji, da Pozorište radi u gotovo nemogućim uslovima, skele oko objekta i zaštitne ograde ukazuju već duži vremenski period na kritično stanje objekta.
Nije primer našeg Pozorišta usamljen. Polemike konzervativne i moderne struje vodile su se i vode se i u gradovima širom Evrope, gde se vrše intervencije unutar istorijskih gradskih centara. Prilikom rekonstrukcije Pozorišta Karlo Feliće u Đenovi prema rešenju Alda Rosija, kula iznad scenskog prostora višestruko je naglašena. Tokom restauracije teatra La Skala u Milanu demolirano je tri četvrtine objekta, novi delovi su nadvisili staro jezgro, a velike polemike su vođene i još danas se vode oko ovog projekta velikog arhitekte Maria Bote. Nešto slično kao u Subotici upravo se dešava i u Varšavi.

Glas građana...

Informisanje javnosti je trebalo da prati ovaj veliki projekat, tokom izrade, tada bi javnost imala na uvid prave informacije. Mada smo interno ukazivali na to nikada nismo preduzeli konkretne korake, tako da je delom i naša greška što je javnost sada obasuta dezinformacijama, mada je glavni izvor informacija za građane trebalo da bude naručilac projekta. Ipak saslušajmo i glas javnosti, još jednom preispitajmo sopstvene stavove.
Bilo bi neodgovorno kretati u ovaj poduhvat, nekorektno prema Pozorištu, gradu i građanima, a da se još jednom ne preispita koncept, gabariti, finansiranje. Možda još postoji mogućnost da se urade izvesne korekcije gabarita, a posebnu pažnju treba posvetiti konačnom definisanju, materijalizaciji i uklapanju fasadnog platna u gradski ambijent. To zaslužuje ovaj grad i građani, ali isto ne treba zaboraviti da je ovo dugo čekana prilika i da je ne treba propustiti.

Kolege...

I na kraju nam se nameću neka pitanja o kolegama arhitektima koji sebe promovišu napadajući i prozivajući druge. Koje su njihove reference? Koliko su građevina restaurirali, konzervirali, revitalizovali ili sanirali? Koliko su projekata izgradili? Koliko istraživačkih radova i studija o valorizaciji graditeljskog nasleđa? Svi, ili uglavnom svi njihovi teoretski radovi su poznati javnosti. Bili su upoznati sa svim projektima Pozorišta, sa rušenjem, bili su i aktivni činioci prilikom opredeljenja za savremeni, razvojni koncept Pozorišta. Zašto su ćutali 20 godina? Svako može da se predomisli, koriguje svoj stav, prizna grešku, ali zar nije neozbiljno posle 20 godina u odlučujećem trenutku, a bez konkretnih predloga i projekata izneti svoj izmenjen stav.
Zalažu se za restauraciju Pozorišta. Koje pozorište žele restaurirati? Za restauraciju Škultetijevog Pozorišta nema adekvatnih podataka, a ako se govori o restauraciji Pozorišta iz 1926. godine nekorektno je pozivati na 150 godina staro pozorište. Tada govorimo, o ne tako starom pozorištu od 80 godina. Kako i po kojim planovima bi oni restaurirali objekat, gde su ti planovi? Gde su 20 godina bile ove inicijative, zašto se čekalo do sada?

mr Gordana Prčić Vujnović


SUBOTICA.COM

JAVNA DEBATA

Možda bi prilika da se GRAĐANI Subotice (Bunjevci, Hrvati, Jevreji, Mađari, Nemci, Srbi i svi ostali, po abecednom redu) bar na kratko vreme trgnu iz letargije i svakodnevne bitke golog preživljavanja jednom otvorenom, javnom debatom organizovanom u nekoj većoj gradskoj sali uz prisustvo svih onih koje interesuje budućnost zgrade Pozorišta gde bi glavni protagonisti dosadašnjih ideja javno izložili svoje koncepcije (i eventualni protagonisti nekih trećih ideja koje do sada nisu pominjane, ukoliko ih ima), planove, slajdove, činjenice, uz prisustvo neke od subotičkih TV stanica koje bi vršile prenos uživo u udarnom terminu, recimo od 20:00 h. Nakon vremenski strogo ograničenog izlaganja glavnih protagonista, usledila bi pitanja prisutnih i TV gledalaca preko posebne telefonske linije. Svrha javne debate bi bila da se razjasne sve činjenice oko zgrade Narodnog pozorišta, a ne da se oni koji postavljaju pitanja ili imaju drugačiji stav javno dezavuišu najjeftinijim politikantsvom. I ja verujem da u gradu živi kritična masa racionalnih, inteligentnih i obrazovanih ljudi koji su, marginalizovani događajima u poslednjih dvadeset godina, utonuli u apatiju i letargiju, no oni su tu, u gradu, i uveren sam da većina njih ima šta da kaže ili pita: arhitekte, građevinari, lekari, profesori srednjih škola i fakulteta, inženjeri, domaćice i zanatlije, novinari, dakako i odlični Internet provajderi...! Bucalo

RUŠENJE

Smatram sramotnom, a ne samo rizičnom ovu, nadam se samo priču, o rušenju jednog objekta koji identifikuje grad. Ako baš jako žele nešto rušiti, zašto ne izaberu lokaciju pored Otvorenog univerziteta. Taj sramotni betonski kostur, stoji tamo od kada znam za sebe. Restauriran je stari grad u Budvi. Zar je moguće da se ovaj objekat ne može restaurirati? Šta mi zapravo želimo? Napraviti staklenu kupolu usred objekata iz prošlog veka? Pa to su uradili francuzi u Luvru i koliko god oni hvalili tog Japanca čini mi se koji je sve to uradio, toliko ću ja uvek misliti da je ta piramida čir na debelom mesu. Ducko

SVI ZAJEDNO

Predimenzionisano, osim ako nije plan da čitava Subotica gleda predstavu odjednom! Sugrađani, ja sam imala priliku da vidim deo projekta i on ima svoje vrline i mane. Moj je utisak da je projekat preambiciozan u osnovi (planirane su tri scene!) i da bi se deo para trebalo potrošiti na raspisivanje novog međunarodnog konkursa. Subotica bi novim rešenjem Pozorišta mogla da bude upisana na svetsku arhitektonsku mapu! JB

GDE IDEMO?

Ljudi, sve je jasno i lepo što ste svi nostalgični za starim izgledom Pozorišta i što na starim slikama Subotice stoji ovo Pozorište kao zaštitni simbol ovog grada, ali da li mi idemo u budućnost ili u prošlost? Da li treba da dobijemo jedno savremeno pozorište sa širom namenom i nešto modernije za ovaj grad ili da stagnirano kao da živimo i dalje u XIX veku. Jedno pitanje za sve one koje podržavaju to da se Pozorište ne ruši. Da li ste videli izgled Pozorišta iz dvorišta? I onda se zapitali pa kako se ovo već davno nije srušilo? Vanja

REFERENDUM

Pored Gradske kuće, Pozorište je drugi najpoznatiji objekat. Najpoštenije bi bilo raspisati referendum na lokalnom nivou, pa će se ljudi izjasniti. Ja sam apsolutno za očuvanje starog izgleda Pozorišta, iz čistog razloga, što ja kao Subotičanin ne želim da se istorija grada tek tako sruši, i zaboravi. Svi gradovi sveta, koji imaju ovakva nasleđa gledaju kako ga očuvati, a mi ćemo ga srušiti?! To je jednostavno apsurdno... Viki

ZAMENA

Ne vidim ništa loše u tome da stubovi tj. začelje objekta kao autentika ostanu, a da se onaj tovar ničega iza zameni adekvatnim objektom vremena u kojem živimo. (Igor)

NE SMEMO DOZVOLITI RUŠENJE SUBOTIČKOG POZORIŠTA
GRANDOMANIJA – IZRAZ PROVINCIJALIZMA
• Pozorišna zgrada čini simboličnu celinu i kulturni stožer urbane celine grada koja do sada još nije drastičnije uništena • Okolni, čak i veći kulturni centri (Segedin i Osijek) nisu rušili stare objekte pozorišta, već su ih obnovili po strogim pravilima zaštite spomenika kulture • Zar nam zgrada Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu nije dovoljna opomena? A, tu nam je i najbliži kompleks zgrada nazvan „Tokio”!

U zapadnoj civilizaciji od grčkih vremena pa naovamo pozorišta su predstavljala važnu ustanovu gradskih zajednica – bila su mesta moralnog uzdizanja, jačanja kolektivne svesti i spomenici arhitektonsko-urbanog kontinuiteta – jednom rečju: otelovljavanje kulture polisa. Ta se uloga pozorišta održala preko prosvetiteljstva sve do današnjih vremena. U mnogonacionalnim zajednicama Austro-Ugarske, kao i u Subotici, pozorišta su bila i spomenici kulturne simbioze različitih etničkih grupa, koje je ova kulturna ustanova zbližavala i Lavov, Brno, Košice, Černauti, Temišvar i Subotica su samo neki od mnogobrojnih primera. U Evropskoj uniji u doba odumiranja nacionalnih država – i nacionalizma kao metafizike uopšte – kao i jačanja regionalizma i kulturne simbioze različitih etniciteta, spomenuta multietnička pozorišta predstavljaju korene ovih plemenitih ostvarenja u prošlosti, kao i arhitektonski putokazi za budućnost.
Pozorište kao institucija i zgrada pozorišta predstavljaju simboličnu celinu, kulturni stožer urbane zajednice, za razliku od putujućih pozorišnih trupa, nomada zabave kulturno manje razvijenih područja. Subotičko pozorište „pamti” nastupe svetskih zvezda, Bele Bartoka, Pabla Casalsa, Josefa Šmita, Svjatoslava Rihtera, Đuzepa di Stefana kao i brojnih pozorišnih predstava srpsko-hrvatskih i mađarskih ansambala u zadnjih 150 godina. Brojni Subotičani pamte nezaboravne predstave koje kao pozitivne uspomene pomažu u prevazilaženju momentalnih poteškoća.
Subotica kao grad se može smatrati srećnim što poseduje jednu od najstarijih pozorišnih zgrada bivše Austro-Ugarske i zemalja naslednica, koja je odolevala nasrtajima i tako uticajnih autokrata kao što je bio Aleksander fon Bah, policijski ministar Austrije, posle gašenja revolucija 1848–49. godine. Plašeći se kulture nacionalnih manjina, Bah je godine 1853. hteo da pretvori pozorište, tada još u izgradnji, u kasarnu.
Međutim, hrabrost i upornost Subotičana je ipak urodila plodom: godine 1854. Pozorište je ipak postalo Pozorište, u kome je iste godine izvedena prva predstava na mađarskom, a uskoro i na srpskom jeziku.
Subotica je srećna i u pogledu građevinskog nasleđa, koje je usled mudrog planiranja a možda i besparice, ostala jedan od najbolje očuvanih istorijskih urbanih celina u celoj panonskoj regiji. Ove su vrednosti, koje čine grad ugodnim – ko ne voli da prošeta lepim, harmoničnim centrom grada – i atraktivnim prostorom za posetioce, turiste. A grad – drugih opipljivih vrednosti kao da i nema više: privreda je propala, nekada treći grad u Istočnoj polovini (Mađarske) Austro-Ugarske imperije (55 miliona ljudi godine 1900) i treći grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-te, a potom još uvek značajan centar nekadašnjih Jugoslavija, danas postao provincijski grad male, ratnim i duhovnim pustošenjima izmučene zemlje.
Pozorište otelovljava vrednosti kojima će se Subotica vratiti. Ne smemo gubiti iz vida: u današnjoj teškoj situaciji pozitivno istorijsko iskustvo daje snage za prevazilaženje teške sadašnjice. Rušenje zgrade pozorista, simbolički znači odricanje od ovih tradicija.
Funkcionalno gledano – grad ne traži veće pozorište. Susedni, veći i razvijeniji centri, Segedin i Osijek, nisu porušili svoja pozorišta, samo su ih obnovili, strogo po pravilima zaštite spomenika kulture. Subotica bi mogla slediti ove primere. Pare obećane gradu bi se mogle potrošiti na jednostavnu i ekonomičnu obnovu Pozorišta bez većih zahvata spolja, i na rekonstrukciju Sinagoge, Sokolskog doma (bivši bioskop „Jadran”), te za prečistač, pa bi se „građevinski apetiti” zadovoljili na konstruktivan i kulturan način. Rušilačke apetite bi trebalo usmeriti ka goloj betonskoj konstrukciji bivšeg Radničkog univerziteta, rugla centra grada.
U sklopu rušilačke megalomanske vizije nema odgovora: šta ako obećane pare ne stignu? Bilo je već primera za to i u srećnijim zemljama Evrope. (Poznato je da u proseku tek svaki treći veći javni objekat biva izgrađen u belom svetu, a ostali ostaju na papiru.) U tom slučaju ćemo porušiti kulturni spomenik, i ostati sa velikom, simboličnom rupom u centru grada. Možda je to i nameravana poruka? A ako se kojim čudom novo Pozorište ipak izgradi, opet je grad loše prošao: kako će izdržavati nesrazmerno veliki objekat? A građani će izgubiti jedan od najvažnijih objekata kolektivnog pamćenja Subotice.
Što je najgore, harmonični ansambl centralnih trgova će se narušiti jednom i zauvek. Subotica će postati fragmentirana kao Novi Sad, gde je novo Pozorište znatno doprinelo gubitku harmonije centra. Slične pojave, arhitektonske rakrane u gradskom tkivu Subotice su se pojavile – tzv. „Tokio”, novi šoping centar, – ali su za sada zaobišle ansambl centralnih trgova. Treba da tako ostane!
Postoji samo jedan razuman zaključak: treba zadržati zgradu Pozorišta u svom istorijskom obliku, popraviti krov i doterati enterijere, možda osposobiti bivše hotelsko krilo za jedan mali, ali ekskluzivni hotel u srcu grada.
Treba izbegavati grandomaniju, što čini provinciju provincijalnom, treba shvatiti da ono što imamo puno više vredi i od najkvalitetnije savremene arhitekture čak i svetski poznatih arhitekata. A predloženi projekat – barem po onome što je dostupno javnosti – nažalost, ne spada pod ovu kategoriju.
Zadatak svih razumnih građana Subotice je očuvanje zgrade Pozorišta kao jednog od najvažnijeg svedočanstva kulture grada.

Rudolf KLAJN (Klein)
Tel Aviv, 06.04.2007

KRATKA ISTORIJA ZGRADE POZORIŠTA U SUBOTICI
Prava cena – 8 miliona evra

Piše: Mr. sci. Žombor Sabo

Pošto dosad niko ozbiljno nije mislio o rekonstrukciji zgrade, dao sam sebi zadatak da izračunam, koliko bi koštala takva rekonstrukcija.
Prilikom proračuna dodao sam izgradnju potkrovlja i jednog bloka u dvorištu za opsluživanje pozorišnih potreba. Ovakav projekat ne narušava spoljni izgled, u dogledno vreme se može izvesti, omogućava pravu faznu izgradnju i omogućava održavanje celog bloka, a košta umesto 24 i kusur miliona evra, samo 8 miliona evra.
Prilikom mojih računica vratio sam se prvobitnoj ideji tadašnjih vlasti, da komercijalne funkcije treba da izdržavaju ceo objekat.
Znači ceo blok sadrži dve funkcije, s tim da se u unutrašnjosti bloka formira pokriveno dvorište, atrium koji može imati i pozorišnu, odnosno komercijalnu funkciju.
1. Pozorišni deo sadrži: obnovljeno i restaurirano gledalište (450 mesta), najsavremeniju pozorišnu scenu, blok svlačionica, radionica i magacina, u potkrovlju kancelarije i apartmane za mlade glumce/ice. Ukupna neto površina iznosi 3.345,00 m2 i aproksimativno košta 3 miliona 700 hiljada evra.
2. Komercijalni deo sadrži: u prizemlju pozorišni bife, rekonstruiranu pozorišnu kafanu i restoran, pivnicu, vinoteku itd.
Na prvom spratu se nalazi ekskluzivni hotel sa restoranom koji opslužuje i multifunkcionalnu „balsku dvoranu”, (posle sezone balova tu može da bude TV-studio, eksperimentalno pozorište, razne druge priredbe, u podrumu pozorišni klub otvorenog tipa. Celokupna površina je 3.128,00 m2 i aproksimativno košta 3 miliona 300 hiljada evra. U ovu investiciju može se uključiti i privatni kapital po sistemu javno i privatno.
Odnos površina pozorišni i komercijalni deo je 55% nasuprot 45%
3. Zajedničku funkciju ima pokriveno dvorište, atrijum površine od cca. 580 m2 u kojoj se mogu održavati pozorišne predstave, koncerti, modne revije itd. ali može da bude i u funkciji ugostiteljstva cena 500 hiljada evra (rezerva iznosi 500 hiljada evra)
Kao osnov za računanje uzeo sam komercijalnu cenu od 600 evra/m2 stana. Ova cena sadrži proizvodnu građevinsku cenu, cenu placa i komunalnih doprinosa, kao i 50–100 evra ekstraprofita.
Računica je naravno netačna, ako olovka debelo hvata kao npr. u slučaju dečijeg igrališta u centru, koje je koštalo 100.000 evra.

(KRAJ)

VODOTORANJ I LEDARA: ZABORAVLJENO ILI NE GRADITELJSKO NASLEĐE
KAFIĆ U STAROJ LEDARI

Prolazeći tako, preko polupraznih pruga i dva tzv. perona, kao i čekaonice u objektu Željezničke stanice, stiče se utisak da ovaj gradski prostor gotovo sablasno deluje u odnosu na sećanja, tamo negde s početka druge polovine XX veka, kada su peroni i pruge bili krcati putnicima i vozovima. To se može videti, kada se peške hodi onim spontanim – „divljim” pešačkim prelazom (ili prolazom) koji povezuje dva dela grada, a nalazi se baš preko puta zgrade Radio i TV Subotica, u Ulici Jovana Mikića. Za ovaj noviji deo grada, izrastao tokom XX veka na nekadašnjim baštama iz XIX veka (zato je i dobio naziv „Kertvaroš”).

Povezati dva dela

Oko spajanja ova dva dela grada pešačkim koridorom bilo je govora još 80-tih godina prošlog veka, prilikom izrade prethodnog GUP-a do 2000-te godine. Zamisao je bila da se pothodnikom povežu ova dva dela grada sa ulazom kod Lenjinovog parka i izlazom na perone, odnosno na drugom kraju u Ul. Jovana Mikića negde u visini Ul. Tesline. U ono doba bio je predlog da se uz ovaj podhodnik locira i nova autobuska stanica međumesnog saobraćaja u Ul. J. Mikića, kako bi se povezale dve vrste transporta putnika i roba, ali avaj, Saobraćajnom studijom (Zagreb), je dokazano da je sadašnja lokacija za autobusku stanicu, gde je i izgrađena ova postojeća, povoljnija (?), pa se tako na pothodnik i zaboravilo!

Napušteni vodotoranj

Da ta pešačka veza nedostaje, svedoči i postojeći spontano nastao pešački prelaz preko pruga. Isti, sada prolazi pored napuštenog VODOTORNJA I LEDARE. Ova poslednja se jedva nazire, sa svojim kružnim oblikom osnove i kupastim limenim krovom. Oba ova objekta, zarasla u šipražje, bila su i još su unutar kompleksa putničke željezničke stanice, koja je zaštićeni spomenik kulture kao nepokretno kulturno dobro i u sklopu je zaštićenog gradskog jezgra. Da nema zabune i dileme, putnička željeznička stanica i pripadajući joj kompleks, kao neposredno okruženje spomenika kulture, čini istočnu granicu zaštićenog gradskog jezgra, što podrazumeva da vodotoranj, ledara i spratni stambeni objekat kod „Majšanskog mosta”, sa ulazom iz Ulice Bose Milićević br. 10, uživaju tretman prethodne zaštite, kao evidentirani spomenici kulture.
Kako je za Plan detaljne regulacije za deo prostora između Ulice Jovana Mikića i koridora Železničke stanice, Segedinski put deo Majšanskog mosta, urađen od strane JP Zavod za urbanizam Opštine Subotica, februara, 2007. godine, prošao javni uvid, valjalo bi o ponuđenom rešenju dati i svoje mišljenje, koje se, verujem ne razlikuje mnogo od većine građana.
Ovim urbanističkim rešenjem, konceptualno su prihvaćene postavke „Idejnog rešenja za komercijalizaciju zemljišta na kompleksu Železničke stanice Subotica pored Ulice Jovana Mikića” (koje je uradio CIP - Saobraćajni Institut Beograd, 2006. godine – Investitor JP „Železnice Srbije”). Prema tom Idejnom rešenju, Ulica Jovana Mikića se proširuje na četiri kolovozne trake i ostavlja se njen koridor, a unutar kompleksa Železničke stanice, zahvata se pojas za izgradnju objekata komercijalnih funkcija visine P+2 paralelno sa Ulicom J. Mikića, od Segedinskog puta do Majšanskog mosta. Pored ovoga, predviđa se i pasarela (pešački prelaz) u visini Ul. Aleksa Šantića iz Ul. J. Mikića i između zgrade Željezničke stanice i carine iz Lenjinovog parka (Ul. Bose Miličević). Međutim, postojeći vodotoranj i ledaru nisu tretirali kao spomenično nasleđe, već su na toj lokaciji predvideli novu izgradnju, stereotipnu i uniformnu. Srećom, to je samo idejni projekat, koji ne obavezuje u detalju razrade prostora, već samo konceptualno daje optimalne mogućnosti za iskorišćenje prostora u komercijalizaciju istog. Mišljenja sam, da je to u izvesnom smislu previd, recimoslučajni! Naime, i kompleks vodotornja i ledare, kao spomenička celina može isto tako da bude komercijalizovan, pa čak i izrazito atraktivan za grad! Uostalom, i sami autori ovog projekta, započinju svoje pisano izlaganje o postojećem stanju, a u uvodnom delu započinju sa fotografijom ova dva objekta, kao prepoznatljivim.

Nova namena

Regulacionim planom detaljne regulacije, za deo prostora na kome se nalaze ova dva spomenička objekta, ovaj prostor, označen je regulacionim rešenjem kao blok „D”. U ovom bloku, a na prostoru između ulica Tesline i Singerove, predviđena je prema saobraćajnom rešenju i niša za autobusko stajalište. Ova saobraćajna niša u bloku „D”, nalazi se odmah pored vodotornja i prema informaciji „moguće je njen položaj korigovati u odnosu na sam kompleks „D” u kome su vodotoranj i ledara” (Stipan Jaramazović, dipl. ing. saob. – autor saobraćajnog rešenja). Isto tako, prema Uslovima za obnovu i rekonstrukciju postojećih objekata na prostoru plana, autor plana Karolj Tertelji, dipl. ing. arh. propisuje: „Pojedini postojeći objekti na prostoru Plana kao što je vodotoranj, mogu bit obnovljeni, rekonstruisani i dograđeni, u cilju promene organizacije prostora u objektu, promene namene objekta i njegovog uklapanja u planirani poslovni kompleks prema uslovima utvrđenim Planom. Rekonstrukcijom postojećeg objekta vodotornja dozvoljava se pretvaranje dela ili celokupnog unutrašnjeg prostora u poslovni prostor, tako da objekat može biti u celosti poslovni ili ugostiteljski objekat iz razloga atraktivnosti...” (podvukao A. R.).
Baš onako, ako bolje razmislim, putujući vozom od Beograda do Budimpešte, ni na jednoj željezničkoj stanici nisam video ovakav VODO-TORANJ, koji je jedinstven u Panoniji, ne samo zato što je subotički. Izgrađen je pe Prvog svetskog rata u doba kada je Subotica bila itekako važno saobraćajno čvorište u južnom delu Panonske nizije. A tek, LEDARA, koja je zasigurno poslednja u Bačkoj, a najverovatnije i u Vojvodini. Zahvaljujući za nju, sretnom sticaju okolnosti, zbog tehnološkog napretka, ostala je zaboravljena i zarasla u šipražje, pa je pretpostavljam i u unutrašnjem delu nedirnuta i sačuvana do danas. Grehota bi uistinu bila srušiti je, jer su ona i vodotoranj, istorijsko znamenje i svedočanstvo kontinuiteta gradogradnje. (Uzgred, pretposlednja ledara se nalazila na Paliću iza „Lujze” vile na kompleksu Vermeš, ali je ta iz uobičajeno za nas „opravdanih razloga” porušena!). U ovoj, našoj poslednjoj ledari se onomad u ono doba, dok su ekspresne vozove vukle velike parnjače, sa vagonrestauracijom u sredini, čuvao led i utovarao u te vagone. Tih vagona više nema, a ni parnjača, kao ni ekspresnih vozova. No, sav taj – vaj, za „starim” vremenima, ne oslobađa nas obaveze, da ova dva spomenička objekta, VODO-TORANJ i LEDARU ne sačuvamo, revitaliziramo i kao kakvom dragulju vratimo nekadašnji sjaj, lepotu i umešnost gradogradnje, koja se sad u ovakvom stanju objekta ni ne primećuje, ali se može nazreti, sebi dočarati i to ne samo putnicima namernicima već i građanima prezentovati, kao svojevrsnu gradsku atrakciju!
Ipak ovaj prostor spada u graditeljsku i kulturnu baštinu ovog grada i može urbanistički izuzetno lepo da se osmisli te da se prenamenom i rekonstrukcijom uredi kao svojevrsna atrakcija ovog grada. VODO-TORANJ kao poslednja u osnovi i jedina potencijalno funkcionalna – veduta ovog grada, čovekomerna, a dovoljno visoka da se sa nje pruža lepi pogled na zaštićeno gradsko jezgro i grad u celini. A o LEDARI, i njenoj prenameni da i ne govorim. Sve ukupno urbani blok „D” može, a i valjalo bi kako je i predviđeno i da se privede uređenjem u atraktivne komercijalne funkcije. Ne bi bilo uputno da se odreknemo, nesmotreno, ove izuzetne vrednosti, što nam se već nekoliko puta desilo tokom uređenja grada.
Na kome je odluka? Verovatno na Investitoru JP „Železnice Srbije” i Opštini Subotica kao sopstveniku...

mr. sci. Antun Rudinski, dipl. ing. arh.

SUBOTIČKE ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: TIBOR KOVAČ
Zanat čuva nekoliko generacija
• Tibor Kovač rastao je u dvorištu bioskopa „Lifka” jer se gvožđarska radnja njegovog oca Franje nalazila na uglu ulica koje se danas zovu Matka Vukovića i Harambašićeva, odmah pored ulaza u bioskop • Strast prema mašinama i motociklima Tibor Kovač je nasledio od oca, a još podgrejao u kabini za projektovanje filmova gde je kao dete „asistirao”, a u mladalačkom dobu i radio

Piše: Katarina Korponaić

Bračni život Margite i Tibora Kovača neodvojivo je vezan za motocikle na kojima su zajedno proputovali mnoge zemlje, u okruženju i one udaljene, svoju pogotovo. Pre četiri godine obeležili su dva značajna jubileja, sportski i bračni. Prvo su u proleće 2003. godine motorbiciklom sa prikolicom marke „BMW” otputovali u Španiju, što je za Tibora bilo jubilarno, 30. učešće na Fim reliju koji se svake godine održava u drugoj državi, a nekoliko meseci kasnije proslavili su „zlatnu” svadbu.
I njihovo venčanje 1953. godine bilo je u pratnji snažnih dvotočkaša. Margita i Tibor na venčanje su išli kolima, a celim putem, Ulicom Braće Radića okruživala ih je svadbena povorka na motociklima, pa iz Gradske kuće isto tako nazad sve do nezaobilazne Gabrić-ćuprije. Svadbena kolona o kojoj se dugo pričalo u gradu.
– Kada smo došli kući sa venčanja seli smo odmah na motor da se slikamo – kaže Margita pokazujući sliku na kojoj je mladoženja na motoru, a mlada u venčanici u prikolici, pa uz osmeh u šali dodaje: – Komentarisali su kasnije, „Vidiš, kormilo je u muškoj ruci...”. I tako je i ostalo.
Sportski i bračni par Kovač poneki sugrađani još bolje znaju iz sitarske i žičarske zanatske radnje u Štrosmajerovoj ulici broj 7. Ista radnja na istom mestu postoji već šezdeset godina i u prvo vreme ju je držao Franjo Kovač, Tiborov otac, zatim Tibor, a sada kćerka Ildika. Dok uz Ildiku u radnji iščekujem njenog oca, ona me nudi bombonama. Isto kao njena majka pre nekoliko godina, primećujem.
– Majku i oca je ovde u radnji svakoga dana posećivalo mnogo ljudi. Prolazili bi poznanici, pa svratili, prijatelji bi navratili da ih vide, tu se odvijao bogat društveni život. A majka bi ih uvek ponudila bombonama. Kada sam preuzela radnju ljudi su i dalje navraćali. „A bombone?”, pitali su. Tako su navikli. I sada ih i ja uvek imam u radnji – kaže Ildika, nastavljajući da neguje tradiciju gostoljubivosti u zanatskoj radnji koja je ovoj porodici uvek bila mnogo više od posla.
Radnja Kovačevih je samo jedan od četiri lokala u prizemlju, ali je za celu ovu zgradu u Štrosmajerovoj 7 već decenijama vezana istorija porodice i zanatska tradicija.

Tek kupljeno, pa uzeto

Zgradu u Štromajerovoj 7 kupio je Franjo Kovač 1946. godine svojim sinovima Franji i Tiboru. Ona je za ovih 60 godina ostala gotova nepromenjena. I tada i danas u prizemlju ima četiri lokala, a na spratu je stambeni prostor. U stanovima na spratu stanuju oni kojima je zgrada bila i namenjena, dva brata, Franjo i Tibor, sa porodicama. Tri lokala u prizemlju, međutim, oduzeta su 1948. godine, a porodici je ostavljen samo jedan, onaj u kome se i danas čuva stari sitarski zanat. Kovačevi su prošle godine prijavili da potražuju da im država vrati sav poslovni prostor koji su nekada imali u vlasništvu. Oduzet je tada i jedan stan u prizemlju, ali je u međuvremenu Tibor Kovač otkupio ono što mu je nekada pripadalo da bi mogao da proširi prostor za radionicu.
Kovačevi su kupili zgradu u Štrosmajerovoj 1946. godine, ali su se uselili dve godine kasnije i tada su u ovu zgradu preneli sitarski zanat, u lokal u kojem je ista porodica uz isti zanat šezdeset godina. Ildika koja sada vodi radnju, je treća generacija u porodici na istoj lokaciji.
Do 1948. godine Kovačevi su stanovali u zgradi na uglu ulica koje danas nose naziv Matka Vukovića i Harambašićeva (u toj zgradi nalazi se apoteka), odmah pored bioskopa „Lifka”. Sa ulice se nalazila očeva zanatska radnja i trgovina, a iza poslovnog prostora prema dvorištu se nadovezivao stan u kojem su Kovačevi živeli. Sva sećanja Tibora Kovača iz detinjstva i mladosti vezana su za ovu lokaciju, dvorište bioskopa, filmove i kabinu za projekcije.
Tiborov otac Franjo, međutim, rođen je u Bezdanu. Iako je rano ostao bez oca, a zbog siromaštva bio odvojen i od majke, izrastao je u sposobnog i veštog zanatliju i trgovca kojeg je put odnosio i u druge gradove pre nego što se skrasio u Subotici.
– Nekada je porodica Kovač imala najveću trgovinu mešovite robe u glavnoj ulici u Bezdanu. Međutim, deda je nekome bio žirant i potpisao menicu, nekome ko nije hteo da isplati dugovanje. A dug je naplaćen tako što je deda sa porodicom izbačen iz vlastite radnje i kuće. Ostali su bez svega. Deda je rano umro, a o baki i deci preuzela je brigu rodbina i crkva u tri grada. Razdvojeni su. Moj otac je tada imao 12 godina i smešten je u Bač kod rodbine – priča Tibor o događaju koji je potpuno izmenio život familije, a oca „uputio” ka Subotici, za koju će ostati vezan do kraja života.
U Baču, prema tom kazivanju, nisu dobro postupali sa Franjom Kovačem, Tiborovim ocem. Tada su ga premestili u Suboticu i tu je izučio zanat.
– Ali, želeo je da uči i dalje – priča Tibor zanimljivu porodičnu storiju. – Bio je u Senti, Novom Sadu, Budimpešti, Beču, Aradu...Svugde je nešto novo saznavao i dopunjavao svoje znanje. Skrasio se u Aradu i 1918. godine postao je samostalan. Dobro mu je išlo, ubrzo je imao fabriku sa sto ljudi. Kada je 1920. godine nakon Trijanonskog sporazuma postavljena granica, tata je prodao fabriku u pola cene samo da dođe kući. Tu mu je bio dom, tu je odrastao, izučio zanat...Kupac fabrike je bio dužan da u četiri železnička vagona spakuje robu i s tim se tata vratio u Suboticu.

Detinjstvo uz filmsku traku

Prema Tiborovim saznanjima, u ovom gradu otac je prvo imao radnju na uglu današnjeg Somborskog puta i Zagrebačke ulice. Ne dugo, ubrzo se preselio pored bioskopa „Lifka”
– Iznajmio je prostor od ugla današnje Harambašićeve ulice do ulaza u bioskop. Imao je tri poslovne prostorije, pa u dvorištu skladište, a stan nam je takođe bio tamo. Sa ulice je bila gvožđarska radnja. Na tom mestu ostao je više od 20 godina, sve do 1948. godine kada mu je trgovina oduzeta. Tamo sam se i rodio – kaže Tibor Kovač o lokaciji koja je odrastanjem odredila njegova kasnija interesovanja.
Tiborova majka Etela udajom nije morala da menja prezime, njeno i devojačko i udato prezime je isto – Kovač. Prvo dete Etele i Franje je sin Franjo, rođen 1927. godine, a drugo, Tibor, rođen 1928. godine. Franjo je postao veterinar, a Tibor se već decenijama bavi nekadašnjim očevim zanatom, ali je to interesovanje usledilo kasnije u životu, ne odmah u školovanju.
– Rođen sam u dvorištu „Lifka” bioskopa i svaki dan sam provodio u kinoprojektorskoj kabini. Još kao dete sam naučio taj zanat.Voleo sam mašine. Dobro sam poznavao čika Lifku koji je, takođe, radio u kabini.

Sećanje za istoriju

Tibor Kovač se seća da su pre Drugog svetskog rata i prvih godina nakon rata na poslovima oko nabavke filmova, na projektovanju filmova i asistiranju, u našem gradu i okolnim mestima radili sledeći ljudi: Šandor Lifka, Jožef Ungurian, Đula Silner, Žiga Erkli, Peter Knezi, Piger, Kon, Jožef Tot, Teleki, Šinko, Stojan Antić i Boro na Paliću. Među njima je, naravno, i naš sagovornik.

To što je od malena ispekao zanat uz bioskopske projektore i poznavao ljude iz sveta kinematografije, Tiboru je obezbedilo prvi angažman. Bilo je to odmah posle Drugog svetskog rata.
– Počeli smi projektovati filmove u „Jadranu”, za vojsku. Radio sam sa čika Đulom Silnerom. Zatim je stigao nalog da se bioskop otvori i za javnost, u „Lifki”. Čika Đula je radio u „Jadranu”, ja u „Lifki”. Dosta dugo, možda i godinu dana, ne sećam se tačno. Dobio sam dobru platu. Bila je to moja prva plata.
U to vreme, 1946. godine, Tiborov otac Franjo Kovač kupio je jednospratnu zgradu u Štrosmajerovoj 7, sa poslovnim i stambenim prostorom. Prethodnih dvadeset godina porodica je živela i radila u iznajmljenom prostoru pored bioskopa „Lifka”. Dve godine kasnije, međutim, u tek kupljenoj zgradi u Štrosmajerovoj ulici, Kovačevima su od četiri lokala tri oduzeta. Ujedno je oduzeta i trgovinska radnja Franje Kovača starijeg pored „Lifke”.
– Tata je imao dve obrtnice, posebno za gvožđarsku radnju, kao trgovac, a posebno kao zanatlija, za zanatsku radnju. Dve diplome i dve obrtnice još u ono staro vreme. Srećom, jer nam je tako nakon oduzimanja imovine ostavljena ova radnja u kojoj i danas radi moja porodica. Ocu su 1948. godine oduzeli trgovačku radnju pored bioskopa „Lifke” i odneli svu robu, ali je zanat mogao da nastavi, mogao je da radi kao sitar. Ja sam već kao školac imao obrtnicu i radio sa četvoro ljudi. Pravili smo blokeje za cipele i spajalice.
Po završetku gimnazije Tibor je otišao iz Subotice, na studije na DIF-u u Beogradu. Već se bavio motociklizmom.
– Posle Armije sam se vratio u Suboticu, ponovo u bioskop, još tri-četiri godine, sve dok me direktor „Partizana” nije pozvao da pređem kod njih. Planirano je da „Partizan” proizvodi motocikle, a ja sam vozio upravo taj tip motora iz Italije koji su imali u planu. I sa tim motorom osvajao prva mesta u brzinskim trkama, i na pisti i u uličnim trkama. Napustio sam bioskop teška srca. I „Partizan” je bio jedna škola za mene. Naučio sam proizvodnju bicikla, radio sam u kontroli. Bilo je to pedesetih godina. Ali sam fabriku napustio posle četiri godine. Od proizvodnje motora ni tada još nije bilo ništa. Tata je molio da dođem da preuzmem radnju i sa njim sam jedno vreme radio, a od 1960. samostalno.
U to vreme Tibor je već bio porodičan čovek, oženjen Margitom, rođenom Tamaši. Upoznali su se odmah posle Drugog svetskog rata, 1946. godine.
– Na jednoj igranci u „Nepkeru” – kaže Margita.
A Tibor detaljnije:
– Bio sam osmi „c” u Gimnaziji. Naš razred je pripremao program, a posle toga smo pravili ples do jutra. Ja sam bio „disk džokej”. Imao sam pojačala i ploče i tako se pravio ples. Naš razred je s tim gostovao i u drugim mestima u okolini, u Bačkoj Topoli, Horgošu, Kanjiži... Tako da sam udvarao Margiti sedam godina. Upoznali smo se ‘46, a venčali ‘53.
Počelo je od školskih priredbi...
– Pa do dan-danas – zaključuju u isti glas.
Margita i Tibor imaju dve kćerke, Đurđicu, udatu Kopilović, i Ildiku. U njihovoj porodici svi vole i voze motore, i kćerke i unuci. Vođeni ljubavlju prema motociklizmu Margita i Tibor obišli su dobar deo sveta, Italiju, Austriju, Poljsku, Francusku, Rumuniju, Holandiju, Luksemburg, Švajcarsku, Švedsku, Nemačku, Finsku, Englesku, Belgiju, Norvešku, Tunis, Dansku... Život im je prepun zanimljivih uspomena.

RADIONICE „JUNIOR MJUZIK STUDIJA” OKUPILE OSAMDESETAK MLADIH LJUDI IZ SUBOTICE I OKOLINE ŽELJNIH UČENJA I PREKO RASPUSTA
MUZIKA OD JUTRA DO MRAKA
• Zajednički koncert svih polaznika biće održan danas (petak, 13. april) u „YU Festu”, sa početkom u 19 časova

Utorak, 10. april. Dvorište Muzičke škole ispunili zvuci raznih instrumenata. Iz učionica dopiru glasovi. Otvaramo prva vrata: nastavnik Geza Kučera za klavirom, a pored njega Renata Sebastijan svira trubu. U drugoj učionici zatičemo Gorana Evetovića koji Miloša Milina uči kako da svira bubnjeve, dok na red čeka sedamnaestogodišnji Lehel Lošonc. Kada je završio sa vežbanjem, Miloš otkriva: „Sviđa mi se ovo, hoću da budem bubnjar!”. Iako nikada pre nije svirala gitaru, četrnaestogodišnja Timea Bečei uživa u časovima koje joj drži Armand Mesaroš. U sledećoj učionici za klavirom sedi Zoran Lazarević (15). Na pitanje zašto je odlučio da i dane prolećnog raspusta posveti – učenju, Zoran odgovara:
– Završio sam Nižu muzičku školu, tako da ovo za mene nije početak. Nije mi naporno, već uživam u časovima. Dobro se slažem sa profesorom Ivanom Varga, koji mi je inače i komšija!
Vladimira Miletina okružile su tri učenice: Melisa Kalamica, Lea Seleši i Edina Tot Bagi. Svakoj u rukama gitara: „Volimo muziku, gitara nam je omiljeni instrument pa smo htele da probamo” – kažu. Gitara je inače najpopularniji instrument u muzičkim radionicama koje se od 9. do 13. aprila, već drugi put održavaju u organizaciji Udruženja građana „Junior mjuzik studio” (Junior Jam Music Studio), pa zato nije čudno što smo i u preostale dve učionice prošlog utorka zatekli buduće gitariste: sa nastavnikom Vladimirom Rusićem vežbao je talentovani trinaestogodišnjak David Seleši koji je u Muzičkoj školi svirao tamburu, a sada želi da svira gitaru, dok su sa Miodragom Marjanovim vežbali Atila Gujaš (18) i David Der (15).
– David Seleši je prošle godine bio u početničkoj grupi, svirao dva akorda, a sada već svira u dva benda – saznajemo od Nensi Tili, koordinatora projekta, koja kaže da su predavači u ponedeljak počeli sa radom u osam ujutru, a završili u pola devet uveče!
– Radili smo bez pauze, klinci su dolazili po rasporedu: prepodne su imali individualnu nastavu, a poslepodne probe. Koliko su deca naučila imaćemo priliku da vidimo i čujemo danas, na koncertu gde će svi nastupiti – od početnika do najnaprednijih – najavljuje Nensi.

TINEJDŽERSKI BENDOVI

Kao rezultat prošlogodišnje radionice, nastala su sad već dva afirmisana tinejdžerska benda u Subotici: „Black Sabbatku” čine: Danilo Šajnović, gitara, Arpad Tomo, gitara, David Sič, bas gitara, Neven Tili, bubnjevi, i Mihalj Sič, vokal, a „Non Stop Noise”: Darko Mijatović, gitara, Bojan Andrić, gitara, Arpad Takač, klavijature, Boris Prćić, bubnjevi, Bojan Vitasović, vokal, i Daniel Teplicki, bas gitara. Odeljak radionice već pola godine funkcioniše i u Čantaviru, tako da će na finalnom koncertu u petak učešće uzeti i dva tinejdžerska benda iz Čantavira: „Eskejp” (Escape): Oršoja Seregelj, Čongor Lasu, Žolt Kozma, Tamaš Anitič, Žaklina Popović, Laura Kozma, kao i bend „100%”: Brogita Bojtoš. Zoltan i Atila Ožvar, David Nađ i Laura Kozma.

NAPREDAK

– Prepoznajemo neku decu koja su tu bila i prošle godine i osećam jedan veliki napredak. Vidi se da deca rade i vidi se da im je potrebno da razmene neka iskustva, da se „izmere” sa svojim vršnjacima, da se upoznaju. Mislim da su u odnosu na prošlu godinu radionice kvalietnije – primećuje Armand Mesaroš, dodajući da se više informacija i o radionicama i o udruženju može naći na internet sajtu www.juniormusicstudio.com

BUDUĆI MUZIČARI?

U početnoj grupi kod prof. Vladimira Miletina vežbali su: Dunja Drašković, Luka Gabrić, Marko Gabrić, Lea Seleši, Melisa Kalamica i Edina Tot Bagi. Bas gitaru u klasi prof. Armanda Mesaroša svirali su: Milomir Tanasić, Čila Fodor i Timea Bečei (početna grupa), kao i Damjan Kapor, Vladimir Ferenc Peter, Natalia Cvik, Nelli Šveler, Akoš Forgač i Filip Ivić (napredna grupa). Buduće duvače/gudače vežbao je prof. Geza Kučera: Marinu Lazarević, Damjaa Milovića, Đorđa Boškova, Arijana Bejtulahija, Adama Radetića, Tamaša Molnara, Nikolu Temerinca, Ivu Jovančić, Anitu Mrđanov i Renatu Sebastian. Za vokalnu radionicu Gordane Vidaković opredelili su se: Nera i Mirna Radulović, Anita Mrđanov, Renata Sebastian, Petra Leona Matiša, Gabriela Egete, Maja Berović, Dijana Mormer, Robert Garai, Andrej Ademi i Jaser Badavi. U radionici Gorana Evetovića bubnjeve sviraju: Nera Radulović, Reka Erdeji, Žofija Hulo (početna grupa) i Antonio Gabor, Miloš Milin, Lehel Lošonc, Marcel Rončak, Žoka Hernjak, Benke Kenjveš i Andrej Cvik (napredna grupa). Prof. Ivan Varga je Angelu Šuso, Timeu Pragai (početna grupa) i Zorana Lazarevića, Ninu Pančić, Arijana Bejtulahija, Vuksana Šajnovića i Floru Erdeji (napredna grupa) učio da sviraju klavir. Prof. Miodrag Marjanov je osnove gitare približio: Agoti Rižanji, Davidu Deru, Robertu Garaiju, Eriku Salmi, Norbertu Cindelu, Marcelu Rončaku, Endreu Tolnaiju, Mirni Radulović, Jeleni Dubovi. Možda su se poznati budući vokali rodili u radionici prof. Nikole Mijića: Mihalj Sič, Dina Koras, Silvia Krekić, Agneš Gence, Silvia Odri, Viola Erdelji, Nataša Stevanović, Judit Ladocki, Anastazia Pragai, Dina i Bernadet Brešćanski i Laura Kozma. U radionici prof. Vladimira Rusića sa gitarom su se družili: Petar Jovančević, Nebojša Tatić, David Seleši, Siniša Čovčić, Vukašin Čečović i Vuksan Šajnović.


Oko osamdeset polaznika proteklih pet dana savladalo je osnove „muziciranja” u jednoj od muzičkih radionica: za gitaru, bubnjeve, bas gitaru, duvačke instrumente, klavir i vokal. U ovoj grupi mladih ljudi, uzrasta od 10 do 20 godina, većina je onih koji već imaju neko predznanje, ali radionice je pohađala i grupa od petnaestak početnika – dece koja su sada prvi put uzela instrument u ruke!
– Neki dođu ujutru i uopšte ne žele da idu kući, nego se muvaju po Muzičkoj školi, sviruckaju, sede po stepenicama, druže se... Praktično, ova radionica je i jedan oblik druženja za te klince koji se dogovoraju, gledaju kako će da se udruže dalje u bendove... Već prošlogodišnja radionica je dala dva izuzetna mlada benda („Non Stop Nojz” – Non Stop Noise i „Blek Sabatka” – Black Sabbatka) koja već nastupaju po gradu i šire, po Vojvodini. Članovi ovih bendova, stipendisti Udruženja „Junior Mjuzik Studija”, takođe će nastupiti na današnjem koncertu – ističe Nensi Tili, pozivajući sve zainteresovane da ne propuste priliku da „na delu” vide i čuju (buduće) subotičke muzičare. T. M.