ISTRAŽIVANJA
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: MIRKO JANEK
OD SALAŠA OSTALO SAMO IME
• Mada salaša više nema, deo bikovačkog atara i danas nosi ime „Piroškini salaši” po davnašnjoj vlasnici imanja Piroški Jaramazović, baki Mirka Janeka po majčinoj liniji • Janekovima su oduzeli prodavnice ali je ostao trgovački duh i ugled • Prodavnica galanterije „Braća Janek” nekada se nalazila na Korzou

Piše: Katarina Korponaić

Kada je devedesetih godina prošlog veka bivšim zemljoposednicima i njihovim naslednicima vraćena zemlja oduzeta 1953. godine, Mirko Janek uspeo je da se izbori da to ne bude bilo koje parče zemlje u subotičkom ataru, već njive koje su deo njegove dedovine. Nekada su činile sastavni deo velikog imanja Antuna Jaramazovića i Piroške, rođene Gece, dede i bake Mirka Janeka s majčine strane. Zemlja je na Bikovu, u kraju koji se po nekadašnjoj vlasnici i danas zove „Piroškini salaši”. Piroške nema četiri decenije, salaši su porušeni, ali je ostalo ime među ljudima i danas, od davnina.
– Tetka i ja dobili smo nazad 34 katastarska jutra, odnosno 20 hektara zemlje, maksimum koji je ‘53. oduzet. Nisam pristao da nam daju bilo koju zemlju, nego onu koja je bila vlasništvo porodice moje majke. Pretpostavljao sam da će jednoga dana doći do vraćanja imovine, na pragu čega smo danas, i pri tome nisam želeo da budem na tuđem, samo na svom. Tako da sam tri godine vodio spor sa „Agrokombinatom” da bih dobio nazad upravo zemlju koja je bila u porodičnom vlasništvu – kaže Mirko Janek, komercijalista u penziji, čijoj porodici je tim činom vraćen samo deo nekadašnjeg velikog poseda bake Piroške i njenog oca. Imanja na Bikovu i u Novom Orahovu u vreme kada su oduzeta posle Drugog svetskog rata, iznosila su 270 katastarskih jutara.
Familija Mirka Janeka, baš u vreme kada je došao na svet 1946. godine, oštećena je oduzimanjem velikog poseda zemlje s majčine strane, a zatim je dve godine kasnije i Mirkovom ocu oduzeta trgovina galanterije, prodavnica koju je imao na Korzou u zgradi današnje Narodne banke (ranije SDK). Danas Janek potražuje za majčinim precima i za ocem.

Čuva diplomu pradede Jožefa

Baka Piroška po kojoj su ljudi prozvali deo bikovačkoj atara poticala je iz imućne i poznate familije Gece, iz Čantavira. Otac joj je bio Jožef. Mirko Janek s ponosom čuva diplomu koju je pradeda Jožef još 1904. godine dobio kao uzgajivač konja.
– Kada se udala baka Piroška je od svojih roditelja dobila zemlju na Bikovu. Udala se za Antuna Jaramazovića čiji je brat bio prvi bunjevački poslanik u novoj Skupštini Jugoslavije 1946. godine. Jaramazovići su bili, takođe, imućna familija. Moj deda Antun je, međutim, davno umro, još 1936. godine i baka je nastavila da vodi imanje. Zato su ljudi salaše i zemlju zvali njenim imenom. U vreme u koje ja pamtim, a živela je do ‘64. godine, stanovala je u gradu, u kući koja se nalazi pored Osnovne škole „Ivan Goran Kovačić”.
U predratno vreme imanje je bilo napredno i moderno opremljeno. Porodične fotografije iz tridesetih godina prošlog veka svedoče o savremenoj mehanizaciji za to doba. Jedan od prvih traktora, tada još sa metalnim točkovima bez guma, viđan je na Piroškinim njivama. A na farmi svinja odhranjivane su mangulice, rasa o čijem se zdravom mesu u poslednje vreme mnogo priča.
Piroška i Antun Jaramazović imali su troje dece, kćerku Veru, Mirkovu mamu, Stevana koji je rano umro, i najmlađu Katu, ona živi u Subotici.
– Mama je rođena u Čantaviru, ali se školovala u gradu, kod opatica. Završila je u to vreme veliku maturu, što bi danas moglo da se uporedi sa nekim fakultetima. Nikada nije radila. Volela je da putuje i volela je umetnost. Stvorila je lepu kolekciju slika. Sa svojom najboljom prijateljicom Pavkom, sa kojom je i na fotografijama, proputovala je i prošla Evropu u to vreme. Bila je veoma prosvećena i mogla je da priča o Luvru, Milanu, Beču i svim većim evropskim gradovima u kojima je posećivala izložbe. Često mi je govorila da je lepše živela kasnije nego dok su imali to veliko imanje – kaže Mirko Janek o majci koja je umrla 1997. godine, u 73. godini života.
Kako su se roditelji, Vera i Imre ili Mirko Janek, upoznali, naš sagovornik ne zna pouzdano, ali zna da su na venčanje stigli na neobičan način – različitim stranama ulice.
– Uzeli su se 1944. godine, u ratno doba, nije bilo vreme za pompe i slavlja. Tata je išao na venčanje jednom, a mama drugom stranom ulice, samo su pred matičara ušli zajedno. Venčali su se u Gradskoj kući.

Preci iz Slovačke

Po očevoj liniji preci Mirka Janeka potiču iz Slovačke. Evo šta o poreklu i putešestviju svojih predaka zna naš sagovornik:
– Pradeda je bio oštrač noževa i sa kolicima i tocilom došao je na ove prostore. Vilmoš, njegov sin a moj deda je zanat usavršio i unapredio i u Bečeju napravio fabriku noževa. Tamo se rodio i moj otac. U Suboticu je došao trgovačkim poslom i tu ostao. Sve do kraja života.
Vilmoš Janek, deda našeg sagovornika Mirka, oženio se Rozalijom iz Bečeja. Imali su sedmoro dece, šest sinova, Đulu, Vilmoša, Jožefa, Aladara, Imrea i Lajoša, i samo jednu kćerku, Rozaliju.
– Samo je još Lajoš živ, u Mađarskoj je i upravo je proslavio 90. rođendan – kaže o familiji Mirko Janek.
U porodici deda Vilmoša sin Vilmoš je nastavio da vodi fabriku noževa, Jožef je imao radnju za izradu cipela, a dva brata, Aladar i Imre, ili Mirko, jer se u dokumentima pojavljuju oba imena, razvijali su trgovački posao. Tim poslom Imre je stigao u Suboticu, a Aladar u Sentu. Trgovačke poslove su vodili zajedno u firmi koju su nazvali „Braća Janek”. Pod tim imenom imali su prodavnice galanterije u Bečeju, Senti i Subotici. Stric Aladar nije doživeo 1948. godinu kada su dekretom oduzete tri prodavnice pod imenom „Braća Janek”, u Bečeju, Subotici i Senti. Subotička prodavnica nalazila se na Korzou, u zgradi u kojoj je kasnije decenijama bila Služba društvenog knjigovodstva, a danas Narodna banka.
– Zgrada je, u međuvremenu, prepravljena. Na mestu gde je u to vreme bila prodavnica danas su dva prozora. Prodavnice su ocu oduzete rečima „Ovo više nije vaše, od sutra možete da dođete da radite ako želite, a ako ne želite, pokupite svoje lične stvari i doviđenja”. Prodavnica u Subotici bila je u iznajmljenom prostoru, ali je roba i sve što se nalazilo u njoj bilo očevo, o čemu postoje inventarske liste u porodici. U Istorijskom arhivu, takođe, postoje dokumenti po kojima se vidi da je ta roba oduzeta od nas.
U to vreme naš sagovornik Mirko Janek bio je mali, imao je svega dve godine.
Iz tog najmlađeg doba i poratnog vremena Mirku se u sećanje urezala potresna uspomena, vezana za baku Rozaliju, očevu majku.
– Kod nas u dvorištu bila je mala radionica za izradu klompi, papuča sa drvenim đonom. Pedesetih godina nije bilo baš puno kože, nosile su se takve papuče i cipele. Drvo za obradu su donosili konjskom zapregom, a ja sam obožavao konje. Nasledio sam ljubav prema konjima. Kočijaši su dozvoljavali da sa svojih pet godina vodim konje po dvorištu, ali samo uz uslov da „dobro” psujem. I ja sam psovao i šetao konje. Baka Rozalija je u to vreme bila jako bolesna i ležala je u krevetu, a ja sam je tako mali zamolio da ozdravi. A ona je, opet, zatražila da više ne psujem. Obećao sam, i od tog doba, a puno je godina prošlo, izbegavam bilo kakve psovke. Baka Rozalija umrla je 1951. godine, a deda Vilmoš godinu dana kasnije.
Svoga oca Mirko se kroz ceo život seća kao trgovca koji je uživao u poslu i voleo stalni kontakt sa ljudima u trgovačkom poslu. Tako je u poslu dobrim premašio obaveznih 40 godina staža pre nego što je otišao u penziju.
– Lepo smo živeli – kaže Mirko osvrćući se na godine svog odrastanja i mladalaštva. –Otac je ostao trgovac i osnivač je „Peščarine” trgovinske delatnosti. „Peščara”, tada jedan od najjačih kombinata u Subotici, osnovala je trgovinu na njegovu inicijativu i on je bio prvi trgovac u tom „Peščarinom” lancu prodavnica koje su se otvarale. Uglavnom je i radio kao trgovac, vodio je prodavnice, uhodavao ih. I ostao je u uspomeni kao prvi trgovac „Peščare”.
Mirko Janek je bio mlad kada je imao priliku da se uveri kakav je ugled njegov otac uživao vodeći sopstvene prodavnice još u predratno doba, pre nego što su oduzete. Bilo je to u Beču.
– Od roditelja sam 1967. godine dobio prvi auto i otputovali smo u Beč. Šetajući ulicama naišli smo na prodavnicu i magacin iz kojeg je moj otac uzimao robu za svoje prodavnice. Ušli smo u prodavnicu i otac se predstavio zaposlenom: „Janek iz Subotice”. Kada je gazda čuo prezime odmah je izišao iz kancelarije i rekao da se iznesu poslovne knjige iz 1945. i 1946. godine. Kada ih je otvorio samo je pitao oca da li želi da prodavnicu otvori u Beču ili u Subotici. Prošlo je tada već 20 godina od oduzimanja prodavnica, a on je na osnovu ranijih dobrih poslovnih odnosa bio spreman da finansira oca u ponovnom otvaranju prodavnice. Sve prolazi, a ostaje ugled, ostaje ime.
Vera i Mirko Janek nakon sina Mirka rođenog 1946. godine više nisu imali dece. Mirko je završio višu školu, za nastavnika fizičkog vaspitanja, ali je ceo svoj radni vek proveo kao komercijalista, izvesno vreme u Predstavništvu Radio-industrije Zagreb, a zatim u „Azotari”, od 1986. do 2003. godine kada je ostao bez posla. Sa suprugom Žužanom ima dve kćerke, Korneliju, udatu Mirosavljević, i Eleonoru, udatu Sabo Rac, i četvoro unuka, Petra, Miloša, Maksima i Alberta.