Otvoreno

LIST IZLAZI PETKOM • GODINA II • BROJ 40 • SUBOTICA, 6. APRIL 2007. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net

IMAM NEŠTO NOVO

Koliko je nov PR?
Piše: Ivana Beatović

Koliki je vek trajanja jedne inovacije, tj. koliko dugo nešto što je novo ostaje novo, ili: kada nešto novo prestaje da bude senzacija i postaje deo obične, uhodane svakodnevice – pitam se dok prelistavam „profesionalni“ magazin za odnose s javnošću „ProPR“. A navodnici kod reči „profesionalni” upravo su u tesnoj vezi sa pomenutim „inovacijama”. Pokušaću da otkrijem u kakvoj…
Odnosima sa javnošću bavim se pet godina. Bar mislim da se bavim, s obzirom na to da mi je u opisu radnih mesta obično stajalo, kratko i (manjeviše) jasno: PR.
Moja sumnja u mogućnost profesionalnog bavljenja odnosima s javnošću kod nas uzrokovana je svim tim tekstovima u časopisu „ProPR“, u kojima se o PR-u, u edž YU regionu, govori kao o nečemu što je sasvim novo, neistarženo, nerealno – ravno senzaciji.
Zato sam se zapitala gde je ta granica između novosti i uhodane realnosti i kojim putem se do nje stiže.
Koliko znam, o PR-u se govori od g. Edvarda Bernejsa koji je 1923. napisao prvi priručnik i na Univerzitetu u Njujorku održao prvi kurs odnosa s javnošću.
Jasno je da u svemu kasnimo – ali ne želim da poverujem da je u pitanju skoro ceo vek.
Naša javnost (privredna, ekonomska, socijalna itd.), u komunikološkom smislu još uvek nije zrela – priznajem. Svest o suštinskom značaju informacija za poslovanje, njihovom kretanju, širenju, uticajima – još uvek je domen SF za većinu naših preduzeća. PR odeljenja otvaraju svi – mnogi iz pomodarstva, neki jer kroz maglu naslućuju njihov značaj. Oni koji zaista kapiraju stvar ne bave se organizacionom strukturom – oni se sistematski i profesionalno bave odnosima s javnošću. A takvih i u Srbiji ima.
Znam i ko su. Radila sam za njih.
„PR profesionalca” je teško definisati, jer on treba da poseduje gomilu urođenih predispozicija i vrlina, koje su, pre svega, u vezi sa sposobnošću da lako komunicira i ostavlja snažan utisak, treba da poznaje i razume kompletno društveno okruženje, da bude obrazovan, da bude analitičar i kreativac, vizionar, ali i operativac koji reaguje u trenutku, naročito u kriznim situacijama.
Opis poslova je vrlo šarolik – to je dodatni problem, jer je kod nas nepisano pravilo da PR službi uvaljuju i sve one „iznenadne” poslove za koje se ne zna pouzdano čiji su.
PR profesionalac je po talentima i veštinama supermen, po opisu poslova svaštojed s ogromnim apetitom - koji svari sve čega se dohvati.
Zvuči vam senzacionalno? Upravo i sama to mislim o svojoj profesiji .
Ali – PR nipošto nije nov i senzacionalan zato što se opire strogom definisanju opisa poslova, niti zato što mi koji se PR-om bavimo nedovoljno poznajemo materiju.
PR je uvek nov zato što zahteva kreativno razmišljanje, sveže ideje, 100% autentičnost u rešenjima, viziju, intuiciju. PR se nikada neće „uhodati” u realnosti, ne zato što je još nije dosegao, nego zato što je često iznad nje.
A oni koji svog lepuškastog PR-a drže trenda radi, nek’ što brže poveruju u moć komunikacije. Pa da menjamo ovaj svet na bolje!

ISTINA VIŠE

PETER BLAU, TEHNIČKI DIREKTOR U DIREKCIJI ZA IZGRADNJU
Klinker opeka umesto „siti” kocki

Ulica Braće Radića umesto probnih „siti-top” kocki koje se ovih dana uklanjaju zbog rekonstrukcije kanalizacione mreže, dobiće po završetku radova u celoj dužini klinker opeku odgovarajuće žute boje. Reč je o klinkeru nemačke proizvodnje koja se koristi na ulicama evropskih gradova.
– Procenili smo da betonske kocke koje su jesenas probno stavljene u jednom delu ulice ne odgovaraju potrebama saobraćaja u ovom delu grada. Zbog blage zime nismo bili u situaciji da praktično spoznamo kvalitet kocki u zimskim uslovima. Kako Direkcija do pre nekoliko dana nije dobila reference od proizvođača, više nismo bili spremni čekati i to nas je navelo da potražimo drugo rešenje. Klinker opeka je bezbednija, ne proklizava i neće predstavljati opasnost za učesnike u saobraćaju. Dobili smo ateste koji će biti potrvđeni u Beogradu, jer mi još uvek nemamo standarde za svu vrstu ispitivanja koja tražimo. Klinker kocka je po kvalitetu bolja od „siti-topa”, homogenija je i čvršća, a materijal je isti kao i onaj od koga je ova ulica u prošlosti popločana. Jednom rečju, zadovoljava sve evropske standarde – kaže Peter Blau, tehnički direktor u Direkciji za izgradnju, napominjući da je klinker opeka skuplja za oko 15 posto.
Nove kocke će biti postavljane tek za mesec dana kada bi radnici „Vodovoda” trebalo da završe svoj deo posla na deonici puta između raskrsnica od Sonje Marinković do Mirka Bogovića. Nakon toga se radovi nastavljaju prema gradu, pa će se najpre zatvoriti deo ulice do Evangelističke crkve, a kasnije i do glavnog puta.
– Poslednja deonica predviđena za ovu godinu najviše brine stanovnike „Tokija” koji sve češće postavljaju pitanje kako će se rešiti saobraćaj u ovom delu, odnosno da li će im i kako biti omogućeni prilazi vozilima do zgrada. Već smo o tome razgovarali sa izvođačem radova koji bi trebalo da pribavi plan saobraćaja. Predviđeno je da se postojeći, inače zatvoreni izlazi prema Senćanskom putu otvore uklanjanjem žardinjera i kapija, naravno u saglasnosti sa saobraćajnom policijom kako ne bi došlo do gužve i zastoja u saobraćaja. U svakom slučaju, građani će imati pristup svojim vozilima i parkinzima – rekao je Peter Blau.
M. R.

IN MEMORIAM
ZOLTAN DEVAVARI
(1928 – 2007)

Prošle subote, 31. marta, u 79. godini preminuo je pisac, novinar, publicist i kritičar Zoltan Devavari.
Rođen je u Subotici 22. oktobra 1928., a nakon završene osnovne i srednje škole u rodnom gradu školovanje nastavlja na Pravnom fakultetu u Beogradu i na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu.
Više od tri decenije radio je kao lektor u subotičkom nedeljniku „Hét Nap”, a jedan je i od osnivača usmenih književnih novina „Életjel”. Takođe, Zoltan Devavari bio je i jedan od osnivača književnog časopisa „Üzenet”, kojeg je od 1971. uređivao 27 godina.
Godine 1954. objavio je svoju prvu knjigu pesama „Ka radosti”, a nakon toga bio je više od pola veka prisutan u književnom, izdavačkom i novinarskom životu, pišući radio drame, omladinske romane, književne, pozorišne i likovne kritike, te studije iz oblasti istorije književnosti. U svom bogatom opusu preveo je na mađarski preko 200 naslova srpskih i hrvatskih pisaca.
Godine 2000. Zoltan Devavari proglašen je Počasnim građaninom Subotice, a povodom njegove smrti u utorak, 3. aprila, je u velikoj većnici Gradske kuće održana komemoracija.
Zoltan Devavri sahranjen je istog dana na Bajskom groblju u Subotici.

NEPOSREDNO

Fin(sk)i sedž
Piše: Mirko Šinković

Marti je konačno presekao ono što se preseći moralo. Nije nezavisnost već je ograničenin suverenitet pod kontrolom međunarodnih vojnih i civilnih vlasti. To znači da će i dalje biti sve kao i do sada, znači nikako, ali će nas sada kontrolisati. A kao da do sada nisu? Formalno će da bude tako. Praktično ćemo da vidimo. Šta će pisati u dokumentu manje je važno od toga kako će to sve izgledati u stvarnosti. Ono što bi možda važilo u Evropi, da ne kažem u Finskoj, ne važi i kod nas. Ne ispred reči, pisao se on zajedno ili odvojeno od reči zavisnost u ovom slučaju je afirmativan a nikako negativan prefiks. Najviše odgovara tamošnjoj etničkoj manjini koja je već duže vreme u etničkoj većini.
Baćuška nas brani, diplomatskim metodama, jasno, i još samo malo. Staljingradska bitka je prošlost, baš kao i Kosovska. To je već i javni TV servis objavio. Pitanje je kada će se kazačok početi naopako plesati i kada će Ujka Sem pokazati malo šuški koje će biti i važnije i globalnije, dakako i značajnije od specijalnog slučaja, kakvo je Kosovo koje je zbog toga, po Martiju, zaslužilo i specijalno rešenje. Čini se međutim da Marti nije čuo za onu priču kada je mladi mačor učio praktične pojmove vezane za mlađane seksualne aktivnosti od starijeg. U prvom neupešnom februarskom pokušaju, nakon više časova maukanja, i pošto je dobro pokisao i smrzao se, svatio je da od seksa ima i važnijih stvari. Ali ne i na Kosovu. Proizvod ove stereotipne radnje, natalitet, najveći je u evropskim razmerama. Trinajst puta veći od finskog. Ne znam, da li je Marti mislio na ovu specifičnost? Ili na neku drugu?
Devedesetih posećivao sam više nedelja dečiju kliniku u Tiršovoj. U sobi gde mi je ležao sin bila je i jedna mala devojčica koja je veselo skakutala po krevetu. Lepe velike okice, duga kosa. Gledao sam je iz dana u dan potpuno veselu i zdravu. Saznao sam da je operisana, izlečena i kao zdrava trebala je da ide kući. Međutim ona je stalno bila tamo. Mesec, dva, tri. Nikada joj niko nije došao u posetu. Poklone i sitne slatkiše delili smo sa njom. Osoblje je obaveštavalo roditelje, pisalo, slalo telegrame, molilo, intervenisalo preko Crvenog krsta, mesne zajednice, ali roditelji nikada nisu došli. Devojčica je završila u Zvečanskoj. Gde je sada, ne znam. Nadam se da nije na Kosovu. Nije više trebala u sredini iz koje su je doneli iz razloga koji mi je postao jasan tek 1999.
Druga je sudbina Dobrile (3) i Slobodana (2) koji se nalaze bez roditelja u nemačkom vojnom kampu kod Prizrena, kojima još niko nije objasnio da za njih nema mesta u religiji etničke manjine na početku 21-og veka.
Jedno je sigurno, ta deca, ili bilo koja druga deca, bilo gde na svetu nisu kriva za sudbinu koja ih je zadesila. Sada nam je Marti iskrojio sudbinu i dužnima i nedužnima. I njima. O našoj budućnosti će odlučivati vrlo važni, uticajni i ugledni političari. Mnogi među njima nikada nisu bili ovde i ne znaju ni gde je Srbija a kamoli Kosovo. Pošto se sami nismo složili, čeka nas međunarodna arbitraža, po principu „sečem uši – krpim zadnjicu”. Ne znam, Marti, da li si čitao „Herald Tribune” i zvaničnu ocenu zamenika šefa UN policije koji kaže da kosovsko društvo nije kriminalizovano već da je izraslo na kriminalu. Bezbednost koja je po Tebi „zadovoljavajuća”, i više je nego diskutabilna baš kao i Tvoji kriterijumi i merila. Predlažem da povučeš paralelu između kosovske bezbednosti i Tvoje Finske. Nemoj doći u bornim kolima, već biciklom kao što je dolazio Tvoj učitelj, najveći Finac koga ste ikada imali, predsednik Kekonen. Tada ćeš možda videti manastire i crkve: Sv. Nikole u Prištini, Sv. Đorđa i Sv. Arhanđela u Prizrenu i drugih tridesetak kojih više nema a koje ni Turci nisu rušili. Videćeš i stotine „bezbednih” kuća koje su spaljene. Duvan i drogu češ moći kupiti za gotovinu i bez
PDV-a a ako naručiš doneće ti i do kuće. Naoružanje koje još nije skupljeno, a Vi kažete da jeste, dovoljno je za celu finsku vojsku. Kosovo je danas jedino mesto u Evropi i retko na svetu, gde se grobovi sistematski uništavaju. Kosovo je najbolji primer da je od fanatizma do barbarizma razdaljina od samo jednog koraka. To je svakako naša specifičnost. Čini li se slično u Tvojoj zemlji? Bezbednost je toliko velika, da deca ne idu bez pratnje u školu, da vojska čuva monahinje, da se na izbore ne može otići bez oružane pratnje, da se njive ne obrađuju… Još uvek ima više stotina ljudi koji su pre više godina otišli od svojih kuća i „zaboravili” su da se vrate… Ako je bezbednost stvarno takva kako licemerno kažeš da jeste, molim Te da dovedeš svoju porodicu i unučad, svakako, od svih svojih snaja da provedete nekoliko bezbednih dana sa nama… Nudim Ti se u pratnju. Poznajem put, bio sam tamo nekoliko puta. Mene neće dirati, jer ja pripadam sada već bivšoj etničkoj manjini, takođe bivše zemlje, koja nikoga više ne interesuje. Ali ako mi padne na pamet da se odcepim i osamostalim znam koga treba da zovem.

S DRUGE STRANE VESTI

NAŠE PARE ZA FESTIVAL FESTIVALA
Milion evrana neviđeno

Vest da će Novi Sad od ove godine biti domaćin i organizator „Festivala domaćeg filma” primljena je sa simpatijama u Subotici, gde se već deceniju i po uspešno organizuju dva međunarodna kulturna događaja – „Filmski festival Palić” i Međunarodni festival pozorišta za decu. Novosadska manifestacija će „na neviđeno” dobiti oko milion evra, dok će se Subotičani i dalje mučiti da za „svoje” već proverene manifestacije obezbede bar po 200.000 evra.
Za sada se pouzdano zna da su za „Festival domaćeg filma” u Novom Sadu Ministarstvo kulture i Pokrajina spremni da obezbede po trideset miliona dinara a grad Novi Sad 20, što je ukupno oko 80 miliona dinara ili – milion evra. U Subotici to izgleda ovako: Ministarstvo kulture, Pokrajina, Opština i Otvoreni univerzitet obezbeđuju po tri i po miliona dinara, što je četiri puta manje od troškova novoosnovanog festivala.
Na Međunarodnom filmskom festivalu Palić, prikazuje se svake godine oko 60 filmova evropskih stvaralaca. Na ovaj događaj, kao i na Festival pozorišta za decu dolaze glumci, reditelji, snimatelji, pisci scenarija iz skoro celog sveta. Dolaze iz Los Anđelesa, putuju iz Murmanska po petnaest dana autobusom, stižu sa Kamčatke prevaljujući po nekoliko vremenskih zona. Treba im, naravno, isplatiti bar putne troškove, ali kako to učiniti kada organizatori u kasi imaju samo 200.000 evra.
Subotičani ne treba da budu zajedljivi, ljubomorni ili maliciozni zbog toga što će Festival domaćeg filma u Novom Sadu koštati kao „Svetog Petra kajgana” koja se kusa u predvorju „Egzita”. Treba nabaviti filmove i platiti putne troškove gostima iz dalekog Beograda, možda čak iz Niša ili Kragujevca, zatim promovisati moć političkih idola koji olako na svoju ruku obećavaju i, što je najčudnije, ta ista obećanja ispunjavaju – tuđim novcem.
Srećni nam festivali! Milenko Popadić

NA MARGINAMA RASRPAVE O POZORIŠTU
Zagonetka Škultetija

Sedeći za stolom u nekom dalekom vanvremenom arhitektonskom birou gde je Veliki Stvoritelj smestio one što su bili produžena ruka njegovih graditeljskih moći, Jožef Škulteti se zadovoljno smeška. Kroz izmaglicu od preko veka i po, on još uvek jasno vidi svoje remek delo – tu i tamo tvorevina se nakrivila, počađavila, negde su nevešto umetnuti pregradni zidovi – ali još stoji. Ljuti ga samo što mu se i sa te daljine čini da je građevina vidno zapuštena, ali još izdržava. Uništeno je mnogo toga iznutra u odnosu na njegovu prvobitnu ideju, ali svejedno, uz sve zamerke, može da bude zadovoljan, i da sa pijadestala na kome se nalaze svi stvaraoci čije delo preživi ljduske vekove, mirno posmatra šta se dalje dešava. Potezi njegove ruke, izvedeni u cigli, nisu samo gradski međaš, već i kota u glavama svih arhitekata u gradu.
U amanet ostavio im je zadatak, pre zagonetku u prostoru, koji njegovi naslednici u struci već generacijama pokušavaju da reše na pravi način. Ostavio im je istoriju, i niko u nju ne sme da dirne previše duboko, žestoko i oštro. Ponekad, možda Škulteti i može da pomisli da je to osnovni problem što je njegovo delo danas u tako oronulom stanju, jer niko do sada nije znao kako onaj pazl koji su sačinili arhitektura, gradsko jezgro i emocije Subotičana da sastavi na pravi način i zadrži u pravom odnosu.
Graditeljska nauka, kreativnost arhitekture, građevinske tehnologije danas su daleko nadmašile vreme u kome je Škulteti stvarao na polovini 19. veka. Ali još uvek ne mogu da reše onu pravu zagonetku i da daju pravi odgovor na pitanje kako se čuva duhovna istorija. Jer, pozorište je sve manje zgrada, uostalom objektivno oko bi reklo da sa s trane posmatrano to i nije naročito lep objekat, ali pozorište je postalo tačka u svesti svih građana, makar ga i ne posećivali, mesto koje idnetifikuju kao mesto svoje pripadnosti, makar nikada ne videli kako pada pozorišna zavesa dok se glumci pokorno klanjaju.
Taj zadatak sada ponovo, kao duh iz boce, nadvio se nad arhitekte Subotice i Srbije, kako obnoviti, da li i dograditi i kako produžiti život zgradi koja je u proteklih vek i po postala veći simobl od naših privremenih života. Na to osnovno pitanje, u svim dosadašnjim raspravama o pozorištu još nismo dobili odgovor. Zato Škulteti može zadovoljno i zagonetno da se smeška u nekom svom dalekom, vanvremenom arhitektonskom birou.
A. I.