Mediteran
Piše: Ivana Beatović

Ovih dana postala sam sasvim sigurna da ne želim da verujem geografskim kartama.
I to, kao što obično kod mene biva, pod impresijom jedne nove knjige.
Svaka čast portugalskim moreplovcima, preciznim geometrima i kartografima i (po pravilu) fanatičnim nastavnicama geografije koje su nas terale da u tzv. neme karte ucrtavamo jezera, rudnike, glavne gradove – bez njih nikada ne bismo saznali da Italija ima oblik čizme, ili da Amerika nije Indija. Kapa dole pred svim avanturistima i učenim prepisivačima. Geografiju, u koju ja verujem, ne ograničavaju debele crne ili isprekidane linije. Geografiju žive ljudi. Mi pomeramo granice, mrsimo linije na kartama, nosimo sa sobom svoja jezera i gradove, obuvamo čizme kad nam se prohte, kuvamo začinjeno, plačemo i smejemo se na sav glas, brišemo se rukavom, pevamo i sanjamo pučinu...
Neka bude kako Mediteran zapoveda!
Igor Marojević, predstavnik najmlađe srpske proze, u zbirci priča „Mediterani“, odlučuje da sakupi svuda po svetu raspršeni duh i dah Mediterana i kao esenciju ga sačuva u svojim kratkim, fascinantno realističnim pričama. Upravo me je on naveo da oslobodim sva čula i počnem da meditiram, tj. mediteranitiram...
Možda je nemoguće poverovati da se usred mirne Panonske ravnice nastanio vragolasti Mediteran. Panonskog mora nema jedino na kartama. Ako jako želiš, šum talasa, udare mediteranskog vetra u jedra, glasan smeh i najgorče suze, žamor pazarnih trgova ili tišinu uskih kamenih ulica – možeš jasno da osetiš u svakoj vojvođanskoj varošici. Ko će da me ubedi da izmaštana iskustva nemaju snagu realnih, kada sam Mediteran u sebi odavno prepoznala i zavolela. I kada ga prepoznajem svuda oko sebe.
Da biste s uspehom mediteranitirali, neophodno je da se rodite makar s jednim nemirnim genom. Ako ste ikada poskakivali ulicom od iznenadnog naleta sreće, ako ste tokom radne nedelje izašli iz kuće neobrijani, ako bez probanja svako jelo obavezno dosolite, ako ste naglas i pred svima pustili suze, ako imate makar jedan crveni komad garderobe ili crveni karmin, ako vam prija zvuk gitare, ako vam ponekad izleti „hop“ pre nego što skočite, ako vas mirisi vežu za ljude i događaje, ako ste bilo kada dobili iz geografije manju ocenu od petice – ne brinite, u vama ima Mediterana.
Mediteran je vezan za vodu, pa ako ne možete da zamislite Panonsko more oko sebe, vi plačite od sreće – neka pljušte suze. Mediteran je vezan i za vetar. Raširite krila kad ih već imate. Mediteran je vezan za ljubav. Sigurna sam da biste u ovom trenutku za nekoga skinuli zvezde.
Na kraju, mislim da je Mediteran univerzalni simbol slobode pokazivanja emocija, maštanja, volje za životom. Mediteran je esencija života. Zato nam svima treba.

Prihvatila sam se članstva u žiriju na prvom takmičenju u besedništvu u čast sećanja na Zorana Đinđića, zato što smatram da nam je ono još uvek jedini svetionik našoj postradaloj olupini, i smatrajući da je ovakav vid obeležavanja primeren mladima i vremenu. Nakon takmičenja, još sam uverenija da je ideja o besedništvu višestruko korisna i nadam se da će da ono prerasti u respektibilno i – tradicionalno!
Ima više razloga za to.
Besedništvom se afirmiše misleća mladost, a naši mladi imaju malo adresa i umeća da izraze svoje stavove. Gotovo planski im se nudi ili bespogovorno slušanje, ili zadimljena buka.
Besedništvom se podstiču sloboda i kultura govora, nešto što zapušteni, nevažni resor, ne može da pronosi bez podrške društva.
Konačno, mladi se besedništvom kvalitetno socijalizuju. Umesto osame ili digitalne komunikacije, data im je mogućnost da svoju ličnost eksponiraju kroz javnu reč, među ljudima.
Dakle, mladi su pozvani da nastupe u maniru Sapere Aude i – oni su se odazvali! Pri tome nisu upotrebljeni ni maloletni, ni maloumni, niti diktat ili cenzorske makaze, niti novac.
Ništa od toga nije prepoznao potpisnik Z.R. u tekstu „Govor na metar”.
Da je taj „analitički” tekst poneo samo površnost (možda novinar uopšte nije slušao besede), pa i neukusan animozitet spram svega što je DS-ovsko, zaključila bih da je u pitanju samo lični stav potpisnika, i ne bih reagovala na taj tekst. Ipak, u njemu mi je zasmetalo upozorenje mladima da su „predmet duhovne manipulacije” i još više sramno izjednačavanje grobova.
Uz leju dostojanstvenog sećanja na Zorana Đinđića – oivičenu apelom na aktivizam, odgovornost mladih – posejana su zrna koja su uvredljiva za većinsku Suboticu. To su oni građani koji su svesni da im je život unazađen i uvređen strašnim atentatom, oni koji iskreno tuguju za Zoranom Đinđićem, pa im nisu potrebni ni sekretari, ni komesari, niti kuriri, koji bi joj dojavili da je zbog toga – zavedena i glupa.
Pojasnite – koje to vrednosti vi nudite kao alternativu? Naročito mladima.

Zora Ćujić

GEZE KUČERE NA OPTUŽBE SINDIKATA SEVERA
Sakupljaju političke poene

Predsednik Opštine Geza Kučera na redovnom brifinu za novinare ponedeljkom, osvrnuo se na reagovanje sindikata ATB Sever zbog njegove izjave date nakon posete ovoj fabrici u kojoj je rekao da će preko 300 radnika ove fabrike biti otpušteno zbog neprihvatanja programa prekvalifikacija i prelaska na druga radna mesta.
– Ja sam preneo samo ono što je rukovodstvo fabrike navelo kao obrazloženje za postojanje tehnoloških viškova, a da bih imao potpunu sliku stanja i upoznao i stav druge strane, primiću ove sedmice predstavnike sindikata ATB Sever.
Predsednik Opštine je kritikovao stavove opozije zbog kampanje protiv rušenja i izgradnje nove zgrade Narodnog pozorišta, optužujući ih da žele da miniraju i omalovaže uspeh aktuelne subotičke vlasti sakupljanjem političkih poena na ovoj značajnoj investiciji za grad.
– Ono što je sigurno je da se pozorište mora sagraditi, a o svim drugim detaljima spremni smo da otvorimo javnu raspravu – rekao je Kučera. R.V.

Poštovana Redakcijo,

u prošlom broju „Subotičkih” od 23.marta u rubrici „Od petka do petka” sam pročitala vest da se radovi na izgradnji nove kanalizacione mreže u Ulici Braće Radić nastavljaju prema gradu, do Ulice Maksima Gorkog.
Kako živim u naselju „Tokio”, interesuje me kako je za vreme izvođenja nastavka radova u Ulici Braće Radić do Ulice Maksima Gorkog planiran saobraćaj, odnosno pristup naselju, obzirom da je jedina ulica kojom se u naselje može ući Ulica Pavla Štosa upravo iz ulice Braće Radić. Sve ostale ulice u naselju su „slepe”, odnosno nemaju izlaz ni na jednu od ulicasaobraćajnica koje okružuju naselje.
Ovo pitanje osim ličnog komotiteta da sopstvenim vozilom stignem bliže zgradi u kojoj stanujem, odnosno već ionako prisutnim problemom nalaženja mesta za parkiranje, ima i drugu dimenziju: pristup vozilima hitne pomoći i vatrogasnim vozilima.
Biću zahvalna, ako smatrate da je nalaženje odgovora na moje pitanje vredno Vaše pažnje.

Dragica Krnajski

Priča još nije završena, a kada će ne zna se
Piše: Mirko Šinković