ATELJE BELE MELEGIJA NA HAJDUKOVU KRIJE VIŠE OD JEDNE TAJNE
EKSERIMA, UMESTO ČETKICOM, STVARA SLIKU
• „Verovatno sam jedini umetnik u Evropi koji izrađuje slike od eksera” – kaže čovek koji je za Ginisovu knjigu rekorda prijavio sliku tešku 16 kilograma, na kojoj je radio šest meseci, precizno ukucavajući čak 24.000 eksera

Kada dune vetar, dvorište njegovog ateljea na Hajdukovu, u neposrednoj blizini „Sunjog čarde”, ispuni zvuk bambusovih zvončića. Da tu živi čovek sklon umetnosti i drugačijem kreiranju stvarnosti, vidi se već s kapije čije su daske različito oslikane. Tu je i skulptura koja na simboličan način prikazuje kako jednu zemlju (našu) od Evrope dele vrata sa katancem... Da li se može kroz njih?! Taj nesklad koji vlada između „nas i njih” Bela Melegi je dobro osetio i upoznao, s obzirom da je skoro 40 godina živeo i radio u Nemačkoj, odakle je otišao – iz Subotice. Zatičemo ga kraj autoportreta, napravljenog od 6.000 eksera i čioda. „Slika” stoji na štafelaju, u ulazu u atelje koji krije više od jedne tajne...

Videti prstima

– Jedini sam umetnik u Srbiji, a verovatno i u Evropi, koji izrađuje slike od eksera. Rekli su mi da u Nemačkoj postoji jedan čovek koji takođe koristi eksere, ali ne za slike, već za instalacije, a to je opet nešto drugo. A kako je sve počelo? Moj tast je bio profesor filozofije u Novom Sadu. Posle rata, kada je kod Splita vadio mine, jedna je ekslodirala i tako je (p)ostao slep. Pošto je bio intelektualac, sve je hteo da „vidi” rukama i godinama sam pokušavao da dođem na ideju kako ja mogu u tome da pomognem. A crtao sam, dakle radio baš to što on ne može da vidi. Da sam muzičar ili nešto drugo, bilo bi jednostavnije... Onda sam izradio jednu reljefnu mandalu koja se može opipati, krug života, početak i kraj, sa ogledalom u sredini – i ako se pogledam u ogledalo, onda sam tu ja, a oko mene je ceo svet. Ima tu simbolike... – objašnjava i nastavlja:
– Hteo sam i njemu da omogućim da to vidi, i u Nemačkoj pokrenuo jedan projekat, upoznao se sa nekoliko istomišljenika, i napravili smo izložbu za slepe. Otišli smo čak i korak dalje, želeći da i ljude koji vide i dovedemo u situaciju kao da su slepi, pa smo u jednoj mračnoj prostoriji na zidove obesili moje slike od eksera i postavili forme od gipsa, od nekih drugih materijala... koje je trebalo opipati. Snimili smo i buku u centru Minhena, tamo gde idu tramvaji, gde je gust saobraćaj i to smo u toj prostoriji prilično glasno puštali tako da posetioci stekli osećaj koji imaju slepci kada hodaju prometnim ulicama....
Slike Bele Melegija nastaju tako što umetnik na šperploči na koju je nalepljen stiropor (da ekseri ne bi izgrebali podlogu) iscrta konture olovkom. Po ovoj skici kasnije kucka eksere... Koristi uglavnom dve vrste: pocinkovani i plavičasti, i, kako kaže, gde god da ode, obavezno svrati u prodavnicu sa ekserima. Od alata koristi čekić i – klešta kojima vadi eksere koji nisu dobro ukucani. „Posebno volim da radim uveče, pod svetlom” – priča, dok sedi za stolom u svom ateljeu i radi na slici na koju je do sada utrošio oko dve nedelje. „To je jedno drvo, gledano spolja...” – objašnjava. A mnogo više od dve nedelje radio je na slici koju je prijavio za Ginisovu rekorda:
– Ukupno šest meseci i 24.000 eksera! Teška je 16 kilograma i nalazi se u Nemačkoj – kaže i pokazuje sliku na kojoj trenutno radi: „Na početku još ne znam kako će sve da ispadne, nekada izvadim i hiljadu eksera...”.

U tri dimenzije

Bela Melegi je rođen u Zrenjaninu, a u Subotici pohađao Srednju građevinsku školu jer ga je privlačila arhitektura. Njegov rođeni brat Oskar Melegi bio je tehnički direktor „Integrala” i igrao košarku za „Spartak”. Bela kasnije odlazi u Beograd gde upisuje teologiju („zato što je jedino tamo bilo još mesta i bio obezbeđen smeštaj”). Ubrzo shvata da teologija i nije za njega, pa se vraća u Zrenjanin. Bela je imao još jednog brata, Rudolfa, koji je bio trener ping-ponga. Sva tri brata (Oskar, Rudolf i i Bela) su jedno vreme živela u Nemačkoj. Sada je Rudolf pokojni, Oskar i dalje živi u Nemačkoj, a Bela se nedavno vratio u Suboticu:
– Ima 40 godina otkako sam otišao u Nemačku. Bilo je to ‘67. Pošto nisam našao posao ni u Subotici, ni u Zrenjaninu, ni u Beogradu, otišao sam u Nemačku. Od 20. avgusta ‘67 pa sve do pre nekoliko nedelja bio sam u radnom odnosu. Radio sam u „Bošu”, pa u „Simensu”, „Folksvagenu”. Bio sam kao tehnički crtač pa završio razne grafičke seminare, dobio diplome i postao dizajner i grafičar. Voleo sam da crtam trodimenzionalno, a onda smo prešli na kompjutersku tehniku. I tu sam radio na trodimenzionalnim zadacima. Bio sam između dizajna i razvojnog odeljenja i počeo da istražujem auto delove – da li je ono što dizajner izmisli tehnički moguće i izvodljivo. Jer modeli se ne prave više od drveta, od gipsa, nego je sve to trodimenzionalno, u kompjuteru... a zna se da u jednu formu ne može da stane 25 vrsta motora.

Kaže da nikada nije hteo da bude tehničar, ali u to vreme nije imao druge mogućnosti: „Zato sam i otišao u Nemačku! Na sreću, taj prvi posao nije dugo trajao, i već posle pet, šest godina su nadređeni videli da znam da crtam pa su me izvukli iz tih tehničkih crteža, i onda sam postao grafičar...”. Kasnije se spontano, sa tehnike prebacio na umetnost.
Kada su im sinovi otišli u Nemačku, Melegijevi roditelji su se preselili u Suboticu (1970). Posle njihove smrti dvojica sinova kupuju kuću na Hajdukovu, koju su dogradili, a svoje mesto tu je našao i Melegijev atelje. I police sa ekserima.

Imam svoj svet

– Vodim miran život, volim da budem sam, a svaka tri meseca odem kod svoje dece, u Nemačku. Imam sina i ćerku – sin je novinar i di džej, organizuje promocije..., a ćerka fizioterapeut. Ne bave se umetnošću, razvili su se kako su hteli.
Iako vodi miran život, Melegi je praktično stalno u pokretu, jer putuje i organizuje svoje i izložbe drugih autora:
– Ove ili iduće godine u Balatonfuredu u Mađarskoj biće moja izložba, ali konstantno u Nemačkoj pokušavam da „proguram” Subotičane i druge domaće autore. Veliko interesovanje vlada za dela Zdravka Mandića iz Zrenjanina, a nosio sam i dela Boršika, Boroša, Geze Verebeša, Kati Seleši sa Palića, Đure Maravića... Već 25 godina u jednoj nemačkoj banji svake godine organizujem izložbe, i da ne budem samo ja, mislio sam i drugima malo da pomognem. Na primer, Lasla Dvoračka ne mogu prodati, a Penovca mogu. Tamo se traže što jednostavnije forme, prošlo je interesovanje za taj barok, nema toga više... Ipak, u poređenju sa Česima koji kupuju slike, Nemci će rađe dati 60.000 evra za jedan auto nego izdvojiti sumu za jednu sliku. Vole vesele slike... – zaključuje i dodaje:
– Uživam u tome da budem okružen umetnicima, da putujem, upoznajem nove ljude, lepe žene, umetnike... Bolje mi je tako nego da sedim uveče i gledam televiziju ili da sedim po kafanama. Jer šta čovek da radi? Ne znam šta bi drugo. Ja imam svoj svet i to je bitno.
A taj svoj svet Melegi je kreirao, kako u ateljeu na Hajdukovu, tako i u stanu u Nemačkoj, koji je takođe ispunjen je slikama. „Ja nemam drugi hobi, žena mi je umrla i umetnost je sada moja preokupacija”.
– Sve zavisi od trenutne inspiracije, slikama uglavnom želim da dočaram atmosferu – kaže i pokazuje sliku koju je izradio u tehnici ulje na platnu: boje žuta i plava. More i sunce.. „Ovo bi bilo kičasto da naslikam jedan brod. Hoću samo da dočaram atmosferu, da taj koji vidi sliku, koji je gleda, da je u svojoj mašti završi jer svačija mašta je drugačija i zašto ja njemu da dovršavam? Želim da sa što manje, ne rada, nego detalja, dočaram atmosferu...”.

T. Mandić

U SUSRET STOGODIŠNJICI: NA TEMELJIMA STARE, ROĐENA NOVA SUBOTIČKA FILHARMONIJA
NASTAVLJAJU ILI KREĆU OD NULE?
• Nedoumica u vezi sa tim da li Subotica ima svoju Filharmoniju ili ne, koja je vladala pola godine – od (poslednjeg) koncerta povodom Dana grada do danas, konačno je razrešena

„Spoj mladosti i iskustva” – bio bi izraz koji tačno definiše stanje u novojstaroj Subotičkoj filharmoniji, jer će u njenom sastavu osim muzičara sa dugogodišnjim iskustvom, (zasluženo) mesto naći i mlade (pre svega subotičke) snage. U želji da se pred izuzetno značajan jubilej (Filharmonija bi sledeće godine trebalo da obeleži sto godina postojanja) ne prekine kontinuitet, pokrenuta je inicijativa za pokretanje Subotičke filharmonije koja se, da podsetimo, od 2001. nalazi u sastavu Muzičkog centra, a prošle godine, za Dan grada, praktično i prestala da postoji. Već na tradicionalnom Božićnonovogodišnjem gala koncertu nastupili su segedinski simfoničari (i svega nekoliko Subotičana), što je izazvalo nedoumicu u vezi sa tim da li Subotica još uvek ima svoju Filharmoniju. Dilema je razrešena u utorak, 20. marta, na konferenciji za novinare, koju su sazvali inicijatori osnivanja Subotičke filharmonije: Đuro Molnar, jedan od inicijatora i osnivača, Miroslav Jovančić, predsednik Subotičke filharmonije, i Mirko Molnar, predsednik Skupštine Subotičke filharmonije i najstariji aktivni član (nekadašnjeg) orkestra. Nova Subotička filharmonija, uz stari naziv na srpskom i mađarskom jeziku, dobila je i naziv na hrvatskom, tačnije na latinici.
– Postojala su neka nerešena pitanja u vezi sa opstankom Subotičke f ilharmonije u okviru Muzičkog centra. Odlaskom direktora Muzičkog centra, dirigenta Filharmonije Berislava Skenderovića, mnoge pravne stvari ostale su nerešene. Kao dugogodišnjem saradniku Subotičke filharmonije, meni lično je žao što je Berislav Skenderović otišao iz Subotice i ostavio dirigentsku palicu (što ne znači da ne nastavlja svoju delatnost), s obzirom na veoma kvalitetne projekte koje je pripremao. Svi ti koncerti su bili lepo primljeni od publike. Međutim, delatnost Filharmonije se nije mogla nastaviti u okviru Muzičkog centra. Prema tome, morali smo održati osnivačku skupštinu – godinu dana pre obeležavanja stogodišnjice. Skupština je održana 9. marta – rekao je Đuro Molnar, dodajući da je inicijativu za osnivanje pokrenula i podržala i Ildiko Lovaš, član Opštinskog veća zadužena za kulturu i informisanje, koja se „zajedno sa nama založila da se nastavi rad Filharmonije”.

– Zahvaljujući angažovanju, pre svega pravne službe u lokalnoj samoupravi i nas nekolicine (kojima je ipak muzička kultura, naročito orkestarsko muziciranje, priraslo za srce), ubrzanim tempom pripremili smo novi statut. Po jednom članu tog statuta, Filharmonija nastavlja dugogodišnju tradiciju orkestarskog simfonijskog muziciranja u Subotici – to je kontinuitet one Filharmonije koja je osnovana 1908.
Po rečima Mirka Molnara, formiran je i takozvani Umetnički savet, „od kojeg očekujemo da bude glavno organizaciono telo što se tiče programa koji će se odvijati”. Članovi ovog Saveta su: Miroslav Jovančić, Laslo Barat, Tibor Pekar, Ištvan Antal i Geza Kučera mlađi.
– Došli smo u situaciju da posle sedam, osam godina sa Berislavom Skenderovićem i izvrsnih koncerta za koje se čulo i van Subotice, na neki način počnemo od nule jer ćemo se u sledećem periodu više osloniti na domaće snage. Lično mislim da kvalitet muziciranja možda neće biti kao do sada jer smo imali brojne ispomagače, vrsne mlade muzičare iz Novog Sada i Beograda, koje više nećemo toliko angažovati.
Jedan od ciljeva novoformiranog orkestra, po rečima Miroslava Jovančića, je da se dostojno proslavi jubilej, „s obzirom da je sto godina takav datum da zaslužuje da se o njemu dobro razmisli, pametno postupi i uradi”:
– Na neki način se nalazimo na početku i verovatno će biti poređenja sa prethodnim periodima, godinama, gde će se svakako videti razlika, ali ne smemo ni u kom slučaju dozvoliti, a to je najvažnije od svega – da orkestarsko muziciranje i muzički život tog profila jednostavno zamre u gradu zato što je neko otišao. Zato ćemo u budućnosti više voditi računa o tome da sudbina Filharmonije ne bude vezana za jednog čoveka. Prepustićemo sudbinu Filharmonije onima koji je sačinjavaju, a to će biti dobri i kvalitetni muzičari koji gravitiraju u ovom gradu, koji tu žive i rade.
Glavni inicijator i jedini finansijer programa Subotičke filharmonije je lokalna samouprava, a kako ističu inicijatori osnivanja „bićemo upućeni i na saradnju sa Muzičkom školom koja je, bez obzira na sve promene, i dalje rasadnik talenata...”. Premijerni nastup novestare Filharmonije možemo očekivati već krajem maja ili početkom juna, a povodom Dana grada muzičari najavljuju i veliki koncert. T. M.