SUBOTIČKE ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: JENE BLESIĆ I PIROŠKA MESAROŠ
Dokumenti čuvaju tri veka
• Porodica Blesić poseduje brojna dokumenta i fotografije iz prošlosti, pri čemu ih je put vodio i do Istorijskog arhiva u Budimpešti • Kako je nekada izgledao grb familije • Mnoge nepoznanice i danas prate poslednje dane Jenea Blesića, oca našeg sagovornika

Piše: Katarina Korponaić

Najviše podataka o istorijatu familije Blesić zna Piroška Mesaroš, snaja Blesićevih, udata za Jenea, koji je iza svog oca prošle godine podneo zahev za povrat imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata. Piroška je arhitekta u penziji, radila je u Zavodu za urbanizam i geodeziju, zaljubljenik je u istoriju i nadahnuti pripovedač, bez obzira da li je reč o familiji Blesić, ili bačkotopolskoj Mesaroš iz koje potiče. Istorija je privlači i zanimljivo o njoj kazuje što je 2003. prikazala i široj javnosti u publikaciji na mađarskom jeziku o istorijatu razvoja naselja subotičke opštine.
Piroška Mesaroš navodi da se familija Blesić pominje u dalekoj prošlosti grada, krajem sedamnaestog veka, na primer po tome da su dali dobrovoljni prilog za Franjevačku crkvu, a kasnije, polovinom osamnaestog veka, i po plemstvu. Put u saznavanju istorije Blesića vodio ju je i do Istorijskog arhiva u Budimpešti tako da familija ovaj podatak ima i u dokumentima a ne samo u porodičnim predanjima. „Povelju o dodeli plemićke titule braći Blesić, Nikoli i Josipu”, kako glasi dokument izdat od Marije Terezije 23. februara 1756. godine, preveden je i na srpski, i odnosi se i na oca pomenute braće Blesić, njihove supruge, sinove koje su imali i sve potomke oba pola. „Kao dokaz naše zahvalnosti, darežljivosti i plemenitosti koje smo im iskazali, ovo je znak istinskog i nesumnjivog plemstva” navodi se u Povelji u kojoj sledi i detaljan opis grba porodice.
– Marija Terezija je bila dobar biznismen i „pravila” je pare – reći će Piroška Mesaroš današnjim žargonom, osvrćući se na ovaj detalj iz prošlosti. – Bunjevci su joj pomagali i za to su dobijali plemstvo i grb. Imali su pravo da stave grb na zgradu, kočije, prstenje, na grobnicu, nekoliko ih sa grbom ima u Bajskom groblju. Predak Blesićevih je pomagao tako što je imao poštansku stanicu gde su mogli da se menjaju konji, prespava i jede, što su koristili i oficiri, a osim toga ih je i prevozio, kao i gradske činovnike kada su izlazili na teren u atar.

Titule odavno nema

Pirošku Mesaroš, veoma je obradovalo kada je dokument našla u Istorijskom arhivu u Budimpešti. Uz osmeh priča da je svojevremeno izabrala poseban dan, rođendan, da saopšti kakvom je dokumentu ušla u trag. Ali...
– Odmahnuli su rukom. Nikoga to više ne interesuje – kaže u Redakciji „Subotičkih”, gde je sagovornik uz muža u serijatu o porodicama koje su se prošle godine obratile državi za povrat oduzete imovine.
– To je bilo pa prošlo. Plemićku titulu odavno više niko ne koristi, odrekli su je se – dodaje Jene Blesić, penzioner, nekada zaposlen u Zubnoj poliklinici.
I zaista, Piroška je i o tom činu odricanja od plemstva saznavala sa zanimanjem izučavajući prošlost.
– Kada je Marija Terezija proglasila Suboticu Slobodnim kraljevskim gradom trebalo je da se plati građansko pravo da bi se moglo živeti u gradu. Ko nije platio selio se van grada. Plemići su bili jako iznervirani jer su velike pare dali već za proglašenje slobodnim gradom. Blesići su se raselili u Tavankut, Kaćmar, najviše u Radanovac... Moguće da je neko iz familije i kupio pravo i ostao u gradu, međutim, vremenom su se titule svi odrekli.
Piroška je u traganjima kroz minulo vreme još u dokumentu iz 1837. godine, u krštenici, našla podatak da je Blesić upisan kao plemić, ali nakon toga više nigde.
Od vremena Gašpara Blesića, a to je deda našeg sagovornika Jenea, a i nakon toga, pouzdano je da o titulama više nema ni reči. Gašpar je bio zanatlija, bravar, po svemu sudeći dobar zanatlija, jer je radio na izgradnji Kerske crkve krajem devetnaestog veka, o čemu je kao svedočanstvo porodici ostala fotografija iz vremena kada je crkva bila okružena skelama. Rođen je 1866. godine i rano je umro, već 1918. godine. Za njegovo vreme vezana je potresna porodična priča.
– Poznato nam je da je deda Gašparu dobro išlo u poslu. Bio je oženjen Terezom, rođenom Tot. Imali su sedmoro dece, ali su tri sina izgubili još kada su bili mali. A zatim je još dvoje dece umrlo, sin u 16., a kćerka u 17. godini, oboje od tuberkuloze. Kćerka se zvala Matilka i otac je jako voleo, bila je jedino žensko dete, a ostalo sinovi. Nije mogao da preboli kćerkinu smrt, pričali su nam da se propio i ubrzo posle toga umro. Od sedmoro dece ostala su samo dva sina, Jene i Šandor.
Gašparov sin Jene je otac našeg sagovornika i bavio se trgovinom. Rođen je 1892. godine.

Porodica ostaje bez svega

Jene se seća svog oca kao posvećenika poslu. Evo kako ga opisuje:
– Radio je od 7 do 12 sati, pa dva sata pauze za ručak i mali odmor, pa posao do 7 uveče. Večerao je, a zatim bi još pregledao pazar i pravio spisak za nabavku. Imao je špecerajsku radnju u Masarikovoj ulici. Nije pušio, nije pio. Samo posao. Kada sam već porastao i video tu posvećenost poslu, znao sam, ja tako ne bih ni za šta.
– I majka je radila u radnji. Poticala je iz bogate porodice – dodaje Piroška o Jeneovoj majci, svojoj svekrvi.
Predan rad jeste porodici doneo solidnu imovinu, ulagali su u zemlju i kuće, ali im je sve što je stečeno, a i nasleđeno, nakon Drugog svetskog rata oduzeto.
– Moj otac je radio toliko zato što je imao četvoro dece i za svako dete je hteo po jednu kuću. Tri kuće je stekao, četvrtu nije stigao – kaže Jene jer je njegov otac u oktobru 1944. odveden iz kuće, a zatim i ubijen u Senćanskom groblju. – Odveden je noću, ne znamo gde, jer ga više nismo videli. Jedino su još tri puta došli da traže za njega veš, hranu i cigarete. A nije pušio. Ne znamo dan kada je ubijen. Njegovo ime ispisano je na spomen ploči na Senćanskom groblju gde su ih odvodili u grupama i ubijali. Sećam se noći kada je odveden, bio sam u kući. Kažu da je puno trgovaca tako odvedeno.
U porodici Blesić nema presude, niti bilo kakvog drugog pismenog traga o smrti Jenea Blesića, oca našeg sagovornika.
– Stanovali smo u kući gde nam je bila špecerajska radnja. Sve su pretražili, sve papire i pretresli sve ormane. Našli su neka pisma. Moja sestra se dopisivala sa budućim mužem. On je bio Subotičanin i u to vreme je studirao na fakultetu u Pešti. U kući nismo ni znali za ta pisma. Pronašli su pisma koja je dobijala od momka i rekli da je to dokaz za saradnju sa okupatorom. Toliko i danas znamo o razlozima zbog kojih je moj otac ubijen.
Piroška je poslednjih godina, prikupljajući dokumentaciju uz zahtev za povrat oduzete imovine našla brojne tužbe koje je njena svekrva, supruga Jenea Blesića, podnosila da bi uspela da vrati makar kuću za stanovanje. Jer, oduzeto im je sve, 25 jutara zemlje i tri kuće. Porodici je istovremeno zabranjeno da radi u sopstvenoj radnji jer, prema tim navodima, nisu bili odgovarajuće školske spreme. Blesići su time ostali skoro bez svega.
– Tužbe i odgovori su išli u nedogled, vidimo po prepisci iz tog vremena. Ali svekrva ništa nije uspela da vrati, ni kuću za život familije. I zemlja je oduzeta bez parnice. Sada, tragajući za papirima našli smo da je otac Jene proglašen državnim neprijateljem i da mu je sve bez suđenja oduzeto. Nikakvog drugog rešenja nije bilo. Prikupljajući papire smo i saznavali šta je sve porodica imala. Između ostalog zemlju koja je u međuvremenu postala građevinski reon pa su podignute kuće na toj zemlji – dodaje Piroška.– Sve tri oduzete kuće bile su u Masarikovoj ulici jer ih je Jeneov otac namenio deci i hteo da su svi tu na okupu. Kada je svekrva pokušala da vrati bar kuću u kojoj je bila radnja, jer je tamo rodila decu, vaspitavala ih i u njoj živela sa mužem, odgovorili su joj da može da ostane ali da plaća 450 dinara za kiriju. Ja sam ovde u Subotici u to vreme išla u Gimnaziju, i zato se sećam koliki je to novac bio, jer sam za stan i hranu plaćala 200 dinara. Nisu to mogli plaćati, nisu imali iz čega jer su im oduzeli i zemlju i radnju. Morali su iz kuće. Srećom ih je prihvatila svekrvina tetka koja je živela sama. Pogođena je dvorba i tako su rešili stambeno pitanje.

Tesne veze sa familijom Pletl

Margita, Jeneova mama je, takođe bila iz ugledne subotičke porodice Pletl, čije poreklo vodi iz Nemačke. Piroška, ljubitelj priča iz daleke prošlosti, o familiji je slušala od muževljeve baba tetke Justine, i ne samo slušala, ona ih je i zapamtila, a neke i dokumentima upotpunila.
– Kada je Subotica postala Slobodan kraljevski grad nedostajale su zanatlije. Ovdašnji stanovnici su uglavnom bili poljoprivrednici, nisu se bavili zanatstvom i trgovinom. Johanes Pletl je došao iz Minhena i ovde se oženio Anamarijom Kumani. Njihov potomak Rokuš, a nemački Rohus Pletl, rođen je 1828. godine, on je deda majke moga muža. Imao je svega 10 godina kada je sa bratom ostao siroče. U Subotici je 1838. godine vladala kuga i verovatno su tada ostali bez majke i oca. Uzeli su ih popovi i kasnije dali na šegrtovanje. U familiji se pričalo da je Rokuš imao tešku mladost i da je mnogo gladovao, jer su šegrtima malo davali da jedu. Justineni mi je pričala da je majstorova kćerka puno puta krala hranu da bi jeo. Učio je za stolara. Majstor ga je slao u Segedin po drva i on ih je tamo kupovao za majstora, a uvek bi kupio i jednu malu količinu za svoje pare i polako sticao. Posle šegrtovanja oženio se sa Ester Mesaroš i sa njom imao Klaru, ali je Ester posle porođaja umrla. Oženio se drugi put, uzeo Terezu Lagler i imao još osmoro dece. Njegov sin Mate je Jeneov deda po majci.
Porodično predanje kaže da je Rokuš postajao sve bogatiji, „a počeo je u gaćama i košulji jer je bio siroče”, dodaće Piroška, toliko da je imenovan za člana Gradskog saveta, a Savet su činili najbogatiji u gradu.
– Imao je zemlju, ali i gvožđaru, prodavnicu posuđa i porculana u ulici koja se danas zove Matka Vukovića, pogrebno preduzeće, mlin... Sve je to vodio sa decom. Justina, Justineni, koja mi je sve to pričala, bila je u gvožđarskoj radnji, Jeneov deda Mate, majčin otac, je obrađivao zemlju, i tako je svako dete vodilo neku od delatnosti u porodici.
Mnogo godina kasnije, kada je Margita, Matina kćerka, majka našeg sagovornika, 1944. godine ostala udovica sa četvoro dece i bez ičega od imovine, Pletlovi su priskočili u pomoć, koliko su mogli jer je i njima nakon Drugog svetskog rata imanje oduzeto. Stambeno pitanje rešili su dvoreći Justineni, a otac Mate je pripomagao kćerku i njenu decu. Deca su se ubrzo osamostalila.
– Posle Gimnazije sam se zaposlio, 1951. godine, radio sam u „Severu” kao činovnik. A zatim sam kao sportista dobio stipendiju i otišao u Novi Sad da završim Višu zubarsku školu – kaže Jene o danima i godinama koje su usledile nakon što je porodica potpuno finansijski upropaštena.
Sva deca Jenea i Margite Blesić su se iškolovala. Terezija je završila trgovačku školu, Margita je postala učiteljica a zatim je vanredno završila višu pedagošku školu, biologiju, a Ferenc je radio kao činovnik. Naš sagovornik, Jene Blesić, u penziju je otišao iz Zdravstvene stanice na Segedinskom putu.

U SVOJOJ NOVOJ KNJIZI DRAGAN KRSTIĆ POSTAVLJA PITANJA I TRAŽI ODGOVORE
I FILM MOŽE DA „FILOZOFIRA”
• Na naslovnoj strani knjige je scena iz filma „Tri boje plavo”, kada Žili, koju igra Žilijet Binoš, pošto je u saobraćajnom udesu izgubila muža i dete, pokušava da pronađe smisao života, i unosi (plavi) luster koji je podseća na ono vreme kada je njen život imao smisla... „To je jedan filozofski problem – problem smisla i besmisla” – zaključuje Krstić

Nakon „hrabro zamišljenog uspešnog uvoda u filozofiju” – knjige „Tajna umetnosti”, profesor filozofije zaposlen u subotičkoj Gimnaziji Dragan Krstić, izdaje i drugu knjigu čiji je naziv „Filozofija i film”.
– I prvom i drugom knjigom sam hteo da napravim jedan neobičan uvod u filozofiju, jer svi moji razgovori sa estetičarima, kritičarima, filmskim stvaraocima, umetnicima... u prvoj knjizi, nisu ništa drugo do pokušaj da se preko estetike dođe do ontologije, do prvog pitanja filozofije – Šta je biće, šta je suština kao takva? Pošto spadam u grupu filozofski obrazovanih ljudi koji smatraju da se suština kao takva ne može saznati, prihvatam kantovsko rešenje da do celine bića doseže jedino genijalni umetnik na svom stvaralačkom putu. U drugoj knjizi postavljam suštinsko pitanje da li tu moć uviđanja bića, odnosno suštine kao takve, imaju samo genijalni umetnici, pripadnici neke tradicionalne umetnosti, ili tu moć ima i genijalan filmski stvaralac. Odgovor na to pitanje tražim od estetike filma, s tim što estetiku filma ne posmatram na uobičajen način. Kada se kaže estetika filma, obično se misli na teoriju filma, na poetiku, pa čak i na filmsku kritiku. Ne. Estetika filma, po meni, mora biti celovita, racionalna. To je suštinski problem ove druge knjige. U njoj shvatam estetiku kao celovitu, racionalnu i kritičku misao o filmu, koja mora da dođe do rezultata do kojih su došli filmski teoretičari, kritičari i stvaraoci. U prvom tekstu pod naslovom „Šta je estetika filma”, posebnu pažnju posvećujem pitanju – Da li je film prava umetnost? – kaže Krstić, dodajući da nema nikakvih sumnji u to da je film prava umetnost jer ima mnogo filmskih dela koja to potvrđuju – počev od „Oklopnjače Potemkin”, preko Felinijevog „Amarkorda” i „Ulice”, Bertolučijevog „Dvadesetog veka”, pa sve do „Tri boje plavo”. Prepoznatljiva scena iz ovog filma našla se i na naslovnoj strani knjige:
– U samom uvodu polazim od toga da film može da „filozofira” i navodim primere iz kojih se to vidi. Ali kada film „filozofira”, on to ne čini na način na koji to čini literatura ili pozorište, već na jedan osoben način, kao u filmu Čarlija Čaplina „Moderna vremena”, gde imamo problem depersonalizacije čoveka u industrijskom društvu, ali taj problem, ta filozofska ideja, pred nama se stvara u onoj sceni kada Šarla hvataju zupčanici složene mašine, ali naravno i u nizu drugih scena. Jedan film iz novije, da ne kažem najnovije produkcije, takođe ima filozofsku ideju u sebi.

Reč je o filmu „Tri boje plavo” i na naslovnoj strani je scena kada Žili, koju igra Žilijet Binoš, koja je izgubila muža i dete u saobraćajnom udesu, pokušava da pronađe smisao života, i unosi luster koji dok ga gleda, podseća je na ono vreme kada je njen život imao smisla. I sada ponovo pokušava da pronađe smisao života. Dakle, to je jedan filozofski problem – problem smisla i besmisla, s tim što se u ovom filmu on fantastično rešava filmskim umetničkim sredstvima.
Otkrivajući da mu je upravo Žilijet Binoš omiljena glumica, Krstić kaže da je ljubav prema filmu osetio već u šestom ili sedmom razredu osnovne škole, kada je počeo intenzivno da ide u bioskope i prati bioskopski repertoar:
– To je bio jedini način da se filmovi gledaju! I ja sam kao, manje više svi mladi ljudi, želeo da budem nešto veliko, filmski reditelj, ali, naravno, to je bilo neostvarivo u moje vreme i onom ambijentu i sredini u kojoj sam živeo. Kasnije sam ipak uspeo da upišem fakultet koji sam jako voleo, filozofski, i kad sam počeo da se bavim filozofijom, posebno estetikom, skoncentrisao sam se na film. Tako i danas, kao član Estetičkog društva Srbije, na naučnim skupovima, kad izlažem na određene estetičke teme, svoje stavove ilustrujem filmom, odnosno scenama iz vrhunskih filmova. Moje tri velike ljubavi su filozofija, film i muzika.
Zastupajući mišljenje koje nije opšte prihvaćeno, da je film zapravo istinska umetnost našeg vremena („Koje mnogi s pravom neće prihvatiti”), autor knjigu završava upravo pitanjem – Da li je film prava umetnost ili nije? I zaključuje: „To je filozofsko pitanje, a na sva filozofska pitanja nema definitivnog odgovora”... T. M.

UPOTPUNJENA SEĆANJA I DOKUMENTA FAMILIJE LUC
Slika za kojom se dugo tragalo
• Ilona Luc prikupljajući dokumenta o svom dedi vitražisti Janošu Sanki u našim novinama otkrila sliku za koju se godinama raspitivala • Biografija upotpunjena zahvaljujući porodičnom albumu Ane Uzelac u kojem su sačuvane fotografije o životu Matije Sekelja, Aninog dede

Ilona Luc (Lutz), inženjer tehnologije, od kako je u penziji od 1997. godine, prikuplja dokumenta o životu svog dede po majci Janošu Sanki koji je dvadesetih godina prošlog veka pravio vitraže, a između ostalog, tada restaurirao i vitraže na Sinagogi. Mnoštvo dokumenata iza dede ostalo je u roditeljskoj kući Ilone Luc, u kojoj i sama živi, ona ih je razvrstala i mnoge podatke još dopunila, sledeći majčina sećanja na davna vremena.
– Deda je rano umro, u 48. godini života. Ostale su priče. Mama je često pominjala staklenu kupolu koju je deda napravio iznad ulaza u prodavnicu tekstila u centru grada, ali je nikada nisam videla. Nije više postojala kada sam želela da je vidim, a na starim fotografijama koje sam našla, drveće je širokim granjem zaklanjalo upravo kupolu. Godinama sam tražila sliku i onda sam je na svoju radost ugledala u novinama – priča Ilona Luc zadovoljna što je upotpunila podatke o radu svog dede. – Sada bih volela da znam šta se sa kupolom dogodilo, da li je negde sačuvana. Možda neko zna više o tome.
Fotografija koja je obradovala Ilonu Luc objavljena je u „Subotičkim” u broju 28 od 12. januara, na strani 11, u prvom tekstu u seriji „Subotičani u traganju za imovinom svojih predaka”. Sagovornik nam je bila Ana Uzelac i objavili smo fotografiju iz njenog porodičnog albuma. Na slici je tekstilna radnja Aninog dede Matije Sekelja koja je bila u njegovom vlasništvu pre Drugog svetskog rata i nalazila se na uglu Ulice Dimitrija Tucovića i Trga Republike. Vrlo poznata radnja u to vreme u kojoj je mogla da se nabavi prvoklasna roba sa svih strana sveta. Bila je to najveća radnja metražne robe i persijskih tepiha u Subotici i okolini. U početku radnja je bila u vlasništvu Matije Sekelja i Pere Vujkovića, a kasnije samo Sekeljevih.
Na slici je uočljivo da se iznad ulaza u radnju nalazi kupola. Staklena, dodaće Ilona Luc. Među dedinim dokumentima Ilona ima račun za kupolu i on je izdat 1920. godine za firmu „Sekelj i Vujković”, dakle, u prvo vreme dok su još bili kompanjoni. Račun je izdao Bela Kovač, i Ilona Luc iz porodičnih priča zna kako je do toga došlo:
– Deda se bavio vitražima i kada se raspitivao da li treba da ima dozvolu kao majstor, zanatlija, rekli su mu da to nije zanat nego umetnost i da za to ne treba zanatlijska dozvola. Ali, onda nije imao račun. Radnja Bele Kovača koji je prodavao staklo i porcelan nalazila se tik uz radnju Matije Sekelja, prema Trgu Republike. Koliko mi je poznato, Kovač je preporučio mog dedu za izradu kupole i preko njega je izdat račun. Otuda veza.
Janoš Sanka je Iloni deda po majci (koja se takođe zove Ilona Luc i ima 96 godina). Rođen je 1879. godine u Segedinu. Oženio se 1905. godine Subotičankom Rozom Tot Ludaši, koja se školovala u Trgovačkoj školi u Segedinu. Pet godina kasnije rođena je Ilona Sanka, majka naše sagovornice, a ubrzo potom mladi bračni par je doselio u Suboticu jer je familija ovde čeznula za kćerkom i unukom i nagovarala ih da im se vrate.
– U Subotici je bakina familija imala radnju sa prehrambenim namirnicama, evo ovde u ovoj kući u kojoj i ja danas živim. Upravo u ovoj sobi. Moj otac je radio u prodavnici i bio je jako nesrećan što nije mogao da se bavi svojim pozivom. Bio je vitražista, učio je kod Šandora Pora, poznatog mađarskog vitražiste iz Segedina. Saznala sam to iz dokumenata iza dede i pokušala da rekonstruišem događaje kroz vreme. Mnogo mi je pričala i mama o dedi, svom ocu, ali je i ona bila veoma mlada kada je umro, pa malo toga zna. Iz nekih dokumenata i pisama saznajem da je bio i u Budimpešti kod Mikše, pretpostavljam Mikše Rota, najpoznatijeg vitražiste.
Ilonin deda Sanka je, ipak, imao prilike da ostavi svog umetničkog traga u Subotici, bez obzira što je deo radnog veka proveo u porodičnoj radnji. Postoji račun da je napravio kupolu nad Sekeljevom radnjom, sačuvane su i brojne skice vitraža, a verovatno je najveći posao dobio 1926. godine kada su u nevremenu u Subotici porazbijani vitraži na Sinagogi i trebalo ih je rekonstruisati. Posao je poveren Janošu Sanki.
– Imam dokument sa 46 stavki, popis vitraža koje je trebalo obnoviti u Sinagogi. Iz priča znam da je vitraže pravio ovde u kući, u predsoblju. Tu je i dopisnica kojom je 1927. godine deda pozvan da preda radove glavnom gradskom inženjeru Đuli Valiju. Krajem te godine deda je umro, imao je svega 48 godina.
Sedam decenija kasnije unuka Ilona rešila je da prikupi svu dokumentaciju i podatke o životu svog dede za koga veruje da je najstariji subotički vitražista. Iako je po struci inženjer tehnologije i ceo radni vek provela je u Institutu za telekomunikacije u Beogradu, umetnički geni vuku. Spojila je staro i novo. Na specijalne folije koje se koriste u izradi mobilnih telefona sito štampom je prenela motive vitraža. Njih, ali i svoje crteže ugljem prikazala je na prvoj i do sada jedinoj izložbi koju je priredila kada je odlazila u penziju opraštajući se od svoje firme i kolega u Beogradu. Bili su to dani u kojima je odlučila da naredne godine posveti istorijatu svoje familije.

K. Korponaić