SVE NA VIDELO
ISTINA O RAZGRADNJI I GRADNJI SUBOTIČKOG NARODNOG POZORIŠTA

ZA NEDELJU DANA TREBALO BI DA BUDE GOTOV TRODIMENZIONALNI MODEL ZGRADE NARODNOG POZORIŠTA, KADA ĆEMO KONAČNO ZNATI KAKVU ĆEMO SLIKU MI I NAŠI POTOMCI U BUDUĆNOSTI GLEDATI U CENTRU GRADA
NOVO POZORIŠTE UZBURKALO DUHOVE
• Novastara zgrada subotičkog teatra raspolagaće sa tri sale, od kojih će u najvećoj biti mesta za oko 500 gledalaca, u srednjoj za 300, a u maloj do 150. Korisna površina iznosiće 8.500, a bruto 14.000 kvadrata. Izgradnja koja bi, po predviđanju, trebalo da bude završena za pet godina, koštaće oko 24 miliona evra

A evo i šta je poznato – po rečima mr Ljubice Ristovski, upravnice Narodnog pozorišta, nova zgrada subotičkog teatra raspolagaće sa tri sale, od kojih će u najvećoj biti mesta za oko 500 gledalaca, u srednjoj za 300, a u maloj do 150. Korisna kvadratura iznosiće 8.500, a bruto 14.000 kvadrata (plus rešetke po kojima se ne hoda, ali koje su neophodne za pozorišnu scenu). Izgradnja koja bi trebalo da bude završena za pet godina, koštaće oko 24 miliona evra – mada postoje glasine da će se ova cifra popeti i do svih 30 miliona...

Utrt put polemici?

Kako iz opštinskih krugova, tako i iz Zavoda za urbanizam i Narodnog pozorišta, najavljuju skoru prezentaciju pomenutog 3 D modela. Tada će, po rečima predsednika Opštine Geze Kučere, biti organizovani i stručni skupovi vezani za ovu temu, o kojoj, kaže Kučera, „u svakom slučaju treba govoriti”. Međutim:
– Postoje neke glasine u gradu da treba zaustaviti gradnju Narodnog pozorišta... Sve su odluke donete, uloženo je previše novca u te projekte koji su rađeni, urađeno je sve da se gradnja započne. Kompletan iznos je definisan ugovorom između Republike Srbije, Pokrajine i Opštine. Republika Srbija je prihvatila finansiranje 45 posto troškova, Pokrajina drugih 45, a doprinos gradnji Opštine Subotica iznosi 10 posto. Mislim da se ovakva finansijska konstrukcija nikada više neće dati i da neće biti mogućnosti da se obnovi i da se sagradi jedna izuzetno važna zgrada za kulturu svih naroda koji žive na ovim prostorima. Ne treba ponovo početi raspravljati o tome šta želimo, kako želimo... Na pitanje da li se može renovirati staro, data su stručna mišljenja – ta mogućnost je isključena i ja ne vidim ponovo put polemici. Jer ako tako budemo radili, nikada ništa nećemo uraditi – rekao je Kučera na redovnom susretu sa novinarima, u ponedeljak, 12. marta.
Nažalost, iako smo želeli, potpunije informacije o samom projektu nismo mogli da dobijemo od mr Slobodana Grkovića, koordinatora izgradnje. Prema njegovim rečima, na zajedničkom sastanku sa kolegama, održanom krajem prošle nedelje, odlučeno je da se stopira istupanje u javnosti zbog „dezinformacija koje kruže”.
Iako je početak radova bio najavljen za početak marta, kada bismo, kako je rekao Zoran Francišković, direktor „Panongrada” (građevinske firme koja je na tenderu dobila rušenje i izgradnju pozorišne zgrade) „mogli da krenemo sa ograđivanjem zemljišta”, do danas se ništa nije (u)radilo: „Ne mogu dati precizan odgovor i sa stopostotnom sigurnošću reći kada će početi radovi. Čekam naloge da se krene sa tim, a to zavisi od toga kada će zgrada biti slobodna. Dakle, čim se zgrada oslobodi od stanara, možemo da krenemo sa radovima” – obećava Francišković.

Reč nedorečena

– Nisam protiv novih stvari i smatram da svaka generacija treba da ostavi neki svoj pečat i svedočanstvo o svome vremenu. Ti slojevi se lepo vide i na licu našeg grada i mislim da je više nego evidentno da će ova generacija ostaviti, tačnije već ostavlja velike tragove. Problem nastaje kada se promene vrše u samom centru grada. Tu imamo puno primera iz same istorije, koji već daju neku sliku kao što je današnja, kada se dešavaju takve promene. Sigurni smo da je šok bio i 1850-tih godina, kada je građena današnja zgrada Pozorišta, kada je jedna takva monumentalna zgrada nikla u sred niskih trošnih baroknih kućeraka, u gradu koji nije imao ni osvetljenja ni asfalta, ništa! Inače, Pozorište je baš iniciralo sve te novine – primećuje Mirko Grlica, viši kustos – istoričar, jedan od autora knjige „Gradotvorci”, podsećajući da se slična stvar desila i kada je izgrađena Gradska kuća:
– Nekoliko uglednih Subotičana tada je krenulo u akciju da prikuplja vlastita sredstva da bi se srušila Gradska kuća – toliko su bili nezadovoljni njenim izgledom! Takvoj situaciji ćemo verovatno prisustvovati i i sada, što je vrlo karakteristično za jednu konzervativnu sredinu kakva je Subotica. Mislim da jedan ovako značajan projekat treba da živi sa gradom! Ne kažem da autori projekta treba da slušaju želju svakog pojedinca, na kraju to je i nemoguće, ali sama činjenica da se projekat „skriva” od javnosti rađa neku, možda i neargumentovanu sumnju da se nešto taji od građana – to je moja prva impresija i da li je trebao jedan ovakav incident na političkom planu (mislim na izjavu mr Žombora Saboa) da bismo sada to dobili kao temu za razgovor u gradu. Mislim da to nije dobro. Isto tako mislim da nije dobro da u ovom gradu, koji se toliko ponosi svojim identitetom i retko sačuvanim centrom grada, mi danas nemamo definisane one delove centra grada koji će sigurno ostati i za neka buduća vremena, koji ne mogu da budu podložni nikakvim izmenama, nikakvim narušavanjima autentičnog izgleda. To ne bi trebalo da bude možda ceo centar, ali nekoliko ulica, nekoliko trgova sigurno moraju da budu i meni je žao što od svih institucija koje se bave tom sferom nije postignut taj koncenzus koji bi i građani sigurni podržali. Onda ne bismo bili u situaciji da se pitamo da li sada može jedan ovakav objekat da bude u samom centru grada ili ne može.
„Sledeća stvar koja se iz svega ovoga nameće je pitanje finansija” – nastavlja Grlica: „Mi znamo da čitav posao možda i neće moći da se odvija drugačije nego uz podršku političkih struktura.

ŠTA KAŽU GRAĐANI U emisiji „Halo radio”, emitovanoj na talasima Radio Subotice u petak, 9. marta, javilo se nekoliko slušalaca, nezadovoljnih zbog toga što građanima Subotice (još uvek) nije dat na uvid plan buduće zgrade Narodnog pozorišta. Izražavajući nezadovoljstvo, oni su reagovali i na glasine da će veći deo nove zgrade biti pod staklom: „Treba plan da se pokaže građanima, da znaju kako će zgrada izgledati! Treba građani da se upoznaju sa tom slikom i da kažu svoje mišljenje o njoj. Na kraju krajeva i Gradska kuća nije pre sto godina ovako izgledala, neka se menja, ali oni stubovi, ne verujem da će neko staviti staklo na to...” – kaže jedna slušateljka, a drugi slušalac se nadovezuje: „Mislim da ne treba tamo da bude bife nego da bude ono što je kadgod bilo: tamo je bila garderoba kada se ulazilo, i to je bilo lepo, a spolja treba da se uredi, dotera... a da iznutra bude funkcionalno. Sećam se da je tamo kadgod bio i bioskop, bilo je lepo tu... Treba nam obnovljeno pozorište, a ne bife da zvrči čitav dan...”.

To ja naša realnost – da su sve pore društvenog života ustvari pod (direktnom ili indirektnom) kontrolom političkih struktura, ali u ovoj situaciji se nameće problem jer je to jedan dugogodišnji projekat, a mi nemamo neku izvesnost da možda neka sledeća vlast koja će doći na bilo kom nivou u gradu, Republici, Pokrajini, neće reći mi nismo glasali za to, to nije naš projekat i ostaviti projekat bez svoje podrške, bez finansijske podrške, pa će onda grad doći u veliki problem kako završiti taj projekat. U ovoj poslednjoj varijanti projekta mi se čini da nije koncipiran tako da bi mogao sam sebe da izdržava ili makar veći deo potreba jednog takvog komplikovanog kolektiva kao što je subotičko Narodno pozorište. Velike su svote novca potrebne da bi takav jedan ansambl i funkcionisao. Uostalom, to znamo putem analogije sa zgradom Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koja takođe ima tri dvorane”.
– Pitanje koje se nameće je da li nam trebaju tri dvorane. Ja nemam ništa protiv, jako bih voleo da sve one budu istovremeno popunjene, ali ne treba zaboraviti da je nedefinisana, bar mislim da je nedefinisana, funkcija zgrade Sinagoge koja se takođe popravlja iz sredstava investicionog plana. Neke nezvanične informacije govore da je tu planirana neka koncertna dvorana. Onda pitam zašto ćemo imati još jednu koncertnu dvoranu i u Pozorištu? To opet ne mora da bude loše, ali sigurno je da Subotica danas ne bi popunila sve te dvorane – to vidimo iz današnje posete, ne samo Pozorištu, nego i drugim kulturnim institucijama. Projekt se može braniti činjenicom da će ovaj grad napredovati, da će rasti, da je ovaj objekat za buduće generacije, ali ostaje puno tih pitanja koja su, mislim, nedorečena.

Kontinuitet je ključna reč

Govoreći o najavi delimičnog rušenja zgrade Narodnog pozorišta i podizanja nove, subotički književnik Milovan Miković je rekao da je protivnik svakoga radikalnog narušavanja i menjanja urbanističke, arhitektonske, graditeljske, uopšte gradske prepoznatljivosti Subotice:
– Pobornik sam promišljene, strukom utvrđene, ali i kontinuirane zaštite vrijednih objekata, ulica ili dijelova grada. Drugim riječima – prednost dajem redovitom održavanju, osmišljenom (i selektivnom) čuvanju i, dakako, stalnom dograđivanju postojećega! Razumije se, taj je put i najskuplji! Unatoč tomu, moramo zaustaviti one koji nam „jeftino” ali nesmiljeno ruše grad. Što bi ostalo od Subotice da su, primjerice, arhitekte, graditelji i investitori, koji izlaze na javnu scenu u razdoblju kada Karolj Biro (Károly Biró) postaje gradonačelnik, najprije temeljito rušili ono što su prije njih osmislili, isplanirali i izgradili Lazar Mamužić i Titus Mačković novcem Subotičana (jamačno i drugih) iz njihova razdoblja!? Zar nismo dovoljno naučili iz onih poratnih gradorušiteljskih ofenziva kada je Subotici višekratno nanesena šteta koja se, vjerojatno, više i ne može otkloniti – spomenimo se samo tramvaja, civilizacijske tečevine iz 19. stoleća uništene u drugoj polovici 20. stoljeća! O cijeni nafte, zagađenju grada, održavanju voznog parka i o tome koliko su Subotičani zadovoljni gradskim prijevozom, ne vrijedi danas ni govoriti ... Ili, kome su, u tom kontekstu, potrebne sve nove i nove (dvo-tro-četvero) katnice iščupane odnekud iz nepodnošljivo sumorne limanske panorame Novog Sada, ili prizorišta poput Novog Beograda, Novog Zagreba, Novog Segedina, Novog ...? Prije svega onima koji zarad vlastitih interesa ruše, grade i obrću novac, a ni malo ih nije briga što će sugrađane „darivati” arhitektonsko-graditeljskim nakazama (ma bile i s tornjićima) koje nam oni nastoje prikazati modernim i suvremenim postignućem gradograditeljstva! Hvala im lijepa! Zar oni ne vide na što danas već, iznutra i izvana, liči većina „modernih” građevina s Radijalca i Prozivke? Socijalnih se i drugih implikacija takvoga stanja ovom prigodom ne mogu ni dotaći! Zar je to najviše što nam umiju ponuditi za novac koji uzimaju od građana i investitora? Iz tih i drugih razloga rušenje svega i na svakom mjestu, kao određujući princip gradograditeljstva osobno držim posve neprihvatljivim! Sve i da za to postoje meni neki nedokučivi razlozi. Ovo se odnosi i na kazališnu zgradu. Kako bi danas izgledala kazališta u Beogradu, Zagrebu, Beču, Budimpešti, Segedinu, Osijeku ... da je ondje „prošao” takav princip?

Dovoljna bi bila i restauracija?

Dr Zvonimir Kiš, urolog u penziji, proveo je u zgradi Narodnog pozorišta, subotičkom hramu kulture, počev od pedesetih godina, dosta vremena. Mnogi Subotičani i ne znaju da je nekada u Maloj sali Pozorišta bio bioskop:
– Da ne govorim o pozorišnim predstavama koje sam tamo pogledao, koje su, istina, bile na lokalnom nivou, ali je bilo i mnogo gostovanja. To je bilo nešto za poštovanje. Mislim da je takva pozorišna zgrada navodila ljude da se i oblače i ponašaju kako to doliči jednom hramu kulture. Tako je bilo sve do nekih godina kada je došao Ljubiša Ristić, koji je pokušao da jedno avangardno pozorište smesti u klasično, u klasičnoj zgradi. Tada sam već komentarisao da nemam ništa protiv Ristića, ali da je trebalo obezbediti jedan objekat u gradu gde bi on mogao dati puni zamah svom radu, jer i to treba ceniti, njegove predstave su imale svoju publiku, i ja sam bio u njoj. Sve u svemu, za zgradu pozorišta me vezuju lepe uspomene. Pošto u javnosti već dugo godina postoji dilema šta sa zgradom Pozorišta, podsetiću na svoj stav kada je prvi projekat bio gotov i kada se o njemu raspravljalo, a on je bio jako skup, kao i izgradnja, pa se, verovatno, zato kasnije i odustalo od nje. Ja sam bio za to da se u etapama restaurira zgrada subotičkog Pozorišta, jer mislim da je baš po njoj Subotica prepoznatljiva, kao i po Gradskoj kući. I danas sam tog stanovišta. Imam informaciju da su temelji sadašnje pozorišne zgrade zapravo nepouzdani, a ja se pitam koliko tu ima istine, jer svojevremeno se govorilo da i Gradska kuća tone, pa je zbog toga bila zatvorena Štrosmajerova ulica, jedna od najlepših u gradu. Onda je nakon promene vlasti rečeno da i ne tone Gradska kuća toliko, pa je ona ponovo otvorena za saobraćaj. Bojim se da i kod Pozorišta nije do kraja rečeno da li su ti temelji dovoljno čvrsti ili ne, a konačno, i restauracija bi mogla biti takva da se ti temelji saniraju. Apsolutno sam za to, ako se može, da se sa što manje para uradi što bolje i lepše.

POGLED U PROŠLOST
Pozorišna sala umesto – balske

Temelji sadašnje zgrade Narodnog pozorišta (u početku i hotela) svečano su postavljeni 1848, ali je hotelski deo izgrađen tek 1853, a pozorišna sala 1854. godine, kada je u novoj zgradi odigrana i prva predstava – piše u knjizi Boška Krstića „Subotica pogled”. Graditelj Janoš Škulteti projektovao ga u klasicističkom stilu, sa šest korintskih stubova, kao najveću građevinu Subotice toga vremena. Više puta je obnavljano, jednom je i gorelo.
„Istina o zgradi subotičkog Pozorišta” – naziv je izložbe mr Antuna Rudinskog, otvorene 26. septembra 1990, u zgradi Narodnog pozorišta. Autor izložbe u slici i reči daje istorijsko-kulturološko i arhitektonsko-urbanološko viđenje zgrade subotičkog Pozorišta u periodu od 1779. do 1990. godine. Ova izložba bila je svojevrstan pokušaj da autor tekstom i fotografijama prikaže, ukratko, istorijat i sadašnje stanje zgrade subotičkog Pozorišta; da demistifikuje predrasude o vrednostima i značenju proisteklim iz neznanja; da otvori put ka konstruktivnom pristupu razrešenja problema uređenja ove zgrade, odnosno da zaustavi rotaciju magičnog trougla „nesporazuma”: gradska uprava – pozorišna uprava – arhitekti; da opovrgne „čaršijske” mistifikacije o devastaciji zgrade Pozorišta; da opovrgne raznorazne stručne, polustručne i nestručne ocene i procene o stanju zgrade i njenog enterijera; da utvrdi stvarne vrednosti ove izuzetno značajne zgrade, koje valja čuvati kao svedočanstvo kontinuiteta procesa „pograđivanja” grada...
U delu teksta koji nosi naslov „O balskoj dvorani danas nazvanoj ‘Mala sala’, Rudinski, između ostalog, piše: „Nakon požarom uništene pozorišne sale, da bi se pozorišni život mogao kako-tako odvijati, preuređena je balkonska dvorana u pozorišnu salu. Od tog trenutka započeo je kontinuirani proces njene devijacije. Poslednji čin zadesio ju je kada su zazidani prozori prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija ‘preuređivanja’, konačno je ‘sklopila oči’ i zavila se u crno:
–Van pameti je da se usled nerešenog pitanja adekvatne pozorišne sale, ova monumentalna balska dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav DŽDŽ vek pretvara u pozorišnu salu, a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama tome opire! Verovatno da bi pokojni Branislav Nušić, koji je 1922. u svojstvu načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete svečano otvorio pozorište 3. novembra, umeo u već svima dobro poznatom njegovom stilu dati adekvatan komentar. I tom prilikom bilo je govora o podizanju nove zgrade Pozorišta koju će grad izgraditi... – piše Rudinski.
Povodom ove izložbe, Bela Duranci je napisao tekst, objavljen u „Rukoveti”, u kojem nudi objašnjenje i svoje viđenje izložbe, ali i stavova Rudinskog, pružajući obilje informacija dragocenih za sadašnja i buduća pokoljenja. Zaključujući da je Pozorište simbol grada Subotice, „podjednako teatarskom tradicijom i građevinom”, Duranci naglašava da je evidetne tradicije bio svestan i Janoš Škulteti „projektant zgrade hotelskoteatarske namene na mestu drevne gostionice i svratišta” – prihvatajući se zadatka, dobro je znao da pozorište nije samo građevina!

RUŠITE POZORIŠTE – ŽIVELO POZORIŠTE!

Subotičko pozorište je ženskog roda – ONO je, zapravo, ONA! Tako postavljen problem, rekla bih, lakše sagledavam. Ta svenula stara dama, usahlih bivših snova, narušene nekadašnje kreativnosti, sasvim nepripremljena na čudna, „tranziciona” vremena i čudne navike novog ovdašnjeg ljudskog naraštaja, stoji, još uvek (!) na svom pijedastalu u centru grada i skamenjena od straha posmatra neke neimare koji joj obećavaju „temeljnu rekonstrukciju”, „novu mladost”, „sjajnu perspektivu”... i ne veruje im! Iznevereno toliko puta, usamljeno staračko srce joj govori da ima mesta sumnji. Znaju neimari svoj posao – niko im to ne spori. Verujem da ni gospodin Škulteti, po čijem je projektu građena sadašnja zgrada, ne bi imao šta zameriti raskošno zamišljenom budućem pozorišnom zdanju sa tri scene, savremenom scenskom tehnikom, blizu hiljadu mesta za posetioce... NJU, dragu staricu, brinu LJUDI, neki „novi ljudi”, koji ne znaju i ne mare što je Subotica grad duge i bogate pozorišne tradicije, što je pre pola veka ovaj grad imao svoj redovni pozorišni list i svoj letnji teatarski festival... Tih 50-tih godina, ovo Pozorište je po broju premijera i broju gledalaca (!), lako nadmašivalo ostala pozorišta u Vojvodini.... Ovde su tokom prošlog veka svoje umetničke domete pokazivali i dokazivali – pred publikom izoštrenog teatarskog ukusa, pozorišni magovi poput Dimitrija Ružića, Pere Dobrinovića, Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić, Raše Plaovića, Lasla Patakija. .. Ovi „novi ljudi” ne znaju sa koliko se tihe pobožnosti prolazi kraj onih veličanstvenih korintskih stubova i stupa u hram boginje Talije... „Novi ljudi” su neki hipnotisani somnambuli kojima se u pozorištu bezobzirno oglašava ona mala, vulgarna stvarčica, mislim da se zove mobilni telefon, ukoliko dotične, nekim čudom, u pozorištu zateknete... U principu, mislim da je subotičko Pozorište ostalo bez svoje publike – onaj mali broj redovnih posetilaca potvrđuje ovu tužnu istinu. Subotičane morate moliti da dođu u pozorište! Prosečan, pa i natprosečan stanovnik ovog grada, upitan za repertoar pozorišta, neće umeti da vam kaže mnogo... Otupelog nekadašnjeg senzibiliteta, Subotičani više ne shvataju da im priča o ovdašnjem pozorištu može poslužiti kao najbolji u nizu argumenata kojima se mogu suprotstaviti onima koji ovaj grad nazivaju selom... Kako god! Hajde, neimari, zapnite svom snagom! Ja ću da vam verujem, strpljivo ću da pratim narednih godina kako odmiču radovi na novom pozorištu. Ja ću staroj dami i u podstanarstvu društvo praviti, radosna gurati prašinu što bude izbijala ispod vaših alatki... Golubovi i ja strpljivo ćemo čekati da nam vratite naše stubove, lepe, lepše no što su sada. Pisaću Škultetiju, ma gde On sada bio, da ne zameri što mu ruše Njegovo „čedo” u centru grada. A kada dovršite svoju neimarsku misiju, prva ću se rastrčati na svih sedam subotičkih kapija da pozovem publiku u novo pozorište. Samo da bez odziva na ostanem! Rušite pozorište, živelo pozorište!
Jasmina Marić, prof. istorije, redovni posetilac predstava Subotičkog Narodnog pozorišta.

OD STAROG KA NOVOM POZORIŠTU
Kratka istorija zgrade Pozorišta u Subotici

Zgrada Narodnog pozorišta-Népszinház, zbog jednostavnosti nadalje Pozorište, je sigurno jedna od najstarijih zgrada namenjena kulturi u Subotici. Podignuta je na raskrsnici tada, dva važna putna pravca Sombor–Segedin i Subotica–Senta. Pre današnje zgrade, na ovoj lokaciji se nalazila Velika kafana (Grosse NJirthaus). Godine 1826. Gradsko veće je odlučilo da u Velikoj kafani osnuje u balskoj dvorani stalno mesto za pozorište. U to doba su sa raznim pozorišnim trupama gostovali i najpoznatiji glumci tadašnje Ugarske uporedo sa nemačkim glumcima. Slobodno možemo reći da se na istoj lokaciji već 181 godinu nalazi „Talijino svetilište”. Pozorišna tradicija grada je naravno duža, njeni počeci sežu do 1779. godine kada je grad dobio status slobodnog kraljevskog grada. Naredne 1780. godine u gradu se pojavljuje trupa „Nemačkih komedijanata” pod rukovodstvom Jozefa Švartenbergera (Schnjartenberg Josef). Njihove predstave su posećivali članovi rukovodećih gradskih porodica i austrijski oficiri iz garnizona stacioniranih u gradu. Znači pozorišna tradicija grada je duga 227. godina. Što uopšte nije mala stvar.
Ideja da se sagradi stalna pozorišna zgrada rodila se 1833. godine kada se u lokalnoj štampi pojavio članak koji požuruje izgradnju pozorišta i predlaže da Subotica i Segedin zajedno osnuju jednu pozorišnu trupu, koja bi naizmenično nastupala u ovim gradovima. U to doba imati stalnu pozorišnu trupu mogli su sebi priuštiti samo veliki gradovi, zato dva značajna grada tadašnje Ugarske razmišljaju da zajednički to urade. Treba imati na umu da je to doba građanskonacionalnog osvešćivanja koja će dovesti do građanske revolucije 1848/49. godine.
Opet iz lokalne štampe saznajemo da je 1844. godine Gradska uprava počela ozbiljno da razmišlja o tome kako bi Taliji trebalo bi podići dostojan dom. „Govori se da naš grad želi da sagradi jednu Veliku gostionu, u koju bi ujedno smestili i jedno elegantno, prema današnjem ukusu izgrađeno pozorište”.
Očito da Gradsko veće nije dugo razmišljalo, jer projekti Pozorišta su bili gotovi sledeće 1845. godine i iste te godine u decembru, pod delovodnim brojem 3021 bili su na odobrenju (reviziji) kod Glavne kraljevske građevinske uprave. Projektant je bio Janoš Škulteti, gradski građevinski nadzornik. On se na projektima iz 1845 i 46. godine potpisivao kao: Scultety János városi építési felügyelo.
Temelji Pozorišta su položeni 1848. godine uoči izbijanja građanske revolucije u Ugarskoj. Revolucionarni događaji su prekinuli izgradnju a nakon revolucije Bahov (Bach) režim planirao je da zgradu pretvori u kasarnu. No, ipak je tada preovladao zdrav razum i izgradnja je nastavljena 1853. godine. Izvođač radova je bio sam projektant pozorišta gradski arhitekta (Städt Arhiteckt) grada Jožef Škulteti, pošto je Gradsko veće utvrdilo da je njegova ponuda najpovoljnija. (Koja razlika u ovlastima tadašnjih i današnjih gradskih arhitekata. Sadašnjim, bivšim i budućim gradskim arhitektima, zasad, ostala je samo zakonska obaveza da daju mišljenje o kapitalnim objektima, naročito u zaštićenom jezgru grada. Projektanti bi trebali bar da ih konsultuju prilikom izrade projekta).
Inače to je bila tadašnja, po meni i danas primenljiva, dobra praksa, da projektant, koji je bio u obavezi da izradi uz projekat i kalkulaciju, bude i glavni preduzetnik. Tada nije bilo naknadnih, nepredviđenih i sličnih radova. Gradska kuća je, primera radi, nakon konkursa, na isti način sagrađena za četiri godine.
Prvo je sagrađen središnji deo: balska dvorana i hotelsko krilo prema današnjem Korzou, tada Segedinskij ulici. Sledeće godine za šest meseci je završeno i pozorišno krilo i svečano otvaranje je održano 1854. godine u decembru. Izgradnja cele zgrade je trajala dve godine. Od Škultetijevog objekta danas postoji centralni deo sa balskom dvoranom, hotelski deo prema Korzou, istina adaptiran uglavnom iznutra, i deo pozorišnog krila. Tada je imala dominantni položaj samo kao objekat na raskrsnici puteva, današnji dominantni položaj kao jedna strana glavnog trga je dobila nakon izgradnje Gradske kuće kada je trg i formiran.
Da je objekat star, bezvredan, sklon rušenju su „naručene” priče. Istina je da je decenijski neodržavano, ali bez ikakve dozvole se crepovi mogu zameniti da pozorišno krilo, recimo, ne kisne. To je obaveza vlasnika zgrade, formalno Republike Srbije, posredno Narodnog pozorišta-Népszínház-a. Kao da neko želi da se sama uruši. Više od dvadeset godina se iščekuje kao Godo „NOVO POZORIŠTE” i eto taman kada bi počeli „ozbiljni radovi” pojavio se ponovo neki „remetilački faktor” koji ignorira, pre svega, političku odluku.
Istorijat zgrade od prvih adaptacija i rekonstrukcija do novog projekta čitaćete u sledećem broju.
Piše: mr. sci. Žombor Sabo

 

SUBOTIČKI LDP PROTIV RUŠENJA ZGRADE POZORIŠTA
VAŽNO I MIŠLJENJE JAVNOSTI

Opštinski odbor Liberalno demokratske partije pokrenuo je u utorak akciju prikupljanja potpisa građana protiv rušenja zgrade subotičkog Narodnog pozorišta. Prikupljanje potpisa je na glavnom gradskom trgu svakog popodneva od 14 časova, a trajaće do kraja marta.
Najavljujući ovu akciju na konferenciji za novinare, predsednik komisije za kulturu OO LDP Hrvoje Tikvicki apelovao je na gradske oce da se zaustavi predviđeno rušenje zgrade Narodnog pozorišta i izgradnja novog, kao i da se kroz javnu raspravu dođe do novog rešenja koje će podrazumevati rekostrukciju zdanja.
– Ukoliko dođe do rušenja pozorišta, ovo će biti jedinstven slučaj u širem okruženju da se jedno ovakvo zdanje staro preko 150 godina uništi.Čitav život sam proveo po različitim teatrima u bivšoj Jugoslaviji i šire, i na osnovu tog iskustva bih ukazao opštinskim čelnicima da se ne krene u njegovo rušenje dok se ne sagleda kako su to rešili drugi gradovi u našem okruženju. Velika dvorana, u kojom sam nastupao i kao muzičar, kompozitor, glumac i statista, je jedna od retkih dvorana u zemlji sa izuzetno kvalitetnom akustikom. Bojim se da, ako bi se ta dvorana srušila i nove tri sazidale kako je predviđeno u novom projektu, mogao bi nam se desiti slučaj SNP u Novom Sadu u kojem je Velika sala potpuno bez akustike, pa orkestri zvuče kao da ih slušate na telefonskoj slušalici. To je kod njih bila tabu tema, ali mi koji smo učestvovali na njegovom otvaranju znali smo da se glavni arhitekta tog objekta odrekao svog rada, jer nisu ispoštovani njegovi projekti tako da zadovolje i elemente akustike. Da se i nama ne bi desilo tako nešto, protiv smo rušenja zgrade Narodnog pozorišta u kojem je čuveni Svjatoslav Rihter šezdesetih godina održao solističi koncert, kao i mnogobrojni filharmonijski i drugi orkestri iz zemlje i inostranstva.
Tikvicki ukazuje na primere iz susednih zemalja, gde su teatri Segedina i Osijeka sedamdesetih godina bili u istom stanju, ali su adaptirani i sačuvani.
– Segedinski teatar je bio u očajnom stanju, a njegova sanacija je trajala više od 15 godina. Uspeli su da spasu staru zgradu, da je obnove, jer je ona, kao i naša, smeštena u užem gradskom jezgru i danas imaju prekrasno, malo pozorište sa kvalitetnom akustikom u kojem rade ansambli drame, opere, orkestri, balet, i sve može da stane u zgradu koja je manja od naše. Isti slučaj je i sa Osijekom koji je u sedamdesetim godinama krenuo u adaptaciju svog pozorišta, a ne da ga sruše i naruže staro gradsko jezgro. Ako se pogleda na sever, veću salu od naše subotičke ima samo Budimpešta, na istoku je sledeća pristojna sala u Temišvaru, na zapadu je jedina veća u Zagrebu, a na jugu prva sala koja može da se meri sa našom je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Sve ovo su razlozi zbog kojih LDP zastupa stav da se staro zdanje Narodnog pozorište sačuva – rekao je Hrvoje Tikvicki. R.V

 

MEŠTANI MALOG PALIĆA NEZADOVOLJNI SU ŠTO IH JE MZ „ALEKSANDROVO” ZABORAVILA IAKO JOŠ UVEK REDOVNO PLAĆAJU SAMODOPRINOS
POMAŽU SEBI KAD DRUGI NEĆE
• Idilu u ovom delu grada remeti prometni put, ali i saznanje da ovuda telefonske žice, gradska voda, kanalizacija i biciklističke staze neće skoro proći • Stanovnici Malog Palića planiraju da oforme sopstvenu mesnu zajednicu i najzad počnu da se komunalno razvijaju

Na svega dva i po kilometra od grada, pa do izlaza na autoput, proteže se Mali Palić koji „na papiru” pripada Mesnoj zajednici „Aleksandrovo”, a u stvari je, ubeđuju nas njegovo stanovnici, naselje za sebe. I pored toga što samodoprinos redovno plaćaju, komunalna infrastruktura je i dalje u zapećku, a asfalt koji su toliko dugo čekali i koji je pre dve decenije najzad stigao, doneo je više brige nego očekivane radosti.
– Saobraćaj je izrazito prometan, školske dece ima mnogo, pa je i strah njihovih roditelja velik. To znam iz ličnog iskustva, jer u kući imam dva osnovca koji pohađaju nastavu u „Svetom Savi”. Srećom, đački autobus je dobro organizovan, ali kada izađu iz vozila nastaju naše strepnje. Osim pešaka ugroženi su i biciklisti. Veliki šleperi nas steraju sa ceste, a bilo je i dosta saobraćajnih nezgoda. U nekoliko navrata smo pisali peticiju da nam se izgrade staze za bicikle, međutim, čak ni odgovor nismo dobili – priča Marica Kočmar (36) koja primećuje da se saobraćaj na ovoj deonici naročito intenzivirao u poslednje tri, četiri godine.
Prostor za igru deca iz kraja neretko pronalaze na obližnjem Bunariću, mada mnogi smatraju da graja baš i nije prikladna za jedno svetilište.
– Kuće su jedna od druge prilično udaljene, protežu se uz put dug sedam kilometara, pa deca imaju dosta da pešače do svojih drugara. Nije ih baš zgodno pustiti same, pa su tako osuđena samo na one najbliže vršnjake. Činjenica je da nam deca puno pomažu i oko domaćinstva u kome žive tri generacije, pa kad se još tome dodaju školske obaveze, možda i nije loše što nemaju toliko vremena za lutanje – konstatuje Marica.

Retko iz kuće

Njena susetka, sedamdesetogodišnja Marija Šafer pune tri decenije živi na ovoj adresi sa koje je posmatrala kako naselje raste.
– Kada bismo imali neke ulice iza kuća, ne bismo morali da se krećemo prometnom cestom. Nisam nikad brojala, ali se ni ne usuđujem da pomislim koliko vozila ovuda dnevno prođe. Što sam starija sve manje napuštam dvorište, raduckam u bašti i živim od zemljoradničke penzije. Prve prodavnice, pošta i ambulanta se nalaze u Aleksandrovu. Ima jedan letnji put do Šandora, iza pruge, koji je dvostruko kraći, pa ga koristimo kad je suvo. Ne znam zbog čega ga ne asfaltiraju, pa meštani ne bi morali da idu okolo preko Bajnatskog i dalje glavnim putem.
Darka Kaćanskog (20) sa Prozivke zatičemo u porodičnoj vikendici gde orezuje vinograd i voćke. O Malom Paliću ima samo reči hvale, ali i o komšijama koje čuvaju ovaj prostor od nezvanih gostiju:
– Početkom osamdesetih je otac ovde kupio vikendicu u kojoj nalazimo svoj mir, jer je život na Prozivci daleko bučniji. Srećom, pošteđeni smo raznih obijanja i razbojništava, pre svega zahvaljujući dobrim komšijama i njihovim psima koji reaguju na svaki šum. Nisam baš upoznat kako je ljudima koji tu stanuju, čujem da se žale na gust saobraćaj, no, nama iz grada je valjda lakše da se priviknemo.
Jedan od domaćih na ovom terenu je Andrija Brajko (56) koji je, za razliku od sadašnjih đaka, išao u privatnu školu na Malom Paliću gde je nastavu držao učitelj iz grada. Danas se, kao uostalom i ceo život, bavi poljoprivredom: ima zemlju, krave i svinje, dok je za kuću zadužena supruga Ruža.
– Okrenut sam svom imanju, ali moram reći da je veza sa gradom prilično loša. Nema nijedne autobuske linije, pa se meštani snalaze kako znaju i umeju, neko krene kolima, neko peške... Put je dobar, ali nezgodan jer kamioni jure danonoćno. Sa traktorom je teško da se čovek uključi u saobraćaj, pa se nadamo da će nam se mir vratiti kada se izgradi obilaznica. Uglavnom se u gradu snabdevamo, dok na Palić, onaj pravi, idemo retko, tek jedanput ili dvaput godišnje.

Ko je iskoristio šansu

Da je u prošlosti život na Malom Paliću bio bolji tvrdi Drago Brajkov (58) koji smatra da je došlo vreme da se konačno i ovo naselje osavremeni i prilagodi modernom čoveku. Pored svega što su naveli njegovi susedi, Drago smatra da ne bi bilo loše kada bi najzad svi dobili telefone, jer su računi na mobitelu za većinu prilično visoki.
– Sporo se razvija ovaj kraj i ko je mogao na vreme je otišao. Mi koji smo ostali žalimo za propuštenim šansama. Eto, pre koju godinu smo planirali da odemo u Hrvatsku kod ćerke, jer je tamo kažu malo bolje. Za šest jutara zemlje tražili smo 70 hiljada evra, čak se i kupac našao, da bismo se onda, ko zna zašto, predomislili. Lokacija je dobra, ali kuću i prateće objekte bi valjalo renovirati - pokazuje Drago.
Mlada porodica Babičković dobro se uklopila u okvire seoskog života. Četrdesetogodišnji Petar se već pune dve decenije bavi poljoprivredom. Posao je nasledio od oca, a da li se pokajao ili ne, to ni sam ne zna.
– I supruga mi se pridružila nakon što je napustila posao na Železnici gde je u vreme inflacije zarađivala tek toliko da platimo struju. Shvatili smo da je potrebnija kući i deci, pa smo danas zajedno posvećeni ratarstvu na 300 jutara zemlje. Imamo i junadi, nedavno smo proširili objekat koji još nismo uselili zbog trenutne cene teladi i kukuruza.
Petar se sa svojim roditeljima krajem sedamdesetih sa Šupljaka doselio na salaš koji meštani raspoznaju po dva jablana na ulazu.
– Nekada ih je bilo sedam, ali smo ih vremenom povadili. Bili su zdravi kao dren, međutim, zauzimali su nezgodno mesto između puta i kuće. Čak i kada smo rešili da ih vadimo, bili smo na velikoj muci s koje strane da ih posečemo. Na kraju su nam u pomoć priskočili alpinisti. Zavoleli smo Mali Palić, iako sam na Šupljaku ostavio stare komšije i drugare iz detinjstva. Zauzvrat smo se približili gradu i dešavanjima, i više nismo zavisili od starog puta - priča domaćin koji nam ukazuje na sve aktuelniji problem:
– Zapostavljeni smo od strane naše Mesne zajednice koja se prema Malom Paliću ophodi maćehinski. Plaćamo samodoprinos, a ništa ne dobijamo zauzvrat! Baš ništa nemamo, dok nam saobraćaj otežava kretanje i poljoprivredne radove. Istina je da smo se radovali kada su počeli da asfaltiraju put, ali smo već prvu noć slušali grmljavinu šlepera. Odlučni smo u nameri da uskoro oformimo našu mesnu zajednicu, ima nas oko 600 stanovnika, a to je dovoljno da se nešto učini i promeni na bolje. Vredi pokušati, ne možemo mnogo izgubiti.
Petar Babičković u šali kaže da na Malom Paliću ima tušta udovica, ali i dece:
– To je naša budućnost. Sve su to vredna i dobra deca, od kojih barem polovina želi ostati na selu. Imam dva sina, Marija i Borisa, i oni slično razmišljaju, jedan voli kompjutere, a drugi traktore. Lepo je kada vidiš da je đački autobus pun dece, onda znaš da selo sutra neće imati brige - ponosno je na kraju rekao predstavnik „srednje” generacije. M. R.

 

---

IVAN DULIĆ IZ ĐURĐINA VLASNIK JE NAJSAVREMENIJE DOMAĆE FARME ZA PROIZVODNJU SVINJA NOVE GENERACIJE
FARMA SA PEDIGREOM
• Unuk i sin nekadašnjih velikih proizvođača svinja nastavio je porodičnu tradiciju, ali kao partner velike francuske kompanije nedavno se upustio u izazov koji je već dao pozitivne rezultate u Evropi, Kanadi i Brazilu

Na jednom od najstarijih subotičkih salaša, podignutom pre 275 godina u Đurđinu, Ivan Dulić nastavlja porodičnu tradiciju. Uzgojem svinja bavili su se i njegov otac i deda, ali za razliku od svojih prethodnika koji su se „držali” starih i proverenih rasa, ovaj 39-godišnjak se posvetio proizvodnji svinja nove generacije, „Rodon” i „P76”. Postavši partner francuske kompanije za genetiku svinja sa naučno priznatom tehnologijom „Pen Ar Lan” upustio se u, na ovim prostorima, jedinstveni izazov.
– Uvezao sam iz Francuske 70 krmača i 12 nerastova. Trideset krmača je za proizvodnju nerastova, a 40 za proizvodnju dedovske linije. Kompanija za koju radim ima svoju filijalu u Somboru, farmu u Ruskom Krsturu i u Bosni, koje obavljaju distribuciju i prodaju genetskog materijala, a to su nerastovi i nazimice, s tim da ću ja proizvoditi remont za ove dve farme. Pošto jedan deo krmača u toku godine ima problema sa sterilitetom koji se škartira, ova farma će popunjavati te škartirane krmače. Sve je to, na neki način, dobro osmišljena proizvodnja. Imam zagarantovan otkup, polovina proizvodnje je stimulisana od strane te kompanije i da nisam našao tržište ne bih ni gradio farmu – priča Dulić.
Novoizgrađena farma je kompjuterizovana i podignuta po najsavremenijim standardima koji su stvorili posebne mikroklimatske uslove u kojima se obavlja uzgoj svinja.
– Rečju, sve je urađeno do savršenstva i veterinarsko-sanitarni uslovi su perfektni. Farma je zatvorenog tipa i preko specijalnih filtera se obezbeđuje čist vazduh, što je od posebnog značaja u vreme kada su prisutni razni virusi koji vazduhom „putuju” i po tri kilometra. Tako je mogućnost ulaska bilo kakvih bolesti izbegnuta – kaže naš sagovornik, napominjući da svaki ulazak u objekat podrazumeva tuširanje i oblačenje zaštitne odeće.
U potpunosti oslobođen od gena „N” (odgovornog za stres) i gena „RN-” (koji je glavni „krivac” za kiselost mesa), nerast se ističe brzinom rasta, otpornošću, ujednačenom težinom potomaka i izuzetnim kvalitetom visokomesnatih polutki, dok su krmače poznate i priznate po svojoj visokoj plodnosti, dugovečnosti i izraženom materinskom instinktu. Četrdeset krmača i tri nerasta „Rodona” će tako na đurđinskoj farmi poslužiti za proizvodnju nazimica, dok će 30 nazimica i tri nerasta „P76” dati muške potomke.
– Muška linija ima oko 62 posto mesa, a krmače 56 posto i to je onda mesnatost od nekih 58 do 59 posto što znači da imate tržište. Ne traži se više masna svinja, sem mangulica. Kod svinja nove generacije su šunke veće i izražene, a obim kotleta iznosi 50 centimetara. Za mesnu industriju je bitno da ima što manje masnoće, jer šta oni mogu sa suvišnom masnoćom. Ova farma je namenjena za distribuciju nerastova za priplod za Srbiju i Bosnu, kasnije za Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku, odnosno jugoistočnu Evropu. Recimo, i Poljaci imaju jedan veliki reprocentar od 160 nerastova, postoji takođe i u Francuskoj, Kanadi, Brazilu. Nemci, primera radi, sada proizvode 160.000 nazimica i mislim da sam napravio dobar potez jer imam tržište – uveren je Ivan Dulić koji za sada u svom širem okruženju nema konkurenciju.
Ekskluzivno pravo da daje sertifikate i potvrdu o genetici trenutno ima samo filijala „Pen Ar Lan”-a u Somboru što je po Dulićevim rečima bitno u vreme kada je sve više manipulacija, kao što je to bio slučaj u Bogatiću.
– Sada treba da prođe jedan period da se sve iskristališe. Što se tiče proizvodnje svinja, trenutno dolazi do velikih promena i tranzicija je počela da nas „drma”. Sitniji proizvođači sa dvadesetak krmača će imati velike probleme. Šta više, mislim da je farma sa ispod 50 krmača nerentabilna, jer je proizvodnja svinjskog mesa industrija, sa po hiljadu-dve i do pet hiljada krmača. Činjenica je da će se morati na neki drugačiji način početi razmišljati o proizvodnji svinja. Sa 100 tovljenika godišnje apsurdno je da neki traže dohodak, kada ispada da je to „hobi-proizvodnja”.
Kako je u farmu uložio velika sredstva, oslanjajući se na pomoć Ministarstva poljoprivrede, Pokrajine i grada, te bankarske kredite, Ivan Dulić priznaje da se o svojoj odluci dugo preispitivao.
– Prva ozbiljnija prepreka je bila papirologija i da sam znao da će cela procedura toliko potrajati, nisam baš siguran da bih ušao u celu priču. Pribavljanje raznih dozvola i obilazak institucija oduzima mnogo vremena. M. R.

Od vrata do vrata samo lupaju razne takse koje su me na kraju koštale oko 4.000 evra. No, možda i zato što sam prvi kod nas to radio, na meni je bilo da izguram najveći teret.
Da je to što radi jedinstveno, potvrđuje i pažnja meštana koji dolaze da vide farmu u kojoj je budućnost – već počela.
– Đurđin je svojevremeno bio poznat po proizvodnji svinja. Sredinom 80-ih nedeljno se vakcinisalo hiljadu prasadi, a danas je proizvodnja svedena na minimum, godišnje između 1.500 i 2.000 tovljenika! Teškoj situaciji doprinosi i činjenica da je sve manje mladih koji se tu rađaju i ostaju da rade. Primera radi, nas 15 ima koji smo rođeni između 1960. i 1970. godine, generacija između 1970. do 1980. njih deset, a od 1980. do 1990. svega pet! Selo koje je pre tri-četiri decenije imalo 3.700 stanovnika, sada ima dvostruko manje. Ista sudbina zadesila je Pačir i Bajmok, i ako se ovako nastavi, u Đurđinu će za dvadesetak godina sve kuće biti prazne. Država je još jako siromašna da počne o tome razmišljati, ali na neki način selo treba učiniti primamljivim za ljude i buduće generacije. Nemci su u tome uspeli i u selo su se vratili „gradski spavači”, oni koji rade u gradu, a žive na selu gde je sve jeftinije i komotnije – rekao je na kraju Ivan Dulić.