MUZIČKI TALENTI SUBOTICE PRVI PUT PRED ŠIRIM AUDITORIJUMOM NASTUPILI NA OVOGODIŠNJEM FESTIVALU LJUBAVI I VINA
OVO JE (TEK) POČETAK
• Ivana Dragić, Igor Terzija i Dušan Svilar publiku oduševili glasom koji ćemo, po svemu sudeći, imati priliku da čujemo još mnogo puta. Na sceni i van nje

Kada je Dušana Svilara, najmlađeg učesnika Festivala ljubavi i vina, nakon što je otpevao pesmu „Ljubav bogom dana”, publika pozvala na bis, bila je to, ne samo potvrda jednog kvaliteta, već i podrška koju su Subotičani velikodušno pružili svojim mladim sugrađanima. Ivana Dragić, Igor Terzija i Dušan Svilar prvi put su prošlog meseca nastupili u prepunoj Većnici Gradske kuće, upoznavajući se sa širim auditorijumom koji će, po svemu sudeći, postati sastavni deo njihovih nastupa u budućnosti.

Pesmom oživela jablane

Od nedavno član Ženskog omladinskog hora, učenica trećeg razreda subotičke Gimnazije (društveno-jezički smer) Ivana Dragić, redovno, dva puta nedeljno, odlazi na horske probe i ova aktivnost joj, kako kaže, izuzetno prija.
– Već u osnovnoj školi sam bila član hora koji je vodio prof. Veselin Jevtić. Maćaš Murenji, koji vodi Ženski omladinski hor ponudio mi je pesmu „Jablan” Katarine Korponaić, za koju je napisao muziku i aranžman. Dopala mi se i bez razmišljanja sam je prihvatila! – priča Ivana kojoj ovo ipak nije prvo muzičko iskustvo, s obzirom da je jedno vreme bila prateći vokal u grupi „The Rocks” koju je vodio njen drug Bojan Vitasović. „To mi je dosta pomoglo” – kaže, i dodaje: „Talenat sam nasledila od tate koji se u mladosti bavio muzikom”.
– Pesmu „Jablan” sam odmah usvojila, ne bih pevala pesmu da je ne osećam. Drugačija je, nije tipično ljubavna, tekst mi se jako dopao, a mama mi ga je približila, objašnjavajući kako je nekada tu postojao drvored jablanova koji su posekli... Ta pesma je onda dobila novo značenje za mene. Inače, i muzika je prelepa, a tekst pogotovo. Od silnog umora skoro da nisam ni osećala tremu...

Dušan Svilar	Igor Terzija	Ivana Dragić

A da su reakcije „tolikog broja ljudi” bile više nego pozitivne, svedoči i veliki aplauz kojim je Ivana nagrađena, kao i utisci koji su joj preneti nakon nastupa:
– Skoro svi moji profesori iz Gimnazije su bili tamo i pohvalili su me, a roditelji i drugarice su bili oduševljeni! Volela bih i sledeće godine da učestvujem na Festivalu, iako ne planiram da se ozbiljno bavim muzikom. Volela bih da upišem fakultet i studiram jezike, engleski i italijanski, ali i muzika da bude tu negde, kao prateća aktivnost...
O ozbiljnosti Ivanine namere u vezi sa studijama, govore i pripreme za ovaj fakultet – redovni odlasci na časove italijanskog jezika i boravak u Engleskoj.
– Zahvaljujući mami, od malena učim engleski koji mi u Gimnaziji predaje prof. Ljiljana Banjanin. Kod nje se definitivno nauči! Idem i u privatnu školu engleskog. Iako imam mnogo obaveza, uspevam sve da iskombinujem, pa mi ostane vremena i za izlaske, uglavnom u „Alkatraz” gde nastupa Vitasovićeva grupa „Non Stop Noise”. Kod kuće slušam skoro sve, ali nisam ljubitelj narodne muzike. Volim Erosa Ramacotija, Anastasiju, Brajana Adamsa...

Muzika i samo muzika

Mladi Igor Terzija je u ozbiljnije muzičke vode uplovio posredstvom svog menadžera Žike Savina, u čiji je studio (koji vode Savin i Viktor Kesler) prvi put ušao prošle godine, kada je učestvovao u snimanju novogodišnje pesme za „Super” televiziju.
– Svidelo im se kako pevam pa su mi ponudili da otpevam jedan stih, nakon čega su me pozvali i počeli smo da pripremamo album koji bi trebalo da bude gotov u aprilu ili maju. Planiramo da ga izdamo za „City records” ili PGP. Sada tražimo sponzora, planiramo da snimimo spot... – kaže Igor koji je pola godine, svake subote, sa bendom nastupao u sada zatvorenom „Etno kafeu” u Ljutovu. Iako je tamošnja publika volela da sluša folk i „narodnjake”, Igor priznaje da je on u potpunosti okrenut drugom smeru – pop muzici. Upravo takva bila je i pesma „Pre il’ kasnije” koju je otpevao na Festivalu, i za koju je tekst napisao Žika Savin, muziku Viktor Kesler, a aranžman potpisuje Slobodan Ivković.
– Pesma mi se jako sviđa i naći će se na mom albumu. S obzirom da sam prvi put nastupao na Festivalu, imao sam malu tremu, ali reakcije su bile pozitivne i svi su mi rekli da nije bilo potrebe da se nerviram... Ta saradnja sa orkestrom, horom i dirigentom, meni je bila potpuno nepoznata, ali sam se prijatno iznenadio – iskren je Igor.
S obzirom da je, kada je shvatio da želi u potpunosti da se posveti muzici, već bilo kasno da upiše Muzičku školu, Igor upisuje i završava Tehničku školu i stiče zvanje automehaničara. Nije zaposlen, ali svake subote peva u kafiću „Red Horn” na Korzou, u koji uglavnom izlaze srednjoškolci.
– Znam čime hoću da se bavim u životu – to je muzika i samo muzika! Ništa više. A sve je počelo kada sam kupio klavijature i svirao sa drugom iz ulice. Kada se postavilo pitanje ko će da peva, izbor je pao na mene i eto kako se završilo. Ustvari, tek je počelo.

Bis za Dušana

Kada smo ga u Redakciji „Subotičkih” pre razgovora ponudili čašom „Koka-kole”, Dušan Svilar je ljubazno odbio: „Hvala, ali ne pijem ni gazirano, ni hladno”. A kada smo predložili čaj, dodao je: „Ni vruće, samo mlako! Doktor mi je sve to zabranio jer imam malo problema sa grlom”.
Ipak, Dušanove probleme sa grlom ni u jednom trenutku nije osetilo nekoliko stotina ljudi u Velikoj većnici, koji su ga dugim aplauzom pozvali na bis, nakon što je otpevao pesmu za koju je tekst pisala Spomenka Kovač, muziku Kornelije Kovač, a aranžman uradio Maćaš Murenji.

– S obzirom da me niko nije učio da pevam, jako sam zadovoljan kako je sve ispalo! Video sam reakciju publike i znao sam da sam bio dobar, pogotovo kada su me pozvali na bis. Kad sam završio prvi nastup, čestitao sam Maćašu i krenuo gore, pozdravio se sa operskom pevačicom Ružicom Inić koja mi je dala podršku, a aplauz i dalje traje. Onda mi je Maćaš rekao „Još jednom” i sve mi je bilo jasno! Ponovio sam pesmu. Drugi put je već bilo lakše, a začudio sam se kada sam i opet posle refrena dobio aplauz. Zanimljivo je da ja sebe ne mogu da čujem dok pevam, mogu samo da osetim neku toplinu koju sam osetio čim sam počeo da pevam jer sam u publici ugledao jednu devojku i njoj posvetio pesmu. Samo mi se odjednom pogled skoncentrisao na nju! Ne znam kako se zove, nažalost nisam je našao kasnije, ali verujem da je ona primetila moj pogled i možda doprinela da pesmu otpevam još bolje... A možda bi sve bilo još malo bolje da moje grlo nije bilo prehlađeno. Inače, izvođač zapravo nikada nije do kraja zadovaljan nastupom, samo je pitanje da li će to reći ili ne – zaključuje Svilar koji je posredstvom Milana Savanovića i Steve Bardaka došao na Festival na kojem je stekao vredno, ali ne i prvo muzičko iskustvo:
– Još u četvrtom razredu osnovne škole, u oproštajnoj predstavi od učiteljice, svirao sam klavir i pevao pesmu „Čija je ono zvezda” Zdravka Čolića. Od tada do sada, kada idem u drugi razred Gimnazije (društveno-jezički smer), nisam izlazio u javnost, sve dok prošle godine u okviru večeri engleskog jezika u Gimnaziji, nisam nastupio sa pesmama Eltona Džona, Robi Vilijamsa, Erika Kleptona i drugih izvođača, a kada je u decembru održano karaoke veče, bio sam gost pevač i član žirija.

Nije čudo što je publika prepoznala talenat Dušana Svilara, koji je nasledio u svojoj muzičkoj porodici: deda Nikola Anđelić je bio pevač, mama Slavica horista, a tata Mile je svirao gitaru. I nije čudo što Dušan odavno razmišlja o tome da upiše muzičku akademiju: „Gimnaziju sam upisao jer pruža široko obrazovanje, a paralelno idem u Muzičku školu (džez klavir i solo pevanje)”. A možda prva „škola” Svilaru je bio Zdravko Čolić čiju skoro svaku pesmu zna napamet: „Učio sam na Čoliću od treće godine. Starije pesme su mu bolje od novih od kojih mi se sviđa ‘Anđela’”.
– Voleo bih da upišem solo pevanje, ali opersko. Ali dok ne odem na studije, čeka me još puno obaveza. Ipak, ako ne bih imao toliko obaveza, verovatno bi mi bilo dosadno. Jednostavno sam navikao da svakih pola sata imam neku obavezu. Uskladi se sve, svaki minut poklopi i dobro da je tako, da ne trošim vreme na gluposti – zaključuje Dušan koji često vodi da se otisne u virtuelni svet Interneta, a vikendom izlazi u grad. T. M.

IVAN MILODANOVIĆ I MARKO BALAŽEVIĆ PROVELI ZIMSKI RASPUST U AFRICI
SAFARI, PECANJE AJKULA I PLEMENSKE IGRE
• Dvanaest dana na vrelom afričkom suncu usred decembra • Dan sa pripadnicima plemena Masai • Ulice Mombase nesigurne za strance

Dvojica mladih Subotičana, učenika četvrtog razreda srednje Ekonomske škole, imali su tokom proteklog zimskog raspusta nezaboravno iskustvo koje njihovi vršnjaci retko imaju priliku da dožive. Iz ove naše vojvođanske ravnice, osamnaestogodišnjaci Ivan Milodanović i Marko Balažević otisnuli su se 18. decembra na put u daleku Afriku, u prestonicu Kenije – Mombasu. I to bez pratnje roditelja ili starijih.
– Bio je to rođendanski poklon za punoletstvo koji su mi priuštili roditelji – kaže Ivan Milodanović, dodajući da ipak nije mogao na put sam pa je za ovu avanturu uspeo da pridobije i školskog druga i prijatelja Marka, čiji su roditelji, srećom, njegovu želju prihvatili i dali „zeleno svetlo” za ovo neobično putešestvije.
Ivan i Marko ističu da su kao učenici na smeru za turističke tehničare i budući studenti Fakulteta za turistički i hotelski menadžment željni putovanja i upoznavanja drugih zemalja, kultura i običaja, pa im je jedno ovakvo iskustvo itekako dobro došlo.
– Prvi susret sa vrelom Afrikom bio je pomalo šokantan. Sa temperature koja se kod nas u decembru kretala oko nule, sleteli smo u Mombasu u rano jutro u kojoj je već živa bila na 26-om podeoku. Vladali smo se po uputstvima slovenačke agencije, preko koje smo uplatili ovu turu, i nismo nigde prvih dana sami odlazili iz hotela. Rekli su nam da ovako veliki grad može biti nebezbedan za turiste koji se solo kreću i da bez vodiča i organizovane grupe ne krećemo u istraživanje Mombase - govore Ivan i Marko.
Hotel „Koral Palm Bič” u koji su odseli, po njihovim rečima, bio je grad za sebe. U njemu su imali sve, od radnji, mesta za večernje izlaske, bazena sa morskom vodom i sportskih terena.
– Indijski okean, na čijoj se obali nalazi ovaj mega-polis, nije nam bio pogodan za kupanje, jer se naspram hotela nalazi dugačko koralno ostrvo koje sprečava da sveža voda zapljusne ogromnu peščanu plažu koja se proteže kilometrima, već je voda puna trave i drugog vodenog rastinja. Zbog toga smo više koristili hotelske bazene i vodeni park. Prvi put smo imali priliku da vidimo lepotu okeana kada smo isplovili na pučinu u iznajmljenom brodu na koji su se gosti hotela izvezli na pecanje na otvorenom. Ovaj izlet je uobičajeni deo programa za ljubitelje pecanja velikih riba poput ajkula sabljarki. Oni hrabriji su iskoristili priliku da se sa broda „bućnu” u vodu okeana koja je kristalno čista i mnogo manje slana od morske. Ne znamo da li je sreća što nam se na mamce koje nam je pripremala posada broda, nije uhvatila jedna takva riba, jer šta bismo uopšte sa njom – kažu u šali ova dva mladića, potvrđujući da će im ovaj izlet ostati u sećanju po mnoštvu delfina koji su okružili brod i nisu pokazivali ni malo straha od ljudi.
Nezaobilazan deo programa za putnike namernike u Keniji je odlazak na safari. Bogat nacionalni park, koji su prokrstarili u džipovima i kombijima, za njih je nezaboravan.
– Tek tu smo osetili šta je ono što najbolje odslikava ovaj deo sveta. Priroda je zbog kiša koje se naizmenično smenjuju sa vrelim sunčanim danima, toliko bujna, da je za nas predstavljala pravo čudo. Mnoštvo životinja koje smo do tada videli samo u zoološkim vrtovima i na ekrenu, divno se uklapaju u ovaj ambijent, pa nam se činilo da su dva dana predviđena za safari bila malo. Još nešto što je ostavilo dubok utisak na nas bilo je selo plemena Masai u kojem smo prespavali jednu noć i sa njima proveli ceo dan. Njihova pesma i ples uz vatru, u kojem učestvuje i staro i mlado je impresivan. Brzina kojom se kreću ličila nam je na galop antilopa.U selu su nas neprekidno opsedala deca koja su tražila slatkiše, a to je sve što su oni do sada od civilizacije probali. Kada smo odlazili, trčali su za nama dugo i takvom brzinom da su pratili naša vozila – pričaju Ivan i Marko, oduševljeni njihovim jednostavnim i prirodnim životom i veselošću.
Civilizacija koja je tako različita od evropske, za one koji je nisu imali prilike upoznati, ostavlja poseban utisak, pa su Marko i Ivan jednoglasno zaključili da bi voleli da se ponovo tamo vrate.
– Ne verujemo da će se nova prilika skoro ukazati, ali smo zadovoljni što smo dobili ovu jedinstvenu šansu i što možemo naše iskustvo da prenesemo svim našim prijateljima koji su podelili sa nama radost zbog ovog putovanja. R. V.