OSTAVKA IGORA MEĐANSKOG NA MESTO POTPRESEDNIKA ANKETNOG ODBORA ZA UTVRĐIVANJE ČINJENICA O STANJU PROJEKTA PREČISTAČA I POSLOVANJA FONDA ZA IZGRADNJU OPŠTINE KAO POVOD ZA PITANJE RADA OVIH SKUPŠTINSKIH TELA
Pretnje praznim ćuškama
• Igor Međanski: „Sve ono što nam se kroz papire unapred pripremi služi za to da mi zaključimo kako je sve bilo u redu i na taj ih način ozvaničimo; ja u takvoj farsi neću da učestvujem” • Petar Balažević: „Ako Igor Međanski nije hteo učestvovati u farsi, kako sâm kaže, onda od početka nije trebao ni ulaziti u anketni odbor” • Nebojša Janjić: „Zbog šestogodišnjeg kašnjenja u donošenju Generalnog plana prostor koji je nepokriven planskom dokumentacijom ostavlja mnogo prostora za različite vidove korupcije i mahinacija” • Mirko Bajić: „Bilo bi providno da se istražuje nešto što je dobro, a SVM i DS znaju da postoje problemi u funkcionisanju javnih komunalnih preduzeća, samo o tome ćute”

Ako želiš da ne rešiš neki problem, formiraj anketni odbor. Ova, modifikovana izreka još iz socijalističkih vremena, vezana za formiranje raznoraznih komisija, sasvim je usporediva sa prošlonedeljnim postupkom odbornika Građanskog bloka Igora Međanskog, koji je, nezadovoljan radom – pazite sad naziva – „anketnog odbora za utvrđivanje činjenica o stanju realizacije projekta za prečišćavanje otpadnih voda i pripreme i realizacije programa u okviru Fonda za izgradnju od dana osnivanja do dana gašenja” podneo ostavku na mesto potpredsednika ovog tela.

Građani znaju, policija zna, sudstvo zna – svi ćute

Kao jedan od razloga vraćanja mandata Igor Međanski je naveo da anketni odbor, zapravo, „treba da posluži isključivo i samo trgovini dveju po broju najvećih političkih stranaka u Skupštini opštine i učvršćenju njihovih pozicija”.
– Ono što je trenutno za ovaj grad najgore je izuzetno velika kriza morala u političkim krugovima što je rezultiralo time da je Subotica grad sušte trgovine u politici i ničega drugog; i to trgovine zarad zapošljavanja i sticanja materijalne koristi. Tu nemam trunke dileme, jer masa stvari na to ukazuje. Ceo grad zna za to ko su učesnici te trgovine, a da njih to uopšte nije sramota – kaže za „Subotičke” Igor Međanski.
On, s tim u vezi, dodaje da bi se njegovo vraćanje mandata u anketnom odboru moglo oceniti kao neozbiljno od strane odbornika da se nečega prihvati, a zatim od toga odustane. Ali, kako navodi – pošto su na istoj sednici formirana dva anketna odbora (jedan za prečistač, a drugi za Fonda za izgradnju Opštine Subotica) – članstvom u anketnom odboru želeo se upoznati sa njegovim radom.
– Već na prvoj i drugoj sednici uverio sam se da tu ne postoji stvarna želja da se utvrde stvari, jer mi znamo da je Fond za izgradnju, iz čega je kasnije sve proisteklo, bio pod komandom jednog od „gazda grada”. Kada znamo pod čijom je komandom bio, a znamo za gomilu stvari koje su utvrđene još u ranijem anketnom odboru i čiji je izveštaj, po kom bi neki ljudi trebali dobiti desetak do 20 godina robije, prošli saziv Skupštine opštine jednostavno odbio, onda sam se hteo uveriti kako to danas izgleda. Mogu reći da se to i danas nastavlja i da su ovo dva anketna odbora koja služe da priprete jedan drugom od strane dva učesnika koji su po broju odbornika najveći u Skupštini – tvrdi sagovornik.

Igor Međanski	Petar Blažević	Mirko Bajić	Nebojša Janjić

Objašnjavajući svoje navode o izostanku stvarne želje da se utvrde činjenice vezane za pitanje prečistača Igor Međanski kaže da je od prvog sastanka bio zagovornik da se zalazi u najsitnije detalje, jer se, po njegovim rečima, pravi događaji tamo odvijaju, a ne u materijalima koji se pripreme za sednicu.
– Sve ono što nam se kroz papire unapred pripremi služi da mi iz toga samo zaključimo kako je sve bilo u redu. Na taj ćemo način te papire ozvaničiti, a ja u takvoj farsi nemam nameru da učestvujem – kaže Igor Međanski.
Najjednostavniji način da taj predlog ne bude prihvaćen bio je, po njegovim rečima, obično „boksersko preglasavanje” (4 : 3 za članove iz redova pozicije) što ga je i navelo da svoj mandat vrati. Igor Međanski kaže kako ne veruje da se rezultati (do kojih se došlo) „friziraju” nego se od jedne dublje granice ne može ići.
Razlog za formiranje ovog anketnog odbora čine objekti koji su pripremani u razdoblju kada je funkcionisao Fond za izgradnju Opštine, od bazena do prečistača.
– S obzirom da znam ko rukovodi tim poslovima, sklon sam da verujem da su ponude bile zaključane na prvom spratu „Vodovoda” i da u tu salu niko nije mogao da uđe pošto je jedan čovek držao ključ. Ja ću vrlo naivno da pitam: a gde je tu protivpožarna zaštita? Taj čovek može i da otputuje. A mogao bih nastaviti svoje glasno razmišljanje i postaviti pitanje da nije to isti čovek koji je učestvovao i u izborima opreme ili izvođača kod „Azotare”; da li je isti čovek bio upleten u gasifikaciju grada; nije li on slučajno bio i predsednik Izvršnog odbora; nije li sada imenovan u jednu usku tročlanu radnu grupu za međuopštinsko sabiralište i separaciju budućeg komunalnog otpada gde će biti ulagane desetine miliona eura? Pitam se zašto taj čovek? Zato što on možda zna sve o tome, a svi su drugi ograničeni? Ako je tačno što se sâm pitam, onda bih to nazvao organizovanim kriminalom – pita se i zaključuje Igor Međanski.
Jedna od ključnih stvari za sprečavanje zalaska „u dublje stvari” čini, kako kaže sagovornik, sam sastav anketnog odbora, tj. čija je većina članova iz redova pozicije. Zbog toga, kako navodi, građani u dogledno vreme ne mogu očekivati nikakvih pozitivnih pomaka u vezi sa pitanjima o kojima ceo grad već godinama govori.

Članovi Članove anketnog odbora za utvrđivanje činjenica o stanju realizacije projekta uređenja za prečišćavanje otpadnih voda i pripreme i realizacije programa u okviru Fonda za izgradnju od dana osnivanja do dana gašenja čine Petar Balažević (DS), Darko Sarić Lukendić (LSV), Damjan Raguš (DSHV), Tivadar Bunford (SVM), Žarko Torbica (SRS) i dr Čaba Šepšei (DSVM). Anketni odbor vezan za rad Direkcije za izgradnju Opštine od njenog osnivanja do danas čine Imre Kern (SVM), Stevan Santo (Građanski blok, zamenik predsednika), Petar Balažević, Darko Sarić Lukendić i Damjan Raguš. Ronjenje u plićaku – Kada bi se Petar Balažević zakopao duboko da istraži šta se radilo u vezi sa bazenom i zašto je došlo do ovakvog poskupljenja vode i kuda su ti novci otišli, onda bi video da tamo treba napraviti ozbiljnog reda, tj. da se nadležnim organima za utvrđivanje korupcije i kriminala kaže da ozbiljno ispitaju ima li tamo toga ili nema. Naravno, to se u zapisniku neće uraditi zato što bi istovremeno Imre Kern to isto tražio da se utvrdi u odnosu na Direkciju, bazene, upotrebu sredstava građana iz budžeta, sa ili bez tendera, kada je reč o investicijama kojima raspolaže Direkcija – kaže Mirko Bajić. Goli kriminal – Kada je bila reč o Direkciji za robne rezerve ustanovljen je goli kriminal u vezi sa potpunim otuđenjem imovine, odnosno sredstava kojima je raspolagala. Reč je o milionskim iznosima, jer se radilo o stotinama krava, svinja, pilića, tona mesa, šećera, ulja... koja su doslovce nekome data. To je ustanovljeno, ali je zapisnik isfriziran tako što je u njega ušlo da je neko nekome nešto dao, a ovaj će mu to vratiti na „dođem ti”. Direktor je, istina, smenjen, ali je zato neko drugi profitirao na političkom položaju i to je prosta politička trgovina učesnika u vlasti – tvrdi Mirko Bajić.

– S obzirom na sve što se kod nas događa, iznenađuje me da u potpunosti izostaje funkcija države, jer bi ona u ovim stvarima trebala da reaguje, a ne ja kao građanin ili kao odbornik. Ovo posebno, ukoliko ozbiljno upozoravam na tako nešto. Zbog toga je za mene država u istim tim krugovima ili je dozvolila da se isti ti infiltriraju u njene krugove. Na žalost, znamo i to da je svojevremeno ova država imala i previše potpresednika Vlade, čini mi se sedam, koji su birani po dosta mekanom i stinom kriterijumu – zaključuje Igor Međanski.
Petar Balažević je u ovoj priči zanimljiv bar iz dva razloga: predsedavajući je anketnog odbora u kom je Igor Međanski podneo ostavku i član je anketnog odbora – na čijem je čelu Imre Kern – koji je formiran da ispita rad Direkcije za izgradnja Opštine Subotica od njenog formiranja (septembra 2005.) do danas. Anketni odbor vezan za rad Fonda približava se donošenju zaključaka, koji će, kako kaže, najverovatnije biti pripremljeni do sledeće sednice Skupštine opštine, a nakon toga sledi i rok od tri meseca za pripremu zaključaka vezanih za „Vodovod” (prečistač).

To isto, a čisto

Na pitanje mogu li anketni odbori nepristrasno obaviti posao zbog kojih su i formirani u sitauciji kada u oba većinu ima pozicija Petar Balažević kaže:
– Mislim da anketni odbori nisu formirani zato da zamene ulogu istražnih organa. Oni su pre svega politička tela koja formira Skupštine opštine, sastavljeni su od predstavnika političkih stranaka i na taj način dobijaju karakter političkih tela. Ono što anketni odbor treba da utvrdi je da li se u određenom razdoblju i u određenom pravnom subjektu, konkretno u Fondu za uzgradnju Opštine Subotica, postupalo u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Gledali smo sve javne nabavke koje su vršene od 2003., kada je Zakon stupio na snagu, i naišli smo i na neke nepravilnosti koje će biti konstatovane. Ne bih sada da prejudiciram, ali je nesporno da je u okviru Zakona sprovedena javna nabavka koja se odnosi na održavanje javne rasvete u Subotici. Papirološki tamo sve štima, ali je bilo probijanja utvrđene cene, koja se, opet, kreće u onih zakonom dozvoljenih 25 posto. Čak ni to u Fondu nije rađeno na svoju ruku, nego postoji odluka Izvršnog odbora koji je plan fizičkih pokazatelja povećao za 25 posto i time je i ugovor povećan. To je jedan od primera, gde je rađeno sve u duhu zakona. Naravno, anketni odbor nije išao u to koliko je sijalica zamenjeno; niti smo za to stručni niti imamo načina, ali na svakom nalogu postoje potpisi nadzornog organa i nemam razloga dalje da sumnjam u to.

Uzročnik korupcije i kriminala U pravoj seriji optužbi na račun rada anketnih odbora Mirko Bajić kaže kako je šestogodišnje kašnjenje sa donošenjem Generalnog plana primer za korupciju i kriminal: – Da smo mi na vreme i po zakonu doneli Generalni plan tačno bi se znalo gde se gradi, na koji način, koliko stanova, ko gradi, na koji način stiče pravo gradnje... Na žalost, mi to nismo imali i onda su oni koji su bili bliski strukturi vlasti, a to je u to vreme bio Tomo Peić kao personifikacija Zavoda za urbanizam, za to i odgovorni. Tako je u to vreme i Izvršni odbor, na čelu sa Imreom Kernom, doneo takav akt koji je rekao da ćemo u periodu dok nema Generalnog plana da tumačimo njegovu primenu. Naravno, to je „tumačeno” onako kako je to nekom odgovaralo i onda je neko mogao da izgradi zgradu od 12 stanova na mestu gde se može izgraditi 4. Taj „neko” ko radi u Zavodu za urbanizam, a nosilac je investicije, naravno dobije posle da tu zgradu uknjiži kao da je izgradio po svim pravilima. To je, konkretno, primer zgrada u Ulici Ante Parčetića. To je ogroman gubitak za lokalnu samoupravu zato što se prvo ne licitiraju parcele za izgardnju nečega što se zna. Taj koji to izlicitira, plaća debelo. Primera radi, sume za benzinsku pumpu u centru grada kreću se na stotine hiljada eura i umesto da mu je uzeto to zemljište sa prava raspolaganja, jer je prošlo dve godine a nije napravio to što je rekao, a pošto ne postoje detaljni urbanistički planovi, on je mogao da to pretvori u nešto drugo i onda pravo gradnje on proda, a ne da se time bavi Direkcija za izgradnju, tj. Opština. To radi jedan uzan krug ljudi, međusobno bliskih, čak povezanih i u civilne organizacije kao što je „Rotari klub”. Tako je nikla i „Matijevićeva” mesara na placu za koji se zna da tamo apsolutno ništa nije bilo 20 godina, a ja imam dokument u kom stoji da je Tomo Peić potpisao rušenje zgrade i na temelju „srušene” zgrade dozvoljava gradnju mesare. – Da li time hoće da kaže da on možda nije znao da tamo nije ni bilo zgrade? Od kojih institucija u Subotici da zatražim da to istraže: od sudstva i policije? Pa oni su prvi s njima u dilovima!

Ipak, suštinu formiranja anketnih odbora čini, po njegovim rečima, da daju „političku osudu ili političku pohvalu” rezultata do kojih dođu, a jedan od načina saznanja za krivično delo je javno pogovoranje, a ne ono što je rečeno na Skupštini. Dakle, kako Petar Balažević navodi, organi gonjenja po službenoj dužnosti moraju reagovati po samom saznanju ukoliko ima nezakonitosti.
– Inače, u Fondu za izgradnju se izređalo mnogo inspekcija, od privrednog kriminala do UBPOK-a. Šta su oni našli, a šta ne, oni će raditi po tom pitanju. Ono što je bio naš zadatak, mislim da smo korektno odradili – kaže Petar Balažević, dodajući da slične ocene može izneti i kada je u pitanju „Vodovod”.

Podsećanje na „leglo”

Pomoćnik direktora za investicije u Direkciji za izgradnju Opštine Subotica Nebojša Janjić svojevremeno je bio jedan od najžešćih kritičara rada Zavoda za urbanizam, na čijem je čelu, podsetimo, bio Tomislav Peić. Sa govornice Opštinskog odbora Demokratske stranke, ali i Skupštine opštine Nebojša Janjić je ovu ustanovu nazivao „leglom korupcije i kriminala”. Valjda pomalo i zbog toga 2001. bio je formiran anketni odbor koji se bavio poslovanjem ove institucije, uključujući i preispitivanje stanja kapitalnih investicija, ali njegove zaključke, kako smo već ranije spomenuli, Skupština opštine nije usvojila. U međuvremenu, Demokrastka stranka i Savez vojvođanskih Mađara uveliko su približili zajedničke interese što je, konačno, rezultiralo i koalicionim sporazumom na lokalnom nivou, gde sada članovi DS-a i SVM-a dele vodeće funkcije u subotičkim javnim komunalnim preduzećima.
Nebojša Janjić danas nije član nijednog anketnog odbora, ali je svakako zanimljivo čuti njegovu ocenu o neusvajanju zaključaka anketnog odbora kada je u pitanju poslovanje Zavoda za urbanizam:
– U svakom slučaju, odgovorni ljudi stoje iza svojih reči i kao jedan od plodova i mog političkog rada je da takav jedan Zavod za urbanizam i izgradnju ne postoji. Što se političke odgovornosti tiče, ljudi koji su vodili tu instituciju nisu na tim položajima, a što se krivične tiče, mislim da je ona izostala čak i u meri procesuiranja. Kada je generalno reč o politici upravljanja komunalnim fondovima ovog grada, koji se izdvajaju za javna komunalna dobra i za kapitalne investicije mislim da to na najbolji način vrednuju građani i da su u proteklih godinu i po prepoznali promene u načinu rukovođenja.
Vraćajući se još malo u to vreme Nebojša Janjić kaže da je tadašnji Zavod za urbanizam imao dve veoma važne oblasti delovanja: izradu planskih dokumenata i određivanje urbanističkotehničkih uslova i upravljanje komunalnim novcima.
– Bojim se da ni u jednoj od te dve oblasti tadašnji Zavod za urbanizam, izgradnju i uređenje Opštine Subotica nije mnogo odskakao od opšteg duha devedesetih. Ja bih samo skrenuo pažnju na to da je Generalni plan donet sa šest godina zakašnjenja i to nakon što je Zavod za urbanizam rasformiran i kada su formirani novi. S obzirom da je Direkcija za izgradnju i naručilac svih planskih dokumenata, tek se tada pristupilo ozbiljnoj izradi Generalnog plana koji je usvojen 2006. Prostor koji je nepokriven planskom dokumentacijom ostavlja mnogo prostora za različite vidove i vrste spekulacija i mahinacija – tvrdi Nebojša Janjić.

Anketni odmori od teške trgovine

Odbornika Mirka Bajića čitaocima verovatno ne treba posebno predstavljati: jedan od najčešćih gostiju za skupštinkom govornicom neretko u svom izlaganju govori upravo o anketnim odborima ili pitanjima zbog kojih su formirani. O samoj suštini formiranja anketnih odbora u Skupštini opštine sagovornik kaže:
– Anketni odbor u Subotici neko pokušava da bukvalno zloupotrebi kao mehanizam u smislu da će neko ko je član anketnog odbora pronaći takve stvari kakve mu je već unapred neko zacrtao da ih pronađe i onda će to biti način na koji će „argumentovano” izneti nešto na protivničku stranu. Kod nas se tako događa od formiranja prvog anketnog odbora koji je istraživao poslovanje Zavoda za urbanizam i koji je radio vrlo ozbiljno i došao do konkretnih saznanja i predočio ih Skupštini. Kada se pokazalo da on nije mogao biti upotrebljen protiv nekoga nego je jasno odslikao jedno stanje i vrlo lošu sliku poslovanja te institucije, onda je Skupština glasala protiv, a da nikada nije dala zadatak da ono što nije dobro da se ispravi i da se do kraja istraži.

Što se ostavke Igora Međanskog tiče Petar Balažević kaže da se on u svojim pismenim razlozima za taj čin „uopšte ne bavi tematikom anketnog odbora”, nego je čak došao i do teritorijalnih pretenzija na otcepljenja države kao i do školskog odbora OŠ „Sečenji Ištvan”. – Konačno, mislim da je Igor Međanski ostavku uputio na pogrešnu adresu. Uputio ju je meni, a ja ga nisam ni imenovao nego Skupština. Dakle, Skupština treba da ga razreši. Mislim da to nije trebao činiti, jer, ako nije želeo učestvovati u farsi, kako sâm kaže, onda nije od početka trebao to ni raditi. Na sastancima smo radili u skladu sa poslovnikom kojeg smo jednoglasno usvojili i kao predsednik sam dao pravo svakome da izdvoji mišljenje, a to pravo Igor Međanski do sada nije koristio nijednom – zaključuje Petar Balažević.

Nastavljajući dalje, Mirko Bajić kaže da je u Skupštini opštine bilo pokrenuto i pitanje funkcionisanja Direkcije za robne rezerve zbog čega je i bila formirana komisija, a rezultat rada bio je isti kao i u slučaju Zavoda za urbanizam: „nikom ništa”, kada se videlo šta ne valja i da bi to moglo skupo stajati onoga ko čini većinu u Skupštini opštine.
– Sada imamo situaciju da su se dva koaliciona partnera u jednom trenutku u nečemu zavadili, jer je u osnovi bila reč o borbi unutar vlasti, gde DS ima interes da dobije što više, a SVM da ne da ono što ne mora. U takvoj situaciji jedna strana spočitava drugoj u odnosu na njihove nadležnosti. Tako se i dogodilo da je DS trebala da navodno otkrije šta se dešavalo u „Vodovodu i kanalizaciji” koji je u nadležnosti SVM-a, tj. o investicijama oko prečistača. Odmah je usledio odgovor druge strane, koja je napravila anketni odbor koji bi navodno trebalo da istražuje poslovanje Direkcije za izgradnja Opštine, koji je u nadležnosti DS-a. I sâm sam od strane DS-a bio pozvan da budem predsednik „njihovog” anketnog odbora, ali sam odbio da učestvujem u iskonstruisanim stvarima zato što sam znao da će to biti pokušaj zloupotrebe rada u anketnim odborima u međusobnoj trgovini, tj. u dilu da ni jedni ni drugi ne odgovaraju za ono što očigledno jesu krivi. Konačno, bilo bi providno da se istražuje nešto što je dobro, a znaju da je dobro jer zajedno drže vlast. Znači, oni znaju da postoje problemi u mehanizmu u funkcionisanju javnih preduzeća, samo jedni o drugima ćute – kaže Mirko Bajić.
Na taj način, kaže sagovornik, omogućava se mehanizam opstanka loše vlasti, a čiju najveću cenu plaćaju građani, jer nemaju mogućnost da vlast bude kontrolisana. Kao i Igor Međanski, i Mirko Bajić kaže da je u opisanim slučajevima potpuno zakazala i država, tj. njeni nadležni organi.
– Na žalost, mi imamo potpunu derogaciju svih institucija u Srbiji, čiji je zajednički imenitelj korumpiranost i potkupljivost, posebno nakon 2000. Zbog toga danas i imamo čitavu seriju afera, samo u poslednje vreme od carinske do prosvetne, a to onda znači da kriminal i korupciju nema ko da istraži, jer su svi u njega i nju upleteni. Problem će se rešiti u dugoročnijem razdoblju, onda kada uspostavimo temelje demokratskog društva, koje podrazumeva uspostavljanje društva na zakonima i pravdi, a ne kao u anketnim odborima: „ja tebi, ti meni” – zaključuje sagovornik.

Zlatko Romić

NA HIRURŠKOM ODELJENJU PROŠIRENA LEPEZA LAPARASKOPSKIH OPERACIJA
Za brži oporavak pacijenata
• U subotičkoj Bolnici godinama se laparaskopskom metodom operiše žučna kesa, kila i slepo crevo, a ekipa na čelu sa hirurgom dr Radovanom Markovim pre tri nedelje obavila je prvu laparaskopsku operaciju tumora debelog creva, koja se smatra jednom od najsloženijih u ovoj oblasti

Iduće nedelje, 15. marta, biće 14 godina kako je urađena prva laparaskopska operacija u subotičkoj Bolnici, istovremeno prva i u Vojvodini i četvrta u zemlji. Novu metodu u Subotici uveo je hirurg dr Radovan Markov. Tri nedelje pre važne godišnjice još jedan uspeh subotičkog hirurga, sa ekipom u ovdašnjoj Bolnici obavio je prvu laparaskopsku operaciju tumora debelog creva, koja se smatra jednim od najsloženijih laparaskopskih zahvata. Prema saznanjima subotičkih stručnjaka, Bolnica u Subotici je peta zdravstvena ustanova u zemlji koja je uvela takvu hiruršku intervenciju. U ekipi su bili: operater dr Radovan Markov, asistenti dr Josip Vukov i dr Atila Čengeri, anesteziolog dr Olga Aradski i instrumentari Branko Čanji i Edita Vukov. Zahvat je urađen kod pacijenta kojeg leči dr Stojan Trkulja, gastroenterolog. Operacija je trajala oko dva i po sata i rezultatima su svi zadovoljni, što su potvrdili i kontrolni pregledi.
Dr Radovan Markov ima bogato iskustvo u primeni laparaskopske metode jer je bio jedan od prvih u zemlji koji je počeo da je primenjuje, instruktor je za laparaskopiju i član Evropskog udruženja za herniologiju. Najviše je operisao u subotičkoj Bolnici, kao i u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici gde je radio do pre nekoliko godina, kao i u drugim bolnicama po pozivu. Veliki je zagovornik laparaskopske metode jer pri ovakvim operacijama nema klasičnog reza i brži je oporavak pacijenta, bol je manji, nema ožiljaka, krvarenja su manja i pacijenti brzo staju na noge.
– I pored svih prednosti koje ima laparaskopska metoda nadležno Ministarstvo je ne predviđa kao standardnu, pa je tako i danas pacijenti plaćaju. Svaka ustanova utvrđuje svoju cenu, a u subotičkoj Bolnici cena laparaskopske operacije je 20.000 dinara – kaže dr Radovan Markov ističući da se naša Bolnica dobro kotira u oblasti laparaskopskih operacija, ali da je uvođenje novih oblika operacija u tesnoj vezi sa novcem. – Nismo imali odgovarajuću opremu za, takozvanu, naprednu laparaskopiju, odnosno za složenije hirurške procedure. Osim što je neophodna odgovarajuća oprema one zahtevaju i dosta specifičnog i skupog potrošnog materijala. Sada, zahvaljujući načelniku Odeljenja, stvoreni su uslovi da se uradi i tako složena laparaskopska hirurška intervencija.
Prva operacija u Subotici bez klasičnog hirurškog reza pre 14 godina obavljena je na žučnoj kesi, zatim kod čira na želucu, operacije slepog creva, kile... Dr Markov uradio je preko 3.000 operacija ovom metodom. Između ostalog, na Institutu u Kamenici operisao je i bubreg, a pre devet godina tamo je uradio prvu laparaskopsku operaciju na debelom crevu. Nakon bogatog iskustva, na pitanje šta se može operisati ovom metodom odgovara:
– Osnovni problem u laparaskopiji je finansiranje, a ne postoji operacija koja se ne može uraditi. Od operacije pluća, sada se rade na taj način i operacije srca, a da ne govorimo o abdomenu gde se apsolutno sve može laparaskopski raditi.
Nakon što je u poslednjih 10 godina obavio oko 500 operacija kila laparaskopskom metodom, najviše u zemlji, svoja iskustva izneće na kongresu u Pragu 26. aprila.

K. Korponaić

IZGRADNJA HOTELSKO-POSLOVNOG KOMPLEKSA „GALERIJA” ULAZI U ZAVRŠNU FAZU
SUBOTICI NUDE GLAMUR
• Na 29.000 kvadratnih metara smešteni su luksuzni apartmani, 77 dvokrevetnih soba i svi prateći sadržaji karakteristični za elitne turističko-ugostiteljske objekte, restorani, barovi, butici, velnes i spa centar, poslovni prostori za renomirane firme, panoramni lift, atrijum, podzemne garaže, nešto što Subotica nije imala – opisuju „Galeriju” u preduzeću „Fiva”

Izgradnja hotelsko-poslovnog kompleksa „Galerija”započeta 2005. godine privodi se kraju. Do kraja aprila biće završen poslovni deo i pušten u funkciju, dok je kompletan završetak hotelskih kapaciteta planiran do početka avgusta meseca.
Sanja Bunford, direktorica marketinga u preduzeću „Fiva” koje investira u ovaj kompleks, kaže da poslovni deo čini 11.500 kvadrata, a sam hotel 7220 kvaratnih metara.

Poslovni centar bez premca

– Poslovne prostorije ćemo izdavati. Za jedan deo tih prostorija u prizemlju i na prvom spratu se već može reći da će biti tržni centar a ostali prostor je planiran za kancelarije. No to ipak sve zavisi od zakupaca i profila njihovih delatnosti. Do sada smo bez ikakve reklame izdali čitavo prizemlje i deo prvog sprata, a već nam se javljaju i firme iz inostranstva. Sadržaj poslovnog dela čine banke, osiguravajuća društva, butici ekskluzivne robe, nakita. Generalno, tu će biti smeštene firme visokog renomea. Pored toga, biće zastupljne i sve one usluge koje treba da gostima pruža hotel sa 4 zvezdice : frizerski i kozmetički saloni, velnes i spa centar, hotelski restoran „Panorama” na petom spratu u koji će se specijalnim panorama liftom stizati iz atrijuma, zatim kafeposlastičarnica u prizemlju, salatnica – restoran brze hrane, noćni bar, vinski bar u podzemnom etažu. Čitav kompleks je otvorenog tipa, a očekujemo da „Galerija” postane kulturno i biznis središte okupljnja – ističe Sanja Bunford.

Zaokružena celina Hotelskoposlovni kompleks „Galerija” svojom površinom zauzima u potpunosti gradski blok oivičen ulicama Vase Stajića, Engelsovom, Pančevačkom i ulicom Vuka Karadžića.Čine ga tri celine – hotel sa četiri zvezdice, poslovni kompleks i natriveni atrijum. Osim ovih sadržaja raspolaže i svojom dvoetažnom garažom sa 215 parkong mesta. Hotel koji se uzdiže na pet spratova, nalazi se na severozapadnoj strani bloka, koja je po svojoj lokaciji mirnija i primerenija sadržaju hotela, dok su poslovni prostori smešteni na jugoistočnoj strani objekta. Konceptom obodne gradnje, kompleks zatvara svoje dvorište koje čini atrijum, koji se planira za novu žižnu tačku grada. Arhitektura je moderna, sa prisustvom novih materijala i formi, svedenih, mirnih linija i velikim staklenim površinama u kojima se ogleda arhitektura okolnih građevina. Predstavlja zaokruženu celinu primerenu savremenom načinu poslovanja, jer na jednom mestu pruža poslovne, administrativne, ugostiteljske i druge usluge.

Najinteresantniji deo za sve, i goste sa strane i Subotičane, svakako će biti atrijum, čija je površina 1229 kvadrata, koji je natkriven velikom čeličnom konstrukcijom i u potpunosti je zastakljen, što će omogićiti njegovo korišćenje tokom cele godine. U njegovom središtu je fontana, a pored ugostiteljskih sadržaja on će biti u funkciji održavanja različitih prezentacija, predstava, revija i drugih manifestacija koje će obogatiti kulturni i poslovni život grada. Sanja Bunford obećava lepa dešavanja pogotovo preko vikenda, gde je pristup otvoren i za građanstvo. O krovu hotela neće za sada da govori, jer su i tu sprema interesantno iznenađenje.

Kongresni turizam pre svega

Hotel ima ukupno 10 apartmana među kojima su tri ekskluzivna – predsednički, kraljevski i kraljičin, 77 soba od kojih su dve sobe prilagođene osobama sa invaliditetom, a njihov ukupni kapacitet je 182 ležaja
– Hotel Galerija biće prvenstveno kongresni hotel. On poseduje 5 konferencijskih sala i nadamo se da će naša klijentala biti te vrste. Očekujemo dosta stranaca, i već sada se povezujemo sa turističkim agencijama koje rade kongresni turizam. Naravno da je dobro došla i druga turistička klijentela, za koju obezbeđujemo konfor ali i aktivan odmor.

Znanje stranog jezika obavezno

Skori završetak objekta i njegov početak rada zahteva i blagovremeni prijem radne snage. U ovom momentu planirano je zapošljavanje 42 radnika, a tu još nisu uključeni direktor i upravno osoblje hotela.
– Na nedavno održanom sajmu zapošljavanja na ovaj broj radnih mesta javilo nam se preko petsto mladih ljudi. Potrebni su nam radnici i rukovodeće osoblje u kuhinji, u restoranima, recepcionari, administrativni radnici, radnici na održavanju higijene. Bilo je raznih profila koji su se prijavili, a najveći problem predstavlja to što jako malo kandidata govori oba jezika sredine i engleski ili drugi svetski jezik. Za sve radnike je redviđena obuka kako bi spremno dočekali otvaranje hotela i odgovorili njegovim visokorangiranim zahtevima – istakla je Sanja Bunford. R. V.

SIVE KUĆE I CRNI KROVOVI NAJBOLJE POKAZUJU U KAKVIM USLOVIMA ŽIVE STANOVNICI ZORKE
DIŠEMO KAKO VETAR DUVA
• Šta kažu ljudi koji imaju tu nesreću da žive u susedstvu fabrike koja truje živote stanovnika naselja sa preko 4.000 duša • „Zorka” guši građane, a oni opet nadležne službe da najzad učine nešto po pitanju njihove i zaštite životne sredine • Zagađenje ugrožava i okolna naselja

Život u susedstvu fabrike „Zorka”, prema tvrdnjama stanovnika ovog naselja, iz dana u dan postaje sve nepodnošljiviji. Kucali su na mnoga vrata, pisali peticije, ali po njihovim rečima i dalje osećaju prisustvo „nečega” što grebe grlo, štipa oči i ostavlja gorak ukus u ustima. Retki su dani kada ljudi u ovom delu grada punim plućima mogu udahnuti svež vazduh, pa zato imaju običaj da kažu kako njihovi životi zavise od toga kako vetar duva i na koju stranu otrove nosi.
I mada su inspekcijske službe u nekoliko navrata potvrdile da je u nekadašnjem hemijskom gigantu obustavljena proizvodnja, građani čije kuće prave krug oko „Zorke” tvrde suprotno. Prema njihovim navodima, radi se noću, a naročito tokom vikenda kada meštani nemaju kome da se obrate da izađu na teren i na licu mesta obiđu osvetljeni pogon odakle dopire buka mašina i kamiona koji cirkuliše fabričkim dvorištem.
O svemu tome stanovnici su redovno obaveštavali Mesnu zajednicu koja je problem iznela pred gradske, pokrajinske, kao i republičke službe.
– Naša je pretpostavka da su u „Zorka-Klotildu ATH” započeli proizvodnju oko 20. decembra kada je ovim delom grada počeo da se širi vrlo neugodan miris. Na osnovu velikog broja građana koji su nam se žalili, može se zaključiti da su uoči novogodišnjih praznika radili punom parom, pa smo se i mi u Mesnoj zajednici već 2. januara sastali da napišemo pismo nadležnoj inspekciji. Iako je izdatim rešenjem rad fabrike kasnije navodno prekinut, smrad se i dalje mogao osetiti, naročito u kasno popodne, noću i u rano jutro kada je bio najintenzivniji – kaže nam Jožef Nađ, sekretar u MZ „Zorka” koji je najviše prijava građana primio iz Erdutske, Zorkine, Kozaračke i ulice Filipa Filipovića, zavisno od pravca koji je vetar „hvatao”.
Šta im je dalje činiti sada kada su inspekcijske službe proverile i konstatovale da se u fabrici poštuje odluka o zabrani rada, u šta stanovnici sumnjaju, odlučiće Ekološka komisija ove Mesne zajednice koja je oformljena pre tri godine.
– Pre desetak dana republički inspektor je obišao pogon u prepodnevnim satima, iako se ljudi žale da fabrika radi samo noću, i konstatovao da se poštuje odluka o prekidu rada. Već idući dan, meštani su ponovo osetili smrad koji se širio iz kruga fabrike, o čemu su obavestili i radio u živom programu. Nismo vukli recke, ali pritužbi ima mnogo, ne samo iz ovog, nego i iz okolnih naselja, čak i sa Prozivke, pogotovo kada je vetrovito vreme – kaže Laslo Čisar, predsednik Ekološke komisije u Mesnoj zajednici.
I rukovodstvo naselja, kao i stanovnike, zabrinjuje činjenica što se štetni gasovi od forata emituju u vazduh.
– Reč je o prvoj grupi otrova. Sa Interneta smo prikupili detaljnije informacije o štetnosti forata koji je zabranjen u Evropi, a u Drugom svetskom ratu se koristio za izradu nervnih bojnih otrova. Forat je veoma isparljiva tečnost, od njega se sada prave insekticidi u zatvorenim sistemima gde se mešaju sa nekim peskom i stvaraju granulati, pa kao takav prelazi u drugu grupu otrova za uništavanje štetnih insekata. I sam inspektor je potvrdio da fabrika nema uslova da ga proizvodi u potpuno zatvorenom sistemu gde ne može da dođe do isparenja. U nekim većim količinama ovo isparenje izaziva otežano disanje, skupljanje zenica, grčenje mišića, pojačano lučenje pljuvačke i znojenje – naglasio je Čisar koji kaže da je najveći problem što pokretanje postrojenja nije zablombirano što bi bio dovoljan dokaz da zaista nema nikakve proizvodnje insekticida.
Prilikom obilaska pogona sa pokrajinskim inspektorom i predstavnikom gradskih vlasti, zatečeno stanje u pogonu Lasla Čisara nije uverilo u navode da tu niko već danima ne radi.
– Moj lični utisak je da se pre kraćeg vremena tamo odvijala proizvodnja, što sam i zabeležio fotoaparatom. Zatekao sam džak do pola napunjen granulama, iako inspektor tvrdi da je ta vreća već nedeljama na istom mestu. Ako je zaista tako, ne znam zašto nije uklonjen. Žao mi je što je moje i sumnje građana inspektor shvatio lično, ali ja moram da reagujem na pritužbe stanovnika ne samo ove, nego i okolnih mesnih zajednica – rekao je Čisar i najavio da će sledeći korak koji će preduzeti biti da od nadležnog republičkog ministarstva zatraže klasifikaciju i odstranjenje hemijskog otpada iz kruga fabrike „Zorka”.
Na pragu sedme decenije Ana Pavlik tvrdi da su stanovnici ovog naselja imali više štete nego koristi od „Zorke”. Ono kratko vreme kada je fabrika mirovala oporavili su se, veli, i ljudi, i životinje, i biljke.
– Od početka ove godine situacija je postala nesnošljiva! Ne zna čovek da li mu je bolje unutra ili vani, iritirajući smrad nas svuda prati. Ni ne umem da vam opišem taj smrad, podseća na nešto kiselo i ustajalo, u svakom slučaju ni malo prijatno. Noću i vikendom se, verujte mi, ovde radi punom parom. Evo, pre koji dan neki beli sloj se taložio na crepovima, ali ga je kiša sprala. Drugima su, opet, krovovi crni, zavisi ko gde živi. Svi su nam okrenuli leđa, više nikome ne verujem ni reč, al’ čekajte samo ako smrad stigne do grada, e onda će nastati nevolja, svi će reagovati i konačno nam poverovati – ogorčeno govori starica iz Vukovarske ulice.
Sanja Kozma (34) se u ovaj kraj doselila pre deceniju i po. Danima kada se iz fabrike šire neprijatni mirisi proklinje mesto gde se skućila:
– Da nema „Zorke” ili bar da nas ovako ne truje, priča bi bila drugačija, mnogo lepša, jer je okolina sasvim pristojna. Ovako nas, pak, smrad uništava, naročito što podseća na neki otrov, prašak za buve ili mišomor. Znam da je inspekcija zabranila rad fabrike, ali mi nije jasno otkud onda u kasnim satima buka u pogonu gde su obično uključene lampe.
U Erdutskoj ulici zatičemo Matildu Tolmač (53), vlasnicu kuće sa – crnim krovom! Godinama unazad obraćala se nadležnim institucijama, redovno potpisivala razne peticije, zvala ljude da dođu u njenu avliju i uvere se u kakvim uslovima žive. Obećanja se, kaže, naslušala za ceo život.
– Kad odemo kod lekara niko nam ništa ne nađe, ali mi i dalje tvrdimo da je ovde grozno! Najčešće ni prozore ne smemo da otvaramo, a pogledajte i kuća na šta nam liči, posivela je i pocrnela kao da je neko spalio. Trideset godina smo na ovoj adresi, priznajem bilo je i gorih dana. Čim vetar dune iz pravca grada, mi smo gotovi. Imam utisak da u fabrici još kako prate pravac kretanja vetrova, pa paze oni da ne ode na varoš jer znaju da će biti negativnih reakcija. A nas, ko šiša, mogu nas uništiti! Veš u dvorište ne mogu da prostrem jer poprimi čudan miris – opisuje Matilda svakodnevicu.

Građani imaju pravo na čist vazduh

Njena susetka Ilona Šimon je plućni bolesnik, pa strogo vodi računa kada izlazi vani:
– Desilo mi se pre nekoliko godina da sam se srušila u bašti od tog smrada, prebledela sam i hladnim peškirima su mi ljudi pritekli u pomoć. Ma, ne možete zamisliti kakav je život ovde, evo prozori se ne mogu oprati od tih gasova. Sobe u kući držimo strogo zatvorenim da se ne pogušimo, jer smrad i kroz ključaonicu nalazi svoj put. Često imam napade gušenja, ali nemamo kud. Da smo imali gde, davno bismo otišli. Kuće su bezvredne, niko nije lud da se ovde doseli. Žalim samo što „Zorka” nije otkupila i naše kuće u vreme kada se proširivala. Otkupili su šest-sedam kuća, čuli smo da su ih dobro platili, a mi ostali smo uzaludno čekali bolje dane. U međuvremenu nam ni dinar obećane odštete nisu platili kada su nam jedne godine baštu i zemlju otrovom „spalili”, niti na drugi način nadoknadili gubitak.
Gordana Potkonjak (41) ceo život je provela na Zorci, najpre sa jedne, a onda i sa druge strane naselja.
– Onamo je bilo bolje, tu je sada ubitačno. Neprijatni mirisi nas uništavaju, naročito noću kada se i kamioni mogu videti kako ovuda prolaze. Imam dete od pet godina i strahujem za njegovo zdravlje, iako sam i sama plućni bolesnik. Svež vazduh je ovde retkost, a uslovi života teški. Povoljne kuće su privukle samo sirotinju. Pre godinu dana smo pokušavali da prodamo našu, ali nije bilo zainteresovanih. Svi su nam okrenuli leđa, nemamo u ulici rešene ni osnovne komunalne probleme. Umesto asfalta imamo blato, rasveta je ovde pojam, pa smo mrak „razbili” tako što smo običnu svetiljku montirali na banderu, telefone čekamo odavno. Nemamo ni kanalizaciju, niti možemo izgraditi septičke jame jer je vlaga velika, pa se kupamo u koritu i vodu izlivamo u baštu – ukratno je Gordana opisala život u ovom delu naselja.
Čistog vazduha, čini se, ne fali jedino u Zorkinoj ulici gde živi Katalin Makai (52) koja je na ovoj adresi od 1962. godine.
– Zbog čega je to tako ne znam. Verovatno ima veze sa položajem fabrike i vetrovima koji duvaju, jer se stiče utisak da severni vetar sve nosi prema Radijalcu i gradu. Znam da se mnogi stanovnici žale na neprijatne mirise u vazduhu, ali mi sa tim stvarno nemamo problema. To, međutim, ne znači da ne razumem ili da ne bih stala na stranu ugroženih sugrađana – rekla je Katalin Makai i poručila da bi mesna zajednica trebalo da se pozabavi tim, ali i drugim problemima, naročito onim koji su vezani za neasfaltirane ulice. M. R.

NASTAVLJA SE PROGRAM REVITALIZACIJE FASADA U ZAŠTIĆENOM GRADSKOM JEZGRU
OVE GODINE JOŠ JEDAN KONKURS
• Dok traju radovi na fasadi tri gradske palate, nadležni najavljuju da će uskoro biti raspisan novi javni poziv • U 2007. će za ovu namenu biti izdvojeno više sredstava nego prošle godine – 20 miliona dinara

Prošlog leta započeta, ove godine se nastavlja realizacija programa revitalizacije i obnavljanja fasada u zaštićenom gradskom jezgru gde vlasnici stanova učestvuju u sufinansiranju sa 50 posto. Trenutno su u toku radovi na tri od ukupno 15 na konkursu prijavljenih lokacija. Tri kriterijuma, koji se odnose na dotrajalost zgrade, blizinu centru grada i zainteresovanost stanara u smislu njihove mogućnosti participacije u samom programu, ispunile su Manojlović (Korzo 8), Vojnić (Korzo 1) i Čajkaš palata (Dimitrija Tucovića 9).
– Prva je u realizaciju krenula Manojlović palata s obzirom da smo imali najveću mogućnost ishodovanja dokumentacije na tom objektu, a i stanari su bili najspremniji da u kratkom roku potpišu ugovor pošto su uvideli da im finansijske mogućnosti to dozvoljavaju. Radovi su započeli prošlog avgusta i trenutno je pri kraju realizacija prve faze, odnosno revitalizacija fasade sa strane Nušićeve ulice i u dvorišnom delu zgrade, što je bilo obuhvaćeno tenderom. Sada je u toku raspisivanje tendera za drugu, uličnu fasadu i po okončanju tog postupka radovi se nastavljaju – kaže za „Subotičke” Jasmin Šečić, tehnički direktor u opštinskoj Direkciji za izgradnju.
Pred kraj prošle godine započeli su radovi i na Čajkaš palati gde je svakako zanimljiv podatak da je upravo Aleksandar Čajkaš, unuk vlasnika zgrade u Dimitrija Tucovića 9, inicirao postupak i u najvećem delu ispred stanara prihvatio da finansira radove na revitalizaciji fasade.
– Najviše papiroloških problema smo imali sa Vojnić palatom pošto smo naknadno saznali da se unutar samog objekta izvode neki radovi, što je trebalo predočiti i pojasniti nadležnim opštinskim službama. Nakon što smo i to raščistili, dobijeno je odobrenje za gradnju, pa ovih dana definitivno počinju radovi na pomenutoj adresi.
Prilikom definisanja Programa, Šečić ističe da se insistiralo na dobroj volji građana jer je u ovom trenutku bilo neprihvatljivo da od stanara zahtevaju pristanak na nešto za što nemaju ni mogućnosti, ni uslova.
– Potrudili smo se da im maksimalno izađemo u susret u svakom smislu. Primera radi, ukoliko u jednoj zgradi ima 50 posto društvenog vlasništva, onda opština pored celog društvenog dela finansira i polovinu privatnog vlasništva, što znači da četvrtinu ukupne vrednosti radova. Da je to dobar potez, potvrđuje i broj zainteresovanih koji su se letos odazvali javnom pozivu.
Kako Manojlovićeva ima gotovo četiri puta veću površinu u odnosu na druge dve palate, od ukupno 15 miliona dinara predviđenih za realizaciju programa, za obnovu fasade na uglu Korzoa i Nušićeve ulice biće utrošeno najviše sredstava.
– Sa 35 metara uličnog fronta, Manojlović palata je najveća i vrednost do sada urađenih radova je oko 5 miliona dinara. Tu je rađen pretres krova i zamena krovnog pokrivača koji je bio u poluraspadnom stanju, te ugrožavao bezbednost prolaznika. Treba isto tako naglasiti da smo odbili ponudu Žolnai keramike koja je bila višestruko skuplja, pa smo se opredelili za Tondah, crepove sličnog kvaliteta, ali daleko jeftinije. Radovi na Vojnić palati su između 2,5 do 3 miliona dinara, dok je za Čajkaš palatu izdvojeno 2 miliona dinara.
Jasmin Šečić podseća da su građani u početku bili skeptični prema programu i najavljenim subvencijama, pa po njegovoj proceni javnom pozivu se nisu prijavili svi zainteresovani:
– Zato uskoro, za mesec-dva, planiramo da ponovo raspišemo konkurs na kome će šansu dobiti i oni koji su sumnjali u realizaciju programa pa se nisu prijavili, ali i oni koji nisu prošli u „prvom krugu” – najavio je tehnički direktor u Direkciji za izgradnju, odgovarajući i na izjave građana okolnih naselja koji smatraju da nije u redu da se iz opštinske kase kreče fasade:
– Kada dođete u jedan grad, fasade su nešto što odmah uočite, one su ogledalo jedne sredine. Ako želimo da privučemo investitore, treba da znamo da će oni najpre proći centrom grada gde je skoncentrisan celokupni poslovni milje i normalno je da ne samo mi, nego i bilo koji drugi grad kada krene da uređuje fasade to najpre čini u centru. S druge strane, ako već imamo tendenciju da se polako pretvaramo u turističko središte, u centru grada valja stvoriti jednu lepu i ugodnu sliku. Građanima i stanarima prepuštamo da pokrenu inicijativu koje će fasade biti uređene. Nismo želeli da sami predlažemo, jer bi to moglo da se protumači vrlo subjektivnim i nezadovoljstvo građana bi verovatno bilo veće. Hteli smo da pozitivno „provociramo” Subotičane da se i oni uključe, jer ukoliko neko sam pristane da učestvuje u programu i ulaže u radove, imaće više osećaj da je to njegovo. Mi ćemo se i dalje držati jedino tri kriterijuma o kojima je već bilo reči. Prošle godine smo za program imali 15, a u 2007. će za ove namene biti izdvojeno 20 miliona dinara. M. R.

VASILJKA RADULOVIĆ O STRATEGIJI SUBOTIČKE KOMPANIJE „FIDELINKA”
U „Triglavu” nova pekara
• Krajem marta, početkom aprila u prostorijama bivše poslastičarnice „Triglav” počeće da radi pekara „Bread&Co.”

Godina 2006. donela je Kompaniji „Fidelinka” mnoge promene. Modernizovano je poslovanje, osvojene su nove tehnologije i standardi, prošireni proizvodni kapaciteti i programi, a kreiran je i novi vizuelni identitet kojim su osavremenjeni proizvodi.
Poslovna ideja i strategija „Fidelinke” u 2006. godini, koja će se sprovoditi i u 2007. godini, zasnovana je na kreiranju i usavršavanju finalnih proizvoda, a na račun sirovina.
Ova strategija je pomogla ponovnom prodoru „Fidelinke” na tržišta Hrvatske, BiH i Makedonije, kao što je doprinela i unapređenju distributivne mreže u zemlji. Sama činjenica da su prihodi „Fidelinke” porasli za 50 procenata u odnosu na 2005. godinu govori o snazi i ostvarenim poslovnim planovima u kojima „Fidelinka” proširuje svoje aktivnosti. Cena „Fidelinkinih” akcija na berzi je u upadljivom porastu. Tržište kapitala je prepoznalo potencijal „Fidelinke” i cena akcija je utrostručena za period od godinu dana. Zbog frekventnog trgovanja akcijama „Fidelinke” u 2006. početkom 2007. godine doneta je odluka o promeni metode trgovanja ovim akcijama, te se ono sada organizuje po metodi kontinuiranog trgovanja.

Podrška novog menadžmenta

Kako bi ulaganja u budućnost svrhovito i razložno bila realizovana, Kompanija „Fidelinka” je napravila neke kadrovske promene. Čelne pozicije obavljaju ljudi od poverenja i potvrđeni stručnjaci u domenu oblasti kojima se bave više godina.
Od 1. marta na čelu kuće je Vasiljka Radulović, sa impresivnim poslovnim iskustvom, od kog je višegodišnje stečeno unutar „Fidelinke”. Gospođa Radulović izuzetno poznaje strukturu Kompanije, procese unutar nje i načine poslovanja. Sa pravom podrškom podmlađenog, dinamičnog i zapadno treniranog dela novog menadžmenta – „Fidelinka” želi da izbalansira tradicionalne vrednosti sa novim i dinamičnim.
Pošto je u „Fidelinki” već dugi niz godina pitamo Vasiljku Radulović kakvu podršku ima od sadašnjeg tima.
– Uži tim čine ljudi sa izuzetnom motivacijom i rešenošću da sticana iskustva u zapadnim industrijama ožive i stave u funkciju „Fidelinke”. Deo tog tima su: zamenik generalnog direktora za područje pekarstva Branko Lavrenčić, iz Slovenije, sa retko opsežnim iskustvom iz oblasti pekarstva (dugogodišnji stručnjak i konsultant), zatim, direktor lanca „Bread&Co.” Branimir Lalić, koji je u Beču više godina obavljao funkciju potpredsednika Evropske uprave „Mc Donald’sa”, i bio direktor nabavke za Centralnu Evropu, i direktor marketinga Danijela Ognjenović-Zarić koja je profesionalna iskustva stekla u poznatim agencijama „EURO RSCG” (New York) i „Saatchi & Saatchi” (Beograd).
„Fidelinkin” fokus su finalni proizvodi i novi projekti.
Projekat koji je trenutno u finalizaciji tiče se lanca „Bread&Co.” pekara koji bi do kraja marta trebalo da oživi u Beogradu, na dva prodajna mesta, a potom i u Subotici, u prostoru bivše poslastičarnice „Triglav“. Novi način poslovanja podrazumeva kontinuirana ulaganja. Jedan od najvećih projekata jeste projekat za fabriku pekarskog programa, koja bi trebalo da pokriva čitavu teritoriju Srbije, čija je planirana investicija 15–20 miliona evra. Drugačiji način ulaganja sredstava i usmerenost sredstava ka novim projektima govori i o novoj strategiji i ciljevima koji su usmereni ka osveženju palete proizvoda i usavršavanju proizvodnih segmenata. Kompanija „Fidelinka” želi da bude svrstana u rang aktuelnih brendova sa istorijskim nasleđem – kaže Vasiljka Radulović.

„Nov izgled – nova inspiracija”

Osim „Fidelinkinih” partnera iz bankarske industrije, Hypo Alpe Adria banka, Raiffeisen banka, Kulska, Vojvođanska, AIK banka, Continental i lizing kućama, kuće sa kojima ova kompanija radi su „M Rodić“, „Metro“, „Tempo“, „Idea“, „Madži diskonti“, „Merkator“, „C market“, „Pekabeta“, „Dis“, „Zdrava Alijansa“, „CBA trgovina“ i gotovo svim ostalim prodajnim mrežama u zemlji.
– Tako je proizvode „Fidelinke” moguće kupiti na svim prodajnim mestima ovih kuća. Naravno da su i velika ulaganja u marketing kampanje i promocije sastavni deo prodaje. Skoro smo „dali život“ našem novom proizvodu „Mc Cracker” krekeru, čija je kampanja skrenula pažnju javnosti i industrije sa pamtljivim sloganom „Mc Cracker – Obara s nogu!“. Takođe smo osvežili pakovanja testenina i kreirali print kampanju koja komunicira „Nov izgled – Nova inspiracija. Kreirajte, kombinujte, uživajte!“ Smatramo da su sve ovo načini da se animira tržište koje ima sve modernije zahteve – rekla je Vasiljka Radulović i za kraj dodala:
– Da biste imali bolju sliku kada su novi projekti u pitanju, pozivam vas da dođete na otvaranje objekta „Bread&Co.“ pekare-poslastičarnice u prostoru bivšeg „Triglava“, koji treba da počne sa radom krajem marta, početkom aprila. Ovaj projekat će vam ilustrovati nova razmišljanja u „Fidelinki”, našu posvećenost projektima, stratešku okrenutost „Fidelinke” ka finalnim proizvodima, kao i promišljenost kada su detalji u pitanju. E.B.

NA KONFERENCIJI ZA NOVINARE U DIREKCIJI ZA IZGRADNJU NAJAVLJUJU
SPREMNA LICITACIJA GRADSKOG GRAĐEVINSKOG ZEMLJIŠTA

Nakon raznih prozivki u javnosti i nedoumica u vezi sa licitacijom građevinskog zemljišta, na konferenciji za novinare u Direkciji za izgradnju pomoćnik direktora Nebojša Janjić je najavio da je ovo javno preduzeće spremilo licitaciju za davanje u zakup građevinskog zemljišta po novoj skupštinskoj odluci.
- Mi upućujemo kompletan materijal Komisiji za građevinsko zemljište, a ona dalje predsedniku Opštine koji raspisuje licitaciju. Po predviđenoj dinamici, krajem iduće nedelje u javnim glasilima i drugim odgovarajućim mestima će biti objavljen oglas – objasnio je Janjić ukratko proceduru.
Licitacija će biti objavljena za izgradnju porodičnih stambenih objekata (10 placeva u Zagrebačkoj ulici u MZ „Novi Žednik”, 3 placa u Kosovskoj ulici u MZ „Bikovo”, 4 placa u Koparskoj ulici u MZ „Peščara, 4 placa u ulici 51. divizije u MZ „Željezničko naselje”, 1 plac u ulici Josipa Šokčića u MZ „Aleksandrovo” i atraktivna lokacija u MZ „Mali Radanovac” za 3 placa u ulici Ištvana Viga), za izgradnju garaža (14 placeva u Keru i 2 placa u Peščari), za izgradnju poslovnih i stambeno-poslovnih objekata (4 lokacije na Prozivci, 1 lokacija u Aleksandrovu), za izgradnju objekata čiste industrije (na Pačirskom putu u Keru) i za izgradnju vikend-kuća u Vikend naselju na 3 lokacije.
– Na dve lokacije vlada poprilično veliko interesovanje. Jedna je već prethodno bila izlicitirana za izgradnju super-marketa na Prozivci, ali je u međuvremenu investitor odustao od prostora koji je za te potrebe već bio ograđen. To zemljište je vraćeno u posed Opštini i ponovo ide na licitaciju. Na osnovu procene sudskog veštaka, početna cena lokacije koja se javlja na licitaciji je 16,48 miliona dinara. Druga atraktivna lokacija se odnosi na zemljište preko puta Senćanske crkve za izgradnju poslovno-stambenih objekata i garaža na osnovu Regulacionog plana dela MZ „Prozivka”. Početna cena na licitaciji iznosiće 40,12 miliona dinara – istakao je Nebojša Janjić.
Zakup se plaća na 99 godina, a naknada za uređenje građevinskog zemljišta je sada fiksna, po tablicama koje se određuju na osnovu opštinske odluke. Licitira se visina zakupa, odnosno cena građevinskog zemljišta gde početnu cenu određuje sudski veštak sa kojim treba da se usaglasi Komisija za građevinsko zemljište.
– Nadam se da ovoga puta neće biti više nikakvih nedoumica oko licitacije građevinskog zemljišta. Po obavljenoj licitaciji, investitor koji licitira najviše dobija rešenje od predsednika Opštine o davanju građevinskog zemljišta u zakup i potom trojni ugovor sa njim potpisuju Direkcija i predsednik opštine – zaključio je Janjić. M. R.

SUBOTIČKE ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: MILKA STEVANOV
Salaš čuva uspomene i tradiciju
• Stevanovi su pre osam decenija zamenili zemlju i imanje u okolini Segedina za čikerijske njive i danas su jedina porodica od tada doseljenih 26 koja je na istom ognjištu • Uspomene, salaš i porodičnu tradiciju bavljenja zemljom čuva Milka, njena deca i unuci

Piše: Katarina Korponaić

Kada salaš Stevanovih s prolećem ozeleni biće to ponovo oaza u kojoj familija gaji sve što zemlja rađa, a pri tome posebno ljubav prema prostranstvu koje je Đurica Stevanov pre osamdeset godina izabrao za život svoje porodice i potomaka. Među salašima u blizini starog bajskog puta, a mnogo ih je oronulih i napuštenih, dom Stevanovih se beli izdaleka, pažen i čuvan. Sačuvani su svi objekti davno podignuti, koriste ih i danas. Sve odiše mirom, redom i čistotom.
Milka, rođena 1922. godine u familiji Stanković u Novom Bečeju, a udata Stevanov, živi na ovom starinskom lepom salašu i sa njom su svaki dan njena deca Slavko i Vukosava. I njihova deca. Ljubav prema zemlji i ravničarskom prostranstvu nose u genima.
A da je prostrano, jeste. Stevanovi su nekada imali komšije. Iza njih su sada ostali samo napušteni salaši koji sve više propadaju. Uokolo na kilometar i po nema više ni jedne porodice. Nekada, dvadesetih godina prošlog veka, na Čikeriju se u isto vreme doselilo 26 porodica, a do danas je ostala samo jedna, naši domaćini. Kako su familije doseljene priča Milka Stevanov, onako kako je njoj prepričavala familija u koju se udala.
– Tu je došlo 26 porodica iz Deska, iz okoline Segedina. Prvo 25 porodica jer Đurica Stevanov, deda moga muža nije hteo da dođe. I tamo gde je živeo imao je lepu veliku kuću, 150 jutara zemlje, salaš, ledinu na kojoj su othranjivali stoku... Nije hteo da se seli. Neće i neće – priča Milka sa uživanjem o događajima u familiji Stevanov iz 1926. godine, onako kako su ih njoj prepričavali kada im je postala snaja.
Dok su se u porodici Stevanov odvijali prelomni trenuci za njihovu budućnost, Milka je bila četvorogodišnja devojčica u Novom Bečeju i ništa je tada još nije povezivalo sa subotičkom ravnicom.
– Desk je bio malo selo, a 25 porodica se preselilo u ovaj kraj, skoro polovina. Grof Vermeš je menjao ovu zemlju za zemlju u Desku, kako su mi pričali. U to vreme Đurica, moj muž, koji je dobio ime po dedi, osnivaču ovog salaša, imao je oko 12 godina. Sa familijama iz sela otišli su svi Đuricini drugovi. Usamljen, on u plač. Sedne dedi u krilo i plače. „Nemam nikoga, svi su otišli”. Šta će deda, ražali se na unuka pa na pregovore u Peštu, ako može da i on dođe u ovaj kraj. Kažu, može, ali je sada već skuplje. Neće deda pod takvim uslovima. Ali dođe kući a unuk plače. A samo tog jednog unuka ima i sad dete nema s kime da se igra. I reši deda, seliće.
I tako su Stevanovi, kako porodične priče i sećanja kažu, napustili lepu kuću u selu i mnogo toga oko nje, sa 149 jutara zemlje, i došli u Čikeriju. Zamenili su imovinu za isto toliko zemlje i salašom i počeli da dograđuju.

U novom kraju

Doseliti se u ono vreme, objašnjava Milka prisećajući se kazivanja ljudi kojih više nema, to baš nije bilo tako jednostavno. Prvo su Stevanovi uz stari salaš podigli objekte za stoku. Prostrani i očuvani objekti iz tog vremena i danas postoje, i koriste ih.
– Kada su dolazili majstori na salaš pre neku godinu kažu da nigde nisu videli tako dugačko sleme u štali – kaže Milka, opisujući time da su osnivači salaša podizali objekat koji će da traje i biti dovoljno prostran za stoku koju su planirali da gaje. – Svinje u kola, krave su vezali za šarage, volovska zaprega, tako su se preselili. Bilo je to 1926. godine. Doselili su tu gde i danas živimo. Na mestu gde je veliki salaš, bio je isto tako dugačak salaš, pod trskom, od nabijanice, trošan. U to su se uselili. Kasnije je stari salaš srušen i podignut je novi, ubrzo.
Najstariji Đurica Stevanov, osnivač salaša na Čikeriji, bio je oženjen Danicom. Imali su četvoro dece, tri kćerke, Emeliju, Zorku i Vidosavu, i sina Slavka. U vreme preseljenja kćerke su bile udate i sin oženjen. Emelija je ostala u Desku, Zorka je bila udata u Sentivanu, a Vidosava u Novom Kneževcu.
Sa roditeljima Đuricom i Danicom na Čikeriju se doselio sin Slavko sa suprugom Vukosavom i troje dece, Dragom, Danicom i Đuricom. Đurica je bio unuk zbog koga se deda odlučio na krupnu životnu promenu. A Milka je žena koju je Đurica uzeo za suprugu 13 godina nakon što je familija Stevanov stigla na Čikeriju i ona je naš sagovornik u rubrici koju smo posvetili imućnim subotičkim familijama kojima je imovina oduzimana nakon Drugog svetskog rata a prošle godine su državi podnosile zahtev za povrat. Stevanovima je tada oduzeta zemlja.
Milka više voli da priča o lepom, o vremenu kada je porodica raspolagala celom svojom imovinom i stalno napredovala.
– Vrlo brzo, valjda već za godinu dana nakon preseljenja, kupili su kuću u gradu koju i danas imamo. Najstariji, deda Đurica i baka Danica preselili su se u grad, a mladi su ostali na zemlji. Na salašu je ostao sin Slavko sa suprugom i decom da obrađuje zemlju.
Slavko Stevanov, stariji, rođen je u Desku 1890. godine, a umro je u Subotici 1976. godine. Po njemu je unuk dobio ime, Đuricin i Milkin sin, koji je i danas svaki dan na dedinom salašu.

Kako je Milka stigla na Čikeriju

Milka je mlada stigla na Čikeriju, imala je sedamnaest godina. Udala se tada za Đuricu. Potiče iz Novog Bečeja, iz familije Stanković koja se, takođe, bavila zemljoradnjom i bila imućna. Kako se godine nižu, kaže ona, nekako se čovek više seća događaja iz dalje prošlosti, nego ovih novijih. Pa je tako u sećanju do tančina ostalo kako su se Đurica i ona sreli pre 68 godina. Bilo je to u Novom Bečeju. A na pitanje od kuda Đurica tamo Milka će prvo kroz šalu odmahujući rukom:
– Išao je i preko i dužom po Bačkoj i Banatu pa mu se ni jedna nije sviđala.
Naime, Đurica je u to vreme već malo zabrinuo familiju što se ne ženi a 26 godina mu je. Pa su ga porodični prijatelji sa svih strana pozivali na svečanosti i slave i pokazivali devojke.
– Dosadilo starijima da se toliko momči, bilo mu je vreme za ženidbu. I žale se, ni jedna mu nije dobra i ostaće, eto, neoženjen. Jer, moja mati, recimo, udala se sa 18, a ocu je bilo 19 kada su se venčali, to je tako tada bilo.

Autom po mladu Vukica, kćerka Đurice Stevanova, zna da je njen otac pre ženidbe kupio auto, verovatno „opel”. Verovatno pre venčanja, jer kada su pošli po mladu u Novi Bečej, još nije znao da vozi, angažovao je vozača. Bilo je to u vreme kada su se malobrojni automobili vozili Suboticom, a Novim Bečejom baš ni jedan. Preratna senzacija za gradić. Pričali su Vukici njeni stariji da su auto za vreme rata sakrili u kupu kukuruzovine. Ali, nije pomoglo. Rekli su joj da su ga, ipak, našli i odneli okupatori. Devojke i miraz Na slikama iz prošlosti porodice Stevanov devojke su ukrašene zlatnim novcem oko vrata. Takvi detalji pogotovu upadaju u oči na fotografijama Drage Stevanov, Vukicine tetke, iz doba kada je bila devojka i na venčanju. – Nisu dukati, to su taliri, zlatan novac nešto veći od dukata – rekla nam je Vukica kada se raspitala u familiji. – Devojkama se kupovao za miraz i pokazivao, naročito za izlazak u crkvu. Kada se Draga udala svekar je prodao talire i kupio zemlju, a zemlja je posle oduzeta. Najlepša torta sa salaša Pre dvadesetak godina Milkino ime pročulo se u celoj zemlji, tada još velikoj Jugoslaviji. Na takmičenju koje je organizovao časopis „Nada” najtortom proglašena je ona koju je napravila Milka Stevanov. – Unuk Slobodan me nagovorio da se prijavim na takmičenje. Kaže mi „Umesiš tortu i odeš” – priča Milka o ovoj lepoj uspomeni kada su i ona i torta bile u „Hajatu”. Milka je svoju umešnost u pravljenju torti i lepih ukrasa za torte već pre toga, a i kasnije, mnogo puta potvrdila u familiji. Njene torte su ukrašavale sva slavlja.

Kako su Đuricu i drugi zvali u posete i slavlja, pozvali su ga i sestrini kumovi. Da dođe u Novi Bečej i naći će mu devojku. I on pođe.
– A bila baš nedelja i svadba – seća se Milka u detalje. – Puna crkva. A ja bih da vidim snašu, haljinu joj i kako je doterana, pa odem okolo čak ispred dveri. Ja Đuricu tad videla nisam, ali on mene jeste i počeo da se raspituje ko sam. Na to kum odgovori da sam još mlada i neće me dati, ne vredi ni pokušavati. Pokazivali su oni njemu jednu devojku iz bogate familije, ali je nosila šešir, dama, pa je nije smeo dovesti na salaš.
Prošlo je mesec dana kada su kumovi, kao posrednici najavili Milkinoj familiji da se Đurica interesuje za njihovu kćerku.
– Pitali me kumovi da li mi se Đurica sviđa. Od kuda da znam kada ga ni videla nisam. Drugu nedelju evo njega, sam, otac i mati ga prime, on seo, ja se uzbunila. Ispričao im kako me video i zašto je došao. Visok, krupan, razvijen.
Ali nije Milkina familija još pristala da uda devojku, ubeđivanje je potrajalo.
– Oteglo se to do jeseni. Bilo je Đurđevo kada je počelo, pa do Gospojine. Hoće Đurica i kumovi da moji stariji vide kuću i imanje. Znali su da će to uspeti. Posle Đure došla i svekrva. Kada su se moji roditelji vratili iz posete samo su tražili moj pristanak. A ja nisam znala da kažem ni da ni ne. Samo sam slušala šta sve ovde ima. Moj otac je bio očaran, kako je sve novo, lepe zgrade, prepuno bikova, 12 volova za tri pluga...
Milka i Đurica venčali su se 1939. godine u Novom Bečeju, po običaju da se venčanje odvija tamo odakle je mlada. Kum na venčanju bio im je poznati subotički advokat Aleksandar Magarašević. On je bio kum i na krštenju njihovo dvoje dece, Slavka i Vukosave.
Kako se Milka seća svog dolaska na salaš, jer mlada se udala i odvojila od roditelja?
– Sve sam lako prebrodila. Sve što vidite i tada je postojalo, samo je jedna nova štala podignuta kada se Slavko rodio.
Sin Slavko rođen je 1940., kćerka Vukosava 1944. godine, oboje istog datuma, 3. oktobra. Bila su to tada već loša vremena, prvo rat i vojske koje prolaze i odnose, a zatim je najveći deo imanja oduzet. Teško se živelo, seća se kćerka Vukosava uspomena iz detinjstva i mladosti, a Milka, sada u poznim godinama odbija da se priseća ružnog. Šta se dešavalo s familijom u to doba, raspitujemo se. A ona nasuprot detaljnoj priči o lepim danima, na ovo odgovara samo u nekoliko reči.
– Mi smo ostali ovde do kraja. Bilo je konfiskovanja, oduzimanja, zatvora. Izdržalo se, i decu smo iškolovali. Sve smo sami poradili.
A onda, osvrćući se na višedecenijske posledice koje su familije u njenom okruženju doživljavale nakon oduzimanja imanja, dodaje:
– Bilo je tako da je skoro svako morao da ode u grad i zaposli se, i svi su se odselili, sa svih 25 salaša. Ne samo da su odselili, nego je i porušeno. Nema tu više ni jednog salaša okolo. Evo i tu na bregu, dve velike zgrade, crepa nema, građa spala, ruše se zidovi...A bio divan salaš.
Đurica i Milka su se, takođe, pripremali da jednoga dana odu sa salaša.
– Napravili smo Đura i ja kuću kod sina Slavka u dvorištu, lep dvosoban stan, uvukli vodu, samo još radijatore nismo. I nikad otišli. Jer, ko odseli ni crepa ne ostane. Eto šta je.
I tako je Milka, svojim najbližima majka i Mika, ostala na salašu i nakon smrti svoga muža Đurice 1995. godine. A deca, Vukosava i Slavko, i u gradu i na salašu. Svaki dan u gradu i svaki dan na salašu. Vukosava, udata Bogešić, koju svi zovu Vukica, je matičar, Slavko je veterinar. Njihova deca su, takođe, vezana za salaš. Zajedno gaje sve što su i preci, kukuruz, pšenicu, ječam, suncokret, voće, povrće. Oko salaša se prostire oko 70 jutara zemlje koju obrađuju. Nešto zemlje im je ostalo, deo je vraćen, ponešto su i otkupili, i zajedno čuvaju i održavaju imanje koje im je namenio najstariji Đurica još 1926. godine kada je zbog unuka pošao u nepoznato.

DA LI I U KOJOJ MERI SUBOTICA ŽIVI SVOJ NOĆNI ŽIVOT (3)
SEDE I GLEDAJU SE
• „Same devojke, sami momci, sednu, gledaju se, bar da priđu jedno drugom, ne znam šta se dešava sa ovim generacijama!” – primećuje Sanja Bidžić

Subota veče, jedanaest sati. Za stolovima u „Bosu” manja ili veća društva. Priča se, pijucka. Promiču prelepe, dobro obučene devojke. Oko ponoći, popularna picerija se polako prazni, dok se „Saks”, „Latino” i „Renesansa” pune. Žurka traje do 2 posle ponoći, nakon čega jedni odlaze kućama, a drugi (oni mlađi) provod nastavljaju u „Omegi” ili „Ladu”. Šablon. Zvuči jednostavno, kao izlazak po diktatu. Svi slede nepisana pravila. I niko nije potpuno zadovoljan ponudom. Da li, i u kojoj meri Subotica, u koju su ranije izlazili i mladi iz drugih gradova, živi svoj noćni život?

Zabava za „starije”

Kada je 15. decembra prošle godine otvoren „Džentlmens pab” (Gentlemen’s pub), Subotičanima je ponuđen jedan drugačiji ambijent, dovoljno veliki prostor, prepun detalja na koje nismo navikli. Danas je ovo mesto u koje izlazi populacija između 30 i 40 godina, i izdvaja se po tome što je jedno od retkih lokala koji i „starijima” nudi zabavu. Vikendom kroz ovaj pab prođe oko 400 ljudi. Broj dovoljno velik da se lokal, čiji je menadžer Sanja Bidžić, svrsta u jedan od trenutno (naj)popularnijih u gradu:
– Baš smo se trudili da se što više organizujemo što se tiče raznih programa! Kao da su ljudi od 30 godina pa naviše, jedva čekali da se otvori ovako mesto gde bi mogli da dođu. Vikendom su tu većinom stariji, ali često organizujemo i proslavu osamnaestih rođendana. Subotom je živa svirka, a petkom didžej pušta muziku. Narodnjaka nema! Generacije koje dolaze mnogo više slušaju muziku 70-tih, 80-tih godina, strane i domaće hitove. Udarni termin je od 23 časa do 2 sata posle ponoći. Uprkos nazivu, pab nije samo za muškarce, naravno, dolaze i devojke. Tu primećujem jednu zanimljivu pojavu: same devojke, sami momci, sednu, gledaju se, pa bar da priđu jedno drugom! Ne znam šta se dešava sa ovim generacijama! Kada se malo više popije, skupe hrabrost eventualno da nekom priđu, ali bez alkohola ništa! Nažalost.

U GRČU – Mi smo se ranije drugačije provodili u gradu, drugačije upoznavali, muvali... Sada se verovatno boje i mladići i devojke, drže se po grupama, retko ko će da priđe... Sve je nekako na silu, nema da se zabavljaju, sve je u grču – primećuje Dejan Cvijin, menadžer „Renesanse”.

S obzirom da je ovde reč o nešto starijoj, mahom zaposlenoj generaciji, nije čudo što se, kako kaže naša sagovornica, naručuje sve, ne gleda se na cenu, već se pije to što se voli. Kako saznajemo, početkom maja ovaj lokal bi trebalo da bude proširen jednim „muzičkim holom”, velikom prostorijom sa binom „koja će moći da primi oko 500 ljudi i gde ćemo ugostiti razne poznate grupe, ne samo lokalne muzičare”.To fali našem gradu – koncerti! – zaključuje.
Da li, u tom kontekstu, proleće koje je pred nama obećava nešto drugačiju sliku od one na koju smo navikli? Možda će scenario za subotu dobiti i neke fusnote...

Recept iz Beograda

Jednu od tih fusnota, mogli bismo i da kao recept „uvezemo” iz Beograda, gde je nedavno otvorena diskoteka „Magacin” koja je za kratko vreme postala jedna od najpuparnijih u gradu! Na ulazu – scena iz američkih filmova: dva „snagatora” odmeravaju svakog gosta, proveravaju da li ima rezervaciju, kako je obučen i sa kim dolazi i, ukoliko zadovolji kriterijume, puštaju ga unutra. Tu, unutra, u ambijentu sa ogromnim srebrnim svećnjacima i okruglim šankom, kao i posebnim VIP delom za specijalne goste (za čijim se stolovima pije samo viski i špampanjac), uz uglavnom moderne (u stilu hausa) obrade hitova od pre nekoliko godina, đuskaju tridesetogošnjaci i oni koji su već bliži četrdesetoj. Za tinejdžere, srednjoškolce, pa čak i studente, ovde kao da je zabranjen ulaz. Cene pića šalju nedvosmislenu poruku – uđite samo ako ste zaposleni, odnosno ako imate dovoljno novca da platite to što ćete popiti.
Sa druge strane, beogradski splavovi vrve od osamnaestogodišnjaka i osamnaestogodišnjakinja, koji uz Cecu i Karleušu luduju do zore. Tek da se zna ko gde izlazi i šta ko sluša. U Subotici ovi pojmovi (još uvek) nisu jasno izdefinisani. Možda je naš problem u nedostatku prostora i naravno, novca, ali bar bi moglo da se zna ko gde izlazi. Čisto da se „momci” od 40 ne iznenade kada saznaju da je devojka koju su častili pićem – maloletna.

Alkoholom do samopouzdanja?

U potrazi za odgovorom na pitanje zašto se vikendom u gradu najčešće „toči” alkohol, i ubedljivo pobeđuje „ u trci” sa sokovima i kafom, obratili smo se psihologu Dragani Ćupurdiji, zaposlenoj u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj”:
– Mladi sve češće posežu za alkoholom zbog gubitka samopouzdanja. Međutim, to je šarena laža. Mladić sam sebe ubeđuje da kada popije nekoliko pića, ima više samopouzdanja. Ali uspeh, konkretno u odnosu sa devojkama, tom mladiću niko ne garantuje. Jedino je izvesno da se na kraju napije! Mladi kao da ne znaju kako da popune slobodno vreme. Sedneš u kafić i „blejiš”. Ako ti se ništa ne dešava, očekuješ da će ti biti zabavnije kada popiješ. A definicija dobrog provoda postaje – Tako mi je bilo dobro, napila sam se, ne sećam se šta sam radila!
Po rečima naše sagovornice, uzrok za (preteranim) konzumiranjem alkohola kod mladih treba tražiti i u činjenici da je dostupan svima, da ga promovišu ljudi koje mladi doživljavaju kao svoje idole i da je bilo puno reklama koje popularizuju alkohol (na primer, Lazar Ristovski u reklami za „MB” Pivo).
Kako kažu devojke između 18 i 20 godina koje redovno izlaze u grad, mladići su mnogo „hrabriji” posle nekoliko flaša piva. (Samo) tada će prići devojkama, ponuditi ih pićem, porazgovarati... Ali pitanje je koliko će se svega sećati – sutra?

Plaća onaj ko ima

„Mislim da generalno mi nemamo ni publiku, ni prostor za neki kvalitetniji noćni život! Subotica je jedan siromašan mali grad, ne možeš ti tu da očekuješ neki kvalitetan noćni život dok se ne investira u ljude, dok ljudi nemaju para, posao...” – primećuje jedan Subotičanin, dugogodišnji radnik u ugostiteljstvu, i dodaje:
– Vrlo smo mali grad i jako malo ljudi ima mogućnosti za bilo šta. Po meni, srž, osnovni problem svega je jako malo para koje se obrću u ovom gradu. Godinama intelektulaci nisu imali novca za izlaske, za provod. Ko ga je imao? Kriminalci, pa onaj ko se zna snaći na pijaci, ko zna da švercuje... Oni su došli u prvi plan jer oni plaćaju! Zato je Pavarotijev koncert u Beogradu stvar prestiža, ali na nekim koncertima ozbiljne muzike nema publike jer taj tip ljudi koji bi došao, trenutno nema para za to. U Subotici je takvih jako malo. Ne postoji mesto, neka sala baš za koncerte. Od kafića se pravi i koncertna sala i disko klub i ne znam zašto svi smatraju da bi kafići trebalo da odrađuju posao diskoteke! U Italiji kafić je kafić, restoran je restoran, noćni klub je noćni klub. A ovde je sve u jednom! T. M.

SUBOTIČKI ALPINISTA ANDOR LUHOVIĆ KAO STUDENT RADIO ČETIRI MESECA U SAD
U Americi bolje, kod nas lepše
• Želja da se zaradi i uštedi pretvorila se u želju da se upozna Amerika i njihov način života, izlasci, provodi, skuplja hrana, druženja, šopinzi • Njujork ga je oduševio mnoštvom događanja i brzinom života, pa je spavao samo po 3 sata dnevno • U kazinu u Atlantik sitiju veoma cene naše ljude jer su jako vredni

Za Sjedinjene Američke Države Andor Luhović, subotički alpinista, koji se pre nekoliko godina uspešno ispeo na Barunce, jedan od himalajskih vrhova, krenuo je maja prošle godine, a vratio se u septembru. Tamo je otišao u okviru programa američke vlade za studente nerazvijenih zemalja Evrope. To je prilika da mladi u SAD rade nekoliko meseci i zarade koliko im je potrebno da poslednjih mesec dana proputuju ovom državom. Andor je boravio i radio prvo u Atlantik sitiju, država Nju Džersi, a onda i u Njujorku.
Studenti su „provalili” da se u Atlantik sitiju, gradu sa 13 kazina, vrti ogomna količina para i da se odatle kući može vratiti sa velikom ušteđevinom. Tako je i Andor sa grupom svojih kolega sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, gde studira, rešio da uzme svoje parče američkog kolača.

Borba za bakšiš

Moj cilj je bio da imam američku vizu u svom pasošu, zbog koje bi kasnije mogao lakše da putujem, jer čim je meni neko dao radnu dozvolu u Americi i ja sam je ispoštovao i platio porez, to je nešto. Ovakvo iskustvo je značajno i za moj CV, kao i poznavanje engleskog jezika. Ovako nije moguće zaraditi za neku ekspediciju, maksimum je nekih 10 hiljada dolara, što znači 16 sati rada dnevno 4 meseca. Pod uslovom da imaš veliku sreću, i da možeš fizički i psihički da izdržiš.
Andor je u Atlantik sitiju radio u kazinu, bio je bas-boj u restoranu, kupio je posuđe kada gostu odu, i pomagao konobaru da iznese piće. Radio je od 7 do 15 časova, s tim da je često radio prekovremno, što se plaćalo 50 odsto više, i nastojao je da toga bude što više. Satnica za redovan rad je bila oko 8,5 dolara.
Najinteresantnije je da se po običaju, uz ceh ostavlja 20 odsto bakšiša. Tako mi nismo živeli od plate nego od bakšiša, pa smo se borili da što više bakšiša dobijemo. Nekada je bakšiš znao biti veći i od dnevnice. Jednom prilikom služili smo čuvenog košarkaša Majkla Džordana. Tog dana izgubio je milion dolara na kocki. Dnevna zarada je bila oko 80 dolara, a bakšiš od 50 do 150 dolara. No, sve troškove stanovanja i ishrane smo plaćali sami. Stan je koštao 80 dolara nedeljno po čoveku. Bilo nas je dosta iz Srbije u to vreme, oko 300 nas u 3 ulice. Za vreme posla imali smo besplatnu hranu u menzi. Hrana je tu bila odlična, u rangu naših najboljih restorana.
Svakog je odlazak za SAD koštao oko 2,5 hiljade dolara.
Svugde gde se krećemo po restoranu, toaletu, garderobi, provlačimo naše identifikacione kartice, i svugde su kamere. Veoma je stroga diciplina. Jako su nas voleli, ali smo za njih opasni. Jer, brzo smo provalili rupe u sistemu i to smo jako debelo koristili: kako da menjamo smene i da uvek budemo u prekovremenom kako bi više zaradili. Stalno su se čudili kako su nam čekovi sa platama tako veliki, a radimo kao i svi ostali. U mom restoranu su dva puta menjali pravila zbog nas 34 koji smo radili tamo.

Ista šljiva i kruška

I sam sam se oprobao u kocki. Dobijao sam i gubio. Najveće zlo je što i dobijaš, u američkim kockarnicama šanse da dobiješ su veoma visoke, ali ti odmah to i potrošiš. No, moji dobici su bili skromni jer su ulozi bili mali. Jer, mi smo štedeli na svemu, pa i na zabavi, ali samo do određenog trenutka kada smo psihički počeli da pucamo. Prililčno su nas izrabljivali na poslu, nikoga ti ne interesuješ, posao je posao. Izbor hrane u prodavnicama je velik, sve sjajno izgleda, ali kada se proba, to je druga priča. Ona je bez ukusa, nema razlike u ukusa šljiva i kruške, sve je vodenasto, nema slasti.
Andoru je Atlantik siti posle izvesnog vremena dosadio.
Hteo sam da vidim i neki drugi grad, da kažem, e, živeo sam u Njujorku. Još istog dana počeo sam da radim u jednom kafiću u Dauntaunu, delu grada gde se snimala serija „Prijatelji”. Lako sam našao posao, on se u Americi lako nalazi a i lako gubi. Onog trenutka kada gazda nađe nekog ko je nešto brži od tebe, automatski dobijaš otkaz. Kuvao sam 12-13 vrsta kafi 8 sati na dan. Njujork je pun tih kafića koje prave kafu „za poneti”. Tu je bilo više slobode nego na poslu u Atlantik sitiju.