LIST IZLAZI PETKOM • GODINA II • BROJ 35 • SUBOTICA, 2. MART 2007. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net
 


DA LI JE SUBOTICI ZAISTA POTREBNO PET HIPERMARKETA I ŠTA ĆE BITI KADA SE DO KRAJA GODINE OTVORE JOŠ DVA NOVA?
POTROŠAČI SE RADUJU, A TRGOVCI PRIBOJAVAJU
• Na hiljade rafova zbuni čoveka i to je klopka velike ponude: velika količina robe naprosto sludi čoveka i zato su hipermarketi ono što naš narod zove „mamipara” • Pred novu godinu samo u jednom hipermarketu se dnevno prodavalo 10 tona voća i povrća, pa nije ni čudo što se za glavu hvataju pijačari kojima je promet opao za 12 posto, a u minimarketima i do 30 • Da li je Buvljak, ipak, i dalje naš najveći „mega-market”?

Subotičko tržište može da podnese svega jedan mega-market, novosadsko sedam, a beogradsko 20, pokazalo je istraživanje koje je urađeno pre pet godina. Kako su procene jedno, realnost pak nešto sasvim drugo, tako i u našem gradu danas radi pet velikih marketa koji bi do kraja godine trebalo da dobiju još (najmanje) dva pojačanja. Otvaranje hipermarketa doprinosi većoj satisfakciji nas kao potrošača, a to podrazumeva niže cene, bolji kvalitet i veću mogućnost izbora. Ni predstavnici velikih trgovačkih sistema se za sada, barem javno, ne žale, ali se to ne može reći za „sve ostale” koji su došli u situaciju da kolač dele sa ozbiljnim konkurentima.
Po mišljenju Đorđa Tomića, menadžera prvog mega-marketa kod nas, „M-Rodića”, dva-tri velika marketa bila bi sasvim dovoljna za grad kao što je Subotica:
– Sada svi radimo, ali verovatno ne baš onako kako se očekivalo. U svakom slučaju, svako je dobio deo, samo to više nije onoliko koliko je bilo nekad, kada su i plate bile jače. Spajajući „keš end keri” ostvarili smo cilj, pa se kod nas snabdevaju i manji privatnici i krajnji potrošači.
To što „M-Rodić” od nedavno radi pod okriljem „Merkatora”, Tomić vidi kao prednost koju bi trebalo da osete i kupci:
– Stranu robu, pa i slovenačku, imali smo i ranije, trenutno je odnos domaćih i stranih proizvoda na rafovima 65 prema 35 posto. Prednost je što je „Merkator” uvoznik južnog voća i povrća pa ćemo imati daleko bolju ponudu po, naravno, povoljnijim cenama, naročito kada je reč o egzotičnom voću. Pred novu godinu smo prodavali i po 10 tona voća i povrća dnevno, što su osetili i prodavci na pijacama, a privatnici na veliko u sanducima iznosili pomoranže i banane. Slično je bilo i u januaru kada smo imali akciju „Zelena bašta” i, koliko smo primetili, ovde su se snabdevali i oni koji trguju na tezgama. Treba, međutim, reći da su zastupljeni i proizvodi iz ovih krajeva, jer smo otkupljivači jabuka sa Hajdukova, kao i celog roda krompira iz okoline Sombora.
Akcijska sniženja, kao i u ostalim hipermarketima, aktuelna su i u „Rodiću” koji svakog meseca po nižim cenama nudi oko 150 artikala. Pošto se konkurencija redovno prati, najčešće se izdvaja atraktivna roba, ali i ona koja je ovdašnjem potrošaču manje poznata. Kao jedan od „aduta” da na svoju stranu „povuku” što veći broj kupaca, Tomić ističe činjenicu da su otvoreni svakim danom, pa čak i nedeljom kada većina marketa ne radi.
– Smatramo da je nedelja popodne idealno vreme za porodičnu kupovinu, a tim danom imamo i kupce iz Kikinde, Horgoša, Bajmoka... Istina, zbog toga i mi imamo veće troškove, ali koristimo svaku prednost, pa čak i tu što smo Subotičanima usput kada vikendom odlaze ili se vraćaju sa Palića. Generalno, najbolji promet imamo četvrtkom popodne, petkom i, naravno, vikendom – ističe naš sagovornik i podseća da „mrtvi ponedeljak” pokušavaju da ožive sa popustima od 10 posto koji toga dana nude.
Nedeljno ili mesečno snabdevanje u velikim marketima nisu nepoznanica za našeg čoveka koji se godinama kalio u dugim redovima velikih tržnih centara u susednoj Mađarskoj, kao što su „Kora”, „Metro”, „Tesko”. Napredak je, prema Tomićevim rečima, i to što je došlo vreme da stanovnici Evropske unije sada dolaze da pazare u našim marketima, što se vidi ne samo na parkinzima, nego i pred šalterima za povrat poreza.

Pozitivna iskustva

Od avgusta prošle godine, kada su otvaranjem „KTC”-a ušli na naše tržište, ovaj hrvatski Tržni centar podigao je još dva nova objekta u Vojvodini. Prva iskustva i računica su, prema rečima direktora Momira Đajića, pozitivna.

S obzirom da je „KTC” nedeljom radi tek do podneva, Đajić ističe da nemaju nameru da se bore sa konkurencijom tako što će i na ovaj dan do večeri tržni centrar držati otvorenim.
– Mi poštujemo nedelje i praznike, kao i pravo radnika da se toga dana odmori u krugu svoje porodice. Sigurno da to negde nepovoljno utiče na naš promet, ali poslujemo tako da ispoštujemo svakog zaposlenog, jer samo zadovoljan radnik može da pruži dobar rezultat – rekao je Đajić, odgovarajući da njihovi zaposleni nisu sindikalno organizovani, ali da ih ne bi kočili u nameri da to učine.


– Zašto baš Subotica? Razlozi su prosti – ciljamo na srednje gradove, jer se to pokazalo isplativim i u Hrvatskoj. U velikim gradovima je i konkurencija veća, sa tendencijom daljnjeg rasta. Stanje na koje smo naišli u Subotici, kada je o hipermarketima reč, možemo da podnesemo i na duži rok. „KTC” nije došao da uradi posao odmah, nego na duži rok. Mada u severnom delu grada ne postoji nijedan veliki market, opredelili smo se za ovu lokaciju jer smatramo da mesto na kome se nalazimo ima perspektivu, zbog obilaznice, eventualne industrijske zone i nekog budućeg naselja koji su nam predočili gradski oci – objašnjava Đajić, napominjući da i u Vojvodini, kao i u Hrvatskoj, rade sa najnižim maržama koje se kreću u proseku oko 7 posto.
Sa potrošačkim navikama Subotičana zaposleni u „KTC”-u su imali dovoljno vremena da se upoznaju i one se, kažu, mnogo ne razlikuju od drugih sredina. Iako su građani očekivali da će na rafovima biti više hrvatskih proizvoda, zastupljeni su tek u nekih 20 posto. Za razliku od hrvatskih, domaći kupci najviše traže ribu i zeleniš.
– Kao i u svim gradovima, pa tako i u Subotici, najviše se kupuje pred kraj nedelje i uoči praznika. Dobar promet se takođe poklapa sa datumima kada se isplaćuju penzije, a koliko ljudi u proseku ostavljaju novca na kasi teško je reći, kupuje se i za 7.000, ali i za mnogo manje para. Naša prednost je u tome što mimo marketa imamo i ostale sadržaje, počev od restorana radničkog tipa, preko benzinske pumpe do auto-praonice. Pokušavamo da se pozicioniramo dobrom ponudom, te povoljnim cenama i uslovima kupovine. Zadovoljni smo početnim prometom koji ide uzlaznom linijom. Posmatrajući Hrvatsku, i tamo su mnogi novi centri u startu imali poteškoća, nisu odmah radili očekivanim prometom, ali mi smo i pored toga uspeli da izrastemo u treći domaći lanac, odnosno četvrti po veličini. Tamo imamo 16 centara sa prometom od oko 200 miliona evra i u Srbiji smo za sada daleko od tih cifara. Računamo da će i ovaj prostor postati deo Evrope, da će standard početi da raste, a ljudi se navići i prihvatiti život na kartice i kredit – kaže Momir Đajić i napominje da u Subotici ima dovoljno prostora za najmanje još jedan veliki market, možda na nekoj lokaciji prema Bajmoku.

A minimarketi?

Kakva sudbina čeka vlasnike manjih prodavnica? Mnogi izražavaju strepnju da će se takve radnje u velikom broju neminovno ugasiti. Takođe se, međutim, može zapaziti da su posle kataklizmičkih teza u štampi o tome kako će strani trgovinski lanci da potope domaću trgovinu i proizvodnju, iscrpu sirovine i preotmu tržište, domaće firme napokon krenule konkretno da rade na poboljšanju svojih kapaciteta, usluga i kvaliteta. Prvi put se razmišlja i o strategiji izlaganja robe kako bi se, na primer, kupac koji dođe po hleb i mleko proveo kroz celu prodavnicu, a dok stoji u redu pred kasom potegao za nekim (najčešće i ne toliko neophodnim) sitnicama.

Iskustva suseda

Iskustva ostalih zemalja u tranziciji su različita. U susednoj Hrvatskoj posle ulaska „Merkatora”, „Metroa” i kompanije „Bila” iz internacionalne grupe „Reve”, domaće firme preživele su bolne promene, a kao izrazito loš primer može da se navede i Grčka gde je nakon ulaska velikih trgovinskih lanaca domaća trgovina potopljena i potom ostavljena bez kanala za izlazak na tržište.
U Mađarskoj su, pak, iskustva, daleko bolja, male prodavnice nisu propale, već su uspele da se prestruktuiraju. Nekada su te prodavnice prodavale cveće, dok danas na primer prodaju audio-diskove.

Pazar

Prosečan registrovani godišnji promet po stanovniku, prema podacima Privredne komore Srbije, prošle godine je iznosio oko 500 evra. U većim urbanim sredinama, pre svega u Beogradu i Novom Sadu, taj promet iznosi 710 evra. Kada se uračuna i kupovina na pijacama, procena je da se u Srbiji po stanovniku za robu široke potrošnje godišnje utroši oko 1.000 evra.


Vlasnik „B marketa” Borislav Kapor priznaje da mu od početka devedesetih, kada je otvorio prvu od danas ukupno četiri prodavnice, nije bilo lako. Krenulo je sa inflacijom, nastavljeno (pr)opadanjem životnog standarda i kupovne moći građana, a sada su veliki marketi uz zid priterali „slabije igrače”.
– Nema proizvodnje, nezaposlenost i dalje raste, još uvek je mnogo onih koji se bave švercom na Buvljaku koji je, po meni, najveći mega-market u gradu. Svi koji su na „buvljoj” pijaci, nisu moji kupci jer robu nabavljaju u inostranstvu. Pojava hipermarketa dodatno je otežala situaciju, što se naročito osetilo po otvaranju „Rodića” i „Zipera”, promet je opao za 20 do 30 posto – kaže Kapor koji velike markete poredi sa svojevrsnim mamcima, jer ljudi pazare mnogo više od planiranog i onoga što im je zaista potrebno.
Primamljive akcije pojedinih trgovina su, po njegovom mišljenju, efektne za potrošače, ali...
– Masa ljudi nije znala da te razne pogodnosti koje nude važe tek na drugu kupovinu. Mnogi su, tako, otišli, potrošili novac i prvih 15 dana u gradu niko nije imao nikakav pazar, pretrpeli smo totalni pad prometa. U mojim prodavnicama još se kupuje ono osnovno, hleb, mleko, voće, povrće, meso, dok se za kućnu hemiju, deterdžente, kozmetiku i belu tehniku ide u velike markete – navodi ovaj privatnik i ističe da se u gradu dnevno troši jedan određeni iznos koji se ne povećava, već se samo deli, pa čim neko novi „uskoči” na tržište onda svi osete taj gubitak u prometu.
– Nema dopunske količine novca, ni proizvodnje, ni privrede koja bi podelila plate, pa da one opet stignu do nas. Nama su prometi pojačani kada su penzije i po tome vidimo da smo grad starih, izdržavanih lica, socijalnih slučajeva... Kako parirati velikim trgovačkim kućama? Snalazimo se i utičemo na cenu tamo gde možemo, u dogovoru sa proizvođačem pravimo zajedničke akcije, pa se neka roba nedelju ili mesec dana prodaje po nabavnim cenama. Nudimo ono što se traži, prilagođavamo se potrebama mušterija, robu koja se dobro prodaje stavljamo u radnje. Od stranih proizvođača najviše se traže kućna hemija i konditorski proizvodi, a od domaćih, pored mleka i mlečnih proizvoda, najbolje idu salama, brašno, makaroni...
Prema proceni Borislava Kapora, potrebe za novim hipermarketima nema, šta više za grad sa oko 150.000 stanovnika dva su sasvim dovoljna. O sudbini prodavnica kaže:
– Mislim da će se kvartovske radnje zadržati, one od nekih 100 do 150 kvadrata sa nekih dve-tri hiljade artikala. Ta priča može da opstane, ali da će se od toga neko obogatiti, ne verujem jer je ovo rudarski posao. U boljoj su poziciji oni koji imaju između 3 i 10 prodavnica, a oni sa jednom imaju šansu i mogu preživeti tek ukoliko su u sopstvenom prostoru.
Vlasnik jednog subotičkog minimarketa, pak, tvrdi da ne vidi razlog za strah.
– Ne misli da da će još jedno vreme biti konkurencija koju ćemo znatno osetiti. Naše društvo još nije postiglo onaj standard koji je za kupovinu u hipermarketima neophodan. Ne znam ko je u situaciji da na kasi ostavi 5.000 dinara? Kod nas se nije izgradila navika da kupujemo zalihe za nedelju dana ili više. Sa druge strane, veliki marketi se uvek nalaze van grada, pa dodajte tome i potrošnju benzina, jer se najčešće ide kolima. Čak i kada dođe do bolje finansijske situacije, smatram da tada kupac neće ni gledati cenu, već će mu biti lakše i jednostavnije da pazari u svojoj okolini. Opet, manje radnje nisu se ugasile u svim onim zemljama gde odavno postoje tako veliki tržni centri – kaže on i dodaje da je u prednosti jer radi duže, uglavnom do ponoći, a i lakše dopunjava asortiman.

I miris i ukus

Sa konstatacijom da je voće i povrće jeftinije u mega-marketima nego na pijacama, direktor „Subotičkih pijaca” Bela Bodrogi se ne slaže. Roba na tezgama, po njegovim rečima, ima daleko bolji ukus, svežinu i kvalitet.
– Čak i kada nešto nude jeftinije, veliki marketi to čine jer su u mogućnosti da nabavljaju ogromne količine. U boksovima se, međutim, često „poturaju” truli komadi, pa i kada kupite neko voće ili povrće idućeg dana je sve samo ne sveže. Na pijaci se to ne može desiti jer se plodovi najčešće ubiraju na dan prodaje – smatra Bodrogi ističući da su velike trgovačke u prednosti samo zato što su „lepše na oko”, sa mnogo više pažnje plasiraju i serviraju proizvode, a uz to ne traže gotov novac.
Pojavu hipermarketa pijačari su osetili na svojoj koži, još više po džepu, jer je evidentno da im je promet opao za 10 do 12 posto, a prema podacima Udruženja pijaca Srbije na nivou naše zemlje taj broj se kreće između 15 i 17 posto.
– Opština i država bi po tom pitanju trebalo da povuku smelije poteze. Nedavno sam boravio u Hrvatskoj gde sam razgovarao sa prvim čovekom veletržnice i dobio priliku da se upoznam sa iskustvima u Osijeku. Osijek i Subotica su veoma slični, po broju stanovnika, nezaposlenih i mnogo čemu drugom. Međutim, sredstva koja kao zemlja u tranziciji dobijaju od Evropske unije za program namenjen razvoju poljoprivrede racionalnije se raspoređuju i na nacionalnom i na županijskim nivoima. Tako je Slavonsko-baranjska županija sa Osijekom sredstva utrošila na kupovinu teritorije od 18.000 hektara novog zasada jabuka, čime istovremeno vode računa o smanjenju broja nezaposlenosti, ali i o tome gde se i kome roba plasira. Osim toga, rade i na proširenju dve hiljade kvadrata veletržnice. I grad i županija postavljaju stroge i izričite uslove: da voće i povrće ne bude iz uvoza, to jest podržavaju i planiraju domaću proizvodnju – navodi Bela Bodrogi i ističe da je to primer koji valja slediti, pa samim tim pozabaviti se i krajnjom lokacijom Kvantaške pijace koja treba da dobije svoju hladnjaču i celokupnu koncepciju dovede na viši nivo.
Kako god bilo, dok se velike i sitne ribe „koprcaju” u mreži u kojoj su se svojom ili tuđom voljom našle, otvaranje hipermarketa najzad je potrošaču omogućio – da bira i jeftinije pazari. Njemu je i onako svejedno da li će to biti između tezgi ili uglancanih rafova.

Marta Reščik


PREDSEDNIK NEMAČKOG NARODNOG SAVEZA RUDOLF VAJS O NAJAVLJENOM FORMIRANJU NEMAČKOG NACIONALNOG SAVETA
Sazreli uslovi za osnivačku skupštinu
• Iako je pre tri godine govorio da Nemci u Vojvodini nemaju uslova za osnivanje svog nacionalnog saveta, Rudolf Vajs kaže da su se u međuvremenu pojavili mnogi ljudi koji se na popisu 2002. nisu izjasnili kao Nemci, ali koji danas podupiru tu ideju • Formiranje Nemačkog nacionalnog saveta, po njegovim rečima, realno je očekivati na proleće • „Ko god, zbog političke korektnosti ili dopadljivosti, bude izbegavao pitanja masovnih grobnica Nemaca nakon Drugog svetskog rata i njihove oduzete imovine izgubit će podršku onoga što je najvažnije: svoje zajednice”, kaže Rudolf Vajs

Početkom prošle nedelje predsednik Nemačkog narodnog saveza Rudolf Vajs izjavio je da su se – nakon sastanka predstavnika dvanaest udruženja u Feketiću – stekli uslovi za formiranje Nemačkog nacionalnog saveta. Na taj način broj nacionalnih saveta u Srbiji povećaće se na 14, ali više od ovog podatka zanimljiva je sama predistorija ove priče.
Govoreći u više navrata na ovu temu, pre tri-četiri godine Rudolf Vajs je rekao da građani nemačke nacionalnosti u (tadašnjoj) SCG nemaju uslova za osnivanje nacionalnog saveta, te da ne želi da to „drugi rade za njih”. Naime, zakonski okvir za osnivanje ovog tela predviđa minimum 30 elektora, tj. 3.000 potpisa građana, a izjašnjenih Nemaca u Srbiji po popisu iz 2002. bilo je ukupno 3.901 (3.154 u Vojvodini i 747 u Srbiji). To je, u to vreme, bio glavni argument predsednika Nemačkog narodnog saveza, jer, kako je govorio, čak ni biološki nije bilo moguće udovoljiti zakonu.
– U poslednje vreme u Nemački narodni savez, ali i u druga nemačka udruženja počeli su se javljati ljudi koji su ponudili da se uključe u rad i svoju pomoć. Istina, ti isti ljudi su najčešće rekli da se 2002. na popisu nisu izjasnili kao Nemci, ali da su svesni svog porekla. Suočeni sa takvim zahtevima, mi smo na terenu počeli sa skupljanjem potpisa za formiranje Nemačkog nacionalnog saveta na obrascima na kojima su potpisnici jednoznačno trebalo da se izjasne kao Nemci i da podržavaju osnivanje ove institucije. Nakon što smo na sastanku u Feketiću podvukli crtu, videli smo da imamo 30 elektora i da možemo pristupiti formiranju Nemačkog nacionalnog saveta – kaže Rudolf Vajs.
Nastavljajući dalje, sagovornik kaže da izjašnjenih Nemaca na popisu 2002, ali i „probuđenih spavača” (kako naziva one koji se tako nisu izjasnili) ima oko 6.000, što je dovoljno da se pristupi osnivanju Nemačkog nacionalnog saveta.
Kao drugi problem u priči o vojvođanskim Nemcima donedavno je bio i problem njihove međusobne nesloge, posebno kada je reč o dva najjača: subotičkog Nemačkog narodnog saveza i Udruženja podunavskih Nemaca „Donau” iz Novog Sada, što je dodatno ometalo ideju o kojoj je reč. Rudolf Vajs o tome kaže:
– Konačno je kod svih prevladao stav da je opšti interes iznad pojedinačnog, tako da su sva udruženja Nemaca morala pristati na određeni kompromis kako bi do dogovora uopšte moglo doći. Takođe, zahvaljujući činjenici da smo u proteklom vremenu mogli pratiti rad drugih nacionalnih saveta, puno smo naučili, posebno kada su greške u pitanju. Stoga smo zaključili da kod nas kao princip mora biti dominantna decentralizacija što će omogućiti ljudima da budu važni u sredinama u kojima žive. Drugim rečima, planiramo da Nemački nacionalni savet svoje organe rasporedi u Vojvodini u onim sredinama gde Nemaca ima u većem broju. Kao posebno važnu stavku izdvojio bih transparentnost prilikom raspodele finansijskih sredstava, što se u praksi pojedinih nacionalnih saveta do sada pokazalo kao veoma bolno pitanje.
Poučeni navedenim iskustvima, Rudolf Vajs kaže da će i način izbora većnika biti unekoliko drugačiji: bez bilo kakve vrste elite, „uključujući i isključivanje” predstavnika (Evangeličke i Katoličke) Crkve. U Nemački nacionalni savet, po njegovim rečima, ući će isključivo oni koji su dobili poverenje same zajednice. Kako kaže, saradnja sa Crkvom i eminentnim stručnjacima može biti korektna i svačiji je savet dobrodošao, ali ne u korist „lobista sa strane” koji bi da se umešaju u rad nemačke zajednice.
Jedno od najvažnijih pitanja vezanih za ovu temu svakako je kada će biti formiran Nemački nacionalni savet. Rudolf Vajs kaže da je na to pitanje najrealnije odgovoriti: proleće ove godine.
Što se ključni četiri oblasti u radu svakog nacionalnog saveta tiče (obrazovanje, informisanje, kultura i službena upotreba maternjeg jezika) sagovornik ističe da će budući Nemački nacionalni savet svakako tim pitanjima posvetiti prioritet. Međutim, nemačka zajednica specifična je i kada je reč o drugim, mnogo delikatnijim pitanjima:
– Ono što će biti jedan od temeljnih zahteva Nemačkog nacionalnog saveta je da se konačno istoričari puste da uđu u arhive i da arhivska građa bude dostupna svima koji rade na istraživanju prošlosti. Nemačku zajednicu zaista bole masovne grobnice diljem Vojvodine, gde leži na desetine hiljada žena i dece i ostalog nedužnog stanovništva, a da još uvek nemaju dostojno civilizacijsko obeležje nego se na tim mestima neretko nalaze smetlišta. To nas često pitaju ljudi na terenu; to pitanje mi još uvek postavljamo državnim organima i postavljaćemo ga dokle god se ne reši na zadovoljavajući način. Predlagali smo da se formira nemačko-srpska komisija koja bi zajednički istražila bolne tačke naše prošlosti kako bi se onda moglo izaći i sa zajedničkim zaključcima. Takođe, ono što još boli mnoge ljude je pitanje šta je sa oduzetom nemačkom imovinom? To je pitanje koje u međunarodnom pravu ne zastareva, jer je privatna imovina svetinja. Stoga bi bila velika laž da prilikom formiranja Nemačkog nacionalnog saveta sebe kod drugih prikažemo kao vesele Švabe koje plešu i služe kao dekor, jer su ovo stvarna, životna pitanja. Ko to, zbog političke korektnosti ili dopadljivosti, želi prećutati izgubiće podršku onoga što je najvažnije: vlastite zajednice – zaključuje Rudolf Vajs. Z. R.

ĐURO MOLNAR, DUGOGODIŠNJI SEKRETAR I PREDSEDNIK PREDSEDNIŠTVA KULTURNO-PROSVETNE ZAJEDNICE, O PRESTANKU RADA OVE INSTITUCIJE
Besparica, pritisci i dekor nisu potrebni
• U pravoj niski razloga za prestanak postojanja KPZ-a kao glavni razlozi su novac i ime koje „asocira” na komunističko vreme • Da apsurd bude veći, Opština je ove godine za rad nepostojećeg KPZ-a predvidela 300.000 dinara

– Još ni sada nije kasno za dodelu nagrade i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari”, ali je treba postaviti na druge osnove. Neka o tome odlučuje neka druga komisija, ali izvan Kulturno-prosvetne zajednice, jer ona više ne postoji – kaže za „Subotičke” Đuro Molnar, dugogodišnji sekretar i predsednik Predsedništva Kulturno-prosvetne zajednice (KPZ), o prestanku postojanja ove institucije, a samim tim i izostanku nagrade i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari” pod njenim „patronatom”.

Ko je dr Bodrogvari?

Obrazlažući svoju tvrdnju, Đuro Molnar kaže da nema svrhe da se Predsedništvo KPZ-a sastaje jednom godišnje i „diže ruke” u znak saglasnosti na odluku komisije za dodelu nagrada i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari”, tj. da, kako kaže, „raducka vezanih ruku”. Za svoje povlačenje s dosadašnje funkcije sagovornik navodi i činjenicu da je Predsedništvu KPZ-a i komisiji za dodelu nagrada i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari” ove godine istekao mandat, a da se pri tome niko od nadležnih (čitaj: Opština, prim. a.) niko nije setio da imenuje nove članove ova dva tela. Takođe, Đuro Molnar ističe kako mu je već dosta objašnjavanja ljudima (nezadovoljnima što nisu dobili nagradu!) ko je uopšte bio dr Ferenc Bodrogvari.
U pravoj niski razloga za prestanak postojanja KPZ-a sagovornik – ne želeći imenovati ko – navodi i pritiske s (istih tih) nadležnih mesta, a obrazloženjem koje je nadomestilo sva druga očekivana bilo je da „nema novaca za to”. Da apsurd bude veći, Đuro Molnar kaže da je KPZ za ovu godinu dobila 300.000 dinara budžetskih sredstava i to sa istog „nadležnog mesta”, čime je ignorisano ne samo „obrazloženje” nego i demantovana stvarnost koja, podvucimo to još jednom, glasi: KPZ (za sada) više ne postoji. Konačno, sagovornik potvrđuje i glasine da su se pojedini predstavnici dosadašnjih finansijera KPZ-a poslednjih godina sve više uplitali u proces odlučivanja same dodele nagrade i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari”, pri čemu je nacionalni „ključ” neretko bio dominantna tema, a da niko pri tom nije bio u stanju osporiti sam kvalitet predloženih, to jest nagrađenih kandidata.

Nema ni za smotre

Međutim, nagrada i priznanje „Dr Ferenc Bodrogvari” bili su samo poslednja karika u lancu problema s kojim se faktički od početka KPZ susretala. Đuro Molnar kaže da je novac (od)uvek bio problem, ali i izgovor za krajnje namere, a to su gašenje institucije s imenom koje asocira na „komunistička vremena”.
– Iako je nedostatak novca oduvek bio problem koji nas je pratio, mi smo uspevali organizovati opštinske smotre folklornog stvaralaštva za decu i odrasle, horskog, orkestarskog muziciranja, dramskih sekcija i drugih. Međutim, stvarni problemi nastajali su kada se neko od njih uspeo plasirati na zonsku, pokrajinsku ili republičku smotru. Tada je uvek stizao isti odgovor da Opština nema novca čak ni za autobus učesnika koji su se onda sami snalazili – kaže Đuro Molnar.

Nagrade će, ipak, biti?

Kako „Subotičke” neslužbeno saznaju, početkom ove nedelje „na nadležnom mestu” odlučeno je da nagrada i priznanje „Dr Ferenc Bodrogvari” i dalje ostanu u okvirima Opštine, te da će u relativno brzom razdoblju biti formiran fond za ove namene, kao i da će – po uzoru na dodele zvanja i priznanja „Počasni građanin” i „Pro urbe” – biti raspisan konkurs nakon kojeg će odluke doneti imenovana komisija.
Iako na prošlonedeljni komentar „Subotičkih” na temu izostanka dodele nagrade i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari” i gašenja KPZ-a službenih reakcija iz Opštine nije bilo, ovaj potez nadležnih ipak pokazuje da su stvari pokrenute s mrtve tačke. Odluka da Opština nikom drugom „ne da” nagradu koju su 1979. inicirali Đuro Molnar, Marija Šimoković i Bela Duranci, ipak govori u prilog tezi da ove godine nije još sve izgubljeno kada je u pitanju vrednovanje rada subotičkih umetničkih stvaralaca.


Takva politika Opštine prema KPZ-u rezultirala je činjenicom da je (trojezičnu) smotru recitatora preuzela Gradska biblioteka, a smotru dramskih sekcija za odrasle KUD „Jedinstvo – Egység” iz Bajmoka, pri čemu su i jedna i druga institucija nasledili isti problem: nedostatak novca. Da slučaj subotičkog KPZ-a nije univerzalan, pokazuju i reči sagovornika, koji kaže da ostala vojvođanska mesta i gradovi ni danas nisu opterećeni navedenim problemima, a konačan rezultat toga je da je Subotica (s izuzetkom recitatora) ispala iz kompletnog kruga smotri amaterskog i stvaralaštva za decu i odrasle.
Bez obzira što je Opština, umesto KPZ-u, dosadašnje ingerencije poverila nacionalnokulturnim centrima, u praksi se pokazalo da ni to ne funkcioniše na pravi način. No, to je već drugo pitanje, kao što je i pitanje koliko danas učitelja, nastavnika, dece i odraslih odvajaju svoje slobodno vreme za rad po sekcijama (u školama), što, realno, i može biti osnov za ovakav odnos Opštine prema pitanju školskih i amaterskih smotri.
Iako joj je to bilo u „opisu rada”, Đuro Molnar kaže da je, s obzirom na navedene probleme, organizovanje seminara za učitelje, nastavnike i stručne rukovodioce amaterskih društava više bilo mislena imenica negoli deo kontinuiranog rada KPZ-a. S tim u vezi, sagovornik ističe još jedan zanimljiv detalj, a koji se tiče rada iste organizacije na „višoj instanci”. Reč je o Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine – u čijem se predsedništvu Đuro Molnar takođe nalazio – a koja je, po rečima sagovornika, „na vreme uočila” svoje „nezgodno” ime i preimenovala se u Zavod za kulturu Vojvodine, ne kontaktirajući pri tom i sebi „podređene” kao što je KPZ u Subotici, na primer. U osnovi se, međutim, bar kada je reč o statusu subotičkog KPZ-a i prema Opštini i prema bivšem KPZ-u Vojvodine ništa nije promenilo, a kao glavni razlog za takav potez svojih pokrajinskih kolega on navodi „da bi sačuvali svoje fotelje”. Z. R.

REFORMA SUDSKE UPRAVE DOPRINELA VEĆOJ EFIKASNOSTI TRGOVINSKIH SUDOVA
OTVORENOST PREMA JAVNOSTI
• U ovoj godini pokrenuto ukupno osam stečajnih postupaka

– Trgovinski sud u Subotici u prošloj, 2006. godini postigao je zavidne rezulatate. Procenat rešenih predmeta je iznosio 86,83%, kvalitet rada je 98,43% a uspeli smo čak da uz nove predmete rešavamo i one preuzete iz prošlih godina – kaže predsednica Trgovinskog suda u Subotici Ilona Stajić.
Ona ističe da je u toku 2006. godine u radu ostalo svega 550, što je u odnosu na 1.020 nerešenih predmeta na kraju 2005. godine skoro upola manje nerešenih predmeta.
– Trgovinski sud je sopstvenim snagama ažurirao svoj rad i učinio ga efikasnijim. Najveću tehničku pomoć su svi trgovinski sudovi dobili preko Projekta reforme sudske uprave trgovinskih sudova Srbije (CCASA) koji finansira američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Zahvaljujući toj pomoći sudovi su opremljeni modernom elektronskom opremom, uz čiju pomoć najšira javnost ima pristup tokom 24 sata statističkim podacima i rasporedu suđenja u svim trgovinskim sudovima Srbije, pa i našem – ističe Ilona Stajić.
U okviru nadležnosti Trgovinskog suda, on u prvom stepenu sudi u sporovima između domaćih privrednih subjekata, ali i kada je u sporovima jedna od stranaka fizičko lice ako je sa strankom u odnosu materijalnog suparničarstva. Sud rešava i u sporovima o autorskim i srodnim pravima, zaštiti i upotrebi pronalazaka, u sporovima koji proizilaze iz primene Zakona o preduzećima, kao i sporovima o primeni propisa o privatizaciji. Trgovinski sud sudi u sporovima o stranim ulaganjima, narušavanju konkurencije, zloupotrebe monopolskog i dominantnog položaja na tržištu, o zaštiti firme, povodom upisa u sudski registar, kao i povodom stečaja i likvidacije.

Podaci na Internetu

Na portal Trgovinskih sudova može se pristupiti na adresi: www.trgovinski.sud.srbija.yu. Novi taster „Sudska statistika i raspored suđenja” dodat je na glavni ekran portala i namenjen je pristupu statističkim podacima i rasporedu suđenja.


– Što se tiče stečajeva, sada je malo splasnuo priliv ovih predmeta po novom Zakonu o stečaju, poverilac može da podnese predlog za pokretanje stečaja u kom slučaju treba da predvidi nastale troškove, zatim, sam dužnik koji isto tako treba da obezbedi pare za vođenje postupka dok ne dođe do unovčenja imovine.
U Subotici trenutno nema puno preduzeća u kojima je pokrenut stečaj, ukupno je u radu 85 predmeta (prenetih iz prethodnih godina 59 i primljeno novih 26). Do sada je rešeno ukupno 32 predmeta o stečaju.
– To faktički znači da smo sa 53 stečaja starovali 1. janura 2007. godine, a za ova dva meseca dobili smo ukupno osam novih zahteva za njegovo pokretanje. Problemi kod stečajeva su uglavnom formalne prirode. Kada dođe do prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, u tom slučaju se obustavlja stečaj protiv stečajnog dužnika, a nastavlja se protiv stečajne mase. Reč je o novčanoj masi koja je nastala prodajom preduzeća. Često se taj novac ne može podeliti, jer postoje neke parnice koje su u toku i koje se moraju isčekati, pa iako je stečaj faktički okončan, predmet još nije arhiviran.
Predsednica suda pojašnjava da su po novom zakonu uvedeni isplatni redovi, da u prvi isplatni red spadaju troškovi stečaja, drugi red su neisplaćene minimalne zarade zaposlenih unazad godinu dana i doprinosi na njih. U treći isplatni red spadaju porezi i doprinosi za tri meseca unazad pre otvaranja stečaja, a sve ostalo ide u četvrti isplatni red. Uvek se pristupa isplati sledećeg isplatnog reda, tek kada je prethodni isplaćen.
– Kao jedan od najpovoljnijih načina rešavanja sporova za stranke je medijacija. Imamo tri sudije koji su prošli kurs za medijatore. To je lakši put koji manje košta i ubrzava rešavanje predmeta. R. V.

U DISPANZERU ZA ŽENE POČELI DA ZAKAZUJU PREGLEDE
Pokušaj da se smanje gužve
• Dr Mirjana Petričević smatra da će se tek za dva-tri meseca objektivnije moći sagledati efekti zakazivanja ginekoloških pregleda • U Dispanzeru manji broj ginekologa nego 2005. godine

U Dispanzeru za zdravstvenu zaštitu žena od 5. februara zakazuju preglede kod ginekologa. Na koji način se sada planira i odvija prijem pacijentkinja objašnjava dr Mirjana Petričević, šef Dispanzera:
– Ultrazvučne preglede zakazujemo od ranije, to je dugogodišnja praksa, trudnice, takođe, imaju svoje termine, a sada smo se odlučili i za zakazivanje kod ginekoloških pregleda. Naime, organizovani smo na taj način da svaki ginekolog u toku svog radnog dana obavlja ultrazvučne preglede, prima trudnice i radi ginekološke preglede. Za ginekološke preglede u toku radnog vremena ima oko sat i po do dva sata vremena. Novo je da i u tom intervalu sada zakazujemo preglede i to na svakih pola sata po četiri-pet žena. Ostavljamo termin i za prijem hitnih slučajeva – kaže dr Petričević.
Pregled se može zakazati lično na šalteru ili telefonom 600 – 795. Pošto je pravo svake pacijentkinje da bira svog lekara, zakazivanje, ustvari, obavljaju sestre koje rade uz ginekologa, za svakog ginekologa u Dispanzeru ponaosob. Iz tog razloga u Dispanzeru preporučuju da je za zakazivanje najbolje zvati u smeni kada odgovarajuća ekipa radi. Za dr Mirjanu Petričević krajem prošle nedelje zakazivani su termini za ginekološke preglede u prvim danima marta.
Šef Dispanzera za žene, dr Mirjana Petričević još nije spremna da ocenjuje efekte zakazivanja, smatra da će se tek za dva-tri meseca bolje moći sagledati da li je ovakva promena dala rezultate. Ujedno napominje da se termini pregleda ne mogu zakazati tačno u minut, jer je dužina svakog pregleda individualna, što znači da se i na zakazano vreme može dogoditi da se čeka, ali ne dugo. S druge strane, već se događalo da pacijentkinje ne dođu na pregled u zakazano vreme. Zato je i ostavljeno vremenu da prosudi da li će ovakva praksa biti najbolja za organizaciju rada.
Dispanzer, inače, ima kadrovskih problema, odnosno manjak ginekologa, pa je zakazivanje termina ginekoloških pregleda pokušaj da se u takvim uslovima smanje gužve.
– U Dispanzeru smo 2005. godine imali sedam ginekologa. Krajem 2005. ostali smo bez tri ginekologa jer su otišli u penziju. A zatim je jedan ginekolog počeo tri dana da radi u Bolnici, a samo dva dana u Dispanzeru. Istovremeno, broj pacijenata se nije smanjio, i tako se radi godinu i po dana. Neprijatnosti doživljavaju i pacijenti i sestre na šalterima, radi se pod presijom kaže dr Mirjana Petričević na prigovore na gužve i dugo čekanje – Početkom 2006. primili smo koleginicu iz Bačke Topole, tako da su sada dva ginekologa prepodne, a dva popodne. Osim nas četiri ginekologa, jedan kolega dva dana radi u Dispanzeru, a tri dana u Bolnici, i pomaže nam dr Špiro Zrnić, utorkom i četvrtkom radi popodne. Ni sve to nije doprinelo nekoj mnogo boljoj organizaciji posla i prijema pacijenata, pa smo se odlučili da počnemo sa zakazivanjem pregleda. Za dva-tri meseca verujem da ćemo moći objektivnije proceniti da li smo to dobro uradili ili ne. Mislim da će ipak biti smanjene gužve i da neće biti neprijatnih scena.
Prema poslednjim normativima, kaže dr Petričević, u Dispanzeru za zdravstvenu zaštitu žena trebalo bi da radi osam ginekologa. Kadrovski problemi koje sada Dispanzer ima biće rešeni, ali ne ubrzo. Pretprošle godine primljen je jedan lekar, a prošle godine još dva, na specijalizaciju, i oni će da se vrate u Dispanzer, ali tek po okončanju specijalizacije koja traje oko četiri godine.
U Dispanzeru za zdravstvenu zaštitu žena sada rade: dr Mirjana Petričević, dr Eleonora Egete Matković, dr Ingrid Higl, dr Zorica Zrnić, dr Goran Mavrak i dr Špiro Zrnić.

K. Korponaić

JOŠ JEDAN RAZGOVOR O VRŠNJAČKOM NASILJU U ŠKOLI
Rešenje je porodica i ljubav
• O nasilju se skoro sve zna, ali malo toga preduzima, stav je učenika. Svi se slažu da roditelji mogu najviše da učine kako njihova deca ne bi postala nasilnici • Bes nagomilan kod kuće zbog svađa mora negde da se isprazni, pa onda strada neko slabiji u školi ili na ulici • Mladima uzori antiheroji, filmski likovi negativci

Sve je više nasilja među mladima, a uzroci su najčešće u porodici. Tako bar misli većina njih koji su bili na drugom razgovoru o vršnjačkom nasilju među srednjoškolcima, održanom u organizaciji Nevladine organizcije „Otvorene perspektive” u Tehničkoj školi u Subotici. Za razliku od sličnog razgovora jesenas, ovog puta se odazvalo znatno manje pedagoga, psihologa i direktora škola, ali je zato bio prisutan veći broj učenika, pa su do izražaja došli njihovi stavovi o tome da se na njih ipak malo obraća pažnja, da svi nose neke probleme iz kuće i da ne dobijaju mnogo pomoći od odraslih.
Razgovor je započeo snimkom jedne ankete na ulici. Kako je autor ankete rekao, malo njih je pristalo da govori o nasilju među mladima. A oni koji jesu, između ostalog, rekli su: nasilja ima u školama, i na nastavi, ali se država bavi samo nasiljem na ulici i zato mlade treba zaposliti nečim kako bi to jalovo (slobodno) vreme popunili, jer oni to rade iz dosade. Zatim, da nasilja ima svugde gde borave mladi, i u školi, i na mestima zabave, i na ulici, ali da policija tu ne preduzima ništa, da treba poći od vaspitanja dece i učenja toleranciji. Dvojica učenika su iznela mišljenja da se tuče među mladima događaju zbog toga što se mladi moraju dokazivati.
Žužana Juriga, psiholog u Tehničkoj školi, je iznela podatak da se u svetu nad 14 do 18 odsto dece vrši nasilje, a da 20 odsto dece vrši to nasilje, i da se naša zemlja uklapa u te procente. Nasilje je vremenski dugo, namerno i sitematsko maltretiranje da se nekoj osobi nanese bol, a dete to ne može da izbegne. Verbalno nasilje je češće kod devojaka, a fizičko kod mladića. Žrtva je po pravilu neko ko ne pripada grupi onih koji vrše nasilje, ona je fizički slabija, bolji učenik, dete bez samopouzdanja, sa hendikepom... Uzrok je želja nasilnika da dominira.
Predstavnici Centra za socijalni rad su izneli podatke o radu dežurne ekipe njihovih radnika i policije već više od godinu dana, i to kada je u pitanju nasilje u porodici. U prošloj godini se povećao broj maloletnika asocijalnog ponašanja u odnosu na prethodnu godinu. Između ostalog, oni su rekli da su maloletnici ranije činili više sitne krađe, a sada drske krađe uz upotrebu sile, otimanje stvari, nelegalno posedovanje oružja, krađe, tuče u gradu, gde ima telesnih povreda.
Predstavnik subotičke policije je rekao da dežurna partola izlazi na svaki poziv kada se prijavi nasilje u školi. Ali je takođe rekao da nije baš svaki policijac stručan za maloletnike i da policija nema razloga da zataškava stvari, odgovarajući na primedbu jednog učenika, kako neki ne snose posledice jer imaju veze, u policiji. On je rekao da su uzroci asocijalnog ponašanja deteta u porodici, i ako porodica bude stabilna, biće i rešenja za ovaj problem.
Predstavnik Centra za socijalni rad je rekao da kazna neće doneti rešenje. Za mlade treba organizovati slobodno vreme da osete lično zadovoljstvo. Centar je napravio projekat prema kome će deca zbog svog asocijalnog ponašanja (oni koji dospevaju pred socijalne radnike) dobijati kao terapiju „zadatak” da odlaze u neko sportsko društvo ili u neku radionicu i da tamo provode određeno vreme jednom ili dva puta nedeljno. Ali, njihov posao je i prevencija, škole i policija mogu da upute dete i roditelje na razgovor kod njih. I samo dete može da se obrati socijalnom radniku, čak i da to ne znaju roditelji, ni škola, niti bilo ko drugi. Bilo koju vrstu pomoći deca mogu dobiti u Centru, rečeno je ovde.
Jedan prosvetni radnik je rekao da odrasli zaboravljaju na decu. Nasilje će se rešiti tek kada budemo imali redovnu državu i plan za preventivu. Treba ispuniti slobodno vreme dece. Predlaže se bavljenje sportom, ali kako platiti treninge, kupiti patike, kada učenici često nemaju patike ni za školu!? Problem je nekada kupiti i užinu, deca kradu da bi je kupila. Deca su drugačija, nekada su htela da dođu subotom da spremamo školsko dvorište, ali sada više ne, rekao je ovaj prosvetni radnik.
Prisutni učenici srednjih škola su se složili da ponašanje donose iz porodice, i nervozu, i bes koji se nagomilao u njima kod kuće zbog porodičnih prilika. Onda taj bes iskaljuju u školi na nekom slabijem. Uzrok su poremećeni odnosi u porodici. Jedan učenik je rekao da je rešenje u poštovanju religijskih preporuka, na sve treba odgovarati ljubavlju, čak i kada te neko povredi, i nasilja neće biti. Drugi učenik je rekao da nije problem neorganizovano slobodno vreme, njega će imati onaj ko ga želi. On je rekao da uz nasilje među mladima postoje još dva problema, alkohol i droga.
Jedan prosvetni radnik je istakao da su u razredima u modi antiheroji, oni su vođe. Rad i prisustvovanje časovima nije u modi, to niko ne nagrađuje, za decu koja rade niko ne čuje.
Tužna je bila priča učenika koji je rekao da je još u zabavištu bio maltretiran i da mu je to u jednom momentu ugrozilo život, od tada ima tikove i muca. I dok su se druga deca igrala, on je išao na vežbe za govor, ali i sada ima problema. Niko nije ništa preduzeo zbog toga iako je taj dečak maltretirao i druge. Mladi preuzimaju ponašanje mafijaša sa filmova. A jedan od učenika je rekao da i nasilnici prestaju da budu to kada se zaljube.
Rešenje za smanjenje nasilja među mladima leži u porodici i ljubavi, zaključeno je na ovoj raspravi u Tehničkoj školi. E. B.

Ne može uvek „ko tebe kamenom ti njega hlebom”

Sedamnaestogodišnji Milan Muhadinović, učenik prvog razreda Tehničke škole, koji je na razgovoru o nasilju bio vrlo otvoren, kasnije je za naše Novine ispričao kako on vidi ovaj problem.
Mladi su agresivni i to je problem porodice. Postaješ agresivan kada te mama i tada iznerviraju, pa te brat maltretira i bije. Onda ti dođeš u školu, ili izađeš u grad, i za sitnicu izbije tuča. Taj nagomilan bes uvek mora da se istrese. Ima onih koji su povučeni i drže to u sebi. Ima tuča i kad njih 20 krene na jednoga, a kada dođu u školu hvale se, i e, mi smo te polomili od batina, sada smo mi frajeri!
Postoje grupice, ko se sa kime druži, i između njih dolazi do sukoba, provociranja, reketiranja. Kod nas reket znači otimanje novca, cigara, telefona. Ja sam stariji i sada ću nekom mlađem uzeti pare, ili telefon, a oni nemaju drugog izbora da ne bi dobili batine. Bio sam svedok takvih slučajeva, ali nisam mogao ništa jer nas je bilo malo.
Čuli smo od profesorice za slučaj učenika koji je četvrti razred i želi da se ispiše iz škole zbog maltretiranja. On je povučen i dobar učenik, ali je odbačen od ostalih. Svi su ga maltretirali, provocirali, delili mu šamarčiće. On hoće sada da se ispiše jer ne može više to da trpi. U mom razredu večito reagujem kada neko nekoga maltretira, valjda zato što sam najstariji u razredu, i razdvajam ih i smirujem.
Milan je revoltiran nereagovanjem policije kada se dogodila jedna ulična tuča, i to je izneo na skupu u školi, ali i za naše Novine.
To je bila tuča na nacionalnoj osnovi. Išli smo kući iz škole nas oko 20 i iz čista mira nas je napala grupa od oko 70-80 momaka koji su išli na neko navijanje ili izlazak, znam da izlaze u disko u Šupljak. Imali su neke palice, nisam dobio nijedan udarac, ali neki su dobili batina. Policiju smo zvali, ali ih nismo videli. Pobegli smo.
O nasilju među mladima, kao ovog puta, treba pričati otvoreno.
Moja profesorica kaže, ko tebe kamenom, ti njega hlebom, ali to ne može večito da traje. Mirno ove slučajeve može da reši samo policija. Jer, to su to grupice mladih kojima su uzor likovi iz filma „Rane”. Oponašaju ih, ali ne gledaju kako ti momci na filmu završavaju, na heroinu ili su ubijeni. Nasilje među mladima ima veze sa drogom i alkoholom. Ima mladih koji diluju drogu, ili koriste drogu, puše travu, piju alkohol, ili su večito pijani i naduvani, i to je onda blokada mozga: moram nekog da reketiram da stvorim neke pare za drogu I to sam imao prilike da vidim. Alkohol i droga se naročito uzimaju petkom i subotom. Tada se događaju i tuče. Prisustvovao sam mnogim tučama, nikada ne udaram prvi, mene je otac tome naučio, bolje je tako. Ljudi tako pokušavaju da vladaju, da se za njih čuje. Za mene je to bolesno. Meni je cilj da se provedem, da se zezam, da đuskam sa devojkama, a ne kako ću nekoga da slomim.
Mladi u sebi nose bes. Ali bez obzira na to, ja kod kuće imam probleme, a ipak ne maltretiram i ne tučem nikoga. To rešavam sam sa sobom, razmišljam, život me naučio tome.
I devojke se tuku. Nedavno smo imali slučaj u razredu da je jedna devojka vređala drugu, a ova je na kraju udarila šakom u glavu. Na kraju je to rešavalo odeljensko veće. Momci ne priskaču kada se devojke potuku, oni navijaju – rekao je Milan.


SUBOTIČKE ISTRAŽUJU:
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: VASA ISAKOV
Snažna je ljubav prema zemlji
• Svi preci Vase Isakova, doktora poljoprivrednih nauka, dokle dosežu njegova znanja o porodičnoj istoriji, bavili su se zemljom, i tu ljubav u genima nose i mlađe generacije • Menjao se način života, i njive su bivale manje ili veće, ali dom porodice Isakov u Aleksandrovačkim salašima nikada nije napušten i njemu se svi vraćaju

Piše: Katarina Korponaić

Ceo život dr Vase Isakova, poznatog subotičkog poljoprivrednog stručnjaka, vezan je za zemlju i salaš. Na salašu se rodio, uz oca je obrađivao zemlju već kao dete, učio o zemlji i u životu i u školi, doktorirao je na poljoprivrednim naukama, i danas seje i žanje... Zemlja, i sve što na njoj rađa i od nje nastaje, u svakoj je pori života Vase Isakova. On je i danas i zemljoradnik i stočar.
Dom koji okuplja Isakove nalazi se među Aleksandrovačkim salašima, s leve strane puta kojim se iz Aleksandrova polazi prema Bikovu. Zidovi soba na salašu starijem od veka i danas su ukrašeni fotografijama koje je Vasina mama Mirjana volela i tako na fotografijama uz sebe uvek imala sve članove svoje familije. Salaš je podigao Uroš Isakov, Vasin deda po ocu, potom je salašem i prostranim okolnim imanjem gazdovao Ilija Isakov, a danas je to nasleđe četvoro Ilijine dece, pokojne Anđelke, odnosno njene dece, Vase, Merime i Petra. Imanje je znatno manje nego što su ga deda Uroš i otac Ilija stvorili jer su i Isakovi nakon Drugog svetskog rata konfiskovani, poput i drugih subotičkih imućnih porodica čijim je životnim pričama posvećena ova serija.
Isakovi još obrađuju zemlju svojih predaka. Uzgajaju suncokret, kukuruz i pšenicu.
– Ono što znam o precima je da smo bili naseljeni u Aleksandrovu. Kada je Subotica postala Slobodni kraljevski grad 1779. godine bilo je zabranjeno pravoslavcima, muslimanima i Jevrejima da se naseljavaju u gradu. Onda je sav srpski živalj otišao u Aleksandrovo i tako je ono zasnovano. Znam da je pradeda sahranjen u Aleksandrovu – kaže Vasa Isakov započinjući priču o svojoj porodici u Redakciji „Subotičkih”.
Isakovi su među porodicama koje su prošle godine podnele zahteve za povrat oduzete imovine. Uzeta im je zemlja, očeva i majčina, i dva salaša.

Na salašu se puno radi

Uroš Isakov, Vasin deda, rođen je 1868. godine. Živeo je na salašu koga u porodici zovu „starim”, a zatim u „novom” preko Bikovačkog puta, podignutim oko 1900-te, koji i danas postoji i porodica ga čuva i održava.
– Prema mom saznanju prvo je postojao samo salaš i bunar, a kasnije su pravljeni magacini, čardaci i košara. Čak se i sećam kao mali da smo brat i ja dobili batine kada se pravila košara jer smo skočili u neko blato. Onda se na taj način pravio plafon, štukater, od blata, a ja i brat smo smetali. Znate kako je onda bilo, kad zgrešiš onda „dobiješ” pa budeš dobar posle.
– Baka Mila, mi smo je zvali majka Mila, bila je pomajka mome ocu pošto je njegova mama Merima Ruski rano umrla, kada je imao četiri-pet godina, koliko znam, u porođaju. Tako nam je bilo dobro s majka Milom da dok deda nije umro nismo ni znali da to nije naša rođena baka. Tek onda nam je neko rekao „Pa šta će biti sad sa njome kad je deda umro”. Kako šta će biti, mi se zapitamo. Kažu „Ona nije vaša baka”. Kako nije naša baka, ona nas je tako zdušno negovala kada smo išli u školu. Jer mi smo od bake i dede išli u školu, nas četvoro dece.
Uroš Isakov imao je tri sina i kćerku, Sredoja, Zvezdana, Stojanku i Iliju. Ilija, rođen 1900. godine, je Vasin otac. Sredoje je poginuo na ruskom frontu kao austrougarski vojnik, Zvezdan je živeo do 1971. godine, bio je činovnik, Stojanka, udata Vasiljev, bila je domaćica, a na očevoj zemlji ostao je Ilija.
Ilija se oženio Mirjanom Vučić iz Martonoša.
– Mama je imala rođake i drugarice u gradu pa je dolazila na priredbe. Tako su se upoznali. I moj deda po majci bavio se zemljom, imao je na Šupljaku oko 120 hektara zemlje i takođe je, kao i deda po ocu, imao četvoro dece. Mama je dobila 11 hektara zemlje u miraz. Oduzeta je nakon Drugog svetskog rata, i za tu zemlju smo, takođe, podneli zahtev da se vrati.
Kada su se Ilija i Mirjana venčali, Ilijini roditelji Uroš i Mila „povukli” su se u grad.
– Takav je bio običaj. Kada se sin oženi, otac mu predaje gazdinstvo. To je bio sistem naših zemljoradnika, da kada ima ko dalje da vodi brigu o zemlji i salašima stariji se povlače, ali dolaze s vremena na vreme da pomognu, na primer, u žetvi.
– Na salašu su ostali otac i majka. Ceo život. Tata je bio izuzetno vredan, radan čovek. Ma koliko ljudi da je radilo na imanju i on je uvek bio u poslu, brinuo o konjima, orao i iznosio đubre, sve je radio. Mi uz njega. I nikada nije bio bolestan. Doživeo je infarkt 1973. godine. Popeo se na tavan da bi napravio mesta za pšenicu, bilo ono julsko sunce, strašno toplo, pozlilo mu je pod krovom i tamo je umro. Mama je živela do 1986. godine. Puno je radila u životu, sve. U ona vremena nikada za manje od 15-20 ljudi nije kuvala, a uvek je na stolu bila supa i glavno jelo. I kad je to bio krompirpaprikaš ili nasuvo. U sezoni, a i inače. Obično smo imali pet-šest radnika, nas četvoro dece, mama i tata...Nije htela sa salaša sve dok se nije teže razbolela i drugačije se nije moglo nego da dođe u grad kod dece. Bila je tamo blizu jedna familija, čika Stipan i tetka Matilka. Svake subote morali smo da je odnesemo kod njih a onda nedeljom uveče ili ponedeljkom ujutro vraćamo. Volela je da bude sa njima.
Prvo dete Ilije i Mirjane Isakov bila je Anđelka, rođena 1931. godine, zatim Vasa (1932.), Merima (1933.) i Petar (1935.)
– Na salašu smo se rodili. I tamo smo živeli, sve do sedme godine, dok nismo dorasli za školu. U toku školovanja bili smo kod dede i bake u gradu, u kući u Ulici Miloša Obilića. Takav je bio sistem zemljoradnika. Kupi se roditeljima kuća u gradu i odatle se deca školuju. A ja...dete sa salaša. Na salašu smo stalno nešto radili. Kada sam došao u grad kod dede i bake zbog školovanja nisam znao šta ću kod kuće kad uradim zadatke. Za vreme stare Jugoslavije u gradu su radili ljudi koji su čistili puteve. Naš deda Blaško, kako smo ga zvali, ostavljao je kolica za smeće u dvorištu kod mog dede. Meni je to bilo interesantno. Nisam znao šta ću pa sam išao sa njim da čistim. Stalno me nešto teralo da radim, tako sam navikao od malih nogu. I danas. Od kada sam otišao u penziju svaki dan sam na salašu. Veliki deo poslova mi obavimo sami, cela familija. Svi smo u berbi kukuruza.
Najlepše uspomene Vase Isakova iz detinjstva i danas su one sa prostranstva oko salaša. Čega se seća iz tog perioda s najvećim zadovoljstvom?
– Tog lepog života na salašu sa komšijskom decom. Svi jedni drugima do ušiju. U komšiluku je živela familija Šomođi, katolici. Mi kod njih na Božić, a oni kod nas, obavezno. Kao pravoslavci za Božić nismo imali granu. A kod čika Ferke i snaš Stane lepa grana, nakićena, sva sjaji, šećer na grani... Kažemo mami „Kako oni imaju granu a mi ne”. Mama otišla i kupila granu. I od to doba stalno smo je imali. Prihvatali smo jedni od drugih lepe stvari. Mislim da je lepo imati granu za Božić bez obzira što to nije pravoslavni običaj.

„Dužijanca” sa srećom i tugom

Na Aleksandrovačkim salašima uoči Drugog svetskog rata Ilija i Mirjana Isakov gazdovali su na oko 60 hektara zemlje. Imanje familije u to vreme Vasa opisuje na sledeći način:
– To je bila ekonomija sa oko deset konja, otprilike 30 komada rogate stoke, godišnje bi se utovilo 250-300 svinja. U to vreme zemljoradnici su držali toliko stoke koliko je bilo potrebno da bi svake godine potrošili deo slame proizvedene na svojoj zemlji i da bi se napravilo dovoljno stajnjaka koji se bacao pod kukuruze. Nije bilo mineralnog đubriva. Zaokruženi ciklus na imanju, na prirodan način – opisuje Vasa Isakov organizaciju posla na imanjima, dodajući specifičnosti sa roditeljskog imanja, ali i iz svoje struke. – Za našu porodicu je bilo karakteristično da smo sejali kukuruze u kvadrat. Mislim da je taj način rada moj otac preuzeo od tasta. Malo je teže objasniti kako se to radilo, uz pomoć mašine „amerikanka”. Suština je u tome da kukuruzi nisu sejani gusto, nego je bilo 80 centimetara između redova, a u redu na svakih 70 centimetara mašinom je izbačeno po jedno ili dva zrna kukuruza. Moj otac je na taj način radio kukuruze tamo negde od 1926. godine pa sve dok je postojala ta mašina i konji. Posle je stigla mehanizacija...
Za vreme okupacije Ilija Isakov odnet je u radnu brigadu u Sekešfehevar i vratio se tek u februaru 1945. godine.
– Baka i deda su bili sa nama na salašu. Kada je Subotica oslobođena 1944. tetka i ja smo posejali oko 20 hektara pšenice. Uzorali i posejali. Od malih nogu smo puno radili.
Zakonom o agrarnoj reformi 1946. godine u prvi mah je svim većim zemljoposednicima ostavljeno 20 hektara zemljišta, a ostalo oduzeto. Tako je bilo i sa Isakovima.
– Oduzeli su još i dva salaša što smo imali, a ostavili nam ovaj veliki salaš. U njemu smo živeli. Taj salaš i danas postoji, sa istim rasporedom svega.
U porodici Isakov brojne fotografije svedoče o životu nekad. Snimljene su na salašu. Vasa Isakov na konstataciju da je neobično da je na salašu fotografskim aparatom zabeleženo mnoštvo događanja, uz osmeh priča o majčinoj ljubavi prema slikama:
– Moja mama je volela fotografije. Na salašu je zid pun fotografija nas, dece, pa majčine braće, pa dece njene braće, venčane slike, sve je ona to uramila. Kada neko dođe na salaš otvorim vrata i rado pokažem zid prepun fotografija. Rođaci su imali fotoaparat pa su nas oni često slikali na salašu.
Na tim slikama je ostala zabeležena i „Dužijanca” na salašu kojom je svake godine proslavljan kraj žetve.
– Moja majka Mila je volela svečanosti. Dolazila je iz grada na salaš da polije bandaša. Govorim o vremenu kada smo imali pet pari risara, kada je bila sva zemlja naša. Događalo se da do 10 sati pre podne bude gotova žetva. Na strehu na sunce stavljan je lonac vode od 20 litara, da se ne poliva hladnom vodom iz bunara. Dolazi bandaš sa ekipom, ima venac spleten od pšenice. Baka ga poliva vodom i time počinje opšte polivanje. Zatim je bio svečani ručak, obično jagnjeći ili ovčiji paprikaš, ako nema jagnjeta zakolje se nekoliko petlova, popije vino, rakija, veseli se.
Jedna „Dužijanca” na salašu Isakovih ostala je, međutim, Vasi u teškom sećanju. Bilo je to 1948. godine.
– Kada smo pregledali porodične slike kaže mi sestra, ima na salašu ona fotografija sa „Dužijance”, ponesi je. A to sećanje mi je jako teško. Zato što ‘48. godine nismo mogli izdati posao risarima. Ovde je bio običaj da radnici u žetvi zarade godišnji hleb za svoju familiju. I niko nije hteo da radi za novac, samo za pšenicu. A pšenicu je bilo nemoguće dati jer si imao propisanu obavezu da je predaš. Na vršidbi, uz vršalicu, stajao je jedan čovek i pisao sve što bi se izmerilo, koliko je bilo tona ili vagona pšenice. I to bi predao u mesni odbor. Iz mesnog odbora je bilo naloženo da se ceo prinos mora predati i još preko toga. Moralo je da se preda sve, ili vas oteraju u zadrugu ili u zatvor. Mi, porodica, morali smo sve sami obraditi, ništa od posla nismo mogli izdati, jer je postojala obaveza, a niko nije hteo da prihvati da radi za novac. Pomagao nam je čika Martin. Tata i čika Martin su kosili, Merima i čika Martinova kćerka rukovetale, a ja sam išao za njima i povezivao snoplje. Kada smo završili posao ja više nisam imao kožu na dlanu. Bilo mi je petnaestak godina i tek sam završio malu maturu.
Još jedna tužna uspomena u familiji Isakov vezana je za prve godine posle Drugog svetskog rata i za propisanu obavezu da sve što rodi na zemlji mora da se preda državi.
– Deda Uroš je umro 1946. godine. Dobio je rešenje da treba da odnesemo još kukuruza, a znao je da kukuruza više nemamo, sve smo već predali. Tu noć je umro. Taj namet, obaveza, to je bilo da nas uteraju u zadrugu. Moj tata se dosta dugo opirao da uđe u zadrugu i na neki način su ga čuvali neki njegovi drugovi koji su bili u politici, mada on nije bio. Čuvali su ga da ne ode u zatvor. Onda je došao jedan njegov vršnjak i rekao „Ilija, mi smo te do sad držali na leđima, ako tako mogu da kažem, ali sada su rekli ili u zadrugu ili u zatvor. Imaš četvoro dece, odlučuj.” I on je odlučio da osnuje zadrugu, „7. juli” se zvala, u Aleksandrovu. Tako se spasio. Ušao je u zadrugu, uneo celo imanje, sve što smo imali, i konje i plugove i mašine. U zadruzi smo bili sve do uredbe o mogućnosti izlaska iz zadruge ‘53. godine. Onda su nam uzeli još 10 hektara zemlje i ostalo nam je svega 10 hektara oko salaša. To smo mi i dalje radili. Devedesetih godina vraćena nam je zemlja koja nam je oduzeta nakon izlaska iz zadruge.
Najstarija sestra Anđelka ostala je domaćica, Vasa je upisao srednju poljoprivrednu školu, Merima učiteljsku, a Petar je završio zanat i zaposlio se u „Zorki”.
– Tata nas je stalno savetovao da se školujemo jer od zemlje nema ništa. Tih deset hektara zemlje što nam je ostalo, govorio je, malo je za nas četvoro.
Vasa Isakov i profesijom se opredelio za poljoprivredu. U Novom Sadu 1960. godine završio je Poljoprivredni fakultet, od ‘85. je doktor poljoprivrednih nauka. Specijalizovao se za stočarstvo, i još uže za svinjarstvo. Ceo radni vek, osim poslednje dve godine pre odlaska u penziju, proveo je u „Agrokombinatu”. I dalje je veoma aktivan u struci. Osim što radi na porodičnom imanju konsultant je i saradnik Veterinarskog zavoda i drugih firmi.

MEŠTANI KAPONJE ŽIVE NA TROMEĐI KOJA SPAJA TAVANKUT, MALU BOSNU I BAJMOK
NIJE LAKO BITI SVAČIJI I NIČIJI
• Tamo gde se vodila bitka za Suboticu, seljani posle 158 godina u oranicama još uvek pronalaze ljudske kosti, po kojima je ovo mesto i dobilo ime, jer koponja na mađarskom znači lobanja • Mladi koji ostanu na selu posvećuju se poljoprivredi, iako ih ona, baš kao i država, najčešće „zavlači” u ćorsokak dugova i uzaludnog truda • O kreditima se retko razmišlja, jer niko nije spreman da robuje kamatama i računici koja ne ide u korist poljoprivrednicima

Kada nekome treba da kaže gde živi, Ivan Borović najčešće zbuni svoga sagovornika objašnjavajući da mu se kao adresa navode Mišićevi salaši, ali da kao zadnji stanovnik na području Bajmoka – stanuje na Kaponji.
– Čudno je, da ne kažem smešno, ali tako ispada! Ja sam u Bajmoku, prvi komšija iza kuće mi je Tavankućanin, a onaj preko puta, tako ispada, pripada Maloj Bosni. Tako vam je to kada ste na tromeđi, na mestu gde sporedni, takozvani Seljački put preseca glavni, kojim ste i vi iz Subotice došli. Kaponja je jako stara, a kuća do naše jedna od prvih u selu koja je kadgod bila koliba uz koju su se čuvale ovce i stoka – kaže naš domaćin koji je u selu ostao sa suprugom.
Dvojica sinova su odrasla, završila škole, zaposlila se i, kao što je to njihov otac očekivao, nastavila život u gradu.
– Život je ovde težak i čovek mora da se bori. Nisam imao traktore, niti sam bio imućan da deci više toga obezbedim. I sam sam nekada radio u „Jugokoži”, ali sam istovremeno držao bikove, svinje i sve tako po malo. Još se bavim zemljoradnjom, imam tri krmače, dvadesetak prasica, svinju i to je to.

Smanjuje se Kaponja, ali i Mišićevo

Većina domaćinstava na Kaponji stisnuta je uz glavni put koji je privukao i porodice sa salaša rasutih po unutrašnjosti.
– Zajedno sa njima ovde jedva ima tridesetak kuća. Prija je bilo duplo više, a pod svakim krovom živelo je najmanje pet, šest stanovnika. Sudbina Kaponje i Mišićeva je slična, oboje se smanjuju. Niko neće ‘vamo, evo, kuća pod crepom na asfaltu je sa strujom, vodom, parketom i nusprostorijama prodata za četiri i po hiljade evra! Sve ide u bescenje – tvrdi Ivan Borović.
Šansu da Kaponja zaživi selo je, po njegovom mišljenju, propustilo početkom šezdesetih kada su kaldrmu zamenili asfalt i nada u bolje sutra.
– Onda je još jedno vreme išlo na bolje i bilo je zainteresovanih da tu dođu i ostanu, uslova da čovek na selu započne bolji život. Sada sve stoji i više ništa nije zagarantovano. Pa, pogledajte samo, svinje su 55 dinara, a na čega da ih uzmete kada su bile 100, a hrana je i dalje ostala skupa. Nema tu ničeg što bi više mladog moglo privuć’.
Na pragu tridesete, Davor Stantić je jedan od predstavnika mlađe generacije koji nikada lagodno nije živeo, niti je bilo šta bez napornog rada olako dobijao. Kada mu je otac pre nekoliko godina preminuo, dostojno je zamenio glavu porodice – zbog majke Marice, supruge Snežane i ćerkice Martine.
– Bavimo se kravama, obaveza je to. Svako jutro i veče, nema veze dal’ je leto ili zima, uvek traže da se baviš njima. Još kad dođu kuruzi i žito, tempo je baš udarnički. Dan nam počinje i završava se namirivanjem i muzenjem krava. Dok je još ovde, mleko nosim u otkupnu stanicu, dnevno od jedne bude oko 24 litre mleka. Preživljavamo i uz sezonske poslove, beremo papriku, imamo i karfiola u plastenicima – nabraja mladi Stantić, priznajući da seljaku nedostaju povoljniji krediti kako bi mogao nešto ozbiljnije započeti.
– Mi sa kravom-dve gotovo da ni nemamo šanse. Ne znam nikog od takvih da je dobio kredit i krenuo da razvija posao, izuzev možda u Tavankutu. Bez deset, pedeset ili sto krava izgleda ništa ni ne vredi započinjati.
Život meštana oslanja se na obližnja sela, jer ih do prve samoposluge, pošte ili ambulante deli nekoliko kilometara. Odlasci u grad su česti, ali se retko isplate.
– Uvek treba nešto srediti, nabaviti, platiti... preko banke dobijamo pare za mleko. Autobusa ima, ali je skupo, u jednom pravcu 92 dinara po osobi. Zbog toga nam se više isplati, ako nas je dvoje, da krenemo kolima – računa Stantić.
Prvi Davorov sused Ivan Rudić (47), do pre desetak godina nije požalio što je kao mladić rešio da se bavi poljoprivredom. U međuvremenu se, međutim, sve preokrenulo.
– Treba raditi pet puta više, a dobijaš isto k’o onda. Nekada sam mogao terat’ dobar auto, para je bilo dosta... Krajem sedamdesetih smo sa salaša došli ovde, uz put, izgradili kuću i štale. I sve to svojim rukama, bez ikakvih kredita. Imamo dosta zemlje, ali samo od nje se ne može živeti, pa se bavimo i stočarskom proizvodnjom. Imamo desetak krava, što se oteli ne prodaje se dok se ne utovi. Zašto krave? Pa, zato što svakih 15 dana bude para! Pre smo držali bikove, al’ kupim tele na primer za 500 evra, dobiješ 800 za bika, ugine dva od dvajes komada i tu ne ostane ništa, pogotovo sada kada je kuruz hiljadu dinara, a dve tone mora pojest’ – ukazuje Ivan na poražavajuću računicu, priznajući da o bankarskim kreditima ne razmišlja jer ne želi da bude nečiji rob.
Ipak, ni on, ni njegova supruga Snežana ne kriju što i u ovim teškim godinama opstaju zahvaljujući mukotrpnom radu, ali i vrednoj deci koja stoje iza njih. Troje dece, desetogodišnja Karla, petnaestogodišnja Ivana i sin Nikola koji je na pragu punoletstva, najveća su uzdanica porodice Rudić. Za njih će, vele, učiniti sve da im stvore uslove za dalje školovanje.
– Sin mi ide u Gimnaziju, što je retkost za decu sa sela, ali to je bila naša zajednička odluka. Škola mu dobro ide, pa šteta da ne proba. Šta će i kako će dalje, videćemo, ali ako Bog da, ne bi trebalo da se bavi poljoprivredom.

Muž mašta o gradu, ali supruga – ne!

O životu na selu, pa makar to bilo na Kaponji gde ni prodavnice nema, Rudići lepo govore:
– Znate, ja sam rodom iz Đurđina, navikla sam na selo i volim ovakav način života. Moj muž uvek nešto mašta da će da seli u grad gde imamo kuću, ali se sa tim ne slažem, nije to za nas. Radujem se što ovde mogu svoju decu da odgajam zato što imaju prostora i slobode, nisu osuđeni na ulicu i na švrljanja do kasno u noć. Jako mi je važno da ih odgaja porodica, a ne ulica i kojekakvo društvo. U selu ima dovoljno dece, druže se kad stignu posle škole. Starija ćerka se bavi modernim plesom, tri puta nedeljno je vozimo za Bajmok gde zadovoljava svoja interesovanja i potrebu za druženjem. Nikola je, pak, dosta okrenut kompjuterima, ali i pored toga dosta pomaže ocu uveče kada treba hraniti stoku i u tome me je sada odmenio.
O samoj prošlosti Kaponje ne znaju mnogo, ali im je poznato da je otvoren prostor u blizini njihovog doma bio poprište krvave bitke. Tako meštani i danas po oranicama pronalaze ostatke ljudskih kostiju, pa se pretpostavlja da je i ovo mesto po tome dobilo naziv, jer reč koponja na mađarskom znači lobanja.
– Ono što je sadašnjost jeste da se stanovništvo nalazi na ovoj nezgodnoj tromeđi, eto, mi pripadamo Tavankutu, i zbog toga smo svi hendikepirani. Da budem jasniji, nikome nismo potrebni, niti će nas se iko setiti dok nešto ne zatreba, pa makar to bio i najobičniji potpis. Na primer, u Mesnoj zajednici smo dobili trećinu sijalica i više nikoga ne interesujemo! Da pripadamo Mišićevu, najverovatnije bi nam dali vodovod. Nedostaju nam i biciklističke staze, jer su nam blizu i Mišićevo i Mala Bosna, ali je put opasan pa se retko usudimo da decu pustimo da voze do obližnjih sela – govori naš domaćin.
U susedstvu, koji „na papiru” pripada Maloj Bosni, na skoro kilometar od glavnog puta prostire se salaš Mukićevih na kome danas žive i rade – četiri generacije. Iako je Marko glava porodice, sin Miroslav zbog snage i mladih godina sve više poslova preuzima na svoja pleća. Planova i želja ima mnogo, a ne manjka mu ni volja da napornim radom obezbedi pristojan život svojoj porodici i mirnu starost roditeljima koje veoma poštiva. Od kako se oženio, sa svojom suprugom i kćerkicom živi na Paliću, ali svakim danom je, od jutra do večeri, na imanju gde je odrastao. Ima kola i nije mu, kaže, teško da svakodnevno od jedne do druge kuće pređe 50 kilometara.
– Kod nas na poljoprivredi sve počiva i završava se. Bavimo se ratarstvom i stočarstvom. Imamo oko 90 krmača i taj broj planiramo da uskoro udvostručimo. Ranije sam više bio okrenut konjima, međutim, sada su oni postali hobi jer nemamo vremena za njih, a i konjički sport je u takvoj situaciji. Moj stric, proslavljeni predstavnik konjičkog sporta je još uvek aktivan i dosta smo povezani. Prošle godine su dve naše kobile bile u treningu. Sada imao svega sedam konja – kazuje tridesettrogodišnji mladić i priznaje da ga život u gradu, baš kao ni njegovu sestru Marijanu koja se udala u Tavankutu, nikada nije posebno privlačio.

Krediti za proširenje proizvodnje

Za razliku od svojih meštana, Mukićevi imaju uslova da se oslone na bankarske kredite, pa su zahvaljujući tome prošle godine izgradili prasilište, a sada zbog proširenja kapaciteta planiraju podizanje još jednog objekta. Miroslavov otac ponosan je što ima naslednika koji je predusretljiv i uspešno se snalazi u poljoprivredi u kojima mnogi vide nadu, ali su retki oni koji nađu spas.
– I sam sam oduvek mnogo i teško radio, najpre u rodnom Gabriću, posle na Šupljaku, a onda sam se oženio na Kaponji gde je danas moj dom. Volim poljoprivredu i, za razliku od svog sina, bio sam u daleko boljem položaju kada sam bio njegovih godina. Nekada je bilo više para, lakše se do njih dolazilo i nije ih bilo teško sačuvati. Sada je sve naopačke, treba daleko više raditi za mnogo manje novca priča Marko i dodaje:
– Kada je lepo vreme, na salašu je dobro živeti, ali čim padne kiša, sačuvaj Bože! Uglavnom je najveći problem stići do glavnog puta jer je ovaj letnji često neprohodan i onda nastaju muke. Dosta se oslanjamo na grad, ali nas uglavnom sin snabdeva jer svaki dan kroz njega prolazi. Od silnog posla ljudi se u selu retko sreću. Čak i kad ima slobodnog vremena, do prvog komšije ima najmanje pola kilometra. Na Kaponji osim vrednih ljudi više ničega ni nema...

M. Reščik
Foto: M. Novak