Srećni su oni ljudi i one generacije koji sve loše u svom okruženju mogu da menjaju kroz razgovor i mirnim putem. Nažalost, u istoriji ima mnogo više primera da se nova stvara kroz ratove i stradanja naroda, potpunim uništenjem svega prethodnog. U takvim teškim vremenima caruje samo njeno veličanstvo Smrt, a pošten čovek se ućuti jer mu to može pomoći da preživi i sačeka neka bolja vremena. Samo izuzetni ljudi, koje narod naziva junacima, smognu snage da u takvim vremenima dignu svoj glas i zaštite Čoveka. Jedan među takvima bio je i čantavirski sveštenik koji je na početku Drugog svetskog rata izašao pred fašističku vojsku i, izlažući se smrtnoj opasnosti, zaštitio srpski narod od ubijanja. Bio je to božiji poslanik među nama, na delu.
Ima takvih ljudi u svakom vremenu i u svim narodima. To su istinski narodni heroji koji služe miru i ljubavi i šire toplinu i razumevanje oko sebe. Oni obično nisu u milosti ni kod koje vlasti jer slede božiji put i prepoznaju laž i licemerje na vreme, te im nikad ne postaju sluge. Imajući takve ljude na umu usuđujem se da izdvojim svoje mišljenje od velike većine meni dragih kolega iz čantavirske škole, i poštujući predlog da naša škola ponese ime mađarskog junaka opevanog u mnogim srpskim narodnim pesmama, ne želim da se ime moje škole menja jer su svi istinski junaci u njemu sabrani i Hunjadi Janoš, i Matija Gubec, i Miloš Obilić, ali i oni čija su imena zaboravljena, ali se dela pamte. Među njima se sigurno nalazi i onaj sugrađanin koga su ovdašnji seljaci od milošte zvali doktor Junapot jer je u naše selo došao po službenoj dužnosti i nije znao mađarski, ali je osećao narodnu muku i probleme i trudio se da im ih olakša, a narod je osećao njegovu ljubav i razumevanje. Eto radi tih malih, ali i velikih ljudi ja, iako Srpkinja pravoslavne vere, sa ljubavlju ulazim u katoličku crkvu u našem selu jer znam da se i u njoj molim istom Bogu kao i u mojoj pravoslavnoj crkvi.
Srećni su, ponavljam, svi koji u miru i kroz dogovor menjaju staro, istrošeno i prevaziđeno, ali ja mislim da ime moje škole nije takvo. Svuda oko nas nailazimo na mnogo toga sto je loše i zastarelo i to treba menjati, ali ime za koje nas vezuju i lepa sećanja i lepe uspomene nemojmo menjati radi nekog pomodarstva.

Ljiljana Cerovac, profesor književnosti

S DRUGE STRANE VESTI

Na osnovu člana 33. Statuta opštine Subotica („Službeni list opštine Subotica“, br. 6/2002), Skupštine opštine Subotica na 34. sednici, održanoj dana 10. novembra 2003. godine, donosi sledeću:

ODLUKU O IZMENI NAZIVA ULICA

Menjaju se nazivi sledećih ulica:

DOSADAŠNJI NAZIV Lenjinov park Engelsova okruženje Katedrale (deo Trga žrtava fašizma) 10. oktobra Trg Oktobarske revolucije Čapajeva Gorenjska Romanijska (Gat) Pariske komune Velenjska Petrinjska 503. Nova 504. Nova 505. Nova Vladimira Đanića XVI divizije 7. Jula 498. Nova 466. Nova Park narodnih heroja Unska Trg Đure Salaja Lovranska Obilazni put Staparska (MZ Palić) Liparska Lajoša Joa Kizur Ištvana Trg Anđe Ranković Pionirska Martinović M. Metalca I Nova II Nova III Nova IV Nova V Nova VI Nova VII Nova VIII Nova IX Nova X Nova XI Nova IX Nova X Nova

NOVI NAZIV Park Rajhl Ferenca Matije Korvina Trg Svete Terezije Rudić ulica Trg Jakaba i Komora Šolohova Sekereš Lasla Biskupa Lajče Budanovića Bartola Kašića Ulmer Gašpara Babič Mihalja Kodalj Zoltana Gutenbergova Koh Roberta Velebitska Nađ Imrea Svete Katarine Saračka Voskarska Park heroja Australijska Trg Đure Stantića Olge Penavin Novosadski put Biskupa Lajče Budanovića Anđela Toričelija Košut Lajoša Zelengorska Trg Mađar Lasla Orbanfalva Evropska Zvezdana ulica Topole Dugina Bršljanska Srednja Tiha Sunčana Zelena Lovačka (Kelebija) Orahova (Kelebija) Vinogradska Bačvanska (Đurđin) Sremska (Đurđin)

Komentar je nepotreban dovoljno je pročitati stara i nova imena ulica.

 

ZADOVOLJAN GLAVNI POKROVITELJ FESTIVALA LJUBAVI I VINA
Važna gradska manifestacija

„Fokus” fondacija je veoma zadovoljna kvalitetom ovogodišnjeg Festivala ljubavi i vina, koji prerasta u zbilja važnu gradsku manifestaciju. Što je najvažnije, Festival ljubavi i vina svake godine otkrije barem nekoliko mladih talenata i tim „Fokus” fondacije je srećan što kao glavni pokrovitelj može da pomogne razvoju umetnosti i omladinske kulture uopšte’ — piše u saopštenju Fondacije „Fokus”.

IZOSTANAK NAGRADE „DR FERENC BODROGVARI”
KPZ – In memoriam

Kraj februara vreme je kada je godinama unazad Kulturno-prosvetna zajednica (KPZ) dodeljivala nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari” subotičkim stvaraocima u oblasti kulture koji su, po oceni članova komisije, u protekloj godini napisali najbolju knjigu, održali najbolji koncert ili izložbu, odigrali najbolju ulogu ili snimili najbolji film. Vreme je to kada su subotički stvaraoci, ali i javnost, upravo na osnovu rada komisije procenjivali njenu kompetentnost i objektivnost, a nije potrebno mnogo pameti da se zaključi kako je u takvim prilikama bilo više nezadovoljnih nego zadovoljnih, zavisno već prema očekivanjima. Bilo je čak i ružnih podmetanja da je – zbog nacionalne strukture nagrađenih – sama komisija izgubila ključ, podlegavši, opet, „mađarizaciji Subotice”, sve na štetu pripadnika ostalih naroda (valjda i njihovih kulturnih atašea) u našoj varoši. Srećom, takve strelice nisu bile česte, a čak i kada su odapinjane dolazile su iz lukova onih koji su u zgradu Pozorišta otišli najdalje do „YU festa” i kojima je koncert klasične muzike kazna sama po sebi.
Pa ipak, Kulturno-prosvetna zajednica, s „časnim izuzecima”, radila je i pored toga više od frtalj veka, dodeljujući nagrade onima za koje je procenila da su najbolji.
Od ove godine, međutim, nije više tako iz jednostavnog razloga što KPZ „ne radi”, a ne radi zato što njen rad u Opštini izgleda više nikog ne zanima, a ako je ne zanima, onda nema smisla niti više raditi. Krug oko KPZ-a tako se zatvorio tiho i efektno, bez imalo lupanja po čelu kulturne i ine javnosti zbog činjenice da se uginuće „prevazišlog sistema” dogodilo upravo u instituciji koja – osim dodele skromnih lovorika laureatima i održavanja raznoraznih opštinskih i regionalnih dečjih takmičenja – ni u jednom drugom segmentu društvenog života nije imala odlučujuću ulogu. Takvih se, a ne recimo mesnih zajednica, kao takođe institucionalnih „ostataka preživelog sistema” mnogo lakše otarasiti, jer za njihovo gašenje nije potreban čak ni simboličan obračun pošto druge strane u sukobu jednostavno nema, računajući đuture i same članove KPZ-a, ali i kulturnih delatnika i javnosti uopšte. Opštini, izgleda, KPZ više ne treba, jer preko nje ne ostvaruje interes kojeg smatra interesantnim, poput, na primer, mesnih zajednica koje neretko služe da bi se putem samodoprinosa poštedeo budžet i kasice javnih komunalnih preduzeća. Drugim rečima, uginuće KPZ-a simbolički predstavlja otklanjanje suvišnog organa sa tela, onako kako je to nekada činjeno sa „mandulama” (krajnicima) iz grla ili bradavicama i ostalim mrtvim, suvišnim štetnim tkivima.
Poštenja radi, treba reći da članovi komisije za svoj rad nikada nisu dobijali nikakvu nadoknadu (niti su to ikada tražili), a finansiranje manifestacija poput svečanosti dodele nagrada i priznanja „Dr Ferenc Bodrogvari” stajala su možda koliko i dve ulaznice za „Bal gradonačelnika”. Ipak, i pored tako skromnih potraživanja za neuspešni vlastiti opstanak KPZ-a i tradicionalne manifestacije šteta je mnogo veća nego što je pristojno iziricati u okvirima šuštavih brojki.
Šteta je, na primer, što je i leta Gospodnjeg 2006-og u zavidnom broju bilo osoba i institucija koje su u oblasti kulture radile ne samo na ponos samih sebe nego i grada kojem pripadaju, a da u većini slučajeva isti taj grad to ne valorizuje na adekvatan način. Šteta je i što se niko u Gradskoj kući nije (do)setio preimenovanja KPZ-a u društveno prihvatljiviji naziv ili da namesto nje osnuje slično telo koje bi nastavilo njen rad, koji, nadamo se, neće ostati u ružnoj uspomeni kulturne povesti Subotice.
Da se tako nešto dogodilo, danas bismo imali pet-šest dobitnika priznanja i nagrada „Dr Ferenc Bodrogvari” i bar još deset-petnaest umetnika u široj ili užoj konkurenciji. Paralelno sa tim imali bismo, verovatno, i još mnogo više već spomenutih plećki. Ali, i one su bolje nego li nespominjanje. Z. R.

OTO TOLNAI DOBITNIK NAGRADE ZA MODERAN UMETNIČKI SENZIBILITET
Priznanje stvaralaštvu

Subotički književnik i prevodilac Oto Tolnai dobitnik je nagrade za moderan umetnički senzibilitet Fonda „Todor Manojlović”, čiji je darodavac Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” iz Zrenjanina, koja je ovaj fond osnovala pre 15 godina kao znak sećanja na Todora Manojlovića, jednog od najznačajnijih pisaca i kritičara XX veka. „Tolnai je, pretežnim, moglo bi se reći sržnim delom svojih književnih pregnuća, baštinik one kreativne vertikale uspostavljene i u delu Todora Manojlovića” — stoji između ostalog, u saopštenju žirija. Priznanje podrazumeva novčani iznos, povelju i umetnički predmet, kao i štampanje Tolnaijeve knjige u ediciji „Feniks” Biblioteke „Žarko Zrenjanin”.