INICIJATIVA: TREBA LI OBAVEZNO SLUŽENJE VOJNOG ROKA PRIZNATI U RADNI STAŽ?
Na godine razbroj s’
• Ako je država oduvek za svoj račun uzimala godine i godine života mladih ljudi kroz obavezno služenje vojnog roka, da li je došlo vreme da im to kroz priznavanje radnog staža i vrati? • Većina sagovornika na ovo pitanje odgovara potvrdno, uz konstataciju da je to zakonski jednostavno, ali pitanje je koliko je i politički? Poslanik SVM-a Balint Pastor kaže da će ova stranka to pitanje inicirati u Skupštini Srbije

„Nedostaje Vam godina staža, a želite u penziju? Obratite nam se i Vaš problem ćemo rešiti na obostrano zadovoljstvo.”
Ako ste pomislili da je navedena ponuda jedna od novih ideja za bankarski kredit, pogrešili ste – reč je o čistom futurizmu, čiju osnovu čini spoj poštovanja ljudskih prava i pravo na ostvarivanje materijalne nadoknade za vreme provedeno na radu koje Vam se zakonski ne priznaje. Ipak, nastavimo li u duhu čistog futurizma reč je o situaciji u kojoj, ponukani oglasom odlazite do prvog sprata „socijalnog” i na odeljenju Penzijskog i invalidskog osiguranja pokažete svoju vojnu knjižicu kako bi Vam se onda u radnu knjižicu vreme od 12, 15, 18, 24 ili koliko već meseci ubeležilo kao radni staž. I to beneficirani!

Država bez zakletve

Vratite li se iz ovih razmišljanja u stvarnost i odete li danas na prvi sprat „socijalnog” načelnica Odeljenja Penzijskog i invalidskog osiguranja u Subotici Vesna Magdenovski suočiće Vas sa istinom koju i sami znate: vojni rok kojeg ste, proveli u raznim varošima FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG, Srbije... ne računa se u radni staž iz prostog razloga što Vam ni po jednom zakonu (iz 1972, 1983, 1992...) niko nije uplaćivao doprinose i osiguranje.
Da bi to bilo jasnije, poslužimo se paragrafima. Vesna Magdenovski kaže da Zakon o osnovnim pravima penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1983., u članu 63, predviđa da se u staž osiguranja računa vreme koje je osiguranik proveo posle navršene 15. godine života u radnom odnosu, tj. na radu po osnovu kojega je bio obavezno osiguran.
S obzirom da su mladići u vojnim odsecima regrutovani u 17., a na obavezno odsluženje vojnog roka odlazili od 18. do navršene 27. godine života jasno je da im upravo vreme provedeno u „smb” (sivomaslinastoj boji) uniformi predstavlja rupu u stažu, koju za sada niko ne popunjava.

Posebno je, naravno, pitanje beneficiranog radnog staža.

Citirajući član 52 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (od 1. januara 2006.) Vesna Magdenovski kaže:
– Osiguraniku koji radi na naročito teškim i opasnim za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost staž osiguranja u efektivnom trajanju računa se sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim ovim zakonom. Stepen uvećanja staža osiguranja zavisi od težine, opasnosti i štetnosti rada, odnosno od prirode posla, a može iznositi najviše 50 posto.
Vesna Magdenovski kaže da trenutni zakoni jednostavno ne predviđaju mogućnost uračunavanja vojnog u radni staž .

Pitanje za prošlo vreme

Subotički pravnik Laslo Joža kaže za „Subotičke” kako bi bilo sasvim normalno da se vojni rok obračuna u radni staž.
– Tu treba imati u vidu da je ovo problem koji se u većoj meri odnosi na prošlost nego li na budućnost, jer mislim da se i Srbija suočava sa profesionalizacijom vojne službe i to će sigurno biti njena budućnost, a ukidanjem obaveznog vojnog roka ovo više neće biti pitanje. Međutim, postavlja se pitanje šta je sa svim mesecima i godinama koji su bili provedeni u obaveznoj vojnoj službi, gde su tadašnji vojni obveznici u to vreme bili isključeni iz mogućnosti privređivanja i da im se to vreme uračuna u penzijski staž? Kada malo bolje pogledamo oko sebe, onda vidimo da vojna služba u jednom dobrom delu zemalja nije bila isključena iz toga, tj. da se vojni rok uračuna u radni staž. Ne moramo ići dalje, tu nam je primer Mađarske – kaže Laslo Joža.

VIŠESTRUKA KORIST OD NOVE RAČUNICE Upitani šta misle o inicijativi u ovoj temi broja naši sugrađani su odgovorili: Dragan Vujković, sportista: – Ne znam da li je moguće tako nešto tražiti retroaktivno, ali mislim da smo trebali biti plaćeni još u vreme kada smo služili vojni rok. Istina, ja sam u specijalnoj jedinici dobijao neku nadoknadu, ali to nije to. U svakom slučaju, podržavam ovu inicijativu jer se tiče mnogih. Erika Pap, prevodilac: – I kao majka, podržavam ovu inicijativu. I po sadašnjim zakonima mnogi od nas neće dočekati penziju, jer još malo pa ćemo pravo na penziju ostvariti u 70-oj godini. Uostalom, ako je vojska obavezna, onda je valjda i država dužna nešto uraditi za svoje građane. Goran Kapor, nastavnik: – Ovo je veoma komplikovano pitanje zbog raspada SFRJ. Iako znam da je to nemoguće, očekujem od Slovenije neku nadoknadu pošto sam tamo služio vojsku. Kod nas je puno otvorenih pitanja i mislim da bi ovo moglo biti rešeno kada bi država inicirala međudržavni dogovor. Ferenc Engi, radnik: Normalno da podržavam inicijativu. Mnogi od nas bili su u vojsci i tamo izgubili godinu, godinu i po, dve... koje će im itekako nedostajati. Slažem se da bi to opteretilo penzioni fond, ali i država ima obavezu otvaranja novih radnih mesta iz kojih se onda isti taj fond puni.

Taj primer, kako navodi, govori ujedno i o tome da ovo pitanje nije „pravno nemoguća solucija”. Objašnjavajući svoj stav sagovornik kaže da je kod nas još uvek praksa da upravni organi koji rešavaju penzijska pitanja od vojnog odseka traže obaveštenje od kog do kog datuma je dotični molitelj penzije bio na odsluženju vojnog roka, kako bi mu to vreme bilo isključeno (!), bez obzira što ga poslodavac možda i nije odjavio za to vreme.
– Ovo je tehnička strana pitanja, a zakonodavno bi trebalo jasno i nedvosmisleno kazati, i to unatrag, da treba priznati svojstvo penzijskog osiguranika i licima koja su određeno vreme proveli u okviru obaveznog vojnog roka. To može posebno značiti osobama koje će svoje pravo na penziju ostvarivati nakon eventualnog donošenja takvog zakona, a čini mi se da bi to bilo i pravično i normalno i u skladu sa opštim načelima o ljudskim pravima – kaže Laslo Joža.
S obzirom da je najveći deo regruta vojni rok služio u mestima i gradovima koji se nalaze izvan Srbije sagovornik kaže ne treba očekivati da se prvo naprave međudržavni dogovori bivših članica SFRJ (SRJ i SCG), koje bi onda rešavale pitanje staža Subotičanina u Ljubljani ili Splićanina u Subotici.
– Mislim da tu nema nikakvog međurepubličkog elementa, jer je ovo najvećim delom pitanje ostvarivanja prava na penzijsko osiguranje. Ovakva prava se po pravilu ostvaruju pred nadležnim upravnim organom prema prebivalištu podnosioca zahteva, a to je kod nas Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Zbog toga i smatram da bi u ovom pogledu bilo potrebno menjati penzijske zakone i jasno i glasno istaći da se i ovo „sporno” vreme uračuna u penzijski staž. Time bi, ne samo finansijska strana penzije bila poboljšana nego i neka vrsta moralne satisfakcije prema osobama koje su morale služiti vojni rok – kaže sagovornik.
Kada je reč o beneficiranom radnom stažu, tj. izjednačavanju prava osoba koje su služile vojni rok sa pravima njihovih tadašnjih nadređenih Laslo Joža kaže da je takav zahtev u ovom trenutku „preterani skok”. On svoj stav obrazlaže tvrdnjom da je reč o „stotinama hiljada i milionima ljudi”, koji bi ovakvo pravo načelno mogli ostvariti retroaktivno.
– Ne mislim da bi bilo mnogo pravično i na stvarnom stanju zasnovano kada bi se tu radilo o beneficiranom radnom stažu. Po mom mišljenju je i staž „jedan prema jedan” sasvim dovoljno i adekvatno rešenje – zaključuje Laslo Joža.
Jedan od najvažnijih puteva u ovoj proceduri svakako je donošenje zakona o kojem je prethodni sagovornik govorio. S obzirom na jesenas usvojeni Ustav i na nedavno konstituisanu Skupštinu Srbije, reklo bi se, preduslovi za to podstoje. Pitanje je postoji li i politička volja.

Dozvolite da iniciramo

Subotički pravnik Balint Pastor jedan je od tri poslanika Saveza vojvođanskih Mađara koji su sa ove liste ušli u Skupštinu Srbije i on u razgovoru za naš list kaže da je ovo tema od dva pitanja. Prvo je, po njegovim rečima, zasnovano na zalaganju stranke kojoj pripada za profesionalizaciju Vojske Srbije, a samim tim i ukidanje obaveznog služenja vojnog roka.
– To se za kratko vreme, naravno, neće dogoditi bez obzira na to što skoro sve države u regionu već imaju profesionalnu vojsku. U tom prelaznom razdoblju SVM i ja lično zalažemo se za to da lica koja su na odsluženju vojnog roka budu osiguranici, tj. da im to vreme bude uračunato u radni staž. Mislim da bi se to moglo postići veoma jednostavno kada je reč o pravnom delu stvari: u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003., u članu 11. postoji 11 kategorija osiguranika, tj. zaposlenih, i pored njih staviti da su osiguranici i lica koja su na odsluženju vojnog roka. Jedino je pitanje hoće li Vlada imati za to političkog sluha, ali ćemo se mi kao poslanici SVM-a svakako za to zalagati i podržati tu inicijativu. Zapravo, mi ćemo Skupštini Srbije i predložiti izmene zakona u tom smislu – kaže Balint Pastor.
On ističe da je ovo, ma koliko u suštini bilo pitanje ljudskih prava (na rad, ili njegovo uskraćivanje putem nepriznavanja, prim. a.), i politički problem koji će u velikoj meri i odgovoriti na pitanje demokrat(izac)ije Srbije. Ipak, kako navodi, on je uveren da će ovu inicijativu podržati „sve demokratske snage” unutar republičke Skupštine. Drugu stranu priče o Skupštini, kada je reč o ovoj temi, čini ne samo problem formiranja Vlade nego i, kako Balint Pastor navodi, što trenutno na usvajanje „čeka” još sedamdesetak zakona o kojima će poslanici potrošiti sate i dane za govornicom.
Nadovezujući se na reči Lasla Jože sagovornik kaže da je u Mađarskoj, do profesionalizacije vojske, funkcionisala praksa po kojoj je i redovnim studentima vojni rok bio uračunat u radni staž. S tim u vezi, Balint Pastor kaže da će se pomenuta inicijativa SVM-a u Skupštini odnositi na sve koji se sada nalaze na odsluženju vojnog roka, bez obzira da li su u oružanim snagama ili na civilnom služenju.
Drugo mišljenje sagovornik ima, međutim, kada je reč o donošenju retroaktivnog zakona po kojem bi se vojni rok uračunao u radni staž:
– Kao pravnik, mogu reći da je samo u izuzetnim slučajevima dopušteno da se zakon ili drugi propisi primenjuju retroaktivno, pa nisam siguran ni da se ovo tako može postići. Međutim, kao što sam već i rekao, to je prvenstveno političko pitanje i pitanje hoće li SVM sa ovom inicijativom ostati sam ili će nas podržati i ostale demokratske snage.
Kao i prethodnik, i Balint Pastor je na pitanje o beneficiranom uračunavanju radnog staža uzdržan. On ističe da je ovo pitanje o kojem svakako treba razgovarati, ali i da ono više zalazi u detalje osnovnog pitanja. Ipak, zaključujući ovaj deo razgovora, Balint Pastor kaže:
– Ako se već stvari izjednačavaju, onda bi bilo logično da se izjednačavaju po svim osnovama, pa i po pitanju beneficiranog radnog staža. Ali, to su već detalji o kojima treba dosta konsultacija sa strankama demokratske opcije.

Sreća starima, korist mladima

Potpredsednik Samostalnog sindikata Opštine Subotica Ištvan Huđi za „Subotičke” kaže da ovu inicijativu treba pozdraviti i podržati, pre svega zbog toga što veliki broj mladih ljudi danas ne želi služiti vojni rok zbog svega što se tokom prethodnih godina u njoj događalo.
– Mislim da bi mnogi mladi ljudi više želeli svoj vojni rok odlsužiti u preduzeću ili civilnoj ustanovi, a ako već u njoj rade, onda bi trebali imati prava kao i svi ostali radnici. Pošto se penzijski staž i inače uvećava tokom poslednjih nekoliko godina, mislim da bi dobro bilo da se ova inicijativa ostvari, jer mladi ljudi na počecima teško mogu ostvariti radni staž – kaže Ištvan Huđi.
Što se istog prava tiče kod lica koja su (još) živa, a vojni rok su već odslužila Ištvan Huđi kaže kako je to realno teško ostvarivo, s obzirom i na dugačko razdoblje i na veliki broj ljudi. Međutim:
– Priča o tome da ovu inicijativu podrže poslanici i kada bi ona krenula u skupštinsku proceduru bila bi svakako dobra. Na žalost, mislim da je u trenutnim uslovima teško ostvariva, ali je svakako treba podržati. Zapravo, mi bismo kao Samostalni sindikat svakako podržali ovu inicijativu i zbog onih tri i pet godina za povezivanje staža o kojima je nedavno bilo reči, jer bi i to puno pomoglo ljudima od 55-60 godina da pre ostvare pravo na penziju.
Na pitanje koliko bi ostvarivanje prava da se ljudima koji su služili vojni rok uračuna u radni staž, ne samo bilo od koristi sredovečnim ili osobama pred penziju, nego i otvaranju mogućnosti za zapošljavanje armije nezaposlenih mladih ljudi Ištvan Huđi kaže da bi to bar za 15–20 posto rasteretilo trenutno „zauzeta” radna mesta.
– To bi svakako pomoglo i starijim ljudima pred penziju i mladima da pre dođu do posla, ali i društvu da ima mlađu i svežiju radnu snagu. Mislim da bi dobro bilo zakonski tako i urediti da neko ko ode u penziju iz ovih razloga na njegovo mesto dođe mlad čovek koji bi svakako bio osveženje za poslodavca.
Podršku ovoj inicijativi dala je i direktorica Agencije lokalne demokratije u Subotici Stanka Parać rečima da su osobe koje danas imaju 50 ili više godina najveće žrtve tranzicije, te da upravo njima vojni rok najviše može značiti prilikom ostvarivanja prava na penzijsko osiguranje i radni staž.
– Apsolutno podržavam ovu ideju, posebno kada u obzir uzmem činjenicu da poznajem neke ljude koji su 30 i više godina u penziji. Zbog toga bi izjednačavanje ljudi koji su služili vojni rok sa onima koji su beneficirani radni staž imali sve vreme svog profesionalnog angažmana u vojsci doprinelo ravnopravnosti građana i njihovih prava. Smatram da je na početku DŽDŽI veka koncept obaveznog služenja vojnog roka definitivno prevaziđen i da je zbog toga i preživeo mnoge promene – kaže Stanka Parać.
Ona kaže da bi civlni sektor, kom i sama pripada, u ostvarivanju ove ideje i mogao i trebao pomoći na različite načine, ne samo kroz deklarativnu podršku nego i zastupanjem interesa različitih udruženja ili građana kojima je stalo da se ovo pitanje reši na za njih zadovoljavajući način. Takođe, kako navodi, potrebno je i jačanje svesti kod samih građana o svojim pravima, kao i pritisak na državne institucije i političke partije koje bi objektivno mogle uticati na donošenje zakona po kom bi se vojni rok uračunao u radni staž.

Zlatko Romić

NOVI ČLAN OPŠTINSKOG VEĆA
JOŠ NEMA KANALIZACIJE
• Nakon što Aleksandar Simić, zadužen za komunalnu oblast Opštine obiđe sva naselja, pripremiće i plan šta treba menjati

Aleksandar Simić, član Opštinskog veća zadužen za komunalnu oblast. Rođen je u Subotici, u Beogradu je završio Mašinski fakultet i radio kao prosvetni radnik u Mašinskoj školi, a od 1999. godine u „Severu” živi u Subotici.
Nakon dva meseca na ovim poslovima kakva su saznanja o komunalnoj uređenosti Subotice i prioritetnim koracima koje je u ovoj sferi potrebno preduzeti?
– Na žalost moram da konstatujem da je grad, a posebno vangradska naselja u velikoj meri komunalno neuređena. Najveći problemi su svakako vezani za slabu pokrivenost opštine kanalizacionom mrežom, još je mnogo naselja bez gradskog vodovoda, a što se tiče putne infrastrukture na kojoj se sada radi, neće biti dovoljno samo presvući puteve asfaltom, već će se morati planirati ulaganja i u trotoare, biciklističke staze i koje doprinose udobnijem i sigurnijem životu građana.
Koliko ste bili uključeni u izradu predloga budžeta i planiranje onih stavki koje su tiču poslovanja komunalnih preduzeća?
– Moj uticaj nije mogao biti od većeg značaja, pošto sam posao preuzeo u trenutku kada je u toku bila izrada predloga budžeta i formiranje programa rada javnih i javnokomunalnih preduzeća. Posle dva meseca, mogu da kažem da sam obišao svih 14 javnih i komunalnih preduzeća, upoznao se sa njihovim radom, a moj plan je da uspostavim bolju komunikaciju ovih preduzeća i mesnih zajednica uz posredovanje Opštine, što sam već i počeo da radim poslednjih dana. Do sada sam posetio četiri mesne zajednice i to Aleksandrovo, Tavankut, Mala Bosna i Novo Selo, a na redu su Ljutovo, Bajmok i Palić koje ću obići do kraja ove nedelje.
Koji su najkarakterističniji problemi u ovim mesnim zajednicama i da li njihovo rešavanje iziskuje veća finansijska sredstva ?
– Mesne zajednice nemaju iste probleme, čak ni istog intenziteta. U suštini većina mogu da se reše bez mnogo sredstva, osim onih koji spadaju u kapitalne investicije, poput prečistača. Primer je deponija smeća u Tavankutu koja je po rečima rukovodstva i meštana sela nastala i zato što se smeće iz sela ne odvozi organizovano. Izdao sam nalog da se uspostavi kontakt između mesne zajednice i „Čistoće” i da se u što boljoj formi za obe strane, ugovori način i termini za odvoženja smeća. Meštani MZ „Novo Selo” ne mogu da krenu u gradnju vodovoda i kanalizacije jer za naselje nije urađen Plan detaljne regulacije. Po mojim saznanjima u toku je njegova izrada. U toku je rešavanje problema vodovoda za stanovnike Gabrića koji pripada MZ „Bikovo” , kroz pregovore sa „Agrokombinatom” i „Vodovodom”.
Kako gledate na pritužbe naših sugrađana da je Subotica po cenama komunalnih usluga jedan od najskupljih gradova. Da li naša komunalna preduzeća mogu racionalizacijom u poslovanju (smanjenje broja zaposlenih, plata, troškova reprezentacije) uticati na takve cene?
– Pravio sam uporedne analize i tačno je da su nam cene u proseku visoke. Takođe su i primanja zaposlenih u našim komunalnim preduzećima veća od onih sredina sa kojima sam ih upoređivao. U nekima od njih postoji opravdanje za to, ali u nekima i ne.
Član Veća zadužen za komunalnu oblast kaže da će njegov stav da se mnogo više ulaže na široj teritoriji opštine (ne samo centar grada) biti pretočen u program koji će izraditi nakon obilaska svih 36 mesnih zajednica, uz predlaganje prioriteta za koje će u budžetu zahtevati obezbeđenje sredstava, ali i iz nekih drugih realnih izvora. R. V.

PROJEKTI KOJI SE FINANSIRAJU IZ SREDSTAVA NACIONALNOG INVESTICIONOG PLANA UŠLI U FAZU REALIZACIJE
NOVIM SREDSTVIMA DO ZAVRŠETKA
• Investicije na Velikoj terasi, gradnja sportskih terena, Turističkog informativnog centra i infrastrukturnog opremanja budućeg Industrijskog parka odvija se prema planu • Mali zastoj bio je kod realizacije projekta rekonstrukcije Dečjeg pozorišta i izgradnje lokalne putne mreže, a početak radova na bazenu u sklopu Banje Palić planiran za kraj godine

Oko 10 miliona evra je prošle jeseni iz Nacionalnog investicionog plana odobreni Subotici. Većina ponuđenih programa je u fazi realizacije, kako je to pravilnikom o načinu trošenja sredstva i predviđeno. Za većinu projekata za koje je konkurisala lokalna samoprava zadužena je Direkcija za izgradnju opštine, a za jedan manji deo Zavod za urbanizam. Da podsetimo, radi se o rekonstrukciji i izgradnji zgrade Narodnog pozorišta, adaptaciji i rekonstrukciji Dečjeg pozorišta, infrastrukturnom opremanju Industrijske zone, izgradnji lokalnih puteva, gradnji bazena u sklopu Banje Palić, revitalizaciji objekta Velike terase na Paliću, podizanju novog Turističko informativnog centra na Paliću i izgradnji otvorenih sportskih terena i dečijih igrališta na teritoriji opštine. Tehnički direktor Direkcije za izgradnju Jasmin Šečić potvrdio nam je da nema projekta u kojem se procedura u nekoj meri nije više ili manje odvijala, a da Velika terasa prednjači po urađenom.

Nastavak na proleće

– Na objektu Velike terase je izvršena sanacija prvog dela kao što je projektom predviđeno i to je urađeno sredstvima iz republičkog budžeta. Na osnovu toga su dobijena sredstva u visini 1.050.000 evra za drugu fazu i u skladu s tim sklopljen je ugovor između Direkcije za izgradnju i Ministarstva za turizam za dalji nastavak investicije. Radovi u toj drugoj fazi krenuće od proleća punom parom i objekat će biti doveden u potpuno funkcionalno stanje. Tenderska procedura je završena, izabran je izvođač „PBG Inženjering”, pa očekujemo da bi radovi trebali biti završeni do kraja leta – ističe Šečić.
On kao drugi pozitivan primer izdvaja sportske terene koji su završeni u rekordnom roku. Nakon 15. miliona dinara koji su odobreni iz budžeta Srbije u 2006. godine, a zbog činjenice da je Subotica bila prva koja je kompletan program od 30 tetrena na 15 lokacija realizovala, iz programa NIP-a je za iste namene odobreno dodatnih 155.940 evra.
– Obezbedili smo tehničku dokumentaciju za ostatak projekta, i ovih dana treba da se potpiše ugovor u Upravi za sport. Ova faza predviđa 10-ak sportskih terena na raznim lokacijama u gradu, čija će gradnja započeti na proleće.
Kada je reč o finansiranju industrijskih zona, za koju je i Subotica dobila 1,3 miliona evra, Jasmin Šečić kaže da je i u ovom segmentu naša opština najdalje otišla.

Još traju pregovori

– Iako imamo mali zastoj kod otkupa lokacije za Industrijsku zonu, kasarne „Petar Drapšin”, jer još uvek traju pregovori sa vojskom i Direkcijom za imovinu RS, mi smo bez obzira na tu činjenicu krenuli sa procedurom koju je moguće sada sprovesti. Prikupljena je tehnička dokumentacija, a sa Ministarstvom za privredu je u završnoj fazi sklapanje ugovora sa subotičkim „Vodovodom”, „Elektrodistribucijom”, „Suboticagasom” i Zavodom za urbanizam, koji je inače zadužen za izradu urbanističkog projekta i kompletnu dokumentaciju svih radova koji se predviđaju u sklopu Industrijske zone. Na osnovu tih ugovora radiće se primarna infrastruktura koja će biti dovedena do granice poseda kasarne. „Elektrodistribucija” će izgraditi dva trafoa na samoj parceli i visokonaponski vod. U suštini nema nikakvih teškoća da se i pre pribavljanja same lokacije počne sa radovima – kaže Šečić.
Turistički informativni centar je takođe u fazi gradnje.Objekat je podignut do pod krov, a za ovu fazu utrošeno je prvih 5 miliona dinara. Sredstvima NIP-a u visini od 113.793 evra radiće se unutrašnje uređenje objekta.
Jedan od projekata kod kojeg je došlo do privremenog zastoja bio je rekonstrukcija Dečjeg pozorišta, a zastoj je vezan za nedoumice oko investitora koji su bili zainteresovani za kupovinu zgrade Jadrana u sklopu koje je Dečje pozorište. Na kraju su zbog odustajanja investitora, sa malim zakašnjenjem krenulo u pribavljanje tehničke dokumentacije.

Biće i Dečje pozorište

– Obavljen je tender za izbor izvođača. Izabran je „Svetlost teatar” iz Beograda. Radi se prvenstveno o radovima na samoj sali, u kojoj će se iz bezbednosnih razloga raditi spušteni plafon koji je u prilično lošem stanju, rekonstrukcija bine i svetlosne tehnike koja je dotrajala, a biće promenjene i stolice.U ovoj fazi biće utrošeno 398.000 evra, a sledeća faza bila bi građenje novih prostorija i adaptacija prostorija za glumce, za čega će se konkurisati u nekoj narednoj prilici.
Za raspisivanje tendera za program lokalnih puteva za koje je iz sredstava NIP-a odobreno 1.360.615 evra bila je zadužena lokalna uprava. Na osnovu tog iznosa je napravljen program koji obuhvata asfaltiranje 36 ulica u svim mesnim zajednicama. Prvi tender nije uspeo, zbog činjenice da nijedan ponuđač nije imao kompletnu dokumentaciju. Veliki tender biće ponovljen, a posao bi trebao da bude dodeljen u roku od dva do tri meseca, pa bi sa početkom građevinske sezone radovi mogli da počnu.
Još jedna od investicija sačekaće sa realizacijom do jeseni. To je bazen u sklopu Banje Palić za koji su odobrena sredstva od 750. 000 evra.

Bazen i za obične goste

– Taj sadržaj je namenjen samo Subotičanima, za razliku od ostalih sadržaja Banje Palić koji će biti namenjeni gostima sa dubljim džepom. Radi se o dogradnji jednog dečijeg i jednog većeg bazena na mestu sadašnjeg termalnog bazena, sa natkrivenim delom sa poslovnim prostorima, koji će omogućiti da u budućnosti taj objekat sam sebe izdržava. Dobijena sredstva biće dovoljna za izradu projektnotehničke dokumentacije, uređenje postojećeg termalnog bazena i izgradnju malog dečijeg bazena. U Upravi za sport je predlog ugovora za projektovanje, a kada prođe potrebnu proceduru i kada se usvoji Detaljni urbanistički plan za Banju Palić, može se krenuti u projektovanje. Ovaj postupak zahteva vreme od nekih 6 meseci, nakon čega sledi izbor izvođača i pristupanje radovima. Opredeljenje je Direkcije da se ne kreće odmah sa celom investicijom kako se ne bi dogodilo da on doživi sudbinu bazena u Dudovoj šumi, već fazno, kako sredstva dozvoljavaju.
Jasmin Šečić kaže da na nove konkurse za republička i pokrajinska sredstva naša opština neće izlaziti sa novim projektima, već bi se u 2007. godini zadržali na postojećim projektima, kako bi se sve započete investicije privele kraju.
– Gledaćemo da se one maksimalno isfinansiraju i da se privuku sredstva za već odobrene projekte, jer je vidljivo da za njihovo dovršavanje nedostaje dosta para – završava Šečić. R. V.

„HETIJA” U POREMEĆENIM TRŽIŠNIM ODNOSIMA
Ako prodaš, gubiš...
• Prodavci svinja žale se na nisku cenu žive vage i skupu hranu, a prodavci kukuruza kažu drugo: „kuruz nije skup, samo su svinji jeptini” • Iako su poremećeni odnosi na tržištu ostavili posledice i na „hetiju”, i jednih i drugih (još) ima – zbog potencijalnih kupaca

U senci nedavno proteklih protesta poljoprivrednika „hetija” je (rekli bismo) nastavila svoj ciklični život koji se decenijama unazad odvija svakog petka. Istina, oni malo stariji sećaju je se i sa drugih mesta, ali i ovo današnje (iza hipodroma) izgleda da joj je sasvim dovoljno, bar kada je u pitanju prostor.
Izjutra u 8, kada smo izašli na pijacu, pet-šest prodavaca kukuruza, suncokreta i ostalog semenja i još duplo manje ljudi sa prasadima i svinjama. Ostalu polovinu, upola ispunjenog kapaciteta, čine prodavci voća i povrća, rakije, meda, jagnjadi, metli i nove novcate vojničke opreme, od čarapa do šinjela! Često izgovarano usmeno „pravilo”: „više prodavaca nego kupaca” doživelo je svoju potvrdu i prošlog petka, što ukupno daje (o)tužnu sliku nekadašnje „hetije” na koju se nije dolazilo samo radi prodaje i kupovine nego da bi se u određenom (pijačnom) smislu „bio i bio viđen”.
– Tražim za nji 100 dinara, al šta vridi kad niko ne kupuje – kaže, pokazujući svoju prasad Zlatko Kopunović Legetin iz Aleksandrova.
Priča koju nastavlja ispričana je nebrojeno puta: cena hrane je velika i ne pokriva mu proizvodnju. Pa ipak, Zlatko Kopunović Legetin kaže da i pod trenutnim uslovima kod kuće drži 15-16 svinja i sedam krmača. Kaže i da svinje prodaje za 65-70 dinara po kilogramu, iako bi im realna cena bila 95.
– Mislim da će bit pokolja svinja kod ovako skupe rane. To je, izgleda, uvik tako: kad je rána skupa, stoka je jeptina – kaže Zlatko Kopunović Legetin.
Na sreću, dodaje, kukuruz ne mora kupovati, jer ga i sam ima, ali mora zato koncentrat koji, kaže, staje od 3.000 do 3.100 dinara, a za prase dobije 2.200 do 2.300.
– Ne pravim račun o tom koliko uložim, a koliko dobijem, jel kad bi još i to radio, manio bi se posla. Od čega god se ipak mora živit, pa makar kako bilo – kaže sagovornik.
Njemu s druge strane Antun Mamužić iz Tavankuta prodaje kukuruz za 900 dinara „meter” i kaže da nije skup. Onom ko ga prodaje.
– Kupaca nema, samo gledaje. Kuruz nije skup spram svega ostalog, al je istina i da su svinji jeptini. To i jeste problem i ja to vrlo dobro znam pošto i sam držim svinje – kaže Antun Mamužić.
S obzirom da je sa svinjama na gubitku, kaže da je „dok je još držalo cinu” deo svinja prodao privatnom mesaru po 75 dinara za kilogram žive vage, ali da je već pretprošle nedelje kod istog kupca dobio tek 60 dinara. Zbog toga je, kaže, i izašao na „hetiju” na koju ne dolazi često, jer novac treba a kukuruz je trenutno ipak isplativije prodati, naročito ukoliko se ima kome.
– Kupuju ga uglavnom golupčari i ljudi što drže kokoške. Pošto imam porodicu i novac uvik triba u kuću. Kuruza imam dovoljno, jel radim svoji 16 jutara zemlje i još toliko u arendu – kaže Antun Mamužić.
U međuvremenu, kako to već obično biva i kako pijačna pravila nalažu, nakon vremenskog zenita i cena ponuđene robe pada: prasad na hetiji u kasnijim satima prodavana su i za 80 dinara kilogram. Objašnjenja bi, međutim, tek tada bila pesimistička, a gubici na njima još veći. Ostaje na kraju i pitanje: ko kupuje ono što se ne isplati prodavati?
Ako je suditi po rečima dvojice prodavaca u tekstu: niko i ništa. Z. R.

DA LI I U KOJOJ MERI SUBOTICA ŽIVI SVOJ NOĆNI ŽIVOT (2)
DVA LEVO, JEDAN DESNO?
• „Nije da u Zrenjaninu, Kikindi ili u Senti ima više para nego u Subotici, ali tamo ljudi imaju klubove koji su navikli ljude da svake srede ili četvrtka dolaze na živu svirku” – naglašava Daniel Davčik • „Iako izbegavamo da puštamo narodnu muziku, ona je neminovna” – kaže Dejan Cvijin • I drugi pravci muzike imaju svoju publiku, samo su ređe „na tacni”

Subota veče, jedanaest sati. Za stolovima u „Bosu” manja ili veća društva. Priča se, pijucka. Promiču prelepe, lepo obučene devojke. Oko ponoći, popularna picerija se polako prazni, dok se „Saks”, „Latino” i „Renesansa” pune. Žurka traje do 2 posle ponoći, nakon čega jedni odlaze kućama, a drugi (oni mlađi) provod nastavljaju u „Omegi” ili „Ladu”. Šablon. Zvuči jednostavno, kao izlazak po diktatu. Svi slede nepisana pravila. I niko nije potpuno zadovoljan ponudom. Da li, i u kojoj meri Subotica, u koju su ranije izlazili i mladi iz drugih gradova, živi svoj noćni život?

Recept – živa svirka

Pojavom Fondacije „Fokus” grad je mladima ponudio program koji se razlikuje od onog na šta su (smo) navikli. Činjenica da ove svirke, koncerte, posećuje manje-više isti krug ljudi, govori u prilog činjenici da nije pogođen ukus svih (što je skoro nemoguće):
– Mogu da razumem zašto „Fokus” nije orijentisan na komercijalne stvari. Oni žele da pruže ljudima ono što inače ne bi mogli da čujemo, vidimo, jer nije komercijalno, žele da dovedu bend koji je dobar, ali koji nikada ne bi došao zato što ne može sam sebe da isplati. Nema smisla da finansiraju nešto što je isplativo, da dovedu Cecu ili Seku Aleksić... – smatra Daniel Davčik, član popularnog subotičkog benda „Perpetuum mobile”, dodajući da subotički klubovi svirke organizuju uglavnom kao poklon svojim gostima, ne gledajaći na tome da zarade, kao, na primer „kod Čupaka (Beer & Co) gde su svirke svakog petka, a ukupno sa muzičarima stane 20 ljudi! Dobra strana je što postoji mesto gde naši džezeri mogu da sviraju.” Ali to nije dovoljno:
– Subotici nedostaje jedan poseban prostor. Činjenica je da u je Subotici jako teško odvući ljude negde, a da to nije u centru grada. A „Lifka”? Tu mogu da se prave super koncerti, ali mi ni ne znamo da li ona radi svakog petka ili subote. Ranije si petkom i subotom imao žurke sa didžejevima, svake nedelje dobar koncert. U Suboticu je dolazio „EKV”, „Smak”, „Leb i sol”, svi veliki bendovi. Danas ni nema velikih bendova. Trenutno najveći rok bend je „Van Gog”, a garantujem da u Subotici ne bi prodao više od 500 ulaznica! „Električni orgazam”, koji je nekada punio Halu sportova, sada svira u „Festu” gde može 300 ljudi da stane. Na „Ateist repu” je prošle godine bilo 100 ljudi na Paliću. U beogradskim klubovima gde mi sviramo, tačno se zna da je petkom i subotom živa svirka i niko više ne pita koji bend nastupa, jer znaju da će to biti nešto dobro, da taj menadžer vodi računa o tome. Tu ulaz košta 200 dinara, najjeftinije piće 150 (kisela voda), a oni nas plate od ulaznica i još im ostane za obezbeđenje. Kod nas, ako tražiš 50 dinara za ulaz, svako će gledati da li zna nekog preko koga će da uđe besplatno, umesto da da neku lovu da mu se nešto drugačije desi u gradu, ne samo da sedi... U Subotici je Zvonko Bogdan napunio Trg, pre toga je to učinio Vlado Georgiev, ali to su besplatni koncerti koji okupe nekoliko hiljada ljudi. Sve se svodi na to da se nema para i na kraju se uvek dolazi do tog zaključka. Ali nije da u Zrenjaninu, Kikindi ili u Senti ima više para nego u Subotici, već tamo ljudi imaju klubove koji su navikli ljude da svake srede ili četvrtka ima živa svirka i oni su navikli da dolaze na koncerte. Imaju koncertnu publiku koja zna kako da se ponaša, zna zašto ide. A mi nemamo više čak ni jedan radni dan kada se izlazi! U Subotici svi kada izađu u grad hoće da im igra mečka, a onda im neko dovede tu mečku, a niko ne dođe da je gleda! To je otprilike formulacija noćnog života.

Od Ace do Cace

Popularne brucošijade su nekada bile sinonim za dobar provod. Osim „brucoša”, studenata prve godine, ove zabave posećivali su i stariji studenti, ali i mladi koji sa fakultetom baš i nemaju (mnogo) dodirnih tačaka. Muzika je bila zabavna, a po pravilu se ostajalo do ranih jutarnjih sati. Međutim, slika je danas nešto izmenjena: „Na bilo koju brucošijadu da odeš, kada vidiš šta se tamo pušta i sluša i svira, sve ti je jasno! To su studenti, budući intelektualci, a slušaju samo narodnjake za koje ja nikad nisam čuo! I sve je to dva levo, jedan desno. Kada smo svirali u Hali sportova na brucošijadi, posle nas je nastupao Aca Lukas. Masa nas je prihvatila super, ali oni su tamo došli da čuju Acu Lukasa, a ne nas!” – zaključuje Davčik, i dodaje:
– I pre, kada su se muvale devojke, jedno od prvih pitanja je bilo koju muziku slušaš i po tome si mogao mnogo da zaključiš o osobi, a danas 99 posto njih odgovora sa „Slušam sve, volim od svega po malo, ili volim sve što vole mladi...”. To je odgovor koji zahvata apsolutno sve, i taj deo identiteta više uopšte ne postoji. Muzika je totalno nebitna: ako sam uveče u gradu, onda su tu naravno narodnjaci da bih mogla da se provedem, da se napijem, a nekad bih možda otišla i na neku tehno žurku... Uopšte ne postoji sistem vrednosti, ne vrednuju se vrste muzike! I onda ti ljudi koji slušaju nešto što je malo čvršće, rok ili hevi metal, oni su bezveze, a te devojke koje slušaju narodnjake, one su kao IN...

Žurka u centru grada

– Čime da objasnim popularnost „Renesanse”? Verovatno je to zato što smo u centru grada i radimo na poseban način, organizujemo žurke... Puštamo zabavnu muziku sa primesama narodne koju izbegavamo, ali narodnjaci su neminovni. Oni su uzeli maha, bez njih nema ništa. Pokušali smo nekoliko puta bez njih, ali odmah se vidi, ljudi počnu da se razilaze, ne znaju šta će, nervozni su, dosadno im je... – primećuje Dejan Cvijin, menadžer „Renesanse”, dodajući da se njegova generacija drugačije provodila u gradu, drugačije upoznavala, „muvala”... „Sada se verovatno boje i mladići i devojke, drže se po grupama, retko ko će da priđe... Sve je nekako na silu, nema da se zabavljaju, sve je u grču” – zaključuje.

„RUŽIČASTA” ŽURKA U „Ekspo” (Expo) centru, u subotu, 10. februara, održan je „Pink Party”, „ružičasta” žurka koja je okupila nekoliko hiljada mladih ljudi, Subotičana, ali i posetilaca iz drugih gradova. Na dva „stejdža” muziku, koja se kretala između haus, rejv i tehno, puštalo je 15 didžejeva – stranih i domaćih (jedan od njih bio je i Dejan Milićević). Za razliku od nekih posetilaca koji su subotnju zabavu u „Ekspo” centru doživeli kao „žurku godine”, bilo je i drugačijih mišljenja: – Davno se u Subotici desila ovakva žurka, mada je moglo da bude i bolje. Ozvučenje nije bilo loše, svetlosni efekti su bili dobri, ali je snabdevanje pićem bilo loše organizovano, pa se na piće čekalo i po sat vremena. Sve u svemu, nije bilo loše – kaže Subotičanin Denis Suzić, koji redovno posećuje žurke ovog tipa. O tome koliko je bilo interesovanje za ovu žurku (koja je bila i dobro izreklamirana!) svedoči i dolazak nekih popularnih, žargonski rečeno, faca, od kojih je jedna i Aleksandra iz „Velikog brata”. A ako je pokazatelj i vreme do kada se ostaje, onda je ova žurka definitivno uspela, s obzirom da su posetioci počeli da se (masovnije) razilaze tek oko pet ujutru.

Petkom i subotom između 200 i 300 ljudi prođe kroz „Renesansu” koja redovno angažuje i didžeja (Miroslav Despi) pa se u kafiću stvara atmosfera žurke koje izgleda nedostaju Subotičanima. Možda je najbolji dokaz za to i subotnja žurka održana u „Ekspo centru”. Ni ulaznica koja je na dan održavanja koštala 1.200 dinara, nije sprečila dolazak nekoliko hiljada mladih ljudi – željnih (dobrog) provoda... A muzika? Ni „N” od narodnjaka.

Etno (ni)je budućnost

– Kada je došao 5. oktobar, bilo je pokušaja da se napravi veliki rez, da se narodnjaci gurnu negde u peti plan i da postane trend ne slušati narodnjake. Ali to nije dugo trajalo jer ti moraš mladima da daš nešto zauzvrat. Na primer, hrvatska vlada finansira etno projekte, etno koncerte – to je neka ozbiljnija varijanta narodne muzike, ima korene u narodnoj muzici. To godinama rade i naši susedi Mađari zato da im se ne bi desilo to što se desilo nama. Jer uvek postoji niža, srednja i viša klasa, ne samo po tome koliko novca ti ljudi imaju, već i po tome koliko su knjiga pročitali, šta slušaju, gledaju... U navedenim zemljama su pokušali da zadovolje i nižu klasu nečim kvalitetnijim, da im pruže nešto drugo, ali kod nas toga nema – smatra Davčik.
Ipak, ne smemo zaboraviti da u ovom kontekstu spomenemo „Etnofest”, u organizaciji istoimenog Udruženja građana iz Subotice i sa Palića. Ova manifestacija već nekoliko godina unazad Subotici i Subotičanima u Sinagogi, „Festu”, na Sceni „Jadran” i u Velikoj većnici Gradske kuće, nudi koncerte etnoizvođača iz zemlje i inostranstva. Tako smo imali prilike da vidimo (i čujemo!) braću Teofilović, Pavla Aksentijevića, „Vrelo” iz Rume, „Fatimu Špar” (Fatima Spar) iz Austrije, „Muca Micu” (Muca Mitsou) iz Mađarske... Da interesovanja za ovu vrstu muzike ima, svedoči i činjenica da na programima „Etnofesta” publike nikada nije manjkalo, ali ovaj festival dođe i – prođe. Ostaje pitanje kako (kvalitetno) popuniti „prazan” prostor. A da to istovremeno ne bude i prazan hod. Možda smo odavno u „leru”, a da to ni ne znamo... T. M.

KAROLJ GAŠPAR IZ MAĐARSKE KROZ PORODIČNU TRAGEDIJU GOVORIO O POGUBNOSTI NARKOMANIJE
Zbog sina protiv droge
• Karčika je bio dobar i vredan mladić okružen ljubavlju porodice, a opet je postao narkoman i umro od prevelike doze heroina • Njegov otac ni danas ne može da se pomiri sa svojom naivnošću i neznanjem o drogi, i misli da će ova njegova misija borbe protiv droge pomoći drugim roditeljima da na vreme spasavaju svoju decu

Prošlo je 8 godina od kako je Karolj Gašpar Karči umro od prevelike doze heroina, a bol njegovih roditelja nije ništa manja, i dan-danas ih muči griža savesti i pitanja: da li su bili dobri roditelji i da li su sve učinili da ga spasu od droge i od smrti. I zato Karčikin otac, takođe Karolj Gašpar, već osam godina obilazi Mađarsku, gde živi, ali i okolne zemlje, i govori pred roditeljima, pred mladima, boreći se protiv droge i pokušavajući da spase mlade živote. On to shvata kao svoju misiju do kraja života. Tako je prošle nedelje bio gost Fondacije mentalne higijene u Subotici „Edžspecto”, čiji je osnivač Opština Subotica, i čiji je osnovni zadatak prevencija narkomanije putem stalne izložbe „Metamorphozis”.
Pred nekoliko desetina posetilaca najpre je prikazan kratkometražni dokumentarni film „Nasmešene plave oči”, o Karčiki, njegovom ranijem životu bez droge, zatim o zavisnosti, borbi sa apstinencijom i, konačno, o njegovoj smrti. Drugi deo filma je beleška o borbi njegovog oca protiv narkomanije, njegovim predavanjima širom Mađarske, razgovorima sa ljudima. Dok je film išao Gašpar je izašao, izvinjavajući se što ga ne može pogledati jer posle toga neće biti sposoban za razgovor. Prvi deo filma su delovi iz porodične arhive.
Karčika je, svi se u filmu slažu sa njegovim ocem, bio dobro i vredno dete, i svi su ga voleli. Jedna devojka u filmu je rekla da joj je i danas muka kada čuje zvuk upaljača koji je Karčika koristio da u kašiki prokuva vodu za drogu. Gledamo scene kako Karčiki pomaže cela porodica dok savladava apstinencijalnu krizu. Njegova majka kaže u kameru da je droga veliki gospodar. „Nije bilo dovoljno da ga snimim i posle mu pokažem kako izgleda da bi ostavio drogu”, kaže ona, „nastavio je sa njom”. Slede snimci nege Karčike u krevetu, za vreme apstinencijalne krize. Hrane ga, a on odbija jelo, vode ga do toaleta jer ne može da hoda sam. Čak mu kuvaju čaj od maka jer su čuli da je dobar za apstinencijalnu krizu, ali se ovde nije pokazao tako. Jednog jutra su ga našli mrtvog sa licem zagnjurenim u jastuk. Umro je, kako je njegov otac rekao, od embolije koja mu je „eksplodirala” u lice, koje je teško bilo gledati. Umro je 1998. godine sa 21 godinom.
Gašpar je tada rekao sebi da neće dozvoliti da se ova tragedija zaboravi.
– Dokle god sam živ kajaću se što nisam na vreme posumnjao na drogu, što sam bio loš otac, što nisam još nešto uradio da ga zaustavim. Zato svima govorim da nikada nijednu cigaretu marihuane ne popuše jer neće moći stati.
Kolika je strašan Gašparov bol govori i jedan fragment u filmu dok vozi kola i govori: „sam sam u kolima, ali ti ćeš, sine, uvek sedeti pored mene do kraja mog života”. Zatim je usledio težak, muški plač. Kasnije pred posetiocima Gašpar je rekao da je tada mislio da će umreti od bola.
Svoju misiju Gašpar je započeo razgovarajući sa ljudima i snimajući ovaj dokumentarac o sinu, jer smatra da sličnih sudbina ima jako puno. Rešio je da ga snimi i da ga prikazuje svima kako njegova smrt ne bi bila uzaludna. „Ne želim da se drugi očevi sretnu sa ovakvom tragedijom”, rekao je.
Karčika je na odsluženju vojnog roka, u društvu, zapalio prvi džoint marihune, a kasnije je u venu ubrizgavao heroin, od čije prevelike doze je i umro, nakon višemesečne apstinencije.
Zanimljiv je detalj u filmu kada govori lekar rekavši da je lečio prvog ozbiljnog zavisnika od heriona u Mađarskoj. Kada je pitao tog svog pacijenta da li da i on proba heroin kada je to „takva sreća”, ovaj mu je odgovorio, uzmite, ali samo ako mislite da ćete na tom prvom i moći stati.
Nakon Karčikine smrti njegovi drugovi su rekli ocu kada ih je upitao gde je pogrešio: „trebali ste da mu dajete manji džeparac dok je bio još mlađi”. Otac je na to odgovorio da je on imao jako teško detinjstvo i da je želeo da pruži sinu ono što on nije imao, bolji život.
– Ono što je kod vas samo strah da se ne desi, u mojoj porodici Gašpar je stvarnost. Moram da su se suočavam sa grižom savesti jer kako može jedan otac da ispusti svoje dete iz ruku – i danas Karčiku muči ovo pitanje. Karolj navodi da je nakon sinovljeve smrti diplomirao teologiju u svojoj 59. godini, tražeći odgovore. – I dobio sam ga: išao sam lošim putem. Moj cilj je da ubedim roditelje da uvek paze na svoju decu. Moj sin je bio dobar dečak, savestan, vredan, a ipak je postao zavisnik i umro je od toga. A uvek je imao ljubavi u porodici, znači, ni to nije bio razlog. No, tada je Mađarska bila u teškom ekonomskom položaju, svi smo gubili radna mesta i baba nas je pozvala kod nje u Austriju. Karčika se nije mogao snaći i stalno je putovao u Mađarsku, nikada nismo znali šta se sve događa sa njim.
Kada je porodica Gašpar otišla u Austriju pola godine Karčika je bio čist, nije uzimao drogu. Onda se porodica zbog nekih razloga morala vratiti u Mađarsku, to je bilo u septembru, a u novembru je Karčika umro. Nikada ne možemo biti sigurni da ako ga skinemo sa droge da će to biti trajno, danas zna Gašpar. Otac zavisnost nije prepoznao kod sina, pa želi da upozori druge roditelje na simptome narkomanije: nesanica, dete se promeni i promeni društvo, počne da jede dosta slatkog, postaje agresivan, nepouzdan..
– Nisam ništa znao o drogi, pa me je lako mogao prevariti. Izađe napolje, uzme heronin i onda popije rakiju. Kada je došao kući, osetio sam na njemu rakiju i seo sa njim da porazgovaram. Rekao sam, sine, ne želim da postaneš alkoholičar, a nisam ni pomislio da je narkoman. Strašno, kako sam bio glup. Tako je od dva života ostao samo jedan. Ja moram da nastavim taj put i da govorim svima o tome. Jako mi je teško, ali ovo je sada moj život.
Na kraju Karolj Gašpar je sa žaljenjem konstatovao da u godišnjem izveštaju o broju umrlih narkomana njihovog sina nije bilo, i da nisu svi slučajevi obuhvaćeni. Dok toga ne bude, neće ni biti prave borbe protiv droge, kategoričan je Gašpar. I dodao još jedan podatak: u bolnicama kreveti na kojima leže narkomani su još iz vremana Franca Jozefa. I upozorio je da su jaki finansijski interesi iznad borbe protiv droge, što je i sam imao prilike da oseti kada je želeo negde javno da istupi.
– Ja ne mogu da lažem, teško sam platio – rekao je između ostalog Karolj Gašpar ispred ipak malog broja Subotičana u odnosu na veličinu problema koja muči i ovu sredinu. E. B.

SUBOTIČKE ISTRAŽUJU
SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: TOMISLAV HALBROR
Na Salaš ne ide zbog tuge
• Na Šebešiću su Halbrorovi bili među starosedeocima, ali na imanje koje potiče još od predaka Tomislav više ne ide rado, ne može da podnese pogled na srušene zidove i tugu koju oseća zato što nije uspeo da ga sačuva • Preci Tomislava Halbrora, pradeda, deda i otac, bili su agronomi, vezani za zemlju i na njoj su se obogatili

Porodica Tomislava Halbrora (Halbrohr) i njegove sestre Đerđi jedini su potomci nekada brojne i ugledne veleposedničke familije koja je ostavila snažan pečat u razvoju grada. Dve zgrade na Korzou, nekadašnji hotel „Nacional”, Subotičanima znan kao „Zagreb” (danas je u njemu banka) koji je podigao Tomislavov pradeda Mor (Korzo 10) i velika stambena zgrada na drugoj strani ulice (broj 9), porodična kuća dede Adolfa, i danas traju, dugo posle onih koji su im postavili temelje.
– Mi smo Jevreji – reći će Tomislav Halbror započinjući priču o istorijatu svoje familije, još jednog u nizu svedočenja o sudbinama poznatih i bogatih subotičkih porodica koje su ostale bez svoje imovine nakon Drugog svetskog rata. – Moji preci potiču iz Moravske, danas Češke. Došli su u Apoštag, to je i sada malo mesto u Mađarskoj, nije daleko od Budimpešte, pored Dunava. Leti je nekada kod Apoštaga moglo, danas više ne, da se reka pređe i zaprežnim vozilima. Selo sa 1.500, 1.700 stanovnika, bavilo se ugostiteljstvom. U selu je živelo hiljadu Jevreja, svi su bili siromašni. I svi su se bavili ugostiteljstvom. Po tadašnjim zakonima Jevreji se nisu mogli baviti mnogim zanatima. Kao zanatlije nisu mogli praviti novo odelo ili nove cipele, samo krpiti. Za Jevreje je zakon bio takav da se samo najstariji sin mogao oženiti, ostali ne. Ali je vremenom moglo da se ode u takva mesta gde je ženidba bila dozvoljena. Pri tome nisu mogli u bogatija naselja i pogranična mesta, ali u Suboticu da. Moj predak je došao u Suboticu sa idejom da će odgajati ovce a prodavati ih u severnijim delovima Mađarske i na taj način zaraditi. I tako i bi, zaradio je na tome pare.
– Početkom devetnaestog veka, doduše, Jevrejima još nije bilo dozvoljeno da steknu zemlju, mada im je tada već bilo dozvoljeno da kupe plac na kojem će podići kuću, međutim, da kupuju oranice, to ne. Ali su pravljeni lažni ugovori, naslutilo se da će doći do promena. I stvarno je sredinom devetnaestog veka donet zakon po kojem su Jevreji mogli posedovati obradivu zemlju i ukinut je vremenom i zakon o zabrani ženidbe – kaže Tomislav Halbror, dobar poznavalac istorije svoje porodice i istorije Jevreja uopšte.
Od tada, Halbrorovi poseduju zemlju i svoj uspon tesno vezuju za oranice. Tomislavov otac, deda i pradeda bili su agronomi. U toj višegeneracijskoj okrenutosti ka školovanju za još savremeniju obradu zemlje, Tomislav je prvi koji se nije školovao za agronoma.
– Nisam studirao agornomiju jer mi je otac rekao da to nije dobro zanimanje. Ali znam sve o zemlji, odrastao sam na salašu. Puno sam video i puno mi je otac pričao – kaže Tomislav, koji, ipak, svojom životnom pričom potvrđuje da se od onoga što se nosi u genima ne može odvojiti, jer ekonomista je, a bavi se agrohemijom kao suvlasnik privatne firme.

Svi su se školovali

Nakon što je dozvoljeno da Jevreji poseduju oranice Halbrorovi su stekli oko 500-600 jutara zemlje.
– Što je bilo mnogo za subotičke prilike. A deda je dobro gazdovao i oko 1880. godine već je imao hiljadu jutara zemlje. To je danas oko 700 hektara. Smatran je najznačajnijim zemljoposednikom, posle Vermeša. Vermešovi su imali malo više.
Temelj takvom usponu familije Tomislav vidi u poslovnim sposobnostima koje su se u ovoj familiji uvek oslanjale na dobro školovanje.
– Pradeda je sredinom devetnaestog veka završio agronomiju u Mađarskoj gde je jedan mađarski plemić na jugu Balatona osnovao visoku školu za obrađivanje zemlje, gimnazija pa tri godine fakulteta. Za to vreme vrlo ozbiljan fakultet. To je i deda završio, ali u drugom mestu. Otac, takođe, agronomiju, u Nemačkoj u Haleu. Veliki univerzitet. Kada je otac studirao, ovaj fakultet je imao 400 godina tradacije, bio je jedan od najstarijih u Evropi.

Politika Istorija porodice koju Tomislav zna u detalje, i vrlo duhovitim opaskama komentariše, ima i deo koji se odnosi na politički angažman predaka. – Posle 1860., ne znam tačno godinu, ali svakako pre 1869., pradeda Mor je pokušao da se bavi politikom, da bude poslanik. I u nadmetanju sa konkurentom izmislio je jedan pogrdan slogan. To se tada nije smelo. Smeo si sebe da hvališ, ali o drugima ni reči. Morao je zbog toga da se povuče za sva vremena iz politike. Tako je to srozalo njegov ugled. I onda se okrenuo jevrejskoj politici, i vrlo sam ponosan što je bio član kongresa 1869. koji je označio pravu emancipaciju Jevreja u Austrougarskoj i veliki društveni i materijalni uspon Jevreja. Na tom kongresu su donete mnoge odluke koje važe i danas.

– Dakle, moji preci obrađivali su zemlju na naučnoj bazi, znali su mnogo o savremenim metodama, đubrenju, odgajanju kultura koje su dohodovne. Pšenice, kukuruza ali i hmelja, što je bilo neobično za ovo okruženje ali je bilo mnogostruko, možda i 20 puta dohodovnije od pšenice. Trebalo je veliko znanje i oni su ga imali. Naime, hmelj je jedna uska specijalizacija, to je i deda radio, hmelj se upotrebljavao u industriji piva – priča Tomislav o jednom od poslova kojima su se Halbrorovi bavili, dodajući da su se naveliko bavili i svinjogojstvom, mada po jevrejskim verskim zakonima nisu jeli svinjsko meso, ali su ga prodavali na bečkoj berzi, u tadašnjem centru evropske trgovine. – Imali su velike prihode. Čukundeda je dugo živeo i upravljao imovinom pa se pradeda više bavio jevrejskom društvenom politikom. Bio je član mnogih jevrejskih međunarodnih organizacija. Govorio je engleski, to je bilo neobično, jer u Subotici su svi znali mađarski, srpski i nemački. A on je govorio još i engleski i turski. Naime, godinu dana je bio na praksi kod veleposednika u Turskoj, to je bio uslov da bi stekao diplomu. Nije bilo tada dovoljno da završiš školu pa si agronom.

Hotel na Korzou

Mor Halbror, Tomislavov pradeda, u to vreme već vrlo ugledan i vrlo imućan, oko 1860.-te je sagradio je hotel u Subotici na Korzou, zvao se u prevodu „Nacional”.
– Prvi hotel, sa centralnim grejanjem. Pravo čudo sveta. U Beču su postojali majstori koji su pravili takvo čudo, da kroz limene radijatore cirkuliše topla voda, bez mašine. I eto, božjom pravdom, zgradu koju je podigao pradeda i otvorio hotel, kupio je gospodin Karadžić, muž moje sestre, pa je, u neku ruku, kao u pazli posle mnogo godina kockica vraćena.
Deda Tomislava Halbrora zvao se Adolf, pomodnim nemačkim imenom u to vreme. Živeo je od 1857. do 1917. godine.
– Oženio se Idom Hartštejn iz Debrecena. Oni koji znaju prošlost Debrecena i sa mnom su vrlo ljubazni jer je familija Harštejn bila vrlo značajna za Debrecen, vrlo ugledna i pobožna jevrejska porodica. Bili su jedni od najbogatijih jevrejskih zemljoposednika i vrlo su lepo uznapredovali grad Debrecen. Kada se udavala moja baba Ida je dobila 1.000 jutara zemlje, što je bio veliki miraz. Svoju imovinu nije unela u porodicu, ostala je na njenom imenu. Umrla je 1950. i tada je već i u Mađarskoj bila izvršena nacionalizacija.
Tomislav nikada nije sreo svoju baku Idu, jer je rođen 1946., u vreme kada je ona živela u Budimpešti.

Kako se otac spasio U Drugom svetskom ratu Tomislavov otac Jožef Halbror odveden je na prinudni rad u Mađarsku, a majka sa bebom rođenom u ratno doba, Tomislavovom sestrom (Tomislav je rođen posle rata), deportovana je u logor, srećom ne u logor smrti. – Samo čudo ih je spasilo i srećan splet okolnosti – reći će za majku i sestru. – Otac je pobegao sa prinudnog rada jedne noći i dospeo u Budimpeštu. Tamo mu je pomogao Vilim Konen kojeg je slučajno sreo, Vilim mu je pozajmio novac. Pa je moj otac preživeo izvesno vreme glumeći nemačkog oficira na dopustu. Plavook, krupan, izvrsno je govorio nemački... Smršao je, istina, jer je ranije imao sto kilograma. Prebegao je nakon nekoliko meseci kod Rusa. Moj otac je sve učinio da ostane živ.

– Baka je videla samo moju sestru, kao bebu, kada se mama 1945. vraćala iz deportacije. Moja mama ju je tada potražila da joj pokaže bebu, videle su se na pola sata. Mama se vratila u Suboticu, granica je zatvorena, a baka Ida je 1950. godine umrla – kaže Tomislav i zbilju iskazuje po malo u šali na sebi svojstveni duhoviti način. – Svi su osiromašili posle rata. Fotografije su mi uglavnom ostavili u amanet. I ništa više. Samo slike. Ja sam ih rado primao.
Prema pričama koje je Tomislav pomno slušao zna da su njegovi preci bili vrlo posvećeni poslu. Detalje je saznavao od Bele Singera, advokata koji je dugo poživeo a bio školski drug Janoša Halbrora, Tomislavovog strica.
– Bavili su se strukom, obrađivali zemlju i bili vrlo zatvoreni ljudi, ljudi visokog morala. Deda Adolf i moj otac nisu odlazili u kafane. Na počinak su rano odlazili i rano ustajali, u 4.

Zašto je Šebešić voljen

Adolf Halbror imao je sedmoro dece, šest sinova i jednu kćerku: Andora, Janoša, Imrea, Morica, Jožefa, Lasla i Leonku. Jožef je Tomislavov otac, rođen 1895. godine.
– Nema kuće u kojoj se moj otac rodio. Na tom mestu kraj Mlečne pijace podignuta je višespratnica. Kuću u kojoj živim, preko puta Sinagoge, kupio je moj otac od barona Vojnića. Ne direktno. Moj otac i Bandi (Vojnić) dobro su se znali, ali kuću 1919. nije hteo da proda mom ocu. Rekao je „Izvini Joži, ne želim Jevreju prodati kuću”. Pa ju je kupio Jerković iz Sombora, zadužio se kod banke i moj otac je kuću otkupio od banke. Ali, nije bilo ljutnje. Moj otac je barona Vojnića pozvao i na posvećenje kuće i na bal, i došao je. U toj kući sam se rodio i pripadam retkima koji žive u kući u kojoj su došli na svet.

Pošalica koja traje Adolf Halbror je 1897. godine sagradio kuću na Korzou za stanovanje svoje mnogočlane porodice sa 13 soba i balkonom prema gradskom šetalištu. Projektovanje je poverio Gezi Kocki. Priča koja je tada naveliko zabavljala grad kaže da je Titusu Mačkoviću zbog toga stradala sujeta, pa je smislio nesvakidašnji način da pokaže svoju uvređenost. Na Manojlovićevoj palati koja se podizala preko puta, dijagonalno od Halbrorove zgrade, pod strehom na uličnoj fasadi izvajane su graciozne biste devojaka, po dve na dva kraja zgrade. S tim da je jedna od devojaka dijagonalno prema Halbrorovoj kući okrenuta ne nežnim licem nego – guzom. Obnaženom. Pa kada Adolf iziđe na svoj balkon i pogleda po šetalištu da mu se svaki dan ukaže isti prizor u visini očiju, kao podsetnik na uvređenog projektanta. Sudionika ove šaljive pripovetke više nema među živima da bi priču potvrdili ili demantovali, ali biste devojaka su i danas na istom mestu i jedna od njih je zaista u neuobičajenoj pozi za aršine tradicionalne Subotice od pre sto godina. Pun duha, Tomislav Halbror i danas uživa u priči za koju se u porodici zna da je zabavljala grad na prelomu dva veka, u vreme njegovog dede. Na taj način i komentariše porodičnu priču. – Svaki grad i svako vreme ima svoje legende i one ostaju da traju.

Tomislav se rodio 1946. godine i bio je isuviše mali da bi se sećao dana kada su iseljeni iz rodne kuće u koju se vratio 20 godina kasnije. Iseljeni su 1948. godine.
– Procenili su da narodni neprijatelj, zemljoposednik, ne treba da živi u tom stanu. Iselili smo se na salaš, a tata u Mitrovicu, u zatvor. Prva moja uspomena na oca: mama me pokazuje starom čoveku koga ne poznajem.
Salaš na koji su se posle rata iselili je na Šebešiću, kupio ga je još Tomislavov čukundeda. Tomislav svoje ubraja u starosedeoce Šebešića, među četiri najstarije porodice u tom kraju, uz Šijakove, Gluvake i Pečenjake.
– Hambrokovi, to smo mi, jer nisu znali izgovoriti naše prezime. Ne postoji salaš, porušio se i mojom krivicom jer ga nisam održavao, nisam imao para, srce će mi pući i ne odlazim tamo. Tako bih voleo da neko sa buldožerom poravna. Verovatno bih umro ako bih izišao i video ostatke zidova. Pokušao sam dugo da salaš održim na silu ali su stalno provaljivali, potkradali, odnosili... I tako mi je sada vrlo, vrlo žao, lepo smo živeli na salašu, naučio sam bunjevački prilično dobro.
– Na salašu mama, sestra i ja. A mama je bila gradsko dete, plašila se i kokoške, vodu iz bunara nije znala izvući. Moja mama nije mogla ni da vidi da se zakolje kokoška. Nije bila za salaški život. Tata je permanentno od ‘47. ili ‘48. pa negde do ‘51. odlazio u zatvor, ode, vrati se...
Tomislavova majka zvala se Alice Bleier i poticala je iz Mađarske. Rano, kao beba je ostala bez oca i rasla je sa majkom a sve ih je izdržavao deda.
– Živeli su prilično siromašno. Deda je bio fabrikant sirćeta, što znači da je imao jednog radnika. Fabrika je bila on i kočijaš. Mama je vaspitana o državnom trošku, vrlo gorko. Završila je ekonomsku školu. Moj otac i ona sreli su se u Budimpešti, gde je bila u poseti. Bila je 20 godina mlađa, ali ljubav je ljubav. Mama je tražila savet i odobrenje od rabina. Rekao joj je „da”. Moj otac je bio sretan što ima mladu, lepu ženu. I nije hteo da ženi bogatu. Venčali su se 1942. Moj otac se tako oženio tek u 48. godini života. Jedan od njegovih braća se ni jednom nije oženio, ali zato se mlađi brat osam puta ženio. Do ženidbe moj otac je samo radu bio posvećen, sebe je terao jako, i druge. Samo rad, nema bolesti, nema umora, nije teško. Tata se prevashodno hmeljom bavio, imao je oko 500 radnika. Nije stekao puno neprijatelja, nisu ga, recimo, obesili ‘45.
– Na Šebešiću je postojala sušara za hmelj, lepa trospratna zgrada od cigle, vrlo značajna za uzgoj hmelja. Tata je sagradio 1929. godine. Sušara ne postoji, porušio sam je i prodao cigle. Dobro sam uradio jer bi i to do sada propalo, kao salaš.
Nakon Drugog svetskog rata zemlju su oduzeli Jožefu Halbroru, Tomislavovom ocu, kasnije su izgubili i pravo da raspolažu kućom u gradu, a ostao im je salaš i deset hektara zemlje.
– Sa 10 hektara je svako bio prisiljen da stupi u zadrugu, i od tog momenta mog oca više nisu zatvarali. Nekoliko godina je bio agronom u Savezu seljačkih radnih zadruga Subotice, pa je dobio otkaz, istupio je iz seljačke radne zadruge i lepo siromašno smo živeli. Prilično siromašno. Nije mi bilo teško zbog toga.
Jožefu Halbroru oduzeto je 120 jutara zemlje, njegovom bratu i sestri takođe zemlja, a Miklošu Halbroru, Jožefovom bratu od strica, koji se bavio špedicijom, čak 17 nekretnina.
– Mislim da smo ponovo mogli da se uselimo u kuću u gradu tek ‘68. godine. Naredne godine mama je umrla od raka. Na prvu godišnjicu njene smrti bilo je strašno. Tata je bio u bolnici, i on je imao rak, oboje su umrli od raka. Tako mi je bilo teško sa ocem uveče pričati i reći „sutra je godinu dana kako je mama umrla”. Tata nije doživeo taj dan, godišnjicu mamine smrti. Umro je te noći.
Halbrorovi su prošle godine podneli zahtev za povrat imovine koja je oduzeta njihovom ocu i najbližim srodnicima, tetki i stričevima.
– Sve ostale porodice su bez naslednika. Postojimo samo sestra i ja, i daleki rođaci u svetu, sedmo-osmo koleno – kaže Tomislav o sudbini nekada moćne, veoma bogate i brojne familije. – Kupio sam stan u stričevoj kući u ulici Petra Drapšina. Jedan stan u toj zgradi. Ako nam vrate imovinu biće dvostruko moj.

NA TRAGU NEMILIH SEĆANJA O JEDNOM SUROVOM VREMENU I ISTIM TAKVIM LJUDIMA
Šarvarske priče iz mog detinjstva

Potaknuta potresnim pričama, koje u poslednje vreme objavljujete u Vašim cenjenim novinama, o našim sugrađanima i nesrećama koje su doživeli po oslobođenju naše zemlje, osećala sam potrebu da ispričam neku drugu priču vezanu za stradanje porodice moje majke.
Pre svega, želela bih da ova priča bude objavljena iz pijeteta prema mojoj pokojnoj baki Milevi Žigić, koja je živela u selu Gornja Rogatica kod Bačke Topole, kao i svim onim nedužnim žrtvama stradalim u Drugom svetskom ratu, a koje do sada nisu pominjane niti su njihova stadanja obeležena nekom trajnom uspomenom.
Moji baka i deda nisu imali puno zemlje, niti voćnjake ni vinograde. Nisu imali fabrike, palate, ni automobile. Imali su samo svoj mali skromni život i svet koji su sami svojim znojem izgradili. Ali na žalost, nije im se dalo. Izgubili su dostojanstvo življenja, izgubili su svoje troje male dece u logoru i još dvoje odmah po rođenju. Patili u logoru u strahu od nemoći, bili okruženi strahotama i pune četiri godine posmatrali svoju decu kako gladuju.
Priča počinje od mog pokojnog deda strica Daneta Žigića iz Like. On je početkom Prvog svetskog rata bio mobilisan u austrougarsku vojsku, ali je već kod prvih borbi prešao na stranu vojske Kraljevine Srbije kako bi se borio zajedno sa svojom sabraćom.

Iz krševite Like u ravnu Bačku

Nakon oslobođenja i stvaranja Kraljevine SHS, kralj nagrađuje vojnike koji su se borili na srpskoj stani i dodeljuje im zemlju. Tako za deda stricem, iz krševite i siromašne Like, dolazi i moj deda Đuro zajedno sa svojim bratom Mihajlom i naseljava se u selu Gornja Rogatica, gde svako od njih dobija po devet jutara zemlje i okućnice na kojima podižu svoje nove domove. Nakon muškaraca u selo dolaze i devojke iz Like, koje se na neviđeno udaju za izabrane momke. Tako radi boljeg života, moju baku Milevu Vujnović po dogovoru udaju za dedu, a ona u rodnoj Lici ostavlja momka kojeg je volela. Život se tako polako normalizuje i oni počinju da stvaraju svoju porodicu. Prvo se rađa moja majka Bosiljka 1928. godine, pa zatim Stevo 1930. godine, Jelena 1932. godine, Svetozar 1934. godine, Milica 1938. godine i Ljubica 1941. godine. Stevo, Svetozar i Ljubica su umrli u logoru.
Bolji život se završava 1941. godine kada se početkom Drugog svetskog rata, od strane mađarskih okupatora, izdaje naređenje o deportovanju svih građana koji nisu starosedeoci. Tada nastaju tužna i teška vremena, koja će se za mnoge završiti tragično.
U julu 1941. godine u selo dolazi okupatorska vojska, grubo isteruje ljude iz kuća pritom im nedozvoljavajući da bilo šta ponesu sa sobom. Moja baka je tada imala 33 godine, četiri ćerke i dva sina i bila je u devetom mesecu trudnoće.
Ljudi su za sobom ostavili svoje sređene i pune domove i stočnim vagonima, u kojima je pod bio prekriven slamom, kreću na put straha i neizvesnosti sa kojeg se mnogi neće vratiti. Nakon nedelju dana provedenih u zatvorenim stočnim vagonima, pri letnjim temperaturama i uz vrlo malo hrane i vode, stižu u logor Šarvar u Mađarskoj koji je podignut specijalno zbog njih.
Šarvar je mnogo godina spominjan u našoj kući kao sinonim za strah, patnju, nesreću i rat. Mi, tada deca, smo rasli uz takve priče, a te su se priče prenele i do današnjih dana, na našu decu.

Deportacija u logor Šarvar

Moja baka je u logoru rodila ćerku Ljubicu, koja umire ubrzo nakon rođenja, a posle nje umiru i sinovi Stevo i Svetozar. U logoru se rodila i moja tetka Savka, koja je srećom preživela. Moju tetku Milicu, koja je imala tri godine, na intervenciju Crvenog krsta izvode iz logora i daju je na usvajanje Seši i Čikanu Bugarskom, plemenitim ljudima iz Kovilja.
Ostala deca, na žalost, zajedno sa roditeljima dele sudbinu logoraša uprkos naporima Crvenog krsta koji je mnogo puta pokušavao da izbavi majke sa malom decom iz logora. Tako se i moja baka sa tek rođenom ćerkom Savkom, na kratko našla u Pačiru, ali su fašisti ubrzo došli po njih i ponovo ih deportovali.
Pred samo oslobođenje 1944. godine, dolaze nova naređenja i moju majku, koja tada ima 16 godina, razdvajaju od roditelja i odvode u logor Rohonc u Austriju. Tamo je i dočekala kraj rata.
U proleće 1945. godine porodica se ponovo okuplja u svom selu, međutim radosti nema – tuga je prevelika zbog gubitka dragih osoba. Kuće u selu su potpuno ispražnjene, ali za utehu bar nisu spaljene i ostale su čitave. Prazni su ambari koji su ostavljeni puni kukuruza, prazni su tavani koji su kipeli od žita, tužne su i prazne staje bez stoke. Nema čak ni mačaka, ni pasa. Ali ljudi se teše, još su relativno mladi, živi i raduju se slobodi, veruju da je došao kraj njihovim nevoljama i da će nastaviti srećniji život.
Ali i ta sreća i nadanja kratko traju. Nastupa novo teško vreme, počinju nasilni otkupi i konfiskacija imovine i stoke. Oteto je i ono malo što se dalo stvoriti nakon rata. Ljudi su ogorčeni i zbunjeni, ne snalaze se u tom haosu, novom strahu i teroru. Formiraju se zadruge, ljudi su prisiljeni da u njih predaju svu zemlju i stoku, što ponekad i nije bilo dovoljno, sprovode se hapšenja i zatvaranja. Ponovo počinje mučenje i teško vreme.

Razočarenje u oslobodioce

Kada su dedu prisilili da preda zadnjeg konja, svet mu se potpuno ruši. On, kao seljak, opet više nema ništa, ni zemlju, ni stoku, ni hranu kojom bi prehranjivao svoju porodicu. Nema više čak ni viziju boljeg života, više nije u stanju da sagleda izlaz iz situacije u kojoj se našao. Ostao mu je samo život ispunjen čemerom i patnjom koji mu više ne treba. Tako jednog dana, 1952. godine, šalje baku i četvorogodišnjeg sina Đuru u Telečku da mu kupe duvana. Ostaje sam kod kuće sa ćerkom Savkom koju šalje u pašnjak da sa ostalom decom čuva krave. Po povratku sa pašnjaka ona ga zatiče obešenog u praznoj štali.
Moja baka tako ostaje sama, bez muža, sa dvoje male dece. Bez sredstava za život. Tuguje i nosi se sa svojom sudbinom. Tada ima samo 45 godina života, prepunog tuge i nesreće. Uprkos svemu tome, uspela je da se izbori sa svim nadolazećim nevoljama i doživi lepe godine, okružena ljubavlju svoje dece i unučadi. Rodila je devetoro dece, od kojih su danas žive samo četiri ćerke. Umrla je 1992. godine u 84. godini života. Ceo svoj život je nosila crninu. Samo je tako pamtim. Uvek crna haljina i crna marama na glavi i uzrečica „ko tebe kamenom, ti njega hlebom”. Učila nas je praštanju i poštenju. Pravila je najlepše štrudle sa makom i jabukama.
Tih nesrećnih ratnih godina, deportovano je nekoliko hiljada ljudi, koji su živeli tu, pored nas, u okolnih 12 sela, između ostalog u Gornjoj Rogatici, Bačkom Sokolcu, Višnjevcu, Tomisliavcima, Njegoševu, Kočićevu, Malom Beogradu i drugim.
Na žalost do današnjih dana u spomen na njih nije postavljeno ni jedno spomen obeležje, a kamoli spomenik. Možda bi bilo dobro da se sada, u vreme kada se podižu spomenici raznim žrtvama iz drugih država, neko od nadležnih seti i ovih žrtava i pokrene inicijativu za podizanje spomen obeležja. To bi učinilo da se ovo stradanje sačuva od zaborava i učinilo da se takvo nešto više nikom ne dogodi.

Zbog čega netrpeljivost?

Ostalo je jedno mučno pitanje, koje me proganja i dan danas. Ne mogu da verujem da ljudi mogu da budu toliko netrpeljivi jedni prema drugima, zbog čega? Zar samo zbog toga što su bili nedužni kolonisti i došli ovde da žive u potrazi za boljim životom i srećom? Nekom nisu odgovarali i zbog toga su morali biti tako surovo kažnjeni.
Zahvalna sam mojoj baki što me je naučila praštanju i toleranciji, i zato ove redove posvećujem njoj koja je bila i ostala pravi bezimeni borac i heroj.
S ljubavlju i večnim sećanjem na moju baku i sve one koji su stradali u logoru Šarvar u Mađarskoj, njena unuka. Milica Vujić

P.S. Tačni podaci o oduzetoj imovini moje bake i dede, kao i svih ostalih kolonista, koje su mađarske okupacione snage deportovale u Šarvar 1941. godine, mogu se dobiti u Istorijskom arhivu u Novom Sadu. Nikakvu odštetu po pitanju oduzete imovine niko od njih nije dobio u proteklih 60 godina, niti ih je pomenuo, a kamoli nagovestio da će njihovi potomci biti obeštećeni na bilo koji način.

MEĐU STARIM STVARIMA IŠTVAN PRIBOJ PRONAŠAO RAZGLEDNICE S POČETKA PROŠLOG VEKA
PROŠLOST U ULICI BRAĆE RADIĆA

Naš sugrađanin Ištvan Priboj je u starom očevom koferu još pre deceniju i po pronašao dve razglednice Subotice, iz 1906. i 1916. godine, od kojih je prva adresirana na izvesnu gospođu Đelmiš u Visokim Tatrama, u današnjoj Slovačkoj. Kako je nedavno ponovo pronašao razglednice, koje su se u međuvremenu zagubile među porodičnim stvarima, Ištvan Priboj je rešio da ih „otrgne od zaborava” i donese u našu Redakciju, da je vide i ostali Subotičani:
– Primetio sam da se bavite prošlošću, kao i novim izgledom grada, pa sam rešio da vas i vaše čitaoce podsetim kako je to nekada izgledala ulica koja i sada važi za jednu od najlepših. Pošto je najavljen skori početak njene rekonstrukcije, ovo je prilika da sugrađani vide okruženje Evangelističke crkve ispred koje se s početka prošlog veka nalazio lepo uređen prostor. Sa leve strane razglednice nazire se stara porodična kuća na čijem je mestu u međuvremenu niklo novo solitersko naselje – rekao nam je Ištvan Priboj i obećao da će još jedanput pregledati stare fioke i kofere koji su ostali u kući posle očeve smrti.
Jedna razglednica je, inače, iz Subotice poslata pre 101. godinu, 23. jula. M. R.

---

IZMEĐU ČIKERIJE I TAVANKUTA NALAZI SE KRAJ ČIJE SE IME U NARODU TIŠE IZGOVARA
ZA SVE SU ŽENE KRIVE
• Ni posle mnogo godina nije jasno da li su ime ovog tavankutskog kraja „skrivile” zaista četiri žene, samo jedna ili ih je ipak bilo tri • Umesto Kurvanjskog, meštani svoj kraj radije nazivaju Šareni, naročito u razgovoru pred crkvom posle nedeljne mise

Skriven iza bagremove šume, na letnjem putu koji povezuje Čikeriju i Tavankut, nalazi se kraj zbog čijeg imena crvene njegovi stanovnici. Ni krive, ni dužne, tek meštane svaki put savlada osećaj nelagode kada se nađu u situaciji da svetu objasne – da žive u Kurvanjskom kraju. Jedino ih, kažu, razumeju Tavankućani koji su se već svikli na to da žive u selu u kome gotovo svaki šor nosi neuobičajen naziv.
A Kurvanjski kraj, što je ipak najvažnije, oduvek je bio poznat po dobrom i poštenom svetu, ali i po majstorima starih zanata od kojih je danas tu još samo stolar Ljubomir Perić:
– Od svih tih starih zanata, srećom, niko se nije bavio onim najstarijim po kome je ovaj kraj poneo ime – kao da mu je laknulo kada nam je Ljubomir rekao. – Među vrsnim zanatlijama kao što su kovač, sarač... bio je i moj otac, kolar, koji je na našu veliku radost uvek imao tušta posla sve dok se nisu pojavili špediteri i prikolice. Kasnije sam se i sam latio zanata, ali stolarskog, i od njega sam mogao lepo živeti.
Na pragu osme decenije života Ljubomir Perić sa žaljenjem konstatuje da se Kurvanjski kraj nikada nije uspeo razviti tek onoliko da nekada mnogobrojne stanovnike veže za kuću i zemlju u ovom šoru.
– Svi su skoro otišli... Kad se samo setim koliko je ovde bilo dece i sva su išla u školu na Čikeriji koja je odavde udaljena nekih dva i po kilometra. Pa, ničega ovde, kad pogledate nema. Hajde, mi smo se stari već navikli, ali su mladi hteli daleko više, i asfalt i telefone i sve ono što treba modernom čoveku. Eto, struju imamo, sada je dobra, ali kad dođe veče, onda da je bog sačuva!
Pećar Nikola Kovač na vreme se obreo u Tavankutu gde danas sa porodicom živi, ali u stari kraj često navraća.
– Da su nam dali put i telefon, verujem da bi mnogi ostali ovde. Postojao je neki plan da se asfaltira put od Ljutova do Čikerije kako bi autobus mogao da dođe do doma, ali se to nikada nije ostvarilo. Da jeste, još uvek bih bio ovde, ovako, jednostavno, perspektive nema. A šteta je, jer se nigde ne živi lepše nego pod šumom.
Stari Nikola se seća da je još prilikom glasanja 1988. godine u ovom kraju živelo 560 punoletnih lica, a sada, prema njegovoj računici, nema ih ni dvadesetak!
– Muzikanti, stolari, pećari, cenzari koji su trgovali konjima... svi su otišli u selo ili jednostavno prestali da rade. Za mene još tu i tamo ima posla jer se ovi ljudi i dalje greju na kaljeve peći ili stare ziđane šporete, pa onda zimi dođem da ih opravljam. Nisu loši ti starovinski šporeti, već sam ih desetak opravio. Ljudi ih vole jer imaju manju potrošnju i dobru uštedu goriva – primećuje Nikola Kovač dok zida novi kazan za pečenje rakije.
Otkud Kurvanjskom kraju, za izgovoriti naglas, tako nezgodno ime, ono malo meštana što je ovde ostalo – ne može da se složi. Svako ima svoju priču, ali im je zajedničko što su u svim tim storijama glavne akterke žene – jedna, tri ili četiri... kao da je manje bitno.
– Bilo je priče da su bile četiri žene koje su zavele nekog trgovca duvanom. Oko njega su igrale dan i noć, gostile ga u svojim kućama. Neko vreme su, tako se zabavljajući, proveli zajedno, ali sve je to potrajalo koliko i sam duvan. Tek kad su ga pokrale, izbacile su ga iz svojih kuća i života, a taj nesrećnik, Mađar je bio, na sav glas počeo vikati da je do sada svuda bio, ali da „ovakav Kurvo šor još nigde nije video”! Sve se to, navodno dešavalo negde oko 1918. godine – priča Ljubomir.
Njegova susteka snaš Jela, koja je sa svojih 83 leta najstarija stanovnica ovog kraja, pak, ovako zbori:
– Sve što sam o Kurvanjskom kraju čula, saznala sam od moga pokojnog muža kojeg su često dolazili da snimaju, jer je znao tušta toga. To je onaj, verovatno ste dico čuli za njega, koji je napisao pesmu „Tavankutu, selo moje malo”. Zvao se Stipan, ali su ga svi zvali Modri, ne zbog opasne žene, nego zbog plave kose i očiju dok je bio mlad – šali se Jelena Benčik i dalje priča:
– Gadno je kazat i sramota, ali je tako kako je govorio moj muž. On mi je kazo da su tu bile tri tako neke lake žene, kurve da izvinite, pa je onda po njima jedan prosjak nazvao ovaj kraj. Ja sam tute 60 godina i koliko znam uvik se tako zvao. Al’ meni nije ništa nezgodno, kako je, tako je... Uvik su mi se smijali kada sam govorila da sam na čelu Kurvanjskog kraja, pa nisam ja kriva što stanujem ovdi na ćoši.
U novoj zdravstvenoj knjižici, koju je pre nekoliko dana dobila, velikim slovima je napisan kraj u kome je starost dočekala.
– Ju, što su se smijali zetu kad je rekao da mu tašta živi u Kurvanjskom šoru! Pa, istina, nije lipo, ali je tako. I u sudu kada sam sa ćerkom bila, sudijica se slatko nasmijala kada je čula odakle dolazim. Ta, smiju se oni, smijem se i ja... mislim se, lako je vama.
Kraj koji je na izdisaju, do osamdesetih godina prošlog veka je disao punim plućima. Bilo je dece, posla, pa i slobodnog vremena da komšiji odeš ili ga u svojoj kući ugostiš.
– Većinom smo svi radili zemlju. Bio je to onda lip život, a sada nas radijo i televizor okupira. Kadgod tog nije bilo, nisi žurio u sobu da stigneš na seriju, nego uveče kad se poradi izađeš napolje na ulicu, pa se svi skupe, pričaju i smiju. A ovo sada, sve je utučeno i ne zna kako će. O čemu smo divanili? Pa, svako je pričao svoje doživljaje, dane iz mladosti, pa kuda si išao, šta si radio, koliko je i ko od svita bio... Tako su se i vicovi pravili!
Ipak, snaš Jela ne krije da osamu leči upravo pred ekranom:
– Imam televizor i, prizajem, volim da ga gledam, serije priko „Pinka” kao što je ta „Valerija” i druge zavrzlame. Stara sam, ali u tome uživam mada znam da nije sve to istina. Znate, rekla bih da bi svaki čovek, kad bi hteo, o sebi mogao da napravi jedan roman - kaže Jelena Benčik koja je još do pre dve-tri godine vozila biciklu do Čikerije i Tavankuta.
Dugovečnosti se, pak, veli snaš Jela, divila samo u mlađim danima. Iako je „povukla” na svoju pramajku iz Mamužić-kraja, koja je doživela 105, ne bi volela da slavi trocifreni rođendan.
– Ne daj, Bože, šta bih radila još deceniju i po! Dosta je bilo – odgovara ova starica dok nas ispraća do kapije.
Čovek u najboljim godinama Antun Nimčević (44), u Kurvanjski kraj je došao baš nekako u vreme kada