Zašto po istoj analogiji ne bi subvencionirali proizvođače zimskih kaputa, jer ove godine nije bilo zime pa ih nisu mogli prodati. Biti utopljen je isto tako važno kao biti sit
Poljoprivreda je uvek bila i ostala državna krava muzara. I logično je to, jer smo i bili i ostali poljoprivredna zemlja. Sve ono što je kasnije postala industrija, poteklo je iz poljoprivredne nadgradnje. I radnici u industriji prvobitno su bili seljaci, pre podne u fabrici, posle podne na njivama, Kada dođe vreme ubiranja letine, svi na bolovanje iz fabrike, a na mobu u njive. A kada bi industrija (po)kleknula, a to se više puta u prošlosti dešavalo, ponovo bi se okrenuli svojoj ekonomskoj bazi, poljoprivredi. Iz nje smo se kao feniks nanovo uzdizali. Na čiji račun. Na seljakov. Kako smo to radili? I onda i sada na isti način. Uglavnom je to bio klasičan način zahvatanja u njegov đžep, otkupljivanjem proizvoda po malim cenama. Za žito je određivana minimalna cena, sa isplatom koja je dosezala do kasno u jesen. Ne retko je žetva bila završena a cena se nije još ni znala. Kada je hektolitar bio dobar, cena je bila mala, a kada je bio loš cena je bila veća. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je bio isti. Cena na granici rentabiliteta, a sadnja samo radi tradicije i pomalo i zbog plodoreda. Tu je još bio faktor nečistoće i loma kao dodatni element moguće manipulacije, tako da je lista načina „dranja” bila velika. I tako iz godinu u godinu. O vlazi i da ne pričamo. Ona je često bila iznad dozvoljene i u sušnim godinama, a brašno je izlazilo i izlazi sa standardnom vlagom, uvek od 13%. Pitanje je samo šta je i čija je bila pozitivna razlika.
Mleko smo mu otkupljivali po maloj ceni a profit je u vidu kajmaka ostajao u mlekarama. Iako je seljak pitao, nikako nismo mogli da mu objasnimo kako se u mlekarama i mlinovima deli trinaesta plata i od čega, a on je nema, iako proizvodi a oni otkupljuju. Da njega nema ni oni ne bi imali šta da otkupljuju. Da njega nema ni njih ne bi bilo. Ko je ovde zbog koga i koliko dugo? Tako je bilo i sa repom i sa suncokretom.
Kako se naš seljak do sada uvek higijenski ponašao, i predavao svoje proizvode državi na dug i poverenje, umesto da ih je stavljao na tavan, češće je ostajao kratkih nego dugačkih rukava.
Videći to, deca paora, odlučiše da im i nije tako važno što nema puta i autobusa do salaša koliko je važno da znaju šta, pošto, za koga i pod kojim uslovima treba prozvoditi. A kako to nisu mogli dokučiti, odlučili su se preseliti u gradove i razvesti se od salaša. Ostala su samo sećanja na priče o prelima i načinu kadgodašnjeg gazdovanja. Salaš je bio najkompletnija ekonomska zajednica u dva prošla stoleća. Sve se na njemu proizvodilo. Od hleba do mesa. Baćo je orao, radio njivu i timario konje, majke su kuvale i spremale, muzle krave, sirile mleko, hranile sitnu živinu, a deca su čuvala stoku. Viškovi su se iznosili na pijacu, a kupovala se samo so, petrolej, šećer i šibice. Sociolozi su rekli svoje viđenje i razloge propadanja salaša, ali su zaboravili svinje. Svinjske svinje. Miloš Obrenović je svojevremeno otkupljivao našu mangulicu i moravku i izvozio u Beč. Mi sada nismo u stanju da ih odvezemo ni u najbližu klanicu. Ne trebaju nikome ni za bagatelu. Čisto sumnjam da je Miloš znao šta je biznis plan, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je bio nepismen, ali je svinjski posao funkcionisao - svinjski.
Deca su, kada su roditelji poumirali, jedno vreme još i dolazili na imanje, nostalgije radi a kasnije su to batalili i vikendima. Sve je više bilo salaša bez slame i kukuruzovine, znači bez stoke i bez ljudi.
Jednom davno, još osamdesetih godina i sam sam držao, sa Lajošem svinje kod Željka u Tavankutu. Bilo je kredita, mesta, volje i znanja. Iznajmili smo prazne obore, podigli kredit, kupili prasad, kooperacija je obezbedila koncentrat i posao je krenuo. U početku stidljivo, 30–40 komada. Na prvoj turi uhvatili smo zaradu veličine malog traktora i polakomili se. U drugu turu namestili smo preko 100 komada prasadi. Tek negde pred kraj koncentrat je poskupeo, cena svinja pala i napravili smo manjak veličine dva manja traktora. Oba puta „svinjski”. Ne sećam se da smo pravili barikade na ljutovačkom putu. A da jesmo verujem da bi nas tadašnja narodna milicija potprašila po kratkom postupku. Od tada do danas ove „svinjarije” su se desile desetinama puta u poseku svake godine jednom ili dva puta. Nema tovljača koji to ne zna i koji svesno ne rizikuje. Ako priznamo ovu „seljačku” štetu, tada treba da napravimo niz presedana koje nas nigde neće dovesti i kojim nikada neće biti kraj. Zašto po istoj analogiji ne bi subvencionirali proizvođače zimskih kaputa, jer ove godine nije bilo zime pa ih nisu mogli prodati. Biti utopljen je isto tako važno kao biti sit.
Još 2000. godine država se odrekla kontrole cena svinja i od tada, do danas, i kod nas i u svetu ova proizvodnja u celini pada na rizik uzgajivača. Ovoga puta država nije kriva ni moralno ni materijalno. Da sam ja država, svejedno da li je volim ili ne isto bih uradio. Na deklarisano, jasno objavljeno, na vreme upozoreno nema reklamacije. Kako svinje „svinjski” plaćaju, kad dobro, kad loše, seljacima neće ostati ništa drugo već da se vrate svojim oborima, jer će neko ovaj njihov „josag” kad tad morati nahraniti. Seljak jednostavno ne može štrajkovati, ne zato što nema sindikat, već zato što svoje „mašine” mora nahraniti, a ne podmazivati, gledati i timariti i danju i noću i svaki dan. To ga bitno i suštinski razlikuje od radnika u fabrici i zato je seljak zaslužio da mu se skine kapa. Jedino on proizvodi pod vedrim nebom. Ali istovremeno treba da zna da kada je njemu u „svinjskom poslu” svinjski dobro išlo, ni jedan građanin nije izašao na ulicu i pravio barikade zato što mu isti ovaj seljak nije prodao svinje jeftinije, već skuplje.
I naravno, skoro da zaboravim, ovde se ne radi sada o kajmaku, već o slanini, koju skidaju klaničari, bezobrazno i sistematski, jer je disparitet cene žive vage i kilograma mesa enormo nerealan. Klaničari opet poručuju primarnim proizvođačima niz rešenja, kako bolje i jeftinije, ali ne bi da se menjaju sa njima. Kako su svinje sve masnije, jer je koncentrat ustupio mesto kukuruzu, one su i sve manje vredne, sem naravno mangulice koja je opet ušla u modu. „Izbačena” je sa trpeze kada je uljarski lobi osamdesetih proklamovao štetnost masti u odnosu na biljna ulja, ali se ponovo vraća na mala vrata, jer je otkriveno da u njenoj slanini ima „pozitivnog holesterola”. Da sam svojevremeno kod prof. Nikolića na ispitu iz biohemije izjavio ovako veliku nebuloznu glupost još i sada bih sedeo u klupi. Mast je mast. Bob je bob. Pop je pop.
Prema tome, gospodo paori, vratite se na svoj posao, njega znate najbolje i tamo trebate. Ulica nije bila i neće biti mesto za rešavanje sporova. Niste Vi fudbalski navijači.