IVA JOVANČIĆ VIDAKOVIĆ SE SVAKODNEVNO DRUŽI SA SAKSOFONOM
ZNALA JE DA JE TO – TO!

Učenica OŠ „Miroslav Antić” na Paliću Iva Jovančić Vidaković (13) ovih dana se intenzivno priprema za Republičko takmičenje muzičkih škola, koje će se održati krajem marta. Iva, koja već tri godine svira saksofon u subotičkoj Muzičkoj školi (u klasi prof. Geze Kučere mlađeg), posle samo šest meseci sviranja osvojila je drugu nagradu na ovom prestižnom takmičenju koje se održava u Beogradu, dok je prošle godine, na Festivalu muzičkih škola u Zaječaru osvojila prvo mesto.

– Iako sam prvo svirala trubu, kada se otvorio odsek za saksofon, shvatila sam da je to – to, i da nema šanse da se opredelim za neki drugi instrument! Vežbam svakodnevno, u školi na časovima i po sat i po kod kuće. Naporno je, ali mi ništa ne pada teško zato što volim ovaj instrument – kaže Iva, inače odličan đak.

Osim profesora, sa kojim se, kako kaže, lepo slaže, veliku pomoć u muzičkom obrazovanju pruža joj i otac Miroslav Jovančić, član subotičke grupe „Kadabra”.

MLADI LJUDI IZMEĐU JUČE, DANAS I SUTRA
KROZ STARA VRATA

Počelo je. U stvari, još nije, ali ono što je bilo pre je gotovo. Završilo se bez bilo kakvih prethodnih naznaka. Odjednom više nismo isti. Stojimo tu, iza škole, daleko. Skriveni od pogleda i što je još važnije, od onoga što smo nekada bili. Stojimo i ćutimo. Njih dvoje se ljube. Dugo, duže no obično. I odlaze. Tamo, u onu šupu za koju bi obični prolaznici rekli da je već najmanje deset godina potpuno napuštena, ali nije. Svakim danom, broj njenih posetilaca se povećava. Ali tamo ne idu svi... samo neki. Kada jednom prođeš kroz ta vrata (ili ono što je od njih ostalo), više ništa nije kao pre. Ali još uvek si dete, doduše mnogo starije i zrelije nego pre. Sada tvoji problemi nisu samo ocene.

Ubrzo se „navučeš” na sve i svašta. Počneš tuđom cigaretom. Povučeš prvi dim, a onda još jedan, pa drugi i treći. A onda danima veliki odmor provodiš iza škole, a posle... posle i sve ostale. Vremenom te „smore” profesori, „matorci” i svi odreda, i to više jednostavno ne možeš da trpiš. Pobegneš jednom sa fizike, pa i sa hemije. Počneš da izbegavaš „profane” jer ne možeš da ih gledaš. Kada dođeš kući ponašaš se kao da je sve pod kotrolom. Ne prijavljuješ ocene i samo brojiš kintu, a kada shvatiš da nemaš dovoljno, „žicaš” za tempere i sveske (od kojih ni traga ni glasa) i jedva čekaš da ispariš iz kuće. Sve češće ideš na trčanje, u biblioteku, na neko predavanje u gradu, i informatiku. Pa posle da te kojim slučajem ne pojede mrak, spavaš kod ovog ili onog, a roditelji... oni opet ništa ne slute i jedva čekaju da odeš u neko zdravije okruženje, da ne vidiš kada tata dođe pijan, ili mama nema cigare pa ide kod komšinice i moli za neku paru jer nema da kupi hleb i mleko.

Tvoje životno okruženje je svakim danom sve gore i gore, i ti to znaš, ali ništa ne činiš. Više nisi klinac, ali znaš da samo ti možeš nešto promeniti. I ne brineš mnogo o juče, ti za to nemaš vremena. Sada je tu sutra, i što je još važnije, tebi mnogo značajnije – danas.

Lena Lukić, OŠ „Sveti Sava”

UČENICI „ZMAJA” NA ČASU LIKOVNOG VEŽBALI PISANJE
SLOVA OD PLASTELINA

U OŠ „Jovan Jovanovic Zmaj” na času likovne kulture, učenici 1.b odeljenja, na kreativan način pokazali su kako su savladali pisana slova. Prvaci su svojim spretnim rukama, od plastelina pravili pisana slova u raznim bojama i kombinacijama. Na maštovit način je učiteljica Svetlana Janjić spojila likovne veštine svojih učenika i motoričke sposobnosti koje zahtevaju pisana slova.

D. Ćupurdija

EMOCIONALNA VEZANOST I POSLEDICE NA DALJI RAZVOJ

Piše: Sandra Janić, klinički psiholog

Tragajući za poreklom afektivne vezanosti naučnici su izveli sledeći eksperiment: tek rođene majmunčiće odvajali su od majke i stavljali u kavez s dvema veštačkim majkama. Jedna je bila od žičane konstrukcije, s flašicom mleka, a druga platnena i mekana, ali bez ikakve hrane. Majmunčići se začudo nisu vezivali za „žičanu majku”, jer im je obezbeđivala zadovoljenje primarne potrebe za hranom, nego su dane provodili na mekanoj, toploj majci, odlazeći do flašice mleka samo kad su bili gladni. „Zavoleli” su supstitut majke od platna, koja nije mogla da ih hrani. Potreba za afektivnim vezivanjem je, kao što je to dokazano, primarna, urođena potreba i predstavlja uslov normalnog odrastanja.

Teoretičar i istraživač fenomena afektivnog vezivanja, Dž. Bolbi ističe da se kod deteta, na osnovu svakodnevnih iskustava s osobom koja o njemu brine, razvija unutrašnja reprezentacija te osobe, odnosno radni model. On dalje opisuje tri dominantna modela funkcionisanja u primarnoj dijadi. Sigurne bebe razvijaju modele sigurne majčinske dostupnosti, zahvaljući ponavljanim iskustvima majčine osećajne responzivnosti. Ona je u stanju da se zaigra i privremeno zaboravi na majku, jer zna da je osoba koju voli pouzdana i dostupna i da će ponovo biti s njom kad je se seti i potraži. Drugi tip beba su nesigurne i povučene bebe, koje kroz svoja svakodnevna iskustva razvijaju radne modele majki kao dosledno odbijajućih. Ovo rano emocionalno lišavanje, nekada je vezivano samo za slučajeve odvajanja deteta od majke, a danas se vezuje i za formalno kompletnu porodičnu sredinu. Reč je o najčešće nesvesnom agresivnom stavu majke prema detetu, kao i o visoko anksioznim, manifestno prebrižnim majkama. Varijacija ima mnogo, zajednički je doživljaj deteta da majka dosledno ne odgovara na signale koje joj upućuje (plač, osmeh...). Dečje „nemirenje” na ovu situaciju odbacivanja počinje fazom protesta, neprihvatanja, zatim stanja akutnog bola, nesreće, očaja i završava se fazom u kojoj se dete ponaša kao da mu ni do čega i ni do koga nije stalo. Sve ovo se dešava u prvoj godini života. Treći tip su nesigurne, ambivalentne bebe, koje razvijaju radni model majki kao nedosledno dostupnih. Beba je nesigurna u dostupnost majke, jer majka selektivno reaguje na bebine signale. Posledice ovog radnog modela su višestruke, beba razvija izraženije emocionalno vezivanje za majku (emocionalno su zavisnija tzv. „lepljiva” deca). U strahu da će izgubiti majku, pojačano je nadgledaju. Sva ova pažnja usmerena ka majci dovodi do nedostatka pažnje i interesovanja za sredinu (slabiji razvoj istraživačkih sposobnosti).
U kakve ljude odrastaju različito emocionalno vezana deca? Prvi model je najjasniji, jer sigurna deca rastu u sigurne ljude. Njihovi kapaciteti da izađu na kraj sa životnim teškoćama su veliki i neopterećeni tragovima detinjstva. Nesigurna, povučena deca odrastaju u krute, odbrambeno fokusirane ličnosti. Štit koji su podigli u detinjstvu, da bi preživeli traumatična uskraćivanja ne odgovara realnosti, ali „ čuva” od dalje razgradnje. Ono što nisu dobili (kapacitet za emocionalno reagovanje) ne umeju ni da daju. Nesigurna i ambivalentna deca i kao odrasli ljudi ostaju preokupirana svojim odnosom s roditeljima. Blokirani besom, nerazrešenim konfliktima, preterano uključeni u primarni odnos, nemaju energije za situaciju „ovde i sada”. U interakciji sa svojim detetom ne reaguju na signale koje dete šalje, nedostupni su kad su potrebni, a čak i previše uključeni onda kad dete to ne želi. Njihovu pažnju posebno privlače ispoljavanja straha kod deteta i tada obavezno reaguju, ali umesto da ohrabre dete u naporu da prevaziđe strahove, oni ga prezaštićuju, blokiraju i ometaju istraživačko ponašanje. Na ispoljavanje entuzijazma i inicijative deteta propuštaju da reaguju. Emocionalna zavisnost je „cena” koju deca plaćaju da bi od ambivalentnog roditelja bili voljeni. Njemu za ljubav ostaće mali, nesigurni ili nespretni...
Na osnovu svega navedenog možemo uočiti da je važno vaspitavati dete za samostalnost i dati mu „dozvolu” za odrastanje.

PRVI PUT U SUBOTICI
GODIŠNJAK GENERACIJE

Sa najboljim razredom maturanata u subotičkoj Gimnaziji „Svetozar Marković” započinjemo našu seriju o subotičkim maturantima 2006/2007. školske godine. To je IVb, društveno-jezički smer, na srpskom jeziku, čiji je razredni starešina Olga Janković, profesor engleskog jezika.
Jedino pitanje koje smo im postavili ovaj put bilo je kojom profesijom žele da se bave u životu.