DVA STRUČNJAKA GRADSKOG MUZEJA POSETILA BARSELONU U OKVIRU „EVROPSKIH PUTEVA SECESIJE”
I SUBOTICA NA KARTI!
• „Ponekad treba otići da bi čovek shvatio koje vrednosti i lepote ima u sopstvenom gradu. A mi smo se već navikli na to...” – zaključuju Olga Kovačev Ninkov i Žužana Pap Korhec

Možda je tri dana u Barseloni premalo da bi čovek obišao sve što želi, treba i može da vidi, ali dva stručnjaka Gradskog muzeja, istoričar umetnosti Olga Kovačev Ninkov i restaurator Žužana Pap Korhec, pokušale su i uspele da ta tri dana, od 31. januara do 3. februara, maksimalno iskoriste! Iako su, po sopstvenom priznanju, šetajući ulicama Barselone, i bukvalno padale sa nogu, kažu da su se u Španiji „razbolele od uživanja”. I to ne bez razloga.

– Zahvaljujući pozivu koji su organizatori skupa „Evropski putevi secesije” uputili gradonačelniku Subotice, nas dve smo dobile mogućnost da (o vlastitom trošku) otputujemo u Barselonu, i tamo provedemo tri dana o trošku organizatora. Utisci su fenomenalni! Iz stručnog aspekta smo gledali secesiju, obišli Gaudijeve zgrade, Sagradu familiju, crkve, muzej posvećen Gaudiju, koji je sličan Rajhl palati, zatim kuće Mila i Batlo, Pikasov muzej, bile u Nacionalnom muzeju katalonske umetnosti... – nabrajaju naše sagovornice, dodajući da je Subotica pre sedam godina priključena „Evropskim putevima secesije”, a sada se i zvanično našla na karti u knjizi čijoj su promociji prisustvovale.
– To što se Subotica našla na ovoj karti je velika stvar, pogotovo ako pogledamo okolne zemlje, jer tu je još samo Mađarska (Budimpešta i Kečkemet) i Slovenija (Ljubljana), a znamo da secesije ima i u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj... Važno je da smo mi tu – naglašavaju.

Interesantno je da se Subotica nije samo našla na ovoj karti, već je dobila i istaknuto mesto i to će, kažu naše sagovornice, „u budućnosti verovatno odigrati važnu ulogu jer je sada na nama da upoznamo svet sa secesijom u širem okruženju Subotice”. U vezi sa tim, kao što Barselona ima jednu brošuru koja je posvećena secesiji u ovom gradu, tako bi i ovde, zajedničkim snagama stručnjaka različitih oblasti, trebalo izraditi brošuru koja bi bila posvećena secesiji u Subotici, ali i široj okolini. „Trebalo bi da grad stane iza toga” – kaže Olga Kovačev Ninkov, i dodaje:

– Mi imamo šta da pokažemo i nije istina što neki kažu da je secesija već prevaziđena u prikazivanju, da su već toliko pisali o njoj, da ne treba više. To može da kaže samo neko ko ne poznaje secesiju, ko nije stručan, ali mi u struci znamo da još mnogo toga nije obrađeno i da ima puno nedovršenih rečenica. Dobro mi je došao ovaj put i u tom smislu što sam videla građevine koje su arhitekte stvarale već u toj umornoj fazi secesije, kada ona prelazi u neke neukusne kombinacije. I onda, kada sam se vratila, Subotica je odjednom bila još lepša i shvatila sam da je ovo što imamo zaista čista secesija u tom klasičnom smislu! Imamo velike komplekse secesije što nemaju mnogi gradovi u kojima se pojavljuju samo fragmenti secesije. U Španiji se secesija često meša sa gotikom, neogotikom. A nama je ovde sve u secesiji! Zato ponekad treba otići da bi čovek shvatio koje vrednosti i lepote ima u sopstvenom gradu. A mi smo već navikli na to... Ulazim u Gradsku kuću svaki dan, a sada sam dobila inicijalnu kapislu i tačno osećam šta još treba da uradim i šta treba mi svi koletivno da uradimo – više stručnjaka, više institucija, zajedno sa gradom, i zajedno sa turističkom granom.

POČETAK – Pre sedam godina naš tadašnji gradonačelnik Jožef Kasa dobio poziv da prisustvuje ovom skupu i on je tada poslao istoričara umetnosti Belu Durancija i Sašu Petrova, tadašnjeg direktora Zavoda za zaštitu spomenika. To je bio početak, a sada naš gradonačelnik treba da potpiše sporazum kojim će biti potvrđeno da Subotica zaista pripada putevima secesije. ISTI VAZDUH – Normalno je da između naše i španske secesije ima razlika, s obzirom da je ovo područje mađarske i bečke secesije, a tamo sve nosi Gaudi i na njega je sve fokusirano. Zanimljivo je, kada se uporedi naša i njihova seceija, dolazimo do zaključka kako smo mi bili u toku. Recimo slike slične Acilu Henriku ima neki Španac, a tu je i paralela za Ajzenhuta, taj orijentalizam. Jasno je da smo bili u toku, isti vazduh bio je tu i tamo – zakljujue Žužana.

A kada je reč o turizmu, to je segment koji nikako ne treba zanemariti i koji bi i u Subotici trebalo (što više) povezivati sa umetnošću i kulturom. Španci su to (odavno) shvatili:
– U Barseloni je sve u znaku njihovih čuvenih građevina! Od čaša do ukrasa za frižidere, majica... Sve o tome priča. I turisti to vole i hoće da vide. Svi! Dođu, gledaju, plaćaju ulaznice... Zbog toga se ide. I isto tako bi želeli i u Subotici da vide ono što mi imamo. Naravno da su njihove građevine u mnogo boljem stanju nego naše, u izvandrednom, ali one im i donose pare – primećuje Žužana, a Olga dodaje:
– Kada hoćete da uđete u Kuću Batlo (koja stvarno treba da se pogleda!), vi platite osam eura, ali dobijete slušalice i možete da birate jezike: da li hoćete da slušate na engleskom, nemačkom, francuskom... Da čujete o celom zdanju i prođete kroz sve prostorije, do krova i dvorišta... Sa druge strane, u Rajhlovu palatu možeš da uđeš bilo kad, još se i raduju što se neko interesuje za to. A po kvalitetu nema razlike, samo što su naše građevine u lošijem stanju. Stručnjaci iz Švajcarske, Nemačke, Litvanije, Engleske... su nam rekli bi rado došli u Suboticu. Secesija kao stil može biti deo kulture ili umetničke baštine, ali može da donese i novac.

S tim u vezi jako je interesantan podatak da Španiji veći prihod donosi turizam nego privreda. Zanimljivo je i da kolege iz inostranstva nisu bile neinformisane kada je u pitanju Subotica (sa kojom su se uglavnom upoznale preko Interneta), dok su pravo oduševljenje izazvale brošure o Subotici koje su naše sugrađanke ponele. Njihove kolege sa našim gradom upoznale su se i putem knjige koja je tom prilikom promovisana, i koja, osim što nudi kartu gde je naznačena i Subotica, donosi i četiri strane o našem gradu sa fotografijama Željka Vukelića, koje predstavljaju Sinagogu, Gradsku kuću, Rajhlovu palatu...

– Na bolesno smo se nauživale! Više nismo mogle ni da hodamo, ali smo još uvek išle. Sve je ogromno, megalomanski, Barselona je jako veliki grad, ljudi su divni. Organizatori su nas gostili španskim specijalitetima, kod njih je večera glavna pa smo imali gala večere sa četiri čaše: jedna za vodu, jedna za belo vino, treća za crveno i četvrta za šampanjac i(li) liker – samo su neki od segmenata koji će naše sugrađanke pamtiti i zapamtiti u vezi sa putem u Španiju. Njihov februarski susret sa Barselonom bio je prvi, ali, nadaju se, ne i poslednji. T. M.

ČLANOVI SUBOTIČKOG TAMBURAŠKOG ORKESTRA USKORO ĆE SVOJ TALENAT I ZNANJE PREZENTOVATI PUBLICI U BELGIJI
NA PUT POSLE TRI GODINE
• „Dobili smo poziv da učestvujemo na Festivalu za mlade i odmah ga prihvatili” – kaže Stipan Jaramazović

Subotički Veliki tamburaški orkestar u aprilu putuje u Belgiju, gde će učestovati na Festivalu za mlade, i to u takmičarskom i revijalnom delu. Biće to prilika da se Subotičani u najlepšem svetlu, u okviru takmičarskog programa, predstave dvema kompozicijama: uvertirom za operu „Svraka kradljivica” od Rosinija, i obradom za tamburu subotičkog kompozitora Albe Vidakovića.
– Još prošle godine smo dobili poziv da učestvujemo na ovom Festivalu i taj poziv smo odmah prihvatili, ali tek sada, kada smo dobili zvaničnu potvrdu da je naša kandidatura prihvaćena, to obelodanjujemo. Orkestar je za svojih 30 godina već bio u Belgiji, ali za ovu generaciju koja sad svira (a sada već možemo govoriti o generacijama) najveći deo nije bio nikada i to je za njih novo iskustvo i izazov – naglašava Stipan Jaramazović, predsednik i umetnički rukovodilac Orkestra koji postoji već 31 godinu.

Razumljivo je što i članovi Orekstra i rukovodioci nestrpljivo očekuju put u Belgiju jer, kako kaže Jaramazović, „nema se često prilike za odlazak u inostranstvo”:
– Ako ne računamo Vinkovce i uopšte te susedne zemlje, poslednji put smo u inostranstvu bili 2004. u Izraelu, odakle nosimo izuzetno pozitivna iskustva. Zanimljivo je u kojoj meri je tamo publika obrazovana – ima više ljudi na koncertima nego na fudbalskim utakmicama!

Za nastup u Belgiji, za koji je pripremljen repertoar koji bi trebalo da pokaže da Subotičani umeju da sviraju kompozicije različitog karaktera, Orkestar vežba tri puta nedeljno, u sali 3 u zgradi Nove opštine. Kako saznajemo, ne odstupajući od zlatnog pravila da bez obzira gde nastupali, svoj repertoar uvek prezentuju i subotičkoj publici, tamburaši će se neposredno pre ili posle puta u Belgiju svojim progrmom predstaviti i domaćoj publici jer, kako kaže Jaramazović, „Subotica to zaslužuje”.

A priliku da čuju (i vide!) Subotičane, u aprilu će imati i publika u Banja Luci, odakle je Subotičkom tamburaškom orkestru takođe stigao poziv za učešće na Međunarodnom festivalu tamburašklih orkestara. U želji da svoju muziku i instrument približe subotičkim osnovcima (među kojima je sigurno onih koji će se jednog dana družiti sa tamburom!), Juniorski tamburaški orkestar je prošle jeseni održao pet promotivnih koncerata po subotičkim osnovnim školama: „Ivan Milutinović”, „Matko Vuković”, „Kizur Ištvan” i „Đuro Salaj”. „Taj ciklus smo završili, a Juniorski orkestar se sada priprema za seriju nastupa koji se za taj uzrast održavaju u Vojvodini” – najavljuje Jaramazović, dodajući da Orkestar raspisuje veliki konkurs za prijem novih članova na obuku. Ciljna grupa su deca od 10 godina (mogu i stariji) koja ne moraju imati nikakvo predznanje:
– Krećemo od nule i što je veoma važno, deca u prvoj fazi učenja ne moraju imati svoj instrument jer Orkestar ima mogućnost da im ga iznajmi. Svi zainteresovani mogu doći svakog utorka i petka od 18 do 20 časova u salu 3 Nove opštine. Obuku podmlatka vršimo moja ćerka Sonja Jaramazović i ja. Za 400 dinara mesečno, koliko iznosi članarima, polaznici dobijaju punu obuku. Radi se pojedinačno sa svakim učenikom.

KULT ŽIVINE – Ono što je meni u Kataloniji zapelo za oko, je poseban kult pernate živine, to se vidi u umetnosti: koke, petlovi, patke, paunovi... su izrezbareni na kapitelima, a recimo, uđeš u gotičku katedralu i tamo u dvorištu vidiš – patke! Deca ih hrane, a one bele čiste... – primećuje Olga. SUBOTICA U BELGIJI Naš grad na Festivalu u Belgiji predstavljaće: Sonja Jaramazović, Goran Ivković, Ivan Romić, Luka Pastva, Marko Pastva, Nikola Jaramazović, Luka Budinčević, Josip Ivković, Marina Jaramazović, Ivana Pastva, Vlado Vuković, Mirko Đurđević, Tihomir Romić, Jasna Šarčević, Ivana Gaković, Danijela Romić, Marinko Stipić, Siniša Kujundžić, Marko Stipić, Nikola Teskera, Davor Ševčić, Ante Crnković, Mladen Petreš, Milica Grubišić i Mario Tikvicki. Dirigent je Zoran Mulić, a pratnju čine: Stipan, Marinko i Jelena Jaramazović, Željko Cvijin i Antonija Piuković. JUNIORSKI ORKESTAR Juniorski orkestar, čiji je dirigent Sonja Jaramazović, čine: Sonja Šukić, Martina Dulić, Darija Kiš, Zlatko Moravčić, Maja Mačković, Jelena Ivanković, Marija Šokčić, Ivana Babičković, Srđan Babijanović, Marko Ivanković Radaković, Milan Pokornić, David Seleši, Bojan Temunović, Atila Irmeš, Ivan Temunović, Biljana Kovač, Ivan Jaramazović, Bojan Babijanović, Mario Bašić Palković, Marko Babičković i Đula Irmeš.

Zanimljivo je da ovi časovi i probe uopšte prerastaju u svojevrsno druženje među članovima Orkestra, koji sate uz tamburu ne doživljavaju kao obavezu, već kao potrebu da nešto urade, da se iskažu (i) u tom segmentu. Orkestar danas broji šezdesetak članova, uzrasta od 10 godina do srednjoškolaca, podeljenih u tri sekcije: obuka, Juniorski i Veliki orkestar. T. M.

SLIKAR VELIKIH TEMA I FORMATA:
AJZENHUT I OSKAR VOJNIĆ

Olga Kovačev Ninkov

„Šta spaja Ajzenhuta sa Oskarem Vojnićem?” – pitaće jedni – „a ko je bio Oskar Vojnić?” – pitaće drugi. Na početku odmah da izvestimo: za 2007. godinu, kada otvaranjem izložbi širom Vojvodine, beležimo 150 godina od rođenja slikara F. Ajzenhuta, subotička Opštinska uprava je izdala kalendar tematski vezan za Oskara Vojnića. Ova spona je nastala slučajno, iako koincidencija postoji, naročito za one koji zaista znaju šta spaja dva velikana Vojvodine – putujućeg slikara i putopisca, svojevremeno najvećeg svetskog putnika našeg grada.

Razlika u godinama dva lika je mala, jer je Oskar Vojnić rođen 18. maja 1864. godine, znači samo sedam godina nakon F. Ajzenhuta, u plemićkoj porodici Šandora Vojnića od Bajše. Iznad svega je bio priznat kao lovac i dobar strelac, za šta je spreman od detinjstva, dobijajući odlične osnove u tada uobičajenim muškim sportskim veštinama i zabavama aristokratije. Između ostalog piše: „u mlađim godinama sam dane provodio tragajući među trskom za divljim patkama Ludoša i Palića”. Ono što je usmerilo životni put Oskara Vojnića je vreme u kome je živeo – ekspanzija kolonijalizma i doba industrijske revolucije – vreme u kome je železnicom putovanje postalo brže. Turizam i putopis je zadobijao masovnije dimenzije među bogatijim slojem aristokratije i građanstva – za koje je pak, Ajzenhut slikao „slike – putopise”. Pročitamo li Put oko Zemlje za 80 dana, popularan roman Žila Verna (1828–1905), osetićemo opijenost i žudnju ka nepoznatom, putovanju i brzinom.

Oskar Vojnić je na prvi veći put krenuo samo godinu dana nakon svog kolege slikara, 1884. godine i to u Afriku i na Bliski istok. Pošao je krajem novembra, dok je Ajzenhut to učinio tokom septembra, kao i kasnije, većinom u jesen. Imamo tu sreću da je Vojnićev kratak dnevnik sačuvan, pa čak objavljen (vidi: Vojnić, O. Afrikai út, Életjel, 1985, urednik knjige i autor pogovora je Laslo Sekereš, tadašnji arheolog našeg muzeja), dok su neka Ajzenhutova pisma publikovana 2006. u somborskim Dometima tokom pripremnih radova za izložbu, u prevodu Radmile Marković.

Ajzenhut je do kraja života nastavio posećivati Kavkasku oblast i severnu Afriku, slikajući na drvene ploče malih formata, koje su slikari nosili sa sobom na teren i sa kojih su – vrativši se u svoje ateljee – stvarali uljane slike na platnu, mnogo većih dimenzija. Oskar Vojnić je pak 1893. godine krenuo u Severnu Ameriku i već iduće godine, o svom trošku, objavio knjigu Od Budimpešte do Sitke (Budapesttol Sitkáig), prihod namenivši penzijskom fondu novinara. Bila je to prva ilustrovana knjiga o Severnoj Americi na mađarskom jeziku. U njoj su izvanredne fotografije autora, što je još jedna spona sa našim slikarem. Ajzenhut je naime, na put takođe nosio fotoaparat, te se neke od retkih sačuvanih fotografija mogu videti kao poseban segment izložbe. Mnogi gledaoci ih verovatno nisu ni primetili, skoncentrisani na slike, crteže i tzv. umnožene umetničke priloge starih novina. No, vredi se vratiti i koji trenutak posvetiti ovim raritetima, fotografijama čija starost prelazi sto godina! Mi smo ih uvećali, pa se na njima vide i posebni detalji. Ono što su međutim mnogi Ajzenhutovi savremenici mislili, nije se obistinilo. Fotografija nikada neće istisnuti slikarstvo, jer ono postoji i diše na svoj način, stvoreno ljudskom rukom i duhom.

Oskar Vojnić je napisao još sledeće knjige i članke: Do Špicberga (Spitzbergákig, 1898.), U Rusiji (Oroszországban, 1904), Dnevničke beleške sa Vezuva (A Vesuvion – napló jegyzetek, 1906), Putovanja među vulkanskim planinam Okeanije (Utazások Oceánia tuzhányói közt, 1907), Kako da lovimo na opasnu divljač (Hogyan vadásszunk veszélyes vadra, 1914). Preminuo je 1914. godine u Port Saidu, ali je pismenom oporukom 1913. godine izrazio želju da se u Subotici osnuje etnografski muzej, poklonivši gradu vrednu zbirku vanevropskih predmeta – delom publikovanih u gore navedenom kalendaru. Zamislimo na osnovu njih, da je i Ajzenhut mogao videti slične rukotvorine. Kao što je poznato i sam je donosio narodnu nošnju, rukom tkane tepihe i razne druge predmete da bi ih vešto ovekovečio u svojim slikama, koje se tako mogu posmatrati i iz etnografskog ugla.

– Nastaviće se –