SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: NIKOLA STIPIĆ
U tri veka o precima
• Nikola Stipić izradio je porodično stablo i tragajući kroz arhivsku građu deceniju i po pronašao mnoštvo podataka o Stipićima kroz vekove, a istraživanje nastavlja i dalje • Zavirujući o prošlost saznavao je mnogo o običajima koji su se poštovali i pravilima kojih su se tradicionalno držali u familijama čiji je potomak

Piše: Katarina Korponaić

U familiji Stipić postoji predanje da su tri brata, Jakov, Joso i Lazar, rođeni između 1810. i 1814. godine, bili poslovni ljudi, i da su u trgovačkim poslovima i pregovorima koristili latinski jezik, a tako, na latinskom, sporazumevali su se i međusobno. Tri brata školovala su se u subotičkoj Gimnaziji, koja je u ta davna vremena imala ne mali broj đaka, oko 350, kako izveštavaju tadašnji školski godišnjaci.
Kao primer poslovnosti i snalažljivosti tri brata decenijama su se pominjala među Stipićima, a onda je 1990-tih njihov potomak Nikola Stipić, takođe Subotičanin, odlučio da porodičnu priču proveri u arhivskim zapisima.
– Potvrđena je i u pisanim dokumentima. Podaci o tri brata Stipić su u godišnjim izveštajima Gimnazije iz toga doba, a anegdota o njihovom međusobnom komuniciranju na latinskom jeziku zabeležena je u zapisu o istorijatu Gimnazije čiji je autor Vasa Stajić koji je izvesno vreme bio direktor subotičke Gimnazije – kaže Nikola Stipić, podsećajući se događaja koji je prevagnuo u opredeljenju da što više sazna o istorijatu familije i poreklu Stipića.
Tim putem, tragajući kroz dokumenta iz prošlosti, Nikola Stipić je nastavio sve do danas i proputovao je tri prošla veka, nekoliko gradova i iščitao mnoštvo starih zapisa.
– Ovo je porodično stablo Stipića – reći će dok u Redakciji „Subotičkih” odmotava i prostire papirnu rolnu dugu tri metra sa odštampanim imenima nekoliko stotina Stipića od 1702. do danas, smeštenih u kompjutersku bazu podataka. Kako izgleda kompjuterski zapis o precima može se videti na ovoj stranici, isečak korišćen kao podloga naslovu.
I bez ikakvog pisanog podsetnika će znatiželjnima pokazati nekog od svojih predaka na spisu, i odmah dodati godinu rođenja, njegove naslednike, obilje podataka. U mnoštvu grana porodičnog stabla pitamo za Nikoline direktne pretke i potomke. Pokazuje ih na kompjuterskom otisku:
– Dida Nikola, moj otac Jakov, Jašo, ja, nazvan po didi, moj sin Grgur, pa unuk Nikola rođen 2004.
Sklapajući porodično stablo i u stablu nalazeći mesto svakom pretku iz prošlosti, Nikola Stipić ne misli da je sve obavio. I dalje iščitava arhivsku građu i čest je posetilac čitaonice Gradske arhive. Deceniju i po posvetio je pomnom proučavanju istorije svoje porodice, ali traga i dalje. Kad je ko među precima rođen, a kada umro, zna bez pogleda među beleške. Proučavajući prošlost saznavao je o običajima i pravilima koja su u porodicama vladala u prošlosti, ali i detaljno upoznao prošlost svoga grada. Nikola smatra da je šteta što mlađi svet ne zna više o decenijama i vekovima u kojima je grad stvaran i razvijan, i o sposobnim, obrazovanim i poslovnim ljudima koji su ga voleli i izgrađivali.

U kući svojih predaka

Prošlost u srcu Nikole Stipića zauzima posebno mesto, još više od kako se kroz stare zapise uveravao u dostignuća svojih predaka i sve više saznavao o njihovom životu. Onda je prirodno da s ponosom odgovara da živi u kući u kojoj su živeli i njegov otac i dida. Sa suprugom Margom, rođenom Vidaković Mukić. Kuća duge tradicije nalazi se na Somborskom putu i već dva veka je u posedu familije Stipić.
– Plac na kojem je kuća podignuta u posedu je Stipića još od početka 1800-te. A kuća u kojoj živimo napravljena je 1896. godine, imam svu dokumentaciju, projekte i građevinsku dozvolu iz tog doba.
U ovoj kući živeo je Nikolin otac i deda, takođe Nikola po kome je dobio ime. Deda Nikola je rođen 1869. godine, oženio je Rozu, rođenu Stantić, oboje su bili iz Subotice.
– Imali su tri sina, Belu koji je rođen 1894. godine i mlad je poginuo u Prvom svetskom ratu. Zatim, Jašu, Jakova, mog oca, rođenog 1902. godine, i Grgu 1904. godište. Stric Grgo umro je 1991. godine. Imali su samo jednu kćerku, rano je umrla, sa četiri godine.
Nikola i Roza, koje je naš sagovornik od kad zna za sebe zvao dida i majka, bili su veleposednici, imućni ljudi, vlasnici velikih površina zemlje, što podrazumeva da su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom. „Gazdovanjem”, pojednostaviće Nikola sada u razgovoru. Zemlja im je bila na Klisi, tamo je bio i „didin salaš”, kasnije su imanje proširili i desetinama hektara zemlje u Ljutovu. Nikola Stipić je među sugrađanima koji su podneli zahtev da se porodici vrati imanje koje joj je pripadalo pre agrarne reforme i konfiskacije, prvo ‘46. a zatim i ‘50. godine. Pre petnaestak godina familiji je vraćen deo zemlje, a zahtev se sada odnosi na ostatak zemljišta, kao i ekonomije na kojima su nekada davno postojale i zgrade za stanovanje i brojni prateći objekti.
Dida Nikola i majka Roza imali su zemlju na Klisi i kuću u gradu u kojoj sada živi Nikola Stipić sa porodicom. Kada se Nikola mlađi rodio 1939. godine, a njegovi roditelji su tada živeli na imanju u Ljutovu, deda je imao 70 godina i Nikola se iz najranijih godina seća svojih poseta majki i didi. Naime, otac Nikole Stipića nije se rano oženio, kako su to činili njegovi preci.
– Dida se oženio u devetnaestoj godini i svi ispred bili su ženjeni kada bi navršili 16, 17 godina. Nekada je bio takav običaj – kaže Nikola Stipić o svom zapažanju na osnovu podataka iz brojnih starinskih dokumenata koje je imao u rukama. – U dvadesetom veku se od toga već odstupalo. Tata je studirao, imao je mogućnosti, nije studirao zato da bi morao raditi.
Nikolin otac Jakov studirao je u Zagrebu i Gracu filozofiju, a stric Grgo u Beču ekonomiju. Iako su se već pre toga opredelili da će očevim stopama nastaviti da vode gazdinstvo. I kada bi se opredeljivali za zemlju, sinovi iz imućnih porodica išli bi na studije.
– Bilo je to i radi statusa, imali su i mogli su, da bi bili obrazovani i da bi videli sveta. Na četvrtoj godini studija, kada je moj otac doveden u situaciju da treba da se politički opredeljuje, odlučio je da se vrati. „Imam ja od čega živeti”, rekao je.
– Nije slučajno da su se moj otac i stric školovali. Danas, nakon što sam proučio mnoge spise o precima, nalazim da ništa nije bilo slučajno. I preci iz osamnaestog veka, Nikola, Krišto, Mate, David, svi su bili školovani. Prije 250 godina. Naravno da se to prenosilo na potomke. Stipići su u ovom gradu bili prisutni u mnogim poslovima, kao ekonomisti, trgovci, u raznim službama.

Kako su stigla teška vremena

U vreme kada se Jakov Stipić, Nikolin otac, vratio sa studija familija je već imala novi posed u Ljutovu. Grgo će uz oca na Klisu, Jakov na imanje u Ljutovu.
– Mlađi sin je ostao uz oca. Oduvek je bio običaj da su najmlađi sinovi bili ti koji su dodvorili roditelje. To je bilo pravilo. Kćerke su se udavale i odlazile iz kuće, dobijale su miraz, a kada bi otac bio stariji pravio bi oporuku ili neki drugi vid o podeli imovine. Nekada davno zvala se „dragovoljna namira”.
Na Ljutovu je Jakov započeo svoj život sa suprugom Katarinom koja je rođena u familiji Stipić, a zatim se i udala u familiju Stipić. Daleki preci bili su im zajednički.
– Mama je sa Klise, odakle su i moji. Nije to bilo samo poznanstvo mame i tate, nego više volja dide i majke, familije. Jer, tatini roditelji su odlučivali o tome koga će on oženiti. Kao što je to rađeno unazad stotinama godina. Nije bilo biraj koga ‘oćeš. Takvo je bilo pravilo – priča Nikola Stipić o nekadašnjim običajima čiju je potvrdu mnogo više nalazio u dokumentima iz dalekih vremena, nego što se o tome pričalo u familijama koje su živele po tradicionalnim pravilima. – Koliko sam čuo od starijih, tata je imao curu, zajedno su studirali u Gracu. Iz ko zna kojih razloga ta veza nije odobrena od familije. Ja i danas imam fotografiju koju je dala mom ocu dok su još bili mladi.
Katarina Stipić, Nikolina majka, bila je lepa, naočita devojka, svedoče fotografije koje njen sin čuva. A i otac. Majka je dugu kosu negovala celog života. Dugo je poživela, umrla je 1996. godine
– Imala je lepu kosu – potvrdiće Nikola. – Malo talasastu, tamnu, sa bakarnim odsjajem.
Život na salašu nikada nije bio lagan, ni u imućnim porodicama, pogotovu ne za žene.
– Oni su radili, nisu se provodili – objašnjava Nikola šta je to nekada značilo biti veleposednik. – Gazdački ljudi su se bavili upravljanjem, a njihove žene su vodile čitav posao oko ishrane i smeštaja svih radnika koji su bili tamo. One su stalno bile u poslu i imale su velikih obaveza. A to je bila velika ekonomija i moralo se raditi.
Iako je Nikola bio mali kada je Drugi svetski rat započeo, prva sećanja koja se stvaraju u detetu, ipak, podsećaju na bombe.
– Sećam se 1944., aviona iznad kukuruza. Bili smo na salašu. Ispred našeg magacina koji je bio malo na gredi videlo se kako se dim diže iznad grada kada je Subotica bombardovana. I sećam se detalja iz kuća roditelja i maminih i tatinih.
I familiji Stipić je u prvi mah ostavljen po maksimum zemlje u agrarnoj reformi neposredno nakon rata, bilo je to po 20 hektara, a ostalo je oduzeto. Pedesetih je oduzeto sve, ostala je samo kuća u gradu.
– Kada su nam oduzeli imanje svi smo došli kod majke i dide u grad. I stric. Tako da nas je u toj kući bilo sedmoro, majka i dida, brat i ja sa roditeljima i stric, u dve sobe. U druge dve sobe posle rata bila je smeštena jedna porodica, vojno lice sa ženom i kćerkom. Tek ‘52. godine nam je kuća bila kompletno na raspolaganju.
– U našoj kući se o takvim stvarima nije mnogo razgovaralo. Oduzeti su posedi i o tome se više nije pričalo. Sve dok nisam počeo malo više istraživati poslednjih godina. Ni oca ni strica tada više nije bilo, a ni mama nije znala sve objasniti jer su se u familiji muškarci dogovarali šta će se i kako će se raditi. Porodica je posle rata doživela veliki udar. Ostali smo bez svega. Tata je 1951. zatvoren na godinu i po dana, a kada se vratio dobio je posao u „Zorki” i to radno mesto pomoćnika kartotekara u magacinu. Bio je fakultetski obrazovan a dobio je mesto pomoćnika kartotekara. To vreme je bilo takvo – kaže Nikola Stipić o dramatičnoj promeni koju je doživela njegova porodica nakon Drugog svetskog rata, ne želeći dalje da komentariše, kaže, jer se to nije činilo ni u njegovoj porodici i taj deo duše majke i oca ostao je zatvoren i za njega, kao sina.
Nikola je završio Ekonomsku školu, zaposlio se u „Sigmi” a zatim u „Naftagasu” odakle je otišao u penziju 2001. godine. Oženjen je Margom, imaju sina i unuka. Nikolin brat Jašo je po struci hemijski tehničar, oženjen je Eržikom, rođenom Levai, imaju dve kćerke i četvoro unuka. Jašina kompletna familija živi u Novom Sadu.

NAŠA SUGRAĐANKA ŽUŽANA SABO, SADA VEĆ RAČMANJ, DOBILA JE NEZABORAVNI ROĐENDANSKI POKLON
KRENULA NA TUĐE, A STIGLA NA SOPSTVENO VENČANJE

U potrazi za rođendanskim poklonom kojim bi obradovao dugogodišnju devojku, mladi fudbaler Zoran Račmanj dosetio se da svoju izabranicu dariva burmom i novim prezimenom. Istina, Žužana Sabo se toga dana pripremala za venčanje, ali nije ni slutila će pred matičarem upravo ona izgovoriti sudbonosno „da”.
– Neobičan „poklon” sam počeo da pripremam odmah nakon Nove godine i zaista nisam mislio da ću se toliko namučiti. Mnogo je truda uloženo, a sve je dodatno otežano time što ona nije smela ništa da sazna. Srećom, tu su bili roditelji, njihovi i moji prijatelji... Naročito sam zahvalan matičarki Vukici Bogešić koja je istinski navijala da cela priča uspe i učinila sve da se čitava peripetija oko papira završi u najkraćem mogućem roku. Sav trud je vredeo, tim pre što je Žužanina najveća želja zaista bila da se uda – priča novopečeni mladoženja.
I pre toga su budući mladenci često razgovarali o braku, naročito kada su pre četiri godine postali roditelji.
– Vremena i novca nikada nije bilo dovoljno, pa smo i svadbu odlagali za neka bolja vremena. Iskreno, meni taj „papir” nije bio naročito bitan, ali sam znao da moja devojka mašta o venčanju. Onda sam počeo da planiram i razrađujem taktiku, da naravno bez njenog znanja na svadbu pozivam naše prijatelje i najbližu rodbinu, da ispitujem detalje, kao, koga bi ona za kuma, kakav prsten... pa do toga kako je „izvući” toga dana iz kuće, a da se opet malo dotera.
Zoran je tako u dogovoru sa najbližima svojoj budućoj supruzi „poturio” priču o venčanju nekog prijatelja iz kluba na koje su oboje pozvani. Takođe je smislio da im u kuću te subote dolaze vodoinstalateri, a kako neće biti vode „da bi bilo najbolje da se sredi kod roditelja”.
– Pošto je trebalo pripremiti kolače, Žužani sam rekao da prijatelj slavi slavu, pa će im moji ispeći poslastice i prase. Čak je i mojoj majci pomagala oko toga, opet ne sluteći da mesi kolače za naše venčanje. U subotu ujutru, kako je izašla iz kuće, započele su poslednje pripreme.
Neposredno pre venčanja, mlada je bezbrižno sedela u „Festu” sa prijateljima i budućim kumovima.
– Neverovatno je kako je iza mojih leđa sve teklo kao po loju. Ništa nisam sumnjala, samo mi je smetalo što se u poslednje dve nedelje u mom okruženju često šaputalo. Čak i kada bih u šetnji gradom posmatrala venčanice i nakit, Zoran se ponašao nezainteresovano, dok sam ja zbog toga „kipela”. Zanimljivo je da sam prilikom ulaska u Gradsku kuću pred „venčanje” njegovog druga, nesvesno zbunila prisutne kada sam u šali dobacila „ovako ulazimo, a kako li ćemo izaći”!? – seća se gospođa Račmanj i priznaje da sve što se posle toga dogodilo bilo je poput bajke.
Više od neveste bio je zbunjen još samo njihov četvorogodišnji sin Aleksandar koji se uplašio da se mama nakon udaje više neće vraćati kući.
– Veoma se zabrinuo i nije shvatao šta se dešava oko njega. Nije bio raspoložen ni da se slika, pa se jedva može videti na nekim fotografijama. U međuvremenu se opustio, kući smo stigli svi srećni i veseli, praćeni svatovima koji su sa nama slavili do kasno u noć. M. R.

DA LI SU (ZAUVEK) ZATVORENA VRATA ZA REKONSTRUKCIJU ZGRADE „JADRANA”
GALERIJA – SAMO NA PAPIRU?
• Mogući jedino aranžman tipa zajedničkog ulaganja gde bi grad učestvovao nekretninom kao početnim kapitalom, a strani investior bi dalje ulagao

Po svemu sudeći, bivši Sokolski dom, zgrada „Jadrana” će i u (daljoj) budućnosti zadržati stari izgled, iako je postojalo (i još uvek postoji) interesovanje stranih investitora za otkup i rekonstrukciju ove zgrade koja bi u tom slučaju, ne samo izgledala drugačije, već i dobila brojne (nove) sadržaje. Osim multipleks bioskopa, projektom je predviđeno da se u buduću Galeriju „Jadran” (radni naziv projekta) smesti i super market, i još mnogo, mnogo toga. Idejni projekat ovog, za sada imaginarnog objekta, uradila je kuća „Čepmen Tejlor” (Chapman Taylor), za potrebe investitora – firme „Mejfild” (Mayfield) iz Engleske. U projektu je Galerija „Jadran” predstavljena kao moderni objekat, čija je osnova zgrada kakvu znamo, ali obogaćena velikim staklenim površinama, novim krilom, dvema etažama za garažu... i spolja pruža sliku mnogo lepšu od one na koju smo navikli. Međutim, za sada, sve ostaje samo – na papiru:
– U novembru prošle godine smo dobili pismo iz Engleske gde investitori mole gradonačelnika i lokalnu samoupravu da se izjasni da li i dalje namerava da održava kontakt sa njima. „Mejfildu” je puno da odjednom plati 8 milona evra koliko iznosi procena zgrade i institucija koje su tu nalaze. Međutim, kako nas obaveštavaju, mogu da zamisle neki aranžman tipa zajedničkog ulaganja gde bi grad učestvovao sa nekretninom kao početnim kapitalom, a oni bi dalje ulagali, i onda bi srazmerno tome, grad u toj njihovoj zgradi imao jedan deo – kaže Kristijan Bartuš, direktor Zavoda za urbanizam, dodajući da je iz Zavoda poslat odgovor da „i dalje nameravamo da sarađujemo sa njima, ako su zainteresovani za tu lokaciju, i da su mogući i neki dogovori u vezi sa tim zajedničkim ulaganjima, s tim da se sve to nastavi na proleće”. Odgovor je stigao, investitor je predlog prihvatio i obećao da će se javiti.
– U tom slučaju, svi predviđeni sadržaji bi ostali i dalje jer sam projekat se nije menjao, samo je pitanje kakav tip ulaganja bi to bio. Za tu lokaciju vezani su brojni problemi s obzirom da se u „Jadranu” nalazi nekoliko sportskih društava, Dečije pozorište, Narodno pozorište... i sve to je, sa pravnog aspekta, dosta komplikovano. Da je to nečija lokacija, investitor bi se mogao nagoditi i sve bi to vrlo brzo išlo, međutim, tu ima puno stvari koje bi grad trebalo da reši pre nego što krene u neko zajedničko ulaganje. Sa strane grada postoji spremnost za saradnju, ali postoji problem jer bi grad trebalo da uloži novac u neki novi stadion, novi objekat gde bi se smestila ta sportska društva, pa da izmesti Dečije pozorište... To su sve takva ulaganja koja bi trebalo finansirati iz budžeta, ali, iako nemam uvid u budžet, mislim da tu nema prostora za tako nešto.
Ukoliko se ne postigne dogovor o zajedničkom ulaganju (a za sada su jako male šanse za to), treće rešenje ne postoji jer, kako kaže naš sagovornik, „ne vidim iz čega bi grad mogao da napravi sve pomenute objekte, da ih unapred isfinansira i sa tim, kao svojim ulogom, krene u zajedničko ulaganje”. T. M.

SKUPLJE OD PRAGA

– Tih 8 miliona nije ništa drugo nego praktično popis svih tih nekretnina koje bi grad trebalo da izgradi da bi se raščistila ta lokacija. Stranim investitorima je, verujem, to puno jer ako tu svotu podelite sa kvadratnim metrom, dolazi se do zaključka da je to jako skupa lokacija. Kako su primetili investitori, skuplja nego u Pragu!

PRIVATNO U DRŽAVNOM

– Ne znam ko bi mogao da reši brojne probleme vezane za zgradu „Jadran”. Između ostalog, tu imamo slučaj da u državnoj zgradi postoji privatna nekretnina i ne znam kako je to moguće – da privatna nekretnina dospe u državnu zgradu... I uknjiženo je kao privatna svojima, a zgrada je državna. I ima dva privatna lokala, ostali su opštinski – kaže Bartuš.

DEJAN ANĐELOVIĆ U OŠ „MATKO VUKOVIĆ” VODI NAJNEOBIČNIJI ŠKOLSKI HOR I ORKESTAR
DOBRO UČI PA MOŽEŠ DA SVIRAŠ

Kada je pre nešto više od godinu dana najavio audiciju za školski vokalno instrumentalni sastav, Dejan Anđelović, po struci učitelj, a zaposlen kao bibliotekar u Osnovnoj školi „Matko Vuković”, nije ni slutio da će se javiti tako veliki broj dece. Bio je to događaj.
– Osnovna ideja je bila da se na principima inkluzije u taj orkestrar uključe i romska deca. Suština je da deca, pre svega, pronađu svoje talente i da ih iskažu na ovaj način. A romska deca zaista imaju sklonosti ka muzici, ali do sada nisu imala priliku da ih pokažu – kaže Dejan Anđelović, napominjući da je ovaj hor i orkestar formiran i od romske i od neromske dece.
Za ovih više od godinu dana školski hor i orkestar je nastupao u školi, u gradu i van Subotice. Oni koju su ih čuli ostaju prijatno iznenađeni.
Repertoar je sastavljen od pesama izvorne narodne muzike, dakle, ono što, kako kaže Dejan, radi kao član Etno grupe „Iskon”, s time da je većina pesama prilagođena uzrastu učenika. Tako se pevaju i sviraju izvorne pesme iz Srbije, Makedonije, Bugarske, Mađarske, Hrvatske, i naravno romske pesme.
– Oni i pevaju i sviraju, imamo i neke vokalne soliste posebno za romske pesme, koja imaju kvalitetne glasove i koji inače daju ritam kompletnom orekestru. U orkestru se sviraju ritmički instrumenti. To su tarabuka i kompletan orfov instrumentarij, dakle, triangli, zvečke i drugo, ono što se koristi u osnovnoj školi. Imamo dvojicu dečaka koji sviraju harmoniku i dosta su talentovani, imamo i metalfone, a ja sviram frulu. Mi se, pre svega, baziramo na pevanje, orkestar je samo ritmička pratnja. Pokušavam da sa njima radim neke pesme dvoglasno. Kada sam napravio tu takozvanu audiciju za prijem u hor i orkestar, nisam isključivo gledao talente, nego sam gledao i na to da prihvatim onu decu koja to zaista žele.
Ovaj hor-orkestar ima upisanih 83 učenika, s tim da ne dolaze uvek svi, jer, kako kaže Dejan Anđelović, jako je teško održavati probe zbog njihovih obaveza, kako u nastavi, tako i u vannastavnim aktivnostima. A audiciju za prijem u hor-orkestar i danas pamte.
– Na oglasnu tablu sam stavio obaveštenje u sve tri naše zgrade i odziv je bio ogroman. Onda sam morao nešto da izmislim da bih smanjio grupu, pa sam rekao da niko ne sme da ima jedinicu i da učenici moraju najmanje da imaju dobar uspeh na kraju školske godine. Tada se grupa prepolovila. A oni koji su ostali zaista su motivisani da dobiju dobru ocenu jer će tako ostati u orkestru. I za mene je motiv kada vidim kako su veseli i kako uživaju.
Repertoar je zaista drugačiji nego u osnovnim školama, neke pesme su i malo ozbiljnije za njih, ali Dejan Anđelović kada rade novu pesmu, i ukoliko je na primer, na makedonskom jeziku, prevede im, objasni o čemu se radi, ali se pesma peva u originalu.
– Učenici mi daju neke sugestije šta da uvedemo u repertoar, od njih sam pokupio neke romske pesme koje su deca predložila da ih radimo. To smo i uradili, i one su zaista naišle na lep odjek, i kod roditelja, i kod nastavnika, a posebno kod dece.
Učenici se stalno raspituju da li će imati probu, što najviše govori sa kojom radošću sviraju i pevaju.
– Zaista sa veliki iščekivanjem čekaju i probu a kamoli kada imamo neki nastup. A kada imamo neki važniji nastup deca se oblače u narodne nošnje, ko u kakvu, budući da je naš repertoar šarolik. Romi takođe obuku nešto od njihove nošnje, i sve to na kraju lepo izgleda, a što je najvažnije, deca su srećna. U horu-orkestru se nalaze i deca koja imaju posebne potrebe i neke prbleme u razvoju, a moje je mišljenje da takvoj deci treba pružiti ono što vole, što umeju da rade, da škola ne bude samo obaveza, nego da učenici imaju i neki ventil gde mogu da pokažu neke svoje kvalitete. Ako im mi ne možemo posvetiti posebnu pažnju, neka se oni sami dokažu.
Dejan Anđelović je zadovoljan učenicima, nije mu bitno kako će hor i orkestar da zvuči, mada kao muzičar mora da koriguje neke stvari, najvažnije je da deca ovo vole i da su srećna tog dana kada imaju probe.
Dejan je po struci učitelj, ali je upisao postdiplomske studije na Učiteljskom fakultetu u Somboru, iz metodike muzičkog vaspitanja. Istovremeno, u Muzičkoj školi u Somboru predaje frulu, a i član je Etno grupe „Iskon”. Ove godine će obeležiti 25 godina kako svira frulu, i tim povodom će napraviti koncert u školi, u Somboru i u rodnim Odžacima.
E. B.