Čije ovce njegova i zemlja. Rekao mi jedan seljak sa kečetom na glavi na lošem srpskom jeziku negde oko Vitine još 1999. Bombardovanje je bilo u punom jeku. Ja sam se tamo našao sa svojim dobrim kolegom Grgom kao kolateralna šteta i kao posledica ključa izbora i slanja stručnjaka u južnu pokrajinu. Kako su kolege iz državne službe odbile da odu, pod pretnjom otkaza koji nikada nisu dobili, jasno je bilo da ćemo mi, privatnici, pošto oni nisu, biti na redu. Tako se i desilo. Pojavio se Tibor i doneo nam rešenja. Nisam bio ni ljut niti iznenađen. Poziv i nije glasio na pojedinca već na firmu. Kako niko od mojih ili njegovih zaposlenih iz „opravdanih razloga” nije mogao da ide, a jedini sam ja imao „slobodne dane” otišli smo obojica. Bilo nam je „šapnuto” i stavljeno na znaje da ako ne odemo treba da se oprostimo od radne dozvole. Pre nego što smo uopšte i otišli rešili smo da ćemo se i vratiti i to u jednom komadu i normalni. Obojica. A posle ćemo da vidimo čija mama crnu vunu prede.
Na Kosovu je bilo bolje nego ovde u Vojvodini, bar što se tiče vazdušnih uzbuna. Bombardovanje je bilo neprestano i uzbuna nije ni bilo, odnosno bila je neprekidna. Non-stop, kao da smo bili u dragstoru. Posle nekoliko dana smo se navikli. Radili smo po farmama, triažirali stoku, transportovali, pregledali, obeležavali. Bili smo u civilu i od oružja ja sam imao džepni nožić a Grgo otvarač za konzervu. Tada sam prvi i posednji put imao mobilni telefon, ali se na njemu nije moglo telefonirati, jer nije bilo signala. Malo je bilo neobično da se svetlo u sobama nije smelo paliti, iako je bilo struje, da nas ne bi gađali sa okolnih brda, da je bilo sigurnije spavati pod krevetom nego u njemu, da smo svaki dan bili na drugom mestu, da nikada nismo znali u kojem smo selu, kada se i kuda će se ići, kada se počinje i kada se završava posao. Kretanje peške je bilo ravno avanturi. U „Grandu” je bio treći stepen prohibicije, sve dok nismo podmitili konobara. Pucalo se na sve strane i vozilo se po putevima brzo kako za neke ne bismo bili laka pokretna meta.
Vozeći se tako u belom „pežou” beogradske registracije koji je ličio na trapist u jednoj krivini sustigli smo stado ovaca i čobanina koji je išao iza stada. Vozač je naglo zakočio, usporio i viknuo na mene: „Ako se okrene i nema brkove, ubij ga!” Bio sam potpuno iznenađen, sleđen, zatečen. Nisam odmah mogao shvatiti, da li je to bila naredba, molba, imperativ ili očajan zahtev. Čobanin se okrenuo i video sam da ima brkove. Prošli smo polako između ovaca. Gledao sam u vozača tražeći objašnjenje. Dobio sam: prošle nedelje na isti fazon usporeno je kretanje vozila iz konvoja, pomoću stada ovaca na putu i putnici su izrešetani od osoba koje su iskočile iz šume. U tom trenutku, ni setio se nisam, da pitam ko su bile žrtve a ko napadači. Dobro, ali brkovi, pitam ga? Čovek je imao šajkaču, kažem mu ja, znači da je „naš”. Jeste, ali šajkaču može da stavi svako, ali brkove ne, objasnio mi je vozač. Šajkaču smo na pastiru mogli videti i od pozadi, ali brkove tek kada se okrenuo. Onda sam shvatio kako su brkovi važna stvar u životu. Sreća čovek je imao brkove. Zaključili smo: nije „naš” zato što ima šajkaču, već je zbog toga „naš” što ima brkove. Dugo sam preživljavao ovu scenu i bezbroj puta sam film dešavanja ponovo i ponovo odmotavao sa raznim mogućim varijantama. Osnovno je pitanje koje me još i danas muči: šta bi bilo, da ne kažem šta bi uradio, ja, da „pastir” nije imao brkove?
To mi je bilo treći put da sam bio tamo. I poslednji.
Kosovo je predeo natprirodnih geografskih lepota. Bogatstvo koje je tamo pohranjeno i neiskorišćeni resursi su evropski unikati. Imaju sve sem nafte i gasa. Šume, planine, rude, vode, zemlju. Vojvodina ima naftu i gas i sve ostalo što Kosovo ima, nema. Zbog toga smo ih godinama pomagali na državnom nivou, da bi nas sustigli, kako ne bi bili zaostali i neravnopravni. Sada su nas sustigli, prestigli i oteli se. Za naše pare. Pitam se: kada smo pogrešili i zašto? I ko?
Dozvolili smo sebi, kao država, da nam drugi određuju sudbinu, neki koji nisu tu niti rođeni niti su sa nama živeli. Bilo da su Španci ili Finci, kroje nam tesne gaće i već duže vreme svlače preko nosa. Naivno je misliti da svetsku zajednicu interesuje naš stav, naš Ustav, referendum, postojanje ili nepostojanje Vlade, a pogotovo ne mišljenje političkih partija. Više je nego jasno da će upravo oni koji zagovaraju demokratiju i antiterorizam, vladavinu prava a ne sile, pogaziti prvi član povelje UN, koji su doneli sa nama kao osnivačkim članovima, zajedno. Drago mi je da čujem da su još uvek stavovi Moskve i Vašingtona različiti po ovom pitanju, ali me istorija uči da ne mora tako i da ostane. Kada se oni dogovore, a do sada su to uvek uradili i nema razloga da i sada ne bude tako, mi ostajemo na političkoj promaji i sami i napušteni. Kosovo je tempirana bomba čiji fitilj već poodavno gori i pogrešno rešenje lako može biti „model” za (ne)rešavanje sličnih problema desetina svetskih zemalja od kojih su neke i evropske. Nemoguće je da svet ne zna, jedino je moguće da neće da vidi. Ako neće, kad tad moraće, mečka uvek igra dva puta a kod nas se već poprilično umorila.
Kosovo smo izgubili 1389. Prvi put. A drugi?
Čije ovce njegova i zemlja. Stvarno.