STIPENDIRANJE UČENIKA, REPREZENTACIJA, REKLAME, DONACIJE... STAVKE U PROGRAMIMA JAVNIH KOMUNALNIH PREDUZEĆA KOJE SU IZAZVALE VELIKO ZANIMANJE OPOZICIJE I JAVNOSTI
Zakon drumom, moral šumom
• Za navedene potrebe četrnaest javnih (komunalnih) preduzeća u programima rada za 2007. iskazali su sumu koja prelazi 50.000.000 dinara, tj. 625.000 eura • Gradonačelnik Geza Kučera i direktor Direkcije za izgradnju Opštine Subotica Dragan Trklja ističu da Zakon o lokalnoj samoupravi, kao i kolektivni ugovor omogućuju poslodavcu da izdvaja sredstva za ove namene • Odbornik „Građanskog bloka” i bivši direktor JKP-a „Dimničar” Igor Međanski ističe da nikada nije koristio mogućnosti stipendiranja učenika roditelja zaposlenih u tom javnom preduzeću, jer bi nepisani kodeksi trebali činiti moralne temelje društva

Oni koji su prošle srede, 31. januara, pratili rad odbornika na 4. vanrednoj sednici Skupštine opštine mora da su oko deset uveče odahnuli. Prvo, najvažniji problemi vezani za planove i programe rada javnih (komunalnih) preduzeća za tekuću, 2007., godinu tokom celog bogovetnog dana potpuno su pali u senku naizgled perifernih stavki i drugo, upravo su „periferne stavke” poslužile kao inspiracija odbornicima za skretanje sa teme u najširem luku. Dovoljno je samo setiti se „glasačkih šajkača” i „nacionalnih šarolija” pojedinih odbornika pa da najbujnija mašta bude jedini posrednik njihovog dovođenja u kakvu-takvu vezu sa nivoom arsena u vodi ili cenom krečenja grobnice, o čemu je za skupštinskom govornicom, bilo primerenije govoriti. Ipak, i ovo što smo čuli bilo je vredno pažnje, bar u delu u kom je reč o uvek najzanimljivijoj temi: raspodeli sredstava.
Prva na udaru bila je Direkcija za razvoj Opštine Subotica, koja je i inače česta meta, kako opozicije tako i pojedinih koalicionih partnera kao što je to, na primer, recimo, dakle, Savez vojvođanskih Mađara, koji je, opet, za ovu priliku, bar u početku, poštovao „akt o nenapadanju”. Cifra od 1.200.000 dinara, namenjenih kao „rashodi za obrazovanje dece zaposlenih” ubrzo je kod većine opozicionih odbornika prerasla u princip kako se troše sredstva u čijem finansiranju učestvuju građani Subotice. Tako su odmah, na primer, u oči upale i brojke od 1.610.000 dinara (20.000 eura) za reprezentaciju u ovom javnom preduzeću, a potom se klupko potpuno rasplelo do, recimo, opravdanosti trošenja budžetskog novca na reklamu u situaciji kada najveći deo javnih (komunalnih) preduzeća nema ozbiljniju privatnu konkurenciju.

Zakon, na žalost, dopušta

Sve u svemu, kako se god gledalo, u četrnaest subotičkih javnih (komunalnih) preduzeća troškovi za pomenute (ima, stvarno, i „nepomenutih”) stavke premašuju iznos od 50.000.000 dinara, tj. nekih 625.000 eura! Toliko, naime, ove godine koštaju stipendije, pogačice, sokovi (i po koji pelinkovac), kalendari, upaljači, stupci i minuti medijske propagande...
Upitan za komentar utroška sredstava za stipendiranje dece čiji roditelji (imaju sreću da) rade u nekom od „jkpova” gradonačelnik Geza Kučera za „Subotičke” kaže:
– U ovoj državi postoji Zakon o javnim komunalnim preduzećima i postoje kolektivni ugovori. Ta dokumenta, na moju žalost, sadrže neke elemente koji govore o mogućnostima za stvaranje takvih fondova. Zakon predviđa da to može biti do tri posto i poslovodstvo svakog javnog komunalnog preduzeća priprema program na osnovu tih mogućnosti. Istina je i to da je Opština svake godine u svom dodatnom uputstvu taj maksimum svela na niže kvote, jer smatramo da se i sa manje novca ta oblast može pokriti. Međutim, zakonom data prava jako je teško administrativno-političkim putem uskratiti. Ali, s druge strane, sigurno je da nije u redu da neke grane privrede i vanprivrede budu privilegovane a da druge nemaju tu mogućnost. Zbog toga već dosta dugo i radimo na jednom pravilniku da se osnuje opštinski fond za stipendiranje. Da li da sakupimo sva ta sredstva od javnih komunalnih preduzeća i da na osnovu nekih principa raspodelimo stvarno najboljima ili da stvorimo poseban fond iz kog će se finansirati najbolji učenici koji na drugi način sebi ne mogu osigurati stipendiju još je uvek otvoreno pitanje koje je na političkom usaglašavanju. U svakom slučaju država, a samim tim i lokalna smaouprava trebali bi povesti mnogo više računa o tome da svako dete koje želi da uči dobije mogućnost da završi školovanje.

Geza Kučera	Dragan Trklja	Igor Međanski

Kada je reč o reprezentaciji, sagovornik kaže da ne može jednoznačno reći da li su dozvoljena sredstva od 3 posto nominalno velika ili nisu. Pre bi se za to, kaže, moglo reći da „zavisi od okolnosti”. Mnogo više razumevanja Geza Kučera pokazuje kada je reč o utrošku sredstava javnih komunalnih preduzeća na propagandu (reklamu), jer, kako navodi, „dolazi vreme privatizacije” i svako svoju uslugu u javnosti treba predstaviti na pravi način.
– Mislim da je, s tim u vezi, na sednici Skupštine opštine nastao nesporazum i da se neke stvari krivo tumače. Recimo, sredstva koja su kod Zavoda za urbanizam predviđena za javnu promociju praktično su i zakonska obaveza da se neki planovi upute na javnu raspravu. Možda je finansijski nemušto definisan naziv tih sredstava, ali, s jedne strane, zagovaramo javnost rada, a sa druge je kritikujemo ako se za to izdvajaju sredstva. S tim u vezi, rekao bih i da sam slušao emisije na Radio Subotici gde je „Vodovod i kanalizacija” radila edukativan program s jasnim ciljem da se jedan izuzetno problematičan resurs kao što je pijaća voda koristi što racionalnije i bolje. Dakle, kada je reč o takvim reklamama, mislim da to treba podržati i iskoristiti. Naravno, postoje i drugi vidovi samoreklama koji nisu uvek na svom mestu. Zbog toga sam i stavio primedbu na program šta je urađeno u Direkciji za izgradnju Opštine Subotica, jer je reč o opštinskom novcu. Lepo je reći šta je urađeno, prikupiti mišljenja i napraviti o tome ankete, ali je možda dimenzija izdvajanja tih sredstava ponekad previše – kaže Geza Kučera.
On, na kraju, dodaje da bi deo koji se odnosi na pomoć nevladinom sketoru i humanitarnim organizacijama morao biti obrađen jedinstveno kako bi se takođe stvorio jedan opštinski fond u koji bi javna (komunalna) preduzeća izdvajala deo svojih prihoda.
– Siguran sam da postoje organizacije koja sredstva crpe iz tri-četiri izvora, jer ne postoji subordinacija između javnih komunalnih preduzeća. Zbog toga sam i dao nalog našoj službi da se izvidi ta mogućnost i da se u pripremi programa za sledeće razdoblje to uvrsti kao jedna od mogućnosti – zaključuje Geza Kučera.

Zakon, na sreću, ne brani

Neposredno prozvan od strane opozicije, a posredno i u ovom tekstu od strane gradonačelnika direktor Direkcije za izgradnju Opštine Subotica Dragan Trklja na osnovno pitanje o stipendiranju učenika u ovom preduzeću kaže da je 1.200.000 dinara deo socijalnih izdvajanja za zaposlene do nivoa neoporezivog dela, tj. do 6.000 dinara.
– Moram da napomenem da je naš plan i program predviđen na osnovu zakona i podzakonskih akata. Naime, po Zakonu o kolektivnom ugovoru ili opštem aktu poslodavca on može da isplati i takvu vrstu naknade iz sopstvenih prihoda, a ovde je reč o sopstvenim prihodima Direkcije. Takođe, Pravilnikom o radu Direkcije, koji je usvojio i Upravni odbor, u članu 52 predviđeno je da Direkcija može zaposlenom da isplati naknadu troškova školovanja dece ukoliko raspolaže finansijskim sredstvima. To znači da zaposleni za svoje dete dobija maksimalno do 6.000 dinara mesečno, ako je dete na visokom školovanju van Subotice. Ukoliko su deca uzrasta da idu u osnovnu ili srednju školu, to se umanjuje u postotku od iznosa od 6.000 koji je neoporezivi deo. Dakle, neistinite su tvrdnje da Direkcija to ne sme da isplati kao što je neistinito i da se time izbegava plaćanje poreza, a da li treba ili ne treba da javna preduzeća imaju takvu stavku u svom finansijskom planu, o tome treba da se izjasni osnivač – kaže Dragan Trklja, dodajući da od 65 zaposlenih u Direkciji stipendiju prima 25 dece.
Što se reprezentacije, reklama, propagande, poklona ili dotacija tiče, sagovornik ističe i da su one u zakonskim okvirima koje su zadane uredbom Vlade i da ta sredstva ne mogu preći nivo od tri posto ukupnih prihoda na godišnjem nivou. Konkretno, to kod Direkcije za izgradnju Opštine iznosi u ukupnom iznosu od 3.080.000 dinara što je u odnosu na ukupan prihod od 104.050.000 dinara 2,96 posto.
– Svakako da postoje mišljenja za i protiv u smislu argumentacije da li javna preduzeća treba da imaju i koliki nivo godišnjih sredstava za te namene. Međutim, mi smatramo da su to optimalna i potrebna sredstva. Konkretno, za reklamu i propagandu i promovisanje onoga što Direkcija radi tokom godine predvideli smo 1.350.000 dinara tokom ove godine, a to su kontakti sa medijima koji prenose informacije sugrađanima o našem radu. Smatramo da je potrebno oglašavati sve što Direkcija kao javno preduzeće radi, a to podrazumeva periodično pojavljivanje u medijima, najavljivanje određenih akcija kako bi se građani za to mogli pripremiti, kao i najavljivanje određenih radova koje ćemo izvoditi tokom godine. Na taj način mislimo da bismo zadovoljili transparentnost koju proklamujemo od trenutka osnivanja Direkcije, ali i na taj način odagnavamo sumnju o eventualnim mahinacijama ili nekim stvarima koje sugrađanima nisu dovoljno jasne. Za reprezentaciju, tj. troškove prilikom dolaska gostiju i odlaska u određene posete Direkcija ima 1.610.000 dinara, a pokloni i dotacije kulturnim, verskim i sportskim neprofitnim institucijama u visini od 620.000 dinara – objašnjava sagovornik.

Zakon, inače, nije dobar

Potpuno drugačije mišljenje od svojih prethodnika ima član odborničke grupe „Građanski blok” Igor Međanski. Kao član Saveta za urbanizam on je odmah na početku sednice Skupštine opštine odbornike obavestio da je u svih 14 tačaka imao izdvojeno mišljenje. Međutim, zanimljiviji od ove svakako je spoj njegove ranije i sadašnje pozicije. Igor Međanski u lokalni parlament pre 27 meseci ušao je kao odbornik opozicije, ali je sve do juna prošle godine obavljao funkciju dirketora JKP-a „Dimničar”. Kao čovek sa dugogodišnjim iskustvom kada je reč o ovoj temi naš treći sagovornik kaže da nikada nije imao praksu da potpisuje stipendiranje dece zaposlenih.
– Mislim da bi javna komunalna preduzeća u principu trebala biti ozbiljno upravljana od strane osnivača i nema razloga da preduzeće koje se bavi komunalnim poslovima kroz fakturu obezbeđuje sredstva za takve namene. Inače, nikako se ne bih mogao složiti s konstatacijama da su, uskraćivanjem stipendija, deca zaposlenih u javnim komunalnim preduzećima svrstana u kategoriju „drugog reda”. Jer, ako se pravi fond za stipendiranje na nivou Opštine, onda tamo mogu da konkurišu sva deca. Prema tome, ne vidim zašto bi deca zaposlenih u javnim komunalnim preduzećima bila „drugog reda”. Isto tako, onda, mogu da konkurišu i u drugim firmama i na druge izvore sredstava za stipendiranje, pa tako i na opštinski koji bi bio preko potreban iz jednostavnog razloga što je „vihor” koji se kod nas dogodio u poslednjih petnaestak godina sve što vredi odneo u inostranstvo. Mi zato i nemamo pravih stručnih ljudi koji treba da vode ovo društvo, osim određenih sumnjivih i nezdravih ambicija koje se vode kroz političke krugove – kaže Igor Međanski.
On potvrđuje da stipendiranje, reprezentacija, reklama i druge stavke nisu u suprotnosti sa zakonom, ali i da je tu mnogo važnije pitanje „moralnog stava prema određenoj problematici”.
– Mene iznenađuju ovakve konstatacije koje se pozivaju na zakon. Mislim da „prirodni zakoni”, tj. nepisani kodeksi treba da budu mnogo jači u jednom društvu kojem je stalo do nekog moralnog praga, a to je kod nas vrlo veliki problem – objašnjava sagovornik.
Igor Međanski u svom pismenom delu izjave za „Subotičke”, koje je za ovu temu naslovio „Stipendije javnih ili javne stipendije?” kaže da je fundamente za ovakve odnose opštinske uprave prema svojim građanima postavio „čovek koji je bio dugo na čelu Skupštine opštine”, a da je za to odrešene ruke dobijao od „oca nacije” koji ovde (na severu Bačke, prim. a.) „nije smeo otvoriti još jedan front”. Shodno rečenom, Igor Međanski kaže da je sve programe koji su izneti na sednicu Skupštine opštine predložio da se izdaju upravo predsednik Opštine, tj. da su prethodne službe u opštinskoj upravi pregledale programe i izvestile predsednika „šta mu je činiti”.
– Da bi se potpuno shvatilo sve kako je to potrebno, a ne samo površno obradilo, treba objasniti da postoje javna (komunalna) preduzeća koja se „samofinansiraju” iz ukupnog prihoda koji ostvaruju po cenama koje im je odredio predsednik Opštine, pa sve do onih koja se skoro u potpunosti finansiraju iz budžeta Opštine. Iz toga proizilazi da ni pristup analizi pojedinih od njih ne može biti isti. Jedino prema čemu može da se zauzme jedinstven stav za sva preduzeća je da ne mogu nikoga stipendirati iz sredstava koja ubiraju od građana po osnovi usluga koje pružaju iz monopolske pozicije u kojoj se nalaze i za čije se usluge građani zadužuju, nekada čak i protivustavno (...) O planiranim sredstvima reprezentacije neću ni govoriti, jer sva sredstva u javnim (komunalnim) preduzećima koja su ubrana od građana moraju im se vratiti kroz objekte i usluge – navodi, među ostalim, Igor Međanski, dodajući da će ovu temu i lično obraditi.

Zlatko Romić

PETAR KUNTIĆ I DANIEL KOVAČIĆ O DOSADAŠNJIM REZULTATIMA U PRIPREMI IZDAVANJA DRŽAVNOG ZEMLJIŠTA U ZAKUP
Antitajkunski „subotički model”
• Opštinska komisija za izdavanje državnog zemljišta u zakup uvažila predloge nekoliko udruženja poljoprivrednika da se usitnjavanjem parcela iz aukcija odbiju tzv. agrobiznismeni koji su za hektar spremni izdvojiti i više od 100.000 dinara • Petar Kuntić ističe da Opština neće čekati formiranje Vlade i Ministarstva poljoprivrede i da će prva aukcija biti održana do kraja ovog meseca

– Odustali smo od toga da sami formiramo parcele, jer smo prihvatili prijedlog nekoliko udruga da to čine oni sami na način kako im najbolje odgovara. To je, primjerice, rezultiralo time da smo u Čantaviru imali sedam a sada imamo 42 table što će dati šansu većem broju poljoprivrednika da licitira – kaže za „Subotičke” Petar Kuntić predsednik Komisije za izdavanje državnog zemljišta u zakup nakon prošlonedeljnog sastanka (četvrtak, 1. februara) komisije za izradu poljoprivredne osnove.
Kako kaže, na ovaj način Komisija je još više razradila tzv. subotički model po kom bi se onemogućilo da bogati pojedinci (ili kombinati) po basnoslovnim cenama (i preko 100.000 dinara po hektaru!) „pobede” na licitaciji, jer je teško zamisliti da će na isti način biti zainteresovani za parcele od 20 do 30 kao za one od po nekoliko stotina hektara. Naravno, nakon sastanka koji će biti održan u ponedeljak, 12. februara, Petar Kuntić je uveren da će dobiti saglasnost i od savetodavne komisije, jer su i sami njeni članovi učestvovali u ovoj izradi, a zatim i (budućeg) Ministarstva poljoprivrede nakon čega sledi saglasnost Skupštine opštine, a zatim raspisivanje prve licitacije za izdavanje državne zemlje u zakup. Bez obzira na naizgled komlikovanu proceduru, sagovornik je uveren da se ovaj posao može uraditi do kraja februara kada bi trebala biti održana prva licitacija.
Na pitanje nije li usitnjavanje parcela u Čantaviru u suprotnosti sa osnovnim ciljem, ne smao kada je reč o izdavanju državnog zemljišta u zakup Petar Kuntić kaže da to pre svega zavisi od „točke promatranja”.
– Tendencija je bila da zemlja ostane ljudima koji žive od nje i kroz ovaj način to ćemo i uraditi. Za običnog poljoprivrednika daleko je lakše i realnije sudjelovati na dražbi gdje je funkcionalna cjelina od 20 do 50 nego li kada je ona 150 ili više hektara. U tom bi slučaju broj zanitereseranih bio veoma mali, a s druge strane opet bismo išli na ruku velikima koji i sada imaju dovoljno zemlje i tzv. agrobiznismenima, tj. tajkunima. Stoga mislim da je ovo dobar način; možda se ne uklapa u sustav ukrupnjavanja zemljišta, ali ćemo na taj način razbiti i samu pomisao da će nekoliko ljudi u našoj Općini zagospodariti cjelokupnom površinom zemljišta – objašnjava Petar Kuntić.
S tim u vezi, sagovornik dodaje da su raniji pritisci od strane (novo)bogataša prestali još s prvim pokušajem odobrenja od strane Ministarstva poljoprivrede (sredina decembra 2006.) da se prizna ondašnja osnova (od maksimum 100 hektara i prioritet lokalnom stanovništvu na aukcijama, prim. a.). S obzirom da je upravo zbog navedenih razloga odgođena prva aukcija krajem prošle godine u četiri katastarske opštine (27. i 28. decembra) Petar Kuntić kaže da se „mnogo očekuje” od budućeg sastava Ministarstva poljoprivrede, pa čak ne isključuje i određene korekcije postojećeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu, bar u onim delovima koji se tiču zaštite interesa samih poljoprivrednika od moći ljudi koji su do velikog kapitala došli preko noći i način koji je do danas predmet šapata u za to nadležnim institucijama.

Komentarišući dosadašnje slučajeve da je zemlja izdavana od 30.000 pa do preko 100.000 dinara po hektaru Daniel Kovačić za „Subotičke” kaže: – Moje lično mišljenje je da je ljudima koji su izlicitirali parcele po tim cenama neko obećao da to neće morati platiti, Niko, naime, nije toliko blesav da dâ 14.500.000 dinara godišnje za zakup parcele od 55 hektara. To su klasične pojave u našem društvu: radi se ispod žita i stvara se nesigurno tlo što rezultira time da obični ljudi jednostavno ne žele učestvovati na licitacijama kada čuju kakve se sve sume postižu. Zbog toga je to, po mom mišljenju, jedan od najefikasnijih metoda odbijanja ljudi od učešća na licitacijama. Gledano ekonomski, dati toliki novac za hektar jednostavno nema rezona, osim obećanja da se to neće morati platiti.

– Nadam se da će se u eventualnu modifikaciju Zakona ugraditi i naš, „subotički model”, a to je da poljoprivrednici iz katastarske općine u kojoj se zemljište izdaje u zakup u prvom krugu imaju prioritet. Ali, to je proces koji ovisi od mnogo faktora, prije svega političkih. Nama je mnogo važnije da smo uspjeli doraditi naš model kako bismo izbjegli situacije iz Vrbasa, Kikinde, Sivca ili Kovina, a na korist većeg broja samih poljoprivrednika – kaže Petar Kuntić, dodajući da Opština neće čekati formiranje Vlade i Ministarstva poljoprivrede nego će raspisati konkurs čim se za to steknu navedeni uslovi.
Član Upravnog odbora Udruženja poljoprivrednika „Subotica” i član (opštinske) savetodavne komisije Daniel Kovačić kaže da su sve pripreme oko izdavanja državnog zemljišta u zakup pri kraju. To znači da još treba kompletirati katastarske opštine Đurđin i Novi grad, te da se pripremaju karte s katastarskim parcelama.
– Nismo u celosti bili zadovoljni izgledom prvobitno planiranih parcela, bar onako kako su bile prezentovane u programu. Naime, faktičko stanje na terenu i stanje u katastru nije uvek isto. Na žalost, zbog tridesetogodišnjeg nemara države prema katastru komasacija nije urađena i mnogi podaci nisu tačni ili nisu uvedeni novi – kaže Daniel Kovačić.
Nadovezujući se na reči Petra Kuntića da Opština neće čekati formiranje Vlade i Ministarstva poljoprivrede (samim tim i njegovog mišljenja ili dozvole) Daniel Kovačić kaže da je on, kao i ostali članovi komisije i Udruženja, mandat dobio od samih poljoprivrednika da „stvari isteraju do kraja”.
– Ukoliko to ne bude moguće legalnim putem, moraćemo pribeći nekim drugim kao što je to bio slučaj prethodnih godina ili kao što je to sada slučaj u Mačvi zbog cene svinja. Mi kao Udruženje poljoprivrednika sve ovo radimo u saradnji sa drugim udruženjima u Vojvodini i nadam se da do spomenutih nepopularnih akcija ipak neće morati doći – zaključuje sagovornik. Z. R.

NIKLO NOVO TAKSI STAJALIŠTE ISPRED SALONA „SIMPO” ZBOG PODELE JEDNOG TAKSI UDRUŽENJA NA DVA
ZBOG „RAZVODA” I KOMŠIJE TRPE
• Zbog poremećenih međuljudskih odnosa nismo mogli da ih ostavimo jedne pored drugih na taksi stanici kod tramvaja, pa smo se odlučili za ovu drugu lokaciju ispred „Simpa” – kaže Laslo Kerekeš, zamenik direktora JKP „Parking”

Peticija koja je stigla u naše novine sa petnaestak potpisa stanara u zgradi na adresi Matka Vukovića 1, kao i korisnika poslovnih prostora na ovoj lokaciji, imala je cilj da spreči izdavanje dozvole za postavljanje novog taksi stajališta ispred salona nameštaja „Simpo” u ulici Matka Vukovića. U tekstu peticije kaže da se već duže vreme na ovoj lokaciji parkira taksi vozila udruženja „Stari Eko Taksi” i apeluje se na nadležne organe Opštine Subotica da se predviđena taksi stanica za ovo udruženje prebaci na neku drugu lokaciju.
– Postavljanjem taksi stajališta na ovom mestu u velikoj meri se oduzima ionako mali prostor za parkiranje vozila stanara koji tamo stanuju, a korisnicima okolnih poslovnih prostora se onemogućava prilaz vozilima prilikom donošenja i odnošenja robe, pogotovo salonu nameštaja „Simpo”. Nadamo se da ćete razmotriti ovu peticiju i preduzeti mere u cilju sperečavanja nastanka mnogih neprijatnosti koje bi proistekle postavljanjem novog taksi stajališta na već opterećenoj lokaciji – piše u peticiji potpisanoj polovinom prošlog meseca.

Nova mesta

U međuvremenu, potpisnici peticije su kao jedini „odgovor” nadležnih organa Opštine Subotica dobili iscrtana taksi mesta propisanom žutom farbom i tablu sa natpisom „Stari Eko Taksi” na pomenutoj lokaciji.
Nakon razgovora sa predstavnicima „Starog Eko Taksija” saznajemo da su odluku o lokaciji njihovog stajališta doneli u Opštini, da su oni nakon registarcije udruženja potpisali ugovor sa JKP „Parking” koje vrši naplatu naknade za korišćenje parking prostora i da oni nisu mogli da odlučuju na kojem će mestu biti stajalište.
– I nama bi bilo bolje da je bilo mesta preko puta na stajalištu kod tramvaja, ali smo se morali povinovati opštinkoj odluci – kaže predsednik udruženja Ivan Jakovetić.
On kaže da je priča o nastanku novog taksi udruženja koje je nazvano „Stari Eko Taksi” malo duža i ne može stati u nekoliko rečenica. Naime ovo udruženje nastalo je cepanjem „Eko taksija” na dva zasebna udruženja.
– Grupa nas starijih taksista koji smo bili prvi osnivači „Eko taksija” odlučili smo se na ovaj korak zbog poremećenih odnosa u udruženju koji su po našem mišljenju počeli da se loše odražavaju na ugled i naše poslovanje. Kada smo videli da više ne možemo zajedno, odlučili smo se pre nekoliko meseci na formiranje novog taksi udruženja i predložili sporazumnu deobu onim kolegama koji su ostali u „Eko taksiju”. Imali smo zakupljen parking prostor kod tramvaja, kupljne dve frekvencije i dva broja telefona, koje tokom deobe nismo uspeli da podelimo. Zbog toga smo napravili pismeni sporazum da nas oni koji ostaju isplate (što je regulisanio osnivačkim aktom), na šta su oni pristali, ali to nije ispoštovano. Mi smo istupili iz ovog udruženja, osnovali svoje, dobili novu lokaciju za taksi stanicu i danas se naš slučaj nalazi na sudu, jer mi tražimo obešetećenje koje nismo mogli dobiti mirnim putem. Zbog toga nismo voljni da širimo priče o našem „razvodu” i iznosimo „prljavi veš” dok se spor ne okonča – rekao je Ivica Jakovetić, koji ističe da oni bivše udruženje ne doživljavaju kao konkurenciju jer svako može i dalje da radi svoj posao.

Dve priče

U „Eko taksiju” nisu bili voljni da pričaju o ovoj temi.
– Oni imaju svoju priču, a mi našu. Mi mlađi smo hteli da idemo napred, da orgaganizujemo bolji „Eko taksi”, a strariji članovi nisu i došlo je do sukoba interesa. Sada nas teraju da živimo jedni pored drugih, što je za nas neprihvatljivo. Tražili smo da ih smeste na minimum 200 metara od našeg stajališta kod tramvaja, a gradski oci su ih smestili preko puta. Sve je to jako sumnjivo i nisu čista posla.
Inspektor za puteve Šime Fajs kaže da je upoznat sa ovim predmetima i da u njemu nema ništa sporno.
– Zakonska forma je zaokružena. Moj je posao da izdam dozvolu kad su svi potrebni papiri prikupljeni. Plan razmeštaja taksi stanica radi Zavod za urbanizam, predsednik opštine potpisuje rešenje i ja kao inspektor nemam ovlašćenja da prosuđujem ko je u pravu.
I u Zavodu za urbanizam od inženjera Imrea Kerekeša saznajemo da je u julu 2006. godine završen plan taksi stajališta u gradu i prosleđen „Parkingu” sa kojim taksi udruženja sklapaju ugovor o njihovom korišćenju, a Zavod nema na to gde će ko biti nikakav uticaj.

Nema rešenja

U JKP „Parking” od zamenika direktora Lasla Kekeša saznajemo da je ugovor sa udruženjem „Stari Eko Taksi” potpisan početkom februara.
– „Parking” je ovlašćen da na teritoriji Opštine Subotica vrši naplatu za korišćenje parking prostora i po tom osnovu je potpisan ugovor sa pomenutim udruženjem za korišćenje 4 mesta za taksi vozila. Možda je moglo i da se nađe bolje mesto koje postoji ispred tramvaja na desnoj strani ulice Matka Vukovića, ali zbog poremećenih međuljudskih odnosa između članova ova dva taksi udruženja i mogućih neprijatnosti, dodeljena im je ova druga lokacija. Prema planu razmeštaja parking prostora u četiri zone, vrši se i naplata od 500 do 1.000 dinara po jednom parking mestu za taksi vozilo – istakao je Kerekeš.
I ovde se cela priča završava, jer zakon je zakon. Potpisnici peticije su i dalje nezadovoljni, ali...
– Mi stanari smo želeli da se izborimo za svoje pravo na mesto za parkiranje. Već smo gradnjom kružnog toka na ovom potezu izgubili nekoliko stajališta, a sa postavljanjem ovog stajališta radi se o ukupno deset parking mesta. Sigurno je da ćemo u ovom tesnacu smetati jedni drugima, ali očigledno su sada iscrpljene naše mogućnosti da nešto promenimo – rekao nam je Boris Vuković, predsednik Skupštine stanara u Matka Vukovića 1. R. V.

SUBOTIČKI URBANISTI PONUDILI IDEJNO REŠENJE ZA MAJŠANSKU PETLJU
SEVERNI BULEVAR REŠAVA SAOBRAĆAJ
• Na potezu od pruge do predviđenog prodora u Ulicu Petra Lekovića zarad ovog rešenja predviđeno je rušenje tridesetak kuća • Urbanisti očekuju reagovanje javnosti, ali i struke

Stručni tim subotičkog Zavoda za urbanizam konačno pred javnost iznosi idejno rešnje za izgradnju Severnog bulevara koji bi zaokružio putni prsten oko centra grada i u budućnosti ga rasteretio prolaznog saobraćaja. Na taj način bi se rešio problem uočen još pre dvadesetak godina, što potvrđuje činjenica da je ovaj potez svoje obrise dobio još u starom Generalnom planu.
– Jednostavno se ukazala potreba da rešimo takozvanu Majšansku petlju gde nam se sustižu dve gradske magistrale, Put Jovana Mikića i novog proboja ulice Petra Lekovića. On je već zacrtan u Generalnom planu i ovo je praktično samo njegova razrada. Trenutno tamo imamo saobraćajno rešenje koje (ne) funkcioniše, a to je Majšanski most koji je sada glavna prepreka da se dve gradske magistrale sretnu i da se konačno formira prvi prsten oko centra grada, od nekadašnjeg E-5 puta, Kelebijskog puta, pa proboja u ulicu Petra Lekovića i do Puta Jovana Mikića. Do sredine godine bi trebalo da završimo Plan detaljne regulacije kojim je predviđeno da se Put Jovana Mikića proširi na četiri trake, pristupi proboju Lekovićeve ulice, pa samim tim i reši saobraćaj Majšanske petlje – objašnjava Kristijan Bartuš, direktor Zavoda za urbanizam, napominjući da šest postojećih puteva i železnica situaciju čine donatno komplikovanom.
Prema rečima Stipana Jaramazovića, koji je bio na čelu stručnog tima za izradu saobraćajnog rešenja, ovaj plan je pokušaj da se centar poštedi vozila koji kroz njega prolaze, ali se tu ne zadržavaju.
– Želimo sprečiti da suvišan saobraćaj uđe u centar grada tako što bi se oko njega vodile moćne saobraćajnice koje će pružiti visok komfor kretanja. Saobraćajnica Petra Lekovića, odnosno Severni bulevar, treba da prođe tako da pređe železnicu, a da se pri tome najmanje oseti njena izgradnja u momentu dok radovi budu trajali. Zbog toga smo razradili dve varijante, od kojih smo u prvoj predvideli proširivanje Majšanskog mosta sa četiri trake, a u drugoj, koja je prihvatljivija, izgradnju novog.
U zoni prelaska preko železničke pruge urbanisti su se opredelili za denivelisani prelaz, što znači iznad ili ispod šina.
– Rešenje je fleksibilno jer u ovom trenutku još nemamo sva potrebna ispitivanja da bismo se opredelili za konačnu varijantu. Pribojavamo se podzemnih voda koje su ovde izuzetno visoke i to nas navodi na to da će u „igri” biti most koji prelazi iznad železnice. On će, u svakom slučaju, biti manje strm nego postojeći koji u znatnoj meri ograničava kretanje, naročito biciklista koji su nam još kako značajni u ukupnoj koncepciji rešavanja saobraćaja, jer nam je prihvatljivije da ljudi koriste bicikle umesto putničkih vozila – objašnjava Jaramazović, napominjući da će Severni bulevar u dužini od pola kilometra na svom početku i kraju imati dva „prstena” na kome će se „raspetljavati” sav onaj saobraćaj koji prelazi preko mosta i dalje se račva na nekoliko pravaca.
Ovako grandiozan projekat, prema mišljenju rukovodioca Službe Kornelije Evetović Cvijanović, ma koliko smelo delovao, jeste u stvari realna potreba u gradu sa preko 33.000 registrovanih vozila.
– Iz godine u godinu se suočavamo sa činjenicom da se saobraćaj u gradskom centru sve teže odvija i ovakvom razrešavanju moraće se kad-tad pristupiti. Velika je prednost što je plan, o kome se do sada mnogo govorilo, najzad preciziran. Reč je o prostoru na kome će morati da se žrtvuje tridesetak objekata i kuća, što je stanovnicima na ovoj adresi već odavno poznato, ali je takođe konstatovano da je tu stambeni fond lošiji. Na osnovu ovog rešenja Direkcija za izgradnju će izvršiti grubu kalkulaciju i početi da traži domaće ili međunarodne izvore finansiranja – zaključio je Bartuš. M. R.

TIM SUBOTIČKIH PROFESORA ZALAŽE SE ZA MODERNU KNJIGU KOJA ĆE UČENICIMA OLAKŠATI UČENJE NEMATERNJEG JEZIKA
UDŽBENIK KOJI SE MENJA
• „Zanemarili smo funkcionalnu upotrebu jezika. Bazirali smo se na književnoumetničke tekstove i naša deca mogu da nauče da analiziraju

Andrića, Selimovića, Desanku Maksimović, ali neće naučiti da se snađu u prodavnici, turističkoj agenciji, aerodromu...”
Koliko učenika kojima je maternji jezik mađarski (dobro) govori srpski i koliko im (da li im?) škola može pomoći u tome da ovaj jezik što pre i što bolje savladaju? Tim profesora srpskog jezika u sastavu: mr Dragana Francišković (Učiteljski fakultet), mr Đorđe Sabo (Ekonomska srednja škola „Bosa Milićević”), Aleksandar Slavov (Gimnazija „Svetozar Marković”) i mr Jadranka Kojić (Srednja tehnička škola), koji predaju srpski jezik kao nematernji, na osnovu istraživanja došli su do zaključka da je potrebno osavremenjivanje nastavnog procesa u cilju ostvarenja efikasnije i kvalitetnije nastave. Pomenuti profesori su zajedno sa takođe srednjoškolskim profesorima Monikom Poljvaš (Hemijsko-tehnološka škola „Lazar Nešić”) i Aleksandrom Dognar (Gimnazija „Kostolanji Deže”) sačinili i prvu idejnu strukturu mogućeg nastavnog plana za učenje srpskog kao nematernjeg jezika.
– Generacije dece znaju da niko iz razreda gde je nastavni jezik mađarski, srpski nije naučio na času, kao ni obrnuto – dok je mađarski jezik bio obavezan u odeljenjima sa srpskim nastavnim jezikom, mađarski niko nije naučio u školi! Mada žive u okruženju gde se u gotovo u svakoj prodavnici kupcima obraćaju na oba jezika, ispostavilo se da se drugi jezik sredine savladava isključivo u porodici, ukoliko ima sluha za tu potrebu, ili kroz igru sa vršnjacima. Zato obavezna dva časa sedmično kroz 12 godina školovanja predstavljaju uglavnom ogromno trošenje vremena, energije i novca i nastavnika i učenika, bez efekta koji bi odgovarao takvom trudu – primećuje Đorđe Sabo koji se, kao i pomenute kolege, zalaže za promenu nastavnog plana i programa, i izradu novih udžbenika.

mr Jadranka Kojić	mr Đorđe Sabo	mr Dragana Francišković	Aleksandar Slavov

Gotovo istovremeno kada su subotički profesori formulisali svoju inicijativu za promenu nastavnog plana za učenje srpskog kao nematernjeg jezika, početkom decembra u Izvršnom veću Vojvodine, u organizaciji Pedagoškog zavoda Vojvodine, održana je konferencija na temu „Unapređivanje dvojezičnosti i interkulturalnosti kod dece u Vojvodini” u okviru koje je dat zadatak osnovnim i srednjim školama da svoje primedbe i iskustva proslede PIV-u. Za to vreme četvoro subotičkih profesora nada se da njihov predlog za promenu nastavnog plana može da dobije podršku u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje.
– Nas prvenstveno interesuje izrada jednog modernog udžbenika koji bi trebalo da bude dobar, koristan, uz to lep i privlačan. To bi trebalo da bude jedna multimedijalna čitanka koja ima jednu korelaciju sa likovnim, muzičkim, scenskim parafrazama. Najnovnije kulturološke koncepcije udžbenika preporučuju integraciju i korelaciju književnih tekstova sa drugim umetnostima, kulturnom istorijom, medijskom kulturom uopšte, i sa programom srodnih predmeta. Naš cilj je izrada udžbenika otvorenog tipa gde je moguće vršiti izmene, dopunu, aktualizaciju i druge metodičke intervencije – naglašava Dragana Francišković, dodajući da su u samom predmetu udžbenici jednostavno zastareli – tekstovi nisu primereni učenicima, njihovim stvarnim potrebama. Zato je „potrebno napraviti udžbenik koji je moderan, sa tekstovima situacionog karaktera, i insistirati na komunikativnoj funkciji jezika, na funkcionalnoj pismenosti...”.
Sa njom se slaže i profesor Slavov koji kaže:
– Zanemarili smo tu funkcionalnu upotrebu jezika. Bazirali smo se na književnoumetničke tekstove i naša deca mogu da nauče da analiziraju Andrića, Selimovića, Desanku Maksimović, ali neće naučiti da se snađu u prodavnici, turističkoj agenciji, aerodromu, itd. Zato u okviru plana predlažemo da se uz svaku nastavnu jedinicu, kad se obrađuje književno-umetnički tekst, provuče i neki tekst situacionog karaktera na osnovu kojeg bismo mogli da povedemo jedan razgovor u kojem bi učenici mogli da pokažu koliko su shvatili suštinu obrađenog teksta kao i suštinu situacije u kojoj će se možda jednog dana pronaći.
Bržem učenju i usvajanju srpskog kao nematernjeg jezika, po mišljenju Jadranke Kojić, nedostaje veći broj govornih vežbi, situacionih tekstova na kojima bi učenici savladali sam jezik i komunicirali.
„Osim potrebe da se vodi računa o uzrastu dece i tome prilagode tekstovi i gramatika, postoje i neki drugi činioci koje treba uzeti u obzir, jer nije isto ako se srpski uči u sredini koja je gotovo čisto mađarska, ili u izrazito nacionalno mešovitoj sredini” – kaže profesor Sabo i dodaje: „Naš predlog bi kroz situacione tekstove i govorne vežbe uvažavao i te razlike. Atmosfera u porodici utiče na to kako se prima učenje jezika sredine, ali da je primetno da društvo ovim mora ozbiljnije da se pozabavi”.
Njegovo mišljenje deli i prof. Francišković koja kaže:
– Nije dovoljno to što mi, profesori srpskog jezika, sada radimo na programu srpski jezik kao nematernji. Trebalo bi i Pokrajina, ili bar grad, da pokrene i profesore mađarskog (koji predaju mađarski kao nematernji jezik, odnosno kao jezik društvene sredine). Jer maternji jezik treba da je primaran, ali treba insistirati i na jeziku društvene sredine, bilo da je on mađarski, srpski, hrvatski... I to pogotovo u Subotici koja je višenacionalna, višejezička sredina, što naravno treba posmatrati kao prednost. Treba znati maternji jezik, ali je korisno učiti i jezik sredine, ne oduzimati budućnost mladim ljudima jer što više jezika znaš – više vrediš.
Edit Pinter Molnar, član opštinskog veća zadužena za obrazovanje, ovaj tim profesora automatski je angažovala kao radnu grupu koja će raditi na izradi predloga novog plana i programa za srpski jezik kao nematernji (u srednjim školama).
– I kolege iz Sente i Bačkog Petrovca daju svoje predloge, i mi smatramo da bi sledeći korak trebalo da bude sastavljanje svih radnih grupa, kako bismo videli šta nam je zajedničko, a u razlikama da pronađemo neki kompromis. Treba da vidimo šta je najbolje za učenike – naglašava prof. Slavov. T. M.

DA LI I U KOJOJ MERI SUBOTICA ŽIVI SVOJ NOĆNI ŽIVOT (1)
DO ČETIRI, ILI NE DOLAZI KUĆI!
• „Kod nas je mala razlika između dnevnih i noćnih izlazaka” – zaključuje Žolt Gombekete • Subotom uveče se ispred ulaza u „Renesansu” formiraju redovi u kojima, bez obzira na hladnoću i laku odeću, strpljivo čekaju oni (one!) koji žele po svaku cenu da uđu • „Bilo bi praktičnije i bolje kada bi se izlazilo ranije, ali ne možemo samo nas pet da izađemo u 9 jer tada nema nikog u gradu...”

Subota veče, jedanaest sati. Za stolovima u „Bosu” manja ili veća društva. Priča se, pijucka. Promiču prelepe, lepo obučene devojke. Oko ponoći, popularna picerija se polako prazni, dok se „Saks”, „Latino” i „Renesansa” pune. Žurka traje do 2 posle ponoći, nakon čega jedni odlaze kućama, a drugi (oni mlađi) provod nastavljaju u „Omegi” ili „Ladu”. Šablon. Zvuči jednostavno, kao izlazak po diktatu. Svi slede nepisana pravila. I niko nije potpuno zadovoljan ponudom. Da li, i u kojoj meri Subotica, u koju su ranije izlazili i mladi iz drugih gradova, živi svoj noćni život?

Traži se sto više

Kraj januara i februar je period godine kada u gradu tradicionalno nastaje zatišje, s obzirom da su se ljudi prilično istrošili za novogodišnje praznike. I pre i posle njih. Ipak nije tako u svim lokalima:
– Nama je manje više svaki dan isti, jedino je subotom još uvek veća gužva, zato što klinci kasnije imaju gde da izađu, da tako završe veče. Petak više više nije poseban dan za izlaske, i mislim da je to zato što nema nekog programa u gradu, nema omladina zašto da izađe kada se ništa ne dešava! Kod nas se noćni i dnevni izlasci ne razlikuju, i dolaze i mlađi i stariji. Šta se naručuje? Vikendom malo više alkohol, jer se ljudi malo više opuste pa zamene sok za alkohol. Rezervacije primamo uz večeru, izlazimo u susret stalnim gostima koji nas zovu na telefon. Ne bi trebalo da odbije goste kada vide kroz prozor da na stolu stoji rezervacija, ali činjenica je da se traži sto više – saznajemo od Žolta Gombketea, menadžera picerije „Bos” u kojoj su incidenti izuzetno retki, jer, kako kaže naš sagovornik, koji već 13 godina radi u ovom lokalu, iskustvo mu govori da „kada sedneš ovde, jednostavno se ne osećaš tako da bi trebalo da napraviš neki problem. Pristup konobara i ceo ambijent je takav da će ti biti neprijatno”.

Redovi pred ulazom

U poslednjih godinu dana jedan od najpopularnijih lokala u Engelsovoj svakako je „Renesansa”, čiji menadžer Dejan Cvijin, između ostalog, kaže:
– Kako izgleda subota uveče? Prvo se zauzmu pozicije, stariji uglavnom sede, mlađi ne. Gosti se skupljaju od 10 do 11. Prvo dolaze tridesetogodišnjaci, kasnije mlađi, od 18 do 25 godina. Naše radno vreme je zvanično do 2, a uglavnom dobijemo produženje pošto se ovde često slave rođendani. Policija se pojavi u ponoć, provere da li imamo dozvolu za produženje rada. Ako je imamo, radimo do 3. Ljudi se u „Renesansi” verovatno skupljaju zbog primamljive muzike, ali i lepih devojaka. Incidenti su retki. Imamo dobro obezbeđenje, ali ne možemo da garantujemo da se momci neće potući kada izađu iz lokala.

MINI SUKNJA – Pravimo selekciju na ulazu, muškarci ne mogu ući u trenerkama, sa navijačkim obeležjima... Što se tiče devojaka, njima je jako teško reći ti možeš ući, ti ne, ali opet kada se pojave u grupama od 5, 6, 7, ne možemo ih pustiti odjednom! Neke odustanu, a neke su uporne. Obezbeđenje ne može da ih pusti preko reda samo zato što su lako obučene – mini suknja ne garantuje ulazak. Ipak, one se ne osvrću na zimu, neke su u stanju da napolju stoje pola sata tako (ne)obučene... – primećuje Cvijin. A KOLIKO KOŠTA... „Gleda se na cenu pića! Uglavnom idu piva, kod devojaka sangrija, vino i jeftinije votke, tu i tamo tekila i kokteli. Ali od te sve velike gužve možda njih 40 posto naruči piće, i to je to” – primećuje Cvijin. Cene pića su manje-više ujednačene: koka-kola je 90 dinara, kao i đus, domaće pivo takođe, strana oko 130, votka je 100 dinara, vina su oko 100, sangria 100, viski 130, tekila 130, pelinkovac 90, jeger 130... Retko se naručuju pića koja koštaju preko 200 dinara, dok će se pojedino društvo opredeliti za flašu šampanjca koja košta između 1.500 i 2.000 dinara.

Pre tri meseca su neki momci odavde na ćošku sačekali jednog dečka koji je završio u bolnici, ali na to ne možemo da utičemo, ne možemo nekog da vodimo kući, to nije u našoj nadležnosti. Mi tuču možemo sprečiti ovde i uvek je bila sprečena, možda dođe samo do koškanja.
Dejan, koji već 15 godina plovi u vodama ugostiteljstva iznosi i jedno zanimljivo zapažanje: „Ljudi u ovom gradu su takvi da čim je lokal poluprazan, zaključe kako nema nikog, pa hajd’mo odavde!”. „Renesansa” nema sa tim problema jer subotom uveče ispred ulaza se formiraju redovi u kojima, bez obzira na hladnoću i laku odeću, strpljivo čekaju oni (one!) koji žele po svaku cenu da uđu.
– Ima programa u gradu, ali najveći uticaj ima novac, on pokreće sve! Veliki je rizik nešto odraditi da bi bio siguran da će biti puno ljudi pa će se isplatiti. Sve je manje novca i to se oseti. Vikendom se uglavnom pije alkohol. „Ne može da mi bude dobro ako se ne napijem” – otprilike se tako razmišlja. Nekada su mladi izlazili u grad i provodili se, nije im bio potreban alkohol, a sada već dođu ‘pod gasom’, popiju nešto kod kuće ili već negde. Jedan deo posle 2, 3 ode u ‘Lado’, drugi u ‘Omegu’, i to uglavnom mlađi, a stariji kući, doviđenja, kraj!

Scenario za subotu

Angela Mandić (19), Ivona Francišković (21) i Ana Milunović (18) su drugarice koje redovno izlaze vikendom. Ivona, koja do grada ide kolima (jedne subote pozajmi od svojih roditelja, drugi put od drugaricinih), kaže da joj je omiljeno mesto „pre grada” – „Bos”, gde dolazi između 10 i 11, popije kafu, a zatim sa drugaricama kreće u provod. U „Renesansu” stižu oko ponoći „kada dolaze svi”: „Velika je gužva, malo mesto, natrpano, ali ako je društvo dobro, super je!”.
– U „Neptun” ne izlazimo jer ima jako puno maloletnika, ‘92. godiše izlazi u „Neptun”. Strašno! Mi smo punoletne, već se osećamo velikima, a u „Neptunu” su devojčice od 13, 14 godina, koje oblače miniće i dekoltirane majice! – primećuje Ana, dodajući da kod nje i njenih drugarica izbor garderobe zavisi od raspoloženja, ali „usko se podrazumeva”. „Nosimo uglavnom ono što je u trendu: helanke i tunika, to je sada hit, sve imamo to, i kaubojke obavezno! I kaiš” – dodaje Angela.
Naše mlade sagovornice se slažu da je problem što su lokali mali, pa se „svi naguraju i kada izbije tuča, ne zna se ni ko pije ni ko plaća!”.
– I sama sam bila žrtva tuče, dobila sam po glavi: momci su se potukli, a ja sam blizu stajala pa su me zahvatili. Tuče su najšešće u „Omegi”. Današnje momke nije briga da li će se potući u sred najveće gužve ili sami na Korzou! I nebitno je koga će pritom udariti – najgore od svega je što često i mi devojke stradamo. Nije to kao pre kada su se dvojica zakačili pa hajmo napolje da rešimo problem. Ne, nego odmah, na licu mesta, paf! – kaže Ana.
U „Renesansi” ove devojke obično budu u nekom većem društvu, naručuju pelinkovac, sangriju, guaranu (Ko vozi! – dodaje Ivona). Tu im se dopada muzika „zato što puštaju ono što je trenutno aktuelno”.
Ana naglašava prvo obično svrati u „Si & Si” gde popije neki koktel i tamo sedi do ponoći, mada bi joj najzgodnije bilo da tek onda krene u grad, „jer u ‘Omegu’ ne vredi otići ranije, prazna je, ali šta bi mi rekli tata i mama da izađem u 1?!”.
– U „Omegi” se ostaje do 4. Problem je što je van grada i do nje treba ići kolima ili taksijem, a to je veći trošak. Ako plaćaš taksi, za izlazak treba minimum 1.000 dinara, a ako ne oko 500. Momci nas nekad časte pićem, a među njima je i drugova, ali i onih koji se udvaraju. Tu uglavnom pijemo sangriju („Vozači energetsko piće!” – opet će, uz smešak, Ivona), sokiće izostavljamo, a momci pivo, ređe pelinkovac. A kako se upoznajemo? Sve zavisi, ili vam momak pošalje piće ili priđe da igrate, u prolazu dobace nešto... Ipak, devojke su uglavnom bez momaka, retkto ko ima dečka i ozbiljnu vezu, mladići su neverni, „švaleri”. Pre je bilo drugačije, a tek za 5 godina će biti ludnica! Mi se toga najviše bojimo. Nema više veza, svi su u fazonu možemo da se viđamo kad tebi odgovara, kad meni odgovara, bez obaveza, ali nema tu više hajde da budemo zajedno! A potrebno nam je da nam neko pruži pažnju. I kao i pre, nažalost, za muškarce koji menjanju devojke važi da su frajeri, a devojke odmah budu ružno okarakterisane. To se nije izmenilo i nažalost neće se izmeniti u narednih 15 godina. Ipak je ovo Balkan.

Menjam dan za noć

A na Balkanu se kući ide kada sviće, pa nije čudo što se sutradan popodne spava: „Zameniš dan za noć, noću ne možeš da spavaš, a danju nisi ni za šta” – zaključuju devojke i dodaju:
– Bilo bi praktičnije i bolje kada bi se izlazilo ranije, ali ne možemo nas pet da izađemo ranije, nema nikog u gradu u to vreme. Kada bi i drugi izlazili, mi ne bismo imale ništa protiv! Ovako, roditelji mi kažu: ili mi dođi u 4 kući, ili se nemoj ni vratiti! A to je jako nezgodno jer meni je super baš u četiri! Taman kad se najbolje osećaš, moraš da ideš kući – kaže Ivona, a Ana dodaje:
– Leti ranije sviće, pa kada dođem kući iz „Omege”, dok se ne sredim, već bude pola pet, 15 do pet, a mama se probudi pa kaže: „Dete, svanulo je”, a šta ću, kada leti ranije sviće...
Posle „Omege”, ako im, kako kažu, nije najbolje, devojke svrate do kafića „Lado” u gradu, koji „nije loš, samo što je jako mali”: „Ne razumem zašto svi otvaraju tako male lokale! Subotica, koliko god da je mali grad, opet ima dosta mladih koji hođe da izađu. Mogao bi se iskoristiti ‘Studio B’ kod robne kuće „Beograd”. Ranije je bilo više kafića, sada se svelo na dva-tri” – zaključuju.
Osim izlazaka, roditelji finansiraju i garderobu koju ove devojke najčešće nabavljaju na Buvljaku „jer je ista kao u gradu, a mnogo jeftinija”.

T. Mandić

DR IGOR DOLINKA U POVODU DOBIJENE NAGRADE „DR ZORAN ĐINĐIĆ”
Volim da studenti sa Časa izlaze sa osmehom
• Iskustvo sa brojnih takmičenja u detinjstvu naučilo ga je kako da se izbori sa stresom u profesiji • Za deset godina rada na Univerzitetu objavio je 45 naučnih radova, od toga veliki broj je nastalo u saradnji sa stručnjacima iz inostranstva

Dr Igor Dolinka, vanredni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, na departmanu za matematiku i informatiku je u decembru dobio nagradu „Dr Zoran Đinđić” u konkurenciji nekoliko desetina kandidata, koju dodeljuje Pokrajinsko Izvršno veće, odnosno Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj. Dr Dolinka, rođeni Subotičanin, nagradu je dobio kao najbolji mladi naučni radnik i istraživač do 35 godina na teritoriji Vojvodine. Predložila ga je njegova Katedra za opštu algebru i teorijsko računarstvo, pa je to i priznanje stručnjaka koji poznaju njegov rad. Nagrada iznosi 10 hiljada evra, od toga je samo 20 posto strogo njegovo, a ostatak je namenski određen i biće na računu Prirodno-matematičkog fakulteta. Njega će dobitnik trošiti za stručno usavšavanje u inostranstvu, učešće na konferencijama, nabavku stručne literature i opreme...

Počelo u vrtiću

Za matematiku se opredelio vrlo mlad, ni sam nije siguran kada, ali taj osećaj za matematiku je još vaspitačica primetila u vrtiću, tako bar pričaju njegovi roditelji, mada se i sam seća nečeg. No, u tom opredeljivanju bilo je puno nedoumica. Sada Igor, kog Subotičani pamte kao briljantnog dečaka koji je svake godine osvajao nagrade na takmičenjima iz matematike, svoj dosadašnji život od nepune 34 godine oštro deli na dva dela, prvih 19 godina koje je proveo u Subotici, a preostalih 15 u Novom Sadu. Tih prvih 19 godina su vezane za OŠ „J.J. Zmaj” i Gimnaziju „Svetozar Marković” i, kako on kaže, priču o matematičkim takmičenjima i o tom takmičarskom pogledu na život.
Bilo je možda malo naporno, možda malo stresno, naputovao sam se mnogo više nego u drugoj polovini mog dosadašnjeg života, i mnogo više nego moji vršnjaci. S jedne strane to je bilo lepo iskustvo, da ništa drugo nisam uradio moglo bi se reći da je vredelo – kaže dr Igor Dolinka, a na pitanje da li je zbog toga izgubio nešto od života svojih vršnjaka on kaže: – I da i ne. Ne treba sve te mnoge časove vežbanja gledati kao na neku prisilu, to je bio moj slobodan izbor i neko stanje psihe i duha da je to ono što ja želim i da je to ono što mi je potrebno u tom trenutku. To je tada bila i jedna afirmacija, da se, na neki način, ne samo skrene pažnja na sebe, nego da se mogućnosti koje su trebale u tom trenutku da se razviju. To iskustvo sa matematičkih takmičenja je kasnije bilo korisno, ona vas uče, pre svega kako da bar u profesionalnom radu istrpite stres, na primer, o čemu se malo govori. Kasnije u profesionalnim vodama to je velika prednost. Ali nije neophodno. No, odgovor je i da, žao mi je nekih propuštenih stvari, ali, danas više ne. Roditelji su mi nekada govorili, ajde, ostavi matematiku, idi da se igraš. Njima je, verovatno, bilo žao što sam stalno bio uz matematiku, ali to je bio moj izbor, to je ono uz čega sam ja najsrećniji, u čemu pronalazim sebe.

Prosveta kao izbor

Dr Igor Dolinka je često u Subotici gde mu žive roditelji. Odmah nakon završenog fakulteta Igor se opredelio za poziv prosvetnog radnika. Kaže da su njegovi roditelji takođe bili prosvetni radnici, otac samo u jednom periodu svog života. Supruga je po struci takođe prosvetni radnik, učiteljica, kao i njena oba roditelja.
Ovo moje opredeljenje nije bilo slučajno, zato što mi je krenula karta na fakultetu, nego je to posao koji sam uvek želeo da radim. Naravno da je je nauka i istraživački rad nešto što ja volim, ali i tu sada ima neke promene. Radim manje, gledam da to manje bude i kvalitetnije, da izlazni rezultat bude na još višem nivou. Došao je trenutak da sebi mogu da dopustim ne samo to nego i da neki prioriteti dođu do izražaja, porodica i prijatelji, što je meni jako važno. Hteo sam da kažem da je i taj naučni rad dobio jedan drugi kvalitet. S druge strane, taj pedagoški rad mi je postao mnogo značajniji i sve više uživam u njemu. Pedagoški rad je nešto što me izuzetno zanima, bez obzira što spadam među mlađe ljude, razmišljam i o onome koje nasleđe ja ostavljam, ljude koji su nešto od mene naučili.
Dr Igor Dolinka drži dva predmeta u dva semestra, analizu algoritama, na smeru finansijske matematike, i teorija automata, na smeru terorijske matematike. Ovaj drugi predmet predaje na jednom elitnom smeru koji nema više od 3 studenta u generaciji, i koji je usmeren na obezbeđivanje budućih asistenata matematike na Univerzitetu. Tu dolaze najbolji studenti Univerziteta. Upravo drugi čovek koji je dobio nagradu „Dr Zoran Đinđić”, u kategoriji studenata, je sa ovog smera.

Nema recepta

Dr Igor Dolinka kaže da nema čarobnog recepta za kvalitetan čas i da je najjednostavniji odgovor da morate dati od sebe maksimum, a onog trenutka kada nešto počinjete da radite na „ler gasu” dolazite u vrlo opasnu zonu.
Izlazim vrlo iscrpljen sa časa, nije uvek tako, nekada sam više ili manje raspoložen za rad. Na kraju krajeva, to je kreativan proces. Generalno morate celog sebe dati, to je jedina prava stvar. Ima pitanja od strane studenata, ali mnogo manje nego što bih ja želeo. Naš mentalitet je potpuno drugačiji, na Zapadu je profesor tu da nam služi, prema tome svako pitanje ima da se „ispali”. Voleo bih više pitanja.
Razmena profesora sa fakultetima u inostranstvu postaje normalna praksa i kod nas, pa pitamo dr Dolinku da li i on postaje deo ove prakse.
Evo, od ove jeseni kod nas na informatici imamo čitav niz gostujućih profesora predavča koji rade sa prvom generacijom master studenata. Ja sam u decembru orgnizovao dolazak 3 predavača iz Mađarske i Velike Britanije, koji su održali seriju lepo posećenih predavanja, i to sam nazvao „mali događaj”. To je uobičajena praksa u našoj profesiji. Iskreno da kažem, i po tome spadam među malobrojne jer ne volim da putujem, i ukoliko treba da idem na neki naučni susret gledam da je kratak i funkcionalan. Autor sam 45 naučnih radova od kojih su mnogi nastali u saradnji sa matematičarima širom sveta, i to je veliko iskustvo. Ne mogu da se prisetim da smo 8 sati sedeli i razgovarali i da se tu nešto konkretno izrodilo. Šta je ipak funkcionisalo? Okupimo se na 3-4 dana, napravimo plan rada i onda bi svako kod svoje kuće radio.
Na primer, jedan moj kolega će provesti sledeću godinu u inostranstvu na stručnom usvaršavanju. Sa ovom nagradom imam sada i ja pare za to, ali ja kao naučnik funkcionišem na drugačiji način, a i matematika je vrlo specifičan predmet.
A kako izgleda jedan radni dan ovog profesora i naučnog radnika?
Ima dana kada niko ne bi rekao da sam ja matematičar, ne odlazim na fakultet, kada supruga ode na posao ja se još u pidžami vrtim po kući, odlazim na pijacu, kuvam ručak. Umem da kuvam, za mene je to nekada najbolji sedativ. Popodne se nešto čita, gleda TV, film, sport, američki fudbal ili skakaonice, uveče bude susret sa nekim prijateljima. Drugi model dana su konsultacije sa studentima, predavanja ili počinje ispit, nakon čega pokupim i pregledam zadatke, pa kući na ručak. Posle se odmaram, po podne uz kafu ili čaj uzimam nešto da prebiram po nauci. To zna da potraje do kasno uveče, i samo primetim da je vreme poodmaklo, da je neka teorema rešena, da sam, uslovno rečeno, pametniji nego juče. Nivo koncentracije mora da bude jako visok, i onda slabo konstatujetm spoljašnji svet, što posmatraču može da deluje vrlo bolesno – rekao je dr Igor Dolinka. E. B.

SVEDOCI SMO (VELIKIH) PROMENA – ZA MANJE OD DVA MESECA CENTAR GRADA PRETVORIĆE SE U VELIKO GRADILIŠTE
OD POZORIŠTA – SAMO STUBOVI
• „Manje-više izgled zgrade ostaje isti, jedan deo se ruši i to će biti nova zgrada, ali ta dinamika staroga će se preneti i na novi deo – staro i novo neće biti kao nožem presečeno” – primećuje Ljubica Ristovski • „Početak radova očekujem početkom marta kada bismo mogli da krenemo sa ograđivanjem gradilišta” – najavljuje Zoran Francišković

Subotičanima koji žele da, makar na fotografijama, sačuvaju stari izgled zgrade Narodnog pozorišta (i sebe ispred nje!), predlažemo da iskoriste sunčano vreme i u narednih mesec dana fotografišu se ispred jednog od simbola Subotice, koji će, nakon desetak godina iščekivanja, konačno početi da poprima novi izgled. Doduše, u početku ne mnogo privlačan jer u prvoj fazi sledi rušenje dela objekta.

Čekali i dočekali

– Tender je okončan, žalbeni rok je istekao. Predstoji nam potpisivanje ugovora sa izvođačem radova, taj ugovor overava Ministarstvo kulture, zatim sprovodi u Nacionalni investicioni plan odakle se obezbeđuju sredstva. Dozvole za gradnju imamo, predstoji nam dobijanje dozvole za početak radova. Ugovor o obavljanju stručnih poslova potpisan je prošle godine sa Zavodom za urbanizam. Od potrebnih 24 miliona evra, obezbeđen je novac za prvu fazu – oko 3 miliona evra. Prošle godine potpisan je dugoročni ugovor o finansiranju izgradnje zgrade od strane Republike, Pokrajine, Opštine i Pozorišta, koji nam daje garanciju i sigurnost da će zgrada biti izgrađena. Za sada smo u prvoj fazi za koju mislim da je i najvažnija jer se konačno kreće sa radovima – kaže upravnica Narodnog pozorišta mr Ljubica Ristovski, dodajući da prva faza podrazumeva rušenje dela objekta i izgradnju betonskog skeleta zgrade, kao i izgradnju temeljnih jama, jako bitnih zbog podzemnih voda.
Sledi postavljanje pregradnih zidova, a nakon instalaterskih radova – zaštitarski deo koji se odnosi na šest stubova, foaje, centralno stepenište i malu salu. Predviđeno je da objekat bude izgrađen u roku od pet godina. A tačno duplo više čekali smo na početak rekostrukcije jer je još krajem ‘97. godine Upravni odbor Narodnog pozorišta doneo odluku da se raspiše konkurs za izbor projektanta. Još tada je ugovor sklopljen sa projektantskom firmom „Justatpro” (Yustatpro) iz Beograda, koja i danas stoji iza glavnog projekta (sa brojnim podizvođačima).
Kako saznajemo, izgled zgrade manje-više ostaje isti, jedan deo se ruši i to će biti nova zgrada, s tim što će se ta dinamika staroga preneti i na novi deo – „staro i novo neće biti kao nožem presečeno” – kaže Ristovski. Za sve koji žele da vide kako će ta nova-stara zgrada izgledati, u Pozorištu pripremaju promociju koja bi trebalo da zaustavi širenje raznih priča i nagađanja i u vezi sa budućim izgledom objekta:
– Neki pričaju da će biti ružno, ovako ili onako, ali projekat za fasade apsolutno još nije ni urađen! Zato ne treba da se priča unapred. Organizovaćemo promociju mogućeg izgleda tih fasada, jednu kompjutersku animaciju, da i mi, u Pozorištu, vidimo i drugima pokažemo kako će buduća zgrada izgledati i spolja i iznutra. Drugo, hoćemo da napravimo maketu same zgrade, da je vidimo u prostoru i zamislimo kako će funkcionisati.
Subotička građevinska firma „Panongrad” na tenderu je dobila rušenje i izgradnju pozorišne zgrade, tačnije za sada samo prvu fazu koja se sastoji se iz tri dela.

Od prve do poslednje

Kako saznajemo od Zorana Franciškovića, direktora „Panongrada”, prvi deo podrazumeva pripremne radove, ograđivanje objekta, postavljanje određenih gradilišnih uređaja, kontejnera, kancelarija, kranova, definisanje funkcionisanja gradilišta...
– Nakon toga dolazi prvi značajni deo, a to je rušenje dela objekta. Zgrada se ne ruši kompletno, jedan deo je predviđen za sanaciju. Novi deo će faktički biti implementiran u stari deo. Ono što svi volimo, onih šest stubova sa kapitelima, onaj potez prema Korzou i prema Zelenoj fontani, taj se sanira, a drugi deo se ruši. Treba sve očistiti od starog materijala: cigle, grede, crepove, čelične konkstrukcije, sve da se skloni i iznese iz centra grada. Sledeća faza obuhvata izradu takozvane betonske dijafragme – tu imamo bogata iskustva (Hotelsko-poslovni kompleks „Galerija” i stambeni objekat u Frankopanskoj ulici). Zahvaljući tim iskustvima znamo tačno kakva nas problematika očekuje i ovde. Ono što je karakteristično za Suboticu, a javiće se i kod zgrade Pozorišta, to su visoke podzemne vode. Zato će se ići u minimum dva puta veću dubinu nego što je potrebna dubina podruma i taj betonski prsten ima ulogu da spreči priliv vode sa strane. Nakon toga dolazi iskop za podrum pozorišta koji će biti na celoj površini, između pet i šest metara dubine. Kada se izvuče ta zemlja, mulj..., počinje čista faza građevinskog objekta koja podrazumeva izradu tampon-šljunka.

PROŠLOST I BUDUĆNOST JEDNE ZGRADE MOŽE I PRE, ALI... – Građevinske mogućnosti danas su mnogo veće i činjenica je da bismo mnogo brže mogli sve da završimo – ukoliko bude para, jer mogu otvoreno da kažem da sve može da bude gotovo za dve, maksimum dve i po godine. Primera radi, objekat Rudolfa Valtera „Galerija”, je 30.000 kvadrata, a rok za izgradnju je 23 meseca i mislimo da ćemo to uspeti, dok je objekat pozorišta 14.800 kvadrata, a imamo pet godina. Činjenica je da to nije jednostavan rad, ima i sanacionih radova, ali je realna procena da bismo bukvalno mogli to da završimo za dve, do dve i po godine jer smo spremni i u organizacionom i u kadrovskom i u tehničkom smislu. Nažalost, to ne zavisi od nas – kaže prvi čovek „Panongrada”. NOVO ILI STARO – Mnogo je lakše graditi novo nego sanirati staro. Ipak, neki put ima objekata, detalja, koje vredi štititi, sanirati, ali u svojoj bogatoj građevinskoj praksi često nalazim da je daleko lakše srušiti neki objekat i napraviti potpuno isti po zaštitarskim, projektantskim uslovima. Prilikom adaptacije, rekonsktrukcije, vi uvek radite sa starim materijalima koje treba podbetonirati, dobetonirati, podvući određene grede, stubove, itd. što je skupo i teško. I vremenski faktor kad uzmete u obzir, neki put dođete do zaključka da je stvarno tri puta lakše srušiti objekat i napraviti nov – odrađen po svim savremenim građevinskim principima, sa potrebnim hidro i termo izolacijama – zaključuje Zoran Francišković. A GDE ĆE „FEST”? Kako saznajemo od Gorana Cvijovića, vlasnika Kafe-galerije „YU FEST”, koja se nalazi u pozorišnoj zgradi, lokal će dok god bude mogao ostati u ovom ambijentu, a kada krenu radovi, iz bezbednosnih razloga, premestiće se na novu lokaciju. Iako su gradom kružile priče da se „Fest” seli u Engelsovu, to se, kaže Cvijović, neće desiti, ali „biće na nekom drugom, svakako lepom mestu”. TEMELJI „Temelji sadašnje zgrade Narodnog pozorišta (u početku i hotela) svečano su postavljeni 1848, ali je zbog revolucionarnih događaja hotelski deo izgrađen tek 1853, a pozorišna sala 1854. godine, kada je u novoj zgradi odigrana i prva predstava. Graditelj Janoš Škulteti zgradu je projektovao u klasicističkom stilu, sa šest korintskih stubova, kao najveću građevinu Subotice toga vremena. Više puta je obnavljano, jednom je i gorelo, a danas čeka temeljitu rekonstrukciju kao spomenik kulture od velikog značaja” – piše u knjizi „Subotica pogled” Boško Krstić. ALTERNATIVA S obzirom da će vrlo brzo biti nemoguće da se predstave odvijaju u zgradi Narodnog pozorišta, glumci i gledalište se sele u „Jadran”, a na vest o (ne)mogućoj rekonstrukciji i ove zgrade, Ristovski kaže: – Toplo se nadam da gradski oci neće prodati „Jadran” i da će ostati kao scena jer je to jedina alternativa da pozorište uopšte ostane u Subotici! Pozorište ne čine samo foaje i gledalište, nego i scena, cugovi, rešetke za reflektore, mostovi koje ne možete da stavite u neke prostore koji su suviše plitki. „Jadran” ima dovolju visinu, a ono što meni trenutno predstavlja najveći problem je pitanje gde ćemo se mi ostali preseliti, jer pozorište nije samo predstava i sala, nego su to i radionice, fundusi, biblioteka, arhiva, rekviziti... Za sada znamo gde će biti predstave, ništa drugo. VESTI Projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade vodi Zavod za urbanizam Subotica i, kako saznajemo od direktora Kristijana Bartuša, u planu je kampanja koja će građanima omogućiti da se bar jednom nedeljno detaljno informišu o napredovanju radova.

Logično je da će „Panongrad”, iza kojeg stoje tzv. Dafinina zgrada, pa stambena zgrada pored hotela „Patrija”, „Mala gostiona”, Logistički centar..., konkurisati i za sve sledeće faze izgradnje.
– Rok za početak radova je onog momenta kada dobijem „čist” objekat, kada budu iseljeni sadašnji zakupci sa strane Korzoa i ostalih ulica, i kada se Pozorište dislocira na drugu lokaciju. Iskreno se nadam da će to biti u roku od mesec, najviše mesec i po dana. Početak radova očekujem početkom marta, kada bismo mogli da krenemo sa ograđivanjem gradilišta. Uskoro ćemo imati veliko gradilište u centru grada! Toga moramo biti svesni – u zavisnosti od vremenskih uslova, biće prašine koju ćemo pokušati na sve načine da stabilizujemo.
Naš sagovornik kaže da je bio spreman da se bori za dobijanje ovog objekta po svaku cenu, „baš zato što sam rođeni Subotičanin i velika mi je želja da što pre i moja generacija i pogotovo mlađi ljudi dobiju to Pozorište”.

T. Mandić