SUBOTIČANI U TRAGANJU ZA IMOVINOM SVOJIH PREDAKA: SABOLČ PROKEŠ
KONJI DONELI BOGATSTVO
• U generacijama vojnika među precima Prokešovih, bogatstvo je stvorio Mihalj, deda Sabolča Prokeša čija sećanja beležimo i to, prema porodičnom predanju, nakon što je zbog povrede skinuo vojnu uniformu i počeo da trguje • Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kada je ovaj grad bio u velikoj ekspanziji, Mihalj Prokeš bio je u samom vrhu imućnih, ulažući u zemlju, ciglanu i najamne kuće

Piše: Katarina Korponaić

Veliko zdanje na uglu Korzoa, koje se prostire između dve ulice, Đure Đakovića i Engelsove, i danas je među Subotičanima najviše znano kao Prokeš palata, po imenu familije koja je podigla zgradu. Najamna kuća Prokešovih oduzeta je od porodice još pre pet decenija, ali je ime koje je ponela krajem devetnaestog veka, kada je izgrađena, nastavilo da traje. Potomci veleposednika Mihalja Prokeša, koji je, svakako, bio među onima koji su na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek učestvovali u naglom i velikom napretku grada, danas žive u Subotici, Engleskoj, Americi...
Subotičanin je ostao Sabolč Prokeš, unuk Mihalja Prokeša, veleposednika koji je podigao palatu na Korzou, i sin Mihalja, naslednika ovog zdanja. Penzioner je, ceo radni vek odradio je u Zavodu za statistiku, a u našem gradu i mnogo šire van njega znan je i kao veliki kolekcionar starih razglednica, koje povremeno prikazuje i na izložbama.
– Da, deda je bio među najimućnijim Subotičanima u svoje vreme, tata već ne do te mere. Postoje podaci da je deda bio drugi u gradu po visini poreza koji je plaćao – kaže Sabolč Prokeš u razgovoru za „Subotičke”, u serijatu o najimućnijim stanovnicima ovoga grada kojima je imovina oduzeta, nacionalizovana i konfiskovana nakon Drugog svetskog rata.
Prošle godine potomci i naslednici podnosili su zahteve za povrat te imovine.
Sabolč Prokeš mnogo zna o svom dedi, ali, ipak, nije imao priliku da ga upozna. Kada je Sabolč rođen, a otac mu se za tadašnje prilike kasno oženio i stvarao familiju, deda više nije bio živ.

Loza Prokešovih je iz Češke

– Potičemo iz Češke, iz vojničke porodice – počinje priču Sabolč Prokeš o svojoj familiji. – Preci su bili oficiri Austrougarske monarhije i tako su dospeli u Suboticu, razmeštani iz jednog područja u drugi. Vojnička karijera familije trajala je sve do mog dede, Mihalja Prokeša, koji je imao nesreću, na sreću, kako se kasnije ispostavilo. Pao je sa konja i slomio članak. Ostale su posledice, hramao je, i zato je morao da napusti vojnu karijeru. Bio je još mlad. Počeo je da se bavi poslovima i sve mu je polazilo za rukom, čega god bi se dohvatio. Omogućeno mu je da snabdeva vojsku na ovom području i to je bio ogroman biznis. Snabdevao ih je konjima, sedlima i svom ostalom opremom, senom, slamom, zobi. S tim počinje njegovo bogaćenje.
Sabolč Prokeš pričom o vremenu kada je njegov deda sticao, oslikava i specifičnost toga vremena po grad. Evo kako:
– Ali i okolnosti su bile pogodne. Bilo je to vreme procvata grada. Grad je bio bogat. Recimo, žute kocke su bile veoma skupe i retko koji grad je mogao da ih kupi, a Subotica je sve glavne puteve njima pokrila. I to je bila jedna slika bogatstva grada. Drugi su puteve pokrivali turskom kaldrmom. Subotica je naglo krenula u napredak, a Mihalj Prokeš je bio jedan od tih koji je tome i pridoneo.
Prokeš je imao veliko imanje, zemlju, sa koje je snabdevao vojsku. Otvorio je i ciglanu, iza današnjeg hipodroma. Peći koje su korišćene u proizvodnji cigli danas nema, porušene su. Cigle su nosile inicijale Mihalja Prokeša, „PM”.
– Počeo se tada baviti gradnjom kuća, kupovao je placeve i podizao najamne kuće. Otvorio je i zalagaonicu, i to mu je jako dobro išlo. Zašto ističem zalagaonicu? Jer, posle dedine smrti ono što je našao u zlatnom novcu bila je podloga tati da se počeo baviti numizmatikom.
Mihalj Prokeš stariji imao je četvoro dece, dve kćerke i dva sina. Sabolčov otac Mihalj, naslednik ciglane, velikih obradivih površina, kao i kuća, palate Prokeš, takođe – bio je najmlađi u porodici. Rođen je 1887. godine.
– Dali su ga u internat u Segedinu gde je proveo osam godina. Bio je u Pavlini internatu pri katoličkom redu koji se i danas bavi školovanjem. Škola je bila na vrlo visokom nivou, među đacima bilo je grofova i barona, pa i jedan budući biskup. Otišao je na školovanje već sa deset godina, odmah po završetku četiri razreda u Subotici, i samo je raspuste provodio ovde. Zato on dugo nije učestvovao u društvenom životu u Subotici, školovao se i odvojio od grada. Zatim je završio Pravni fakultet, pa agronomiju. Roditelji su bili bogati i mogao je. Zahvaljujući tome što je završio agronomiju, kada su nacionalizovali imovinu, dozvolili su mu da zadrži maksimum zemlje. Znači, moj otac se dosta dugo školovao, kasno oženio, kasno sam i ja došao na svet i nisam imao priliku da upoznam dedu.

Kumovi kočijaš i primaš

Sabolč Prokeš kaže da su njegovi roditelji bili u zrelim godinama kada su se upoznali, ali da ne zna detalje o upoznavanju, osim da je to bilo na jednom balu. Mihalj Prokeš mlađi, Sabolčov otac, oženio se Borbalom Bereck koja je do tada živela sa svojim roditeljima na velikom imanju na Naumovićevu. Ostala je anegdota o njihovom venčanju.
– Bili su stariji i nisu hteli da od toga prave veliki događaj. Dogovorili su se za dan venčanja, ali nisu izabrali svedoke. Poći će na venčanje i prve dve osobe koje naiđu biće im kumovi, tako su se dogovorili. Jedan je bio kočijaš, drugi ciganski primaš. Oni su im bili kumovi. Ciganski primaš, jako dobro se sećam, svake nedelje je dolazio kod nas na ručak još i pedesetih-šezdesetih godina.
Prvo se rodio Mihalj 1932. godine i poneo očevo i dedino ime, zatim Beatriks 1933. i Sabolč 1936 godine.
– Moj brat Mihalj umro je 2004. godine. Sestra živi u Londonu i svake godine dođe. Otišla je da uči jezik ‘57., upoznala se sa budućim mužem i ostala. Tamo je do danas. Ima dva sina, jedan živi u Americi, drugi u Londonu. I ja imam dva sina, Sabolča i Zoltana. Stariji sin Sabolč je oženjen, imam unučicu Imolu – priča o familiji danas, pa se događaji ukrštaju i podsećaju. – Kada su krstili Imolu pitam kako će joj biti kršteno ime. Ispostavilo se da postoji sveta Imola, pa je tim imenom i krštena. A kada sam se ja rodio, u crkvi nisu hteli da me krste imenom Sabolč, nema ga među svecima, nego sam pri krštenju dobio drugo ime, Gabor. Sabolč je pagansko mađarsko ime.
Najranije detinjstvo Sabolča Prokeša vezuje za kuću u kojoj se rodio u ulici Matije Gupca, znana je među Subotičanima kao nekadašnja škola „mali MEŠC”. Kasnije se familija preselila u Prokeš palatu. Otac se nije bavio advokaturom, niti agronomijom, za šta se školovao, osim što je znanje koristio na svojim posedima.
– Bio je tako bogat da je samo vodio ono što je imao. U posedu je imao i ciglanu sve do nacionalizacije – kaže Sabolč, napominjući da je Prokeš palata bila u vlasništvu ove familije do 1956. godine.
U toku razgovora Sabolč Prokeš za zgradu kojoj se u priči o istorijatu familije često vraćamo, ne koristi naziv Prokeš palata, kao većina Subotičana. Naziva je „zgradom koju je podigao deda”, „kućom na Korzou” ili ovlaš pokaže rukom preko puta, jer, razgovaramo u Redakciji „Subotičkih”, a ona se nalazi naspram Prokeš palate, i tako nam je najpoznatija porodična građevina familije Prokeš stalno u vidokrugu.
– Ovde su bila 24 kompletna stana – reći će osvrnuvši se na tren prema nekadašnjem porodičnom vlasništvu, – a onda su pregrađivani posle nacionalizacije i, ako dobro znam, sada ima 33 stana. Na tri ulice je zgrada podignuta, krajem devetnaestog veka. Deda je to podigao, sve. Tata je jedino za sebe izgradio salaš, to i danas imamo i sada su u toku pregovori za prodaju. Salaš se nalazi na Radanovcu blizu Makove sedmice. Pitam sestru, hoćeš se vraćati, ona kaže „ne”, a tvoji sinovi, da li oni hoće, kaže „neće”, neće tamo ni moji. A salaš propada. Iako nas puno toga emocionalno veže za salaš, jer tamo smo detinjstvo proveli, sva leta, šta da radimo. Trebalo bi para da se sve obnovi. Odlučili smo se za prodaju.
Prokešovi su stanovali u zgradi koju je deda podigao na Korzou i nakon što je najvećim delom oduzeta.
– I tata i brat i ja smo tu stanovali. Nacionalizovano je i nama je ostavljen jedan trosoban stan i dva jednosobna stana. Za pet članova porodice. Ali onda su nam od jednog na drugi dan oduzeli još i sobu i kuhinju. Istočna Nemačka je kao ratnu odštetu poslala jednog inženjera hemije da bi se pokrenula proizvodnja u „Zorki”. Inženjer je tamo stanovao par godina dok se „Zorka” nije uhodala. Za njega su uzeli sobu i kuhinju.
– A ‘46. ili ‘47. oduzeli su ciglanu od oca, a oko ciglane je bilo i puno zemlje. I ostala zemlja je tada oduzeta. Oko 150 hektara zemlje je otac imao oko salaša, a mama je imala 30 hektara zemlje koju je dobila od svojih kada se udala. Ostavili su nam prvo 20 hektara zemlje, to su kasnije prepolovili i ostavili 10 hektara kao maksimum. Otac je morao da uđe u Zemljoradničku zadrugu „Crvena zvezda”. Sedište zadruge je bilo na našem salašu na Radanovcu, s kojom su tako loše upravljali da je za par godina propala. Sa zemljom, salašom, stokom, sa svim. Tata je dobio nazad 10 hektara i ono što nisu porušili.
Sabolč Prokeš je podnoseći zahtev da se imovina vrati priložio i dokumentaciju koja potvrđuje šta je sve oduzeto.
– Ciglana, zemlja, ova zgrada i 17 manjih kuća bilo je u vlasništvu moga oca, što sada tražim. Oduzeto je oko 300 hektara zemlje. Sve što su oduzeli ja tražim na osnovu zapisnika koji su sačinjeni prilikom oduzimanja.

Vreme posle

– Jedno vreme je bilo užasno teško. Bili smo jako, jako siromašni. Sećam se da je mama krpila odeću. Ali, optimizam nam nije bio uzdrman. Gledanje na život je bilo optimistično. U našoj porodici se smatralo da je čaša do pola puna, a ne do pola prazna – kaže Sabolč Prokeš danas o vremenu od pre pola veka kada je familija ostala bez svega što je sticano još među precima. – Pomogao nam je tatin hobi, numizmatika. Onda je počeo da rasprodaje svoju ogromnu zbirku i od toga smo živeli sve dok se familija, ipak, nije konsolidovala.
– Pogotovu je tata uvek bio optimista. Uoči nacionalizacije zgrade mom ocu su uticajni prijatelji javili da je proda što pre, da je ne bi oduzeli. Nije hteo. Uvek je govorio, to će se vratiti, nemoguće da neće. I skoro da je i doživeo. Ali, onda kada smo poverovali da će stanove vratiti, ‘88.-’89. sve je rasprodato za male pare, sto, dvesta, petsto maraka.
Sabolč Prokeš izgubio je majku 1961. godine, bio je tada vojnik u Nišu. Tata je poživeo dugo, umro je u 99. godini, 1986. godine.

Automobili

Posmatramo sliku Sabolčove majke fotografisane pored automobila. Slike iz porodičnih albuma uvek bude uspomene. Sabolč Prokeš kaže:
– Mislim da je „fiat”, ne sećam se tog auta. Verovatno je naš, jer imali su šofera i auto. Nije majka vozila. Tata je voleo konje, mnogo više mu se sviđalo kočijama nego autom. Imali smo kočijaša i četiri, pet, šest fijakera. Menjao ih je prema prilikama. Bio je bogat. Ali prema nekim bogatašima, ništa. U Subotici je bilo veoma imućnih ljudi. U staroj Jugoslaviji bila su tri „rols rojsa”. Koliko mi je poznato „rols rojs” je imao engleski ambasador, kralj i Hartman. Moj deda se svojevremeno mogao meriti i sa najimućnijima, ali tata već ne.

Detinjstvo

Sve čega se iz detinjstva sećam je naš salaš. Sve me za to vezuje. Tamo smo bili u velikom društvu, puno dece, toga se jako dobro sećam. Tako da su sve moje lepe uspomene iz detinjstva vezane za salaš. To je salaš koji sada prodajemo. Da ne propada dalje.

PROFESOR MR JADRANKA KOJIĆ SE VEĆ 15 GODINA INTENZIVNO BAVI LEKSIKOM
PONOVO MEĐU PLATANIMA
• „Ništa u životu nije slučajno!” – smatra žena koju je životni put pre 11 godina sa krajnjeg juga, iz sunčanog Herceg Novog, doveo na krajnji sever tada, još uvek, jedne zemlje – u Suboticu. „Koja me je prihvatila kao što sam ja prihvatila nju”...

„Terminologija kuće i pokućstva Banjana” – naziv je knjige profesorice srpskog jezika i književnosti, zaposlene u Srednjoj tehničkoj školi, magistra lingvističkih nauka Jadranke Kojić, koju su krajem prošle godine predstavili prof. dr Dragoljub Petrović i prof. dr Mato Pižurica. Banjani, kraj njenog oca, nalaze se između Nikšića, reke Trebišnjice, Grahova i planine Njegoš. Ova oblast, Stara Hercegovina, broji više zaselaka. Zanimljivo je kako je u knjizi terminologija detaljno obrađena, s obzirom da Kojićeva nikada nije živela u Banjanima!
– Ja sam primorac, iz Herceg Novog, rođena u Kotoru. Osnovnu školu završila sam u Zelenici, srednju u Herceg Novom, a u Suboticu sam došla pre 11 godina. Moj suprug je ovde završio ekonomiju i tako sam i ja došla. Delo je bazirano na sakupljanju dijalekatske leksike koja je sortirana, poređana u zasebna semantička polja – ima ih 39: jedno je kuća, pa sve u vezi sa tim, drugi deo su otvori, prozori, poseban deo prostorije u kući, pa posude za kuvanje, za vodu, za mleko... Prvo je urađena semantička pa tvorbena analiza tih reči i na kraju je dat rečnik gde je sve akcentovano i napisano. Ovo je moj magistarski rad – objašnjava naša sagovornica koja se već 15 godina bavi leksikom. Nakon što je svoj diplomski rad „Stočarska i ratarska terminologija Donjih Banjana” takođe posvetila Banjanima, ona će se i u svojoj doktorskoj tezi („Govor Banjana”), koja joj je već odobrena, posvetiti ovom inspirativnom kraju.
Nakon što je prošle nedelje tri dana provela u Beogradu, na zimskom seminaru posvećenom savremenom srpskom jeziku i književnosti u nastavi u osnovnim i srednjim školama, Jadranka Kojić se osvrće i na seminar nedavno održan u Novom Sadu, kojem je takođe prisustvovala:

Dva jezika u jednoj sredini

– Tema je bila „Multikulturalnost i dvojezičnost kod dece” što je vrlo zanimljivo jer se planira da se radi jedan plan za predmet srpski kao nematernji jezik, pa smo formirali tim i dali početnu ideju. U tom timu, zajedno sa mnom su i mr Dragana Francišković koja predaje na Učiteljskom fakultetu, mr Đorđe Sabo (Ekonomska škola) i prof. Aleksandar Slavov iz Gimnazije, a kasnije su nam se priključila još dva profesora. Naša inicijativa se poklopila sa predlogom Ministarstva i odlučili smo da napravimo jedan globalni plan koji je predat pokrajinskom sekretaru Jegešu i sada čekamo odgovor.
S obzirom da živimo u višejezičnoj sredini, ova tema je više nego aktuelna, a bržem učenju i usvajanju srpskog kao nematernjeg jezika, po mišljenju naše sagovornice, nedostaje veći broj govornih vežbi, situacionih tekstova na kojima bi učenici savladali sam jezik i komunicirali:
– U čitankama i udžbenicima tekstovi su teški, nisu prilagođeni učenicima i njihovom dosadašnjem znanju. Oni imaju problem da komuniciraju na srpskom, a kamoli da shvate tekst prepun turcizamama, pozajmljenica iz drugih jezika... Ne razumeju teške jezičke konstrukcije. Zato se srpski obrađuje uz pomoć mađarskog i deca se ne dovode u situaciju da mogu da odgovore samo na srpskom. To im stvara problem kasnije u srednjoj školi i u životnim situacijama. Problem je što ne zna svako mađarski, a dete je kasnije prinuđeno da radi i komunicira na srpskom. Naravno, isti je slučaj i u obrnutoj situaciji. Zato bi trebalo poraditi na oba polja, iskoristiti dvojezičnu sredinu, da deca nauče oba jezika ako su voljna da uče. Zašto ne pročitati Šandora Petefija u originalu?
Jadranka Kojić, koja je (na)učila italijanski jezik („koji su mnogi u Herceg Novom znali”) tvrdi: „Što više jezika znaš, više ljudi vrediš! To je zaista istinito. To je potrebno svima, ne samo deci, a kada su već u situaciji, trebalo bi još u osnovnoj školi poraditi na tome jer kada su mlađi, lakše usvajaju jezike”.

Knjige i elektrotehičari

A učenici će lakše pristupiti i nekim predmetima za koje nisu direktno zainteresovani, ukoliko im neko (konkretno profesor) ponudi motivaciju:
– I među tehničarima ima dosta dece koja su zainteresovana za književno delo. Iako su tehničari, mogu se motivisati. Na primer, koleginice su pripremale neke predstave, divne programe, a koleginica Svetlana Kulić i ja smo u martu pripremile multimedijalnu predstavu u čast Mocarta. Iako su momci i u tom uzrastu više zainteresovani za provod, učenici su sa uživanjem radili, i na kraju pitali „Kada ćemo opet?”. Dakle, mogu se motivisati. Može neko biti i elektrotehničar, a da voli da čita, da piše... Struka ne može da odredi čoveka!
Do ovog je zaključka naša sagovornica došla i na osnovu ličnog iskustva jer je završila prirodne nauke, a opredelila se da studira jezik! Međutim, ljubav prema jeziku, književnosti i društvenim naukama uopšte, već tada je rođena: „Iako nismo bili jezički smer, u školi smo pokrenuli list ‘Iskra’, vodili radio emisiju ‘Radio u farmerkama’, igrala sam foklor, pevala u grupi ‘Lastavice’..., a sve to nema direktne veze sa matematikom! Imali smo ispunjeniji život i to danas deci nedostaje. Treba neko da im pomogne. Možda se i mi prerano obeshrabrimo kada vidimo da su oni nezainteresovani. A ne bi trebalo”.

Primorac u ravnici

Koliko sama sredina, grad, okruženje... može u tome da im pomogne? Ili odmogne?
– Herceg Novi ima 351 sunčani dan u godini, Filmski festival, Sunčane skale, Praznik mimoze, mediteransko okruženje... život u sred zime! Cveta energija i cveta mimoza. Meni je sudbinski možda određeno da spojim ta dva grada. To je najduža putanja naše nekadašnje zemlje – sever i jug. U Subotici mi je rođeno jedno dete (imam Stefana i Sofiju) koji ovaj grad doživljavaju kao svoj. „Mama, ja tako volim Suboticu!” – rekao mi je nedavno sin. Suboticu doživljavam kao zavičaj moje dece, a Herceg Novi je uvek moj, u srcu. Valjda imam tu sreću da sam prilagodljiv tip, navikla sam se i ne doživljavam sebe drugačije od rođenog Subotičanina. Osećam se slobodno i ne vidim razliku. Subotica je otvoren grad, kao i Herceg Novi, ovde prihvataju ljude, prihvatila me je kao što sam ja prihvatila nju. Sećam se, na prvi pogled me je osvojila: ima tu draž, stare zgrade, sačuvano gradsko jezgro, tu vezu , taj dah grada, posebnu toplinu i trajanje.
A ono što je našla u Subotici, a imala je i u Herceg Novom, gradu zelenila, jesu platani, kojima je okružena i u stanu na Radijalcu.
– Vezana sam za platane. To je moje drvo. Sećam se platana iz detinjstva: ispod njih sam sanjarila, patila, smejala se... Ništa u životu nije slučajno! Evo me ponovo među platanima. I tu ostajem za sada. Tu vidim sebe i svoju decu. Svoju porodicu. T. M.

POMOĆNO SREDSTVO

– Moja profesorica Ljiljana Nedeljkov je na odbrani mog magistarskog rada, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde sam diplomirala i magistrirala, iznela ideju da bi ova knjiga bila dobro pomoćno sredstvo u nastavi za nastavnike jezika – zbog rečnika koji bi mogao da pomogne pri obradi teksta.

IZ SU I HN

– Pre nekoliko godina u Tršiću sam, za jednim stolom ugledala Dobricu Erića. Prišla sam mu, predstavila se, upoznala se sa njim i rekla mu kako mislim da je izuzetan i čovek i pesnik. I on mi je napisao posvetu: „Za Jadranku, iz Subotice i Herceg Novog”.

„Zašto volim viski – i druge izabrane pesme” – naziv je zbirke pesama Đorđa Kuburića, objavljene u ediciji „Tragači” Niškog kulturnog centra. Opredelivši se za izabrane pesme, autor je nastojao da to ipak bude jedno novo čitanje, posebna, autonomna knjiga, i možda zato u zbirku nisu ušle neke pesme („Možda najbolje, ali teško je odrediti šta je najbolje” – kaže Kuburić), već one koje će se tu uklopiti.
– Moja ambicija je da ovu zbirku ljudi dožive kao novu knjigu. U njoj nema ciklusa, nema vremenskih oznaka, ona nije opremljena onako kako su uobičajeno opremljene slične knjige. Ta moja ambicija je na neki način već i došla na svoje, samom činjenicom da je Vasa Pavković, po svoj prilici najznačajniji čitač poezije ovde i danas, književni kritičar koji se bavi pesničkim radovima, uvrstio moju knjigu u godišnji izbor lista „Danas”, pogotovo što nije uobičajeno da se tu stavljaju zbirke izabranih pesama. Pretpostavljam da su tu presudili afiniteti Vase Pavkovića koji je naklonjen tome što ja pišem, ima osećaja za taj pesnički postupak kojim se bavim, to je nešto malo odmaknuto, marginalno, povezano sa rok kulturom... Svaki kritičar ima pravo na neke svoje stavove i na svoj sud, što ne znači da je to sto posto subjektivno, ali verujem da određeni kvalitet stoji iza ovoga.
Odgovarajući na pitanje zašto je za naziv knjige izabrao pitanje („Zašto volim viski?”) koje definitivno privlači pažnju (budućih) čitalaca, Kuburić objašnjava da se u njegovoj trećoj pesničkoj knjizi nalazi istoimena pesma i „nekako sam uvek maštao da mi se tako ne zove samo pesma, nego i knjiga”:
– Viski je čudesno piće. Zlatne boje, zamamnog mirisa i ukusa koji se opire bilo kakvom poređenju – slutim da nalikuje nektaru. Luis Bunjuel je za viski rekao da je to alkohol koji ne razume. Dodajem da viski nema ni pretenzija da bude racionalno određen – on je čulan i afektivan, kao i svaka druga rakija. Voda ga ne razblažuje, već, naprotiv, daruje mu energiju. Kockica ili dve leda – ta sažeta voda – bućnuta u čašu viskija, jeste ono što produkuje magiju. Baš zato, viski je pravo piće za pesnike. I stoga se ovaj izbor iz mojih pet knjiga poezije zove kako se zove. „Zašto volim viski” nije ni najbolja ni reprezentativna pesma iz mog opusa. Ali, njeno ime nekako je zgodno da natkrili i obuhvati sadržaj ove zbirke...
Nije slučajno što se i na koricama knjige nalazi fotografija (čiji je autor takođe Kuburić), nastala kod njega kući, koja u prvom planu ima upravo flašu viskija. I to ne bilo kakvog:
– Ovo je „Glen Grant” (pure malt), što nije običan viski već vrhunski, nije konfekcijski koji košta koliko košta... Tu je i gramofon kao jedna oznaka autentične rok kulture. Današnji klinci čak ni ne znaju šta je gramofon, a ja, bez obzira što posedujem i te savremenije uređaje, volim baš to da slušam, taj analogni zvuk... Tu je i ćošak od ultimativnog albuma rok kulture Pink Flojda („Dark Side of the Moon”), koji se i danas prodaje iako je objavljen, ako se ne varam, još 1972. godine. Sve je to jedan podrazumevajući bekgraund: rok kultura je nešto što mene bitno opredeljuje, to je sastavni deo mene, i bez obzira što mi to ponekad pomaže da izazove neka posebna stanja, njih ne moram da upotrebim, odnosno zloupotrebim u pesničke svrhe. Pisanje poezije ili pisanje bilo čega što bi se ubrajalo u književnost, ne mora nužno da se dovodi u vezu sa vremenom, nevremnom, nego je stvar u jednom ličnom opredeljenju. Dok pišem ja mogu i da zamišljam i da ne zamišljam tog potencijalnog čitaoca. U suštini, i vrhunska i neka banalna poezija za autora imaju istu svrhu – duboku unutrašnju potrebu da se otvori, da kaže nešto posredstvom pera, hemijske olovke ili klikom na tastaturu, pisaću mašinu... Ali ako mislimo o nekom idealnom čitaocu, ne mislim na neku konkretnu osobu, već na individuuma koji će da bude aktivni učesnik tog mog dela. Kada pišem, ne ulagujem se čitaocu, već napisano nudim nekom ko hoće da se uhvati u koštac sa tom mojom pesmom, da je doživi. T. M.

GEOGRAFIJA IZDANJA

Zanimljiva je „geografija izdanja” Kuburićevih zbirki, koja se kreće od severa ka jugu: „Šest knjiga izašlo mi je u pet gradova! Ova poslednja u Nišu, u Subotici druga, prva i treća u Novom Sadu, četvrta u Beogradu, a peta u Kraljevu. Knjige su izlazile tako kako su izlazile, i ništa mi nije padalo na pamet dok mi nije izašla peta knjiga – tada sam shvatio da sam učinio jedan projekat, jer kako mi se koja knjiga pojavljivala, izlazila je sve južnije. Sada mogu da idem do Vranja, ili počnem polako da se vraćam na sever”.

SUBOTIČKA KNJIŽEVNA SCENA

– Sudeći makar po gabaritu i imenima ljudi od pera koji ovde žive, stvar je dosta dobra. U Subotici, odnosno na Paliću, živi Oto Tolnai, tu je i Ferenc Deak, odnedavno Tatjana Cvejin, pa Boško Krstić, Robert Tili, Marija Šimoković, Sergej Stanković, moja malenkost... To su imena koja su više nekom svojom zaslugom postala imena, a ne zaslugom grada. U toj galeriji bar pola i nisu rođeni Subotičani! Dakle, ima nekoliko ozbiljnih imena, ali književna zajednica i ne radi onako kako bi trebalo da radi, iz organizacionih i finansijskih razloga...

NAKON „VAPAJA ORHIDEJE”, PRED ČITAOCIMA JE NOVA KNJIGA DAJANE DIVERNO „MAROKANSKA PRINCEZA”
ISKLESALA SVOJ TALENAT
• „Od malih nogu sam pisala, razvijala se na taj način i vremenom shvatila da je to jedini „posao” koji me privlači. Pronašla sam sebe u tome i mislim da je to veliki uspeh, kada pronađeš sebe u onom što ti odgovara, što ti leži, i vremenom samo radiš na tom talentu...” – kaže Dajana Diverno

Nakon što je krajem decembra prošle godine knjiga „Marokanska princeza” naše sugrađanke Dajane Diverno predstavljena u Knjižari „Plato”, a zatim i u Domu kulture u Starom Žedniku, u martu uslediće i promocija u Gradskoj biblioteci. Uprkos egzotičnom naslovu, reč je o modernom romanu, čija se radnja, začinjena politikom i kriminalističkim slučajevima, odvija u Engleskoj, u savremenom svetu. Knjiga je zapravo nastavak prvog dela „Vapaj orhideje”. Treći deo „Treća kapija” treba da se pojavi na proleće, dok autorka već privodi kraju i četvrti koji nosi simboličan naziv – „Zatvaranje kruga”. Izdavač je beogradska „Beoknjiga”.
– Kao dete jako sam volela da čitam! Bila sam povučena osoba i sebe sam pronalazila u likovima, u knjigama, i kroz njih shvatila da i sama imam poriv ka pisanju, ka izražavanju sebe kroz likove, rečenice, misli... Počela sam sa nekim pesmicama, pričicama, razvijala sebe i vremenom shvatila da je to jedini „posao” koji me privlači. Pronašla sam sebe u tome i radila na tom talentu, kao kipar čiju rečenicu navodim u knjizi. On je u kamenu klesao kip koji je oduvek bio tamo – trebalo je samo skloniti deliće.
Nakon osnovne završava je školu za frizera u Subotici, gde je došla iz Starog Žednika. Dijana, devojačko prezime Sarić, udata Berović, uzima i novo ime, upravo ono koje je osmislila još u trećem razredu osnovne škole:
– Izabrala sam ime koje me je oduvek privlačilo. Inače volim ta italijanska prezimena na „o”, a ime Dajana je ustvari Dijana na engleskom. Izabrala sam to ime između ostalog i zbog mogućeg posla u vezi sa inostranstvom jer tamo će potencijalne čitaoce lakše privući moje ime ako je malo drugačije.
Dajana, ima samo 26 godina, i dvoje dece, sina Džastina (3) i ćerku neobičnog imena Afrodita (4). Netipična imena.
– Nikada nisam bila osoba tipična za ovo podneblje! Volim kada je nešto posebno i kada nešto radim da to bude posebno. Dajem tome svoj lični pečat. Nikada nisam bila kao ostali. Uvek budi kreativan, razvijaj se, svoje sposobnosti, ako imaš svoj stil, onda ga istakni, budi nešto posebno. Kada sam i kako to shvatila? Kroz život. Bila sam povučena i shvatila da iako sam u društvu i govorim ono što znam, nikako se ne uklapam. Razvijala sam svoje kreativne sposobnosti i shvatila da je to put kojim treba da idem. Pisanje je moja jedina preokupacija.
A koliko ju je pisanje zaokupilo svedoči i podatak da Dajana trenutno završava knjigu koju su naručili izdavači iz Nemačke. Pa, kako kaže, šta bude... Do domaćih izdavača došla je tako što je poslala rukopis u Beograd, insistirala na razgovorima i bila uporna, sve dok „tamo nisu shvatili da posedujem neki kvalitet”.
– Od pisanja se ovde može živeti samo ako se ide na velike tiraže. Za to su potrebna veća finansijska ulaganja, i moraš da imaš ime da bi neko uložio u tebe, a teško da će neko ulagati u nekoga ako se to ne isplati u kratkom vremenskom roku – zaključuje, ali to je neće (po)kolebati u namerama.
Dajana Diverno je talenat za pisanje, verovatno nasledila, s obzirom da je još njen pradeda Blaško Bukvić bio čuveni svirac, član „Mikine bande”, tetka je takođe pisala, a i mama Ruža Sarić se bavi slamarskim radom. „Izgleda da svi u porodici moramo da se izražavamo kroz stvaranje” – kaže, i citira rečenicu iz knjige, objašnjavajući kako upravo u toj rečenici prepoznaje svoj lajtmotiv:
– „Držala se jedne svoje teorije o tome kako je čovek poput stabla koje raste, preživljava jeseni, zime, leta. Lista i cveta i sve ostalo, ali uvek ostaje drvo. Bez obzira koliko ga kresali, koliko cvetalo i rađalo, ono će uvek u svojoj nutrini ostati isto i neizmenjeno”. Jednostavno se držim toga da si ono što si, ne možeš pobeći od toga, zato budi iskren prema sebi.
Opisujući brojne događaje, vodeći čitaoca kroz zamršenu radnju, ona se sve vreme ustvari bavi ljudima, njihovim načinom razmišljanja...
– Sve je manje kulture, ljudskosti i pravih vrednosti. To su pitanja na koja ukazujem kroz knjigu, smatram da na tome treba pošteno da se poradi. I teško je danas biti poseban – moraš da imaš ili veoma bogatog tatu, uticajnu mamu da bi mogao nešto da uradiš. I mladima je teško, više se gleda koliko para imaš, nego šta si ti zapravo. Zato treba pronaći samog sebe. Svi gledaju da budu kao drugi, ista suknja, ista frizura, nema tu originalnosti. A ja definitivno glasam za nju! Kada pišem, moj cilj je da drugima nešto poručim ili da izbacim neku emociju iz sebe. Bežim u svet knjige, to je moj svet. T. M.

DANJU DOMAĆICA, NOĆU PISAC

– Danju sam posvećena deci, a pišem noću. Isključivo noću, kada deca zaspu, ja do 2, 3 sata pišem. Naravno, kuvam, spremam, obavljam sve poslove. Danju sam domaćica, noću pisac. A pisanje konstantno zahteva neku vrstu učenja, proučavanje literature...

PODRŠKA

– Posebno se zahvaljujem mužu na svoj pruženoj podršci, razumevanju i pažnji dok se knjiga stvarala kroz sve moje nastupe obeshrabrenosti i tvrdoglavosti; dragoj prijateljici Evi Vujković Lamić koja je pročitala knjigu, svaki put me saslušala i dala nekoliko saveta; Zoltanu Guljašu na ponuđenim informacijama u vezi sa obradom teksta... – piše, između ostalog, u predgovoru knjige.