Otvoreno

LIST IZLAZI PETKOM • GODINA II • BROJ 30• SUBOTICA, 26. JANUAR 2007. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net

ISTINA VIŠE

DEKAN EKONOMSKOG FAKULTETA URUČIO DIPLOME O ZAVRŠENIM STUDIJAMA
Diplome za 200 novih ekonomista

Dekan Ekonomskog fakulteta u Subotici dr Pere Tumbas je 23. januara u Velikoj većnici Gradske kuće uručio 200 diploma o završenim studijama studentima koji su diplomirali od januara do maja 2006. godine. Pred diplomcima, njihovim roditeljima i prijateljima dr Tumbas je naveo da trenutno na Fakultetu studira 4.641 student i 1.589 apsolvenata, što ukupno čini impozantnih 6.240 studenata kojima se Fakultet posebno ponosi. Do danas je na ovom fakultetu diplomiralo 12.397 osoba, pri čemu je u poslednje dve godine diplomiralo njih 1.150. To su rekordne dve godine u kojima je postignut apsolutni rekord diplomiranih studenata u jednoj kalendarskoj godini: u 2005. – 535, a u 2006. godini – 615.
– Odabrani obrazovni model i novi studijski plan i programi nakon više od godinu dana primene pokazuju svoje brojne pozitivne, ali i negativne strane. Studenti su se posvetili svom pozivu i ozbiljnije pristupili obavezama na predmetima. Rade permanentno i intenzivnije, što pokazuje i njihovo prisustvo na nastavi i vežbama, u čitaonici Fakulteta gde se teško nalazi mesto, kao i činjenica da je veliki broj kvalitetnih studenata sve svoje obaveze izvršio već tokom junskog ispitnog roka. Ova konstatacija je bila nezamisliva u starom režimu studija i na starim nastavnim planovima – rekao je dr Pere Tumbas koji je nedavno imenovan za prorektora Novosadskog univerziteta.
Kako je dalje izneo dr Tumbas, i pored velikog broja usmerenja i grupa, velikog broja predmeta u studijskom planu i programu, studentima je na raspolaganju skoro nikakav izbor opštih predmeta, a veoma skroman izbor usmeravajućih predmeta.
– Osnovni cilj još uvek nije postignut i predstoji veliki posao revidiranja sadržaja i njihovog daljeg usklađivanja i racionalizacije, s obzirom na najavljene postupke akreditacije koji će započeti naredne godine. Posebno značajan zadatak u bliskoj budućnosti je realizacija pojedinih predmeta na engleskom jeziku, kako bi se stvorila pretpostavka međunarodne razmene studenata.
Obraćajući se diplomcima dr Tumbas je rekao:
– Perspektiva je trenutno veoma siva, ali ne sme nikako da vas pokoleba u vašim nastojanjima da nađete svoje mesto pod suncem u krugu zaposlenih. Diplome koje ste zasluženo stekli imaju svoju visoku vrednost, ne samo zato jer mi o tome na takav način govorimo i jer mi to tako mislimo, već zbog toga što dokazano nosite ogromno teorijsko i praktično znanje koje je u odnosu i na obrazovni nivo i stanje u okruženju savremeno i u skladu sa svetskim trendovima. To znači da treba bez razmišljanja prihvatiti svaki ponuđeni posao koji odgovara nivou stručne spreme koji niste, a vrednim i upornim radom, istrajnošću i, pre svega, zainteresovanošću dokazati da ste svojim znanjem i veštinama ubedljivo na vrhu lestvice. Za takav uspeh u našem društvu potrebno je, nažalost, ili na vašu sreću, veoma malo. Eksperti i znalci postaju mnogi koji se nađu u određenoj oblasti već za godinu ili nešto više dana, a sa njima se računa na ključnim pozicijama u organizaciji. Prema tome, na vama je da se poslodavcima tiho nametnete i dokažete da znate i umete – rekao je dr Pere Tumbas. E. B.

MINISTARSTVO KULTURE POKROVITELJ SREDNJE LIKOVNE ŠKOLE
Lepa vest za „De Mediči”

Osim Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu, Srednja likovna škola „De Mediči” prošle nedelje dobila je još jednog pokrovitelja. U Suboticu je zvaničan dopis stigao iz Ministarstva kulture Republike Srbije, čiji su predstavnici nedavno posetili školu, razgovarali sa učenicima, pregledali dokumentaciju, i uopšte stekli uvid u to na koji način se održava nastava. Plod ove posete je, kako saznajemo od vlasnice škole Nevene Grković, vest o novom pokrovitelju koju su u školi primili sa velikim zadovoljstvom. T. M.

IMAM NEŠTO NOVO

Ako nisam Nova, znači da sam – Subotičanka
Piše: Ivana Beatović

Osećam se pomalo usamljenički.
Previše iskreno za prvu rečenicu? Smelo, suviše lično, čak patetično?
Ma ne pišem o tom osećaju zato što je moj.
Ne samo zato.
Pišem jer je Nov.
Novi grad, hoću reći – Novi Sad, možda i ne tako Nov, koliko nepoznat u Novonastalim okolnostima, šesti mesec Novih vizija, Nova adresa, Novi početak, Novi posao, Nova ljubav, još jedna Nova godina... Jesam li i ja Nova u moru svih ovih Novotarija koje su obeležile tu 28. godinu moga života?
Osećam se pomalo „usamljenički“, hmm, ipak je za taj osećaj usamljenosti neophodna nostalgija, makar i ona pitka i bezbolna mešavina zbunjenosti, sete i sećanja, dakle – izvesna neprilagođenost. Dok se prilagođavamo, još uvek nismo baš sasavim Novi, rekla bih...
A ako nisam Nova, otrgne mi se osmeh već od same pomisli na jedan jedini mogući zaključak, znači da sam i dalje – Subotičanka!
E, sada će se meni glasno nasmejati oni koji su hiljadama kilometara daleko od našeg grada, svi oni kojima je dan dok je nama noć. Pa iz Novog Sada se stiže za nepun sat!
Poslednjih godinu dana mnogo sam razmišljala o dobrovoljnom izgnanstvu, o kojem piše David Albahari u zbirci eseja „Teret“. Napušteni vrt je onoliko daleko koliko je sigurna naša svest o tome da mu se nećemo vratiti. Biti izgnanik, svojom ili tuđom voljom - svejedno, dodaje Albahari, znači „ući u svet znakova navoda“, jednog nestvarnog prebivanja, jer izgnanik nikada više ne može sa sigurnošću da izgovori reč „dom“...
Zato nije važno da li je lična karta na Nenj York ili na Novi Sad - kada je jedino što jasno vidimo iza tih rešetkastih znakova navoda naš – Novi život.
Ipak da se vratim tom Novom gradu iz kojeg ovo pišem. Studentski dani su bili jedno. Novi život je sasvim drugo. Student ne mari ni za kakve navodnike, trčkara Novim ulicama, dopadaju mu se, jer na te raznorazne „ekskurzije“ nas i šalju da bismo se vratili pametniji, sa lepim slikama. Da bismo se vratili... Ovaj drugi, tj. Ja, bojažljivo izviruje iza navodnika, trčkarao bi i on, po navici, ali ovo više nije „ekskurzija“, ulice su i dalje manje-više lepe, ali te „lepe slike“ više nikuda ne nosimo, ležemo i ustajemo sa njima, i da li su nam sada uopšte lepe...Ili smo sada dovoljno odrasli i pametni da o ukusima više ne raspravljamo? Možda nije fer ućutkati najdublju misao ili emociju. Možda je upravo to ćutanje – suština prilagođavanja.
Da zaključim, opet se pozivajući na Albaharija. Gradovi su kao žene, neki ti se dopadnu po tome kako izgledaju, neki po energiji kojom odišu, neki te ostave potpuno ravnodušnim, prođeš kroz njih i nikad im se ne vratiš.
Ja sam se Novom Sadu vratila.
O lepoti se izjašnjavam retko, samo pred odabranima.
Primam se na dobru energiju.
Kakav je Novi Sad?
Od mene zavisi...

NEPOSREDNO

Pobeda
Piše: Mirko Šinković

Bitka je završena. Rat se nastavlja. Kako mi je? Od sinoć se osećam mnogo bolje. Tako kako mi je i obećano. Hvala na pitanju dobro mi je, tako mi i treba. Rekao sam Ti, Panto, nema dileme i sve je to bila samo formalnost. Pobedili smo. Ko je pobedio? Pa, svi. Pa ko je onda izgubio? Pa oni, baš tako kako sam Ti i nagovestio.
Rezultati su takvi kakvi su se očekivali, takvi kakvi su prognozirani.
Moj Panto, bio sam prvi na glasačkom mestu. Nije namerno, tako se desilo. Išao sam na posao, pa sam rešio da otaljam administraciju. Kako je lepo biti prvi, makar jednom. Uđem ja u salu, kad tamo birački odbor zaseo iza katedre i bledo me gleda, pitajući se: zar je već sedam sati? Preko puta njih sede čak tridesetak posmatrača. Ja mislio da čekaju na red, za glasanje, a oni čekaju takve kakav sam ja. Nisam mogao da glasam dok se nije konstatovalo da je glasačka kutija prazna. A jest, providi se. Prazna je. Na redu je pečačenje. Sledi zapisnik, potpisujem, ali nema Ferike, pa sa Atilom „vijamo” Feriku da i on potpiše ono što je očigledno kako bih glasao i išao.
Glasački listić je bio ne list, već manji čaršav, i da nisam od ranije odlučio za koga ću da glasam još i sada bih bio tamo.
Sin mi je glasao za penzionere na moje veliko iznenađenje, ali ako dobro razmislim dečko planira, na vreme, to je perspektiva koja ga očekuje. Da Bog da doživi. Siguran sam da im je bio među mlađim glasačima.
Nemoj da Ti otkrivam za koga sam ja glasao, znam da me nisi ni pitao, ali ću da Ti kažem da nisam ni za one koji su van zemlje niti za one koji su u zemlji.
Videćeš moj Panto, sada koalicije i prirodne i ne , jer je lovostaj prošao. Ovaj ne zna sa kim će onaj, a možda bi i sa njim kad onaj ne bi sa onim.
Apelujem na još malo strpljenja, jer će sve ovo da se ozvaniči tek krajem idućeg meseca, ako. Ako ne, tada idemo još jedan put. Vreme je bilo lepo, nije ni vejalo niti padalo i to je uz sigurno i veliku predizbornu hajku doprinelo velikoj izlaznosti. Ko je dao glas partijama koje nisu prešle cenzus pogrešno je procenio. Njegova se računa, ali se ne uzima u obzir.
Narod svakako najbolje zna, jer život ne može da čeka.
Predsednik će sada dati šansu potencijalnom mandataru. Red bi bio da izbor padne na pobednika, po prvi put. Teško predsedniku, neće mu biti lako. Kako li će izabrati u postojećoj ponudi. Na „jelovniku” su Boža, Đelo i Žmirkavi, prvo prvom, pa drugom i na kraju i trećem. Ako ne budu mogli sami ili sa nekim drugim ili trećim, da naprave Vladu tropar će, hteli ne hteli, morati prepustiti sledećem. Ako otpada predhodni šansu dobija naredni. Tačno im fail jedan „acnj” poslaničkih mesta do parlamentarne većine.
Verovatno je da ćemo opet imati manjinsku Vladu. A to smo već videli.
Nadam se da nećemo proći kao Česi koji su potrošili osam meseci za sastavljanje vlade nakon izbora. Ovi se još nisu ni pošteno završili a spominju se „novi”.
Ipak se osećam bolje. Sada će na TV da budu i neke druge emisije. Serije će se vratiti na normalne grane zajedno sa ružičastim emisijama i opet ćemo moći gledati marketinške poruke do mile volje.
Daće Bog nove izbore, jedva ih čekam. Ali ovaj put idem poslednji. Ako stignem. Isto mi se hvata.

REAGOVANJA

NA TEKST „JEDNOM SUBOTIČANI UVEK SUBOTIČANI”, BROJ 29 OD 18. JANUARA
Više preciznosti

Javljam se glede teksta – razgovora s Agom Skenderovićem u rubrici JEDNOM SUBOTIČANI-UVEK SUBOTIČANI, u Vašem cijenjenom listu, potpisanom od strane kolegice Bačlija. Ne znam komu se desilo da napravi takovu kardinalnu pogrešku te pomiješa BORISA VIJANA /BORIS VIAN/ i FRANSOA VIJONA /Francois VILLON/ u nakaradnu i nepostojeću povijesnu, kvazi-pjesničku ličnost u čijem susjedstvu Ago, u Parizu navodno, živi, ali to je, ipak, neoprostivo. Bio sam u Parizu kao mladić, i znam taj dio grada, radi se o BORISU VIANU i potomcima mu, a ne njegovoj obitelji, o obiteljskoj KUĆI, ergo-Borisa Viana /Vijan, kako Vam drago/ Ukratko-radi se o dva spisatelja, koje razdvaja više od dva stoljeća-Francois Villon bio je /ukleti/ pjesnik, obješen zarad razbojništva, ali genije, a Boris Vian je preminuo 1959. godine, i bio je za života kultni ali nepriznat pisac, glazbenik, jazz-teoretičar, skladatelj, scenarist, prevoditelj, filozof i arhitekt... Tipično je za Suboticu da takove poput njega ne priznaje, jer ne može se živ čovjek u sve sjajno razumjeti, pa donekle shvaćam da se Vian niti ovdje ne zna, ne poznaje se njegovo djelo, ali bi bilo umjesno da se makar gospodin Skenderović, ako je greška njegova, ili kolegica Bačlija razumiju u povijest /umjetnosti/ i ne čine takove greške... Prvi, jer živi u susjedstvu kuće njegove obitelji, druga, jer joj je struka takova da bi imala biti informiran/ij/a. Inače, bio sam svojedobno u Parizu, znam kraj grada o kome se radi – gospodin Ago živi u susjedstvu obitelji VIJAN /Vian/ i Prever /Jacljues Prevert/, jer obitelj Villon nikada nije imala obiteljski dom, a i da jest on bi već bio davno srušen. Sam od sebe, vremenom.
Molim Vas da moje pismo objavite u cjelosti, i da gospodin Skenderović ili kolegica Bačlija ovo nikako ne shvate kao osobnu kritiku glede njihove informiranosti.

S poštovanjem, R. G. Tilly,
koji se NE NALAZI u kapitalnom djelu TKO JE TKO U /duhovnoj palanci/ SUBOTICI, i štovalac lika i djela Borisa VIANA i Francoisa VILLONA

S DRUGE STRANE VESTI

ČEKAJUĆI NEZAVISNO PRAVOSUĐE
Da narod ne sazna

Pravosuđe u Subotici doseglo je željeni ideal potpune nezavisnosti. Postali su nezavisni i od javnosti, ali i od sopstvenih rukovodilaca. U tome su uspeli delimično svojim aktivnostima, a delimično uz pomoć nadležnih u Republici. Svoju nezavisnost stekli su i upražnjavaju u tišini, daleko od očiju javnosti. Uostalom, sve odluke i promene donete su u ime naroda, te nema potrebe opterećivati se pa narodu i saopštavati šta je odlučeno.
Zbog toga Subotičani ne znaju ko je na čelu Okružnog javnog tužilaštva niti ko je na čelu Okružnog suda. Umesto onih koji bi tu trebali biti formalno, i koji za to primaju lični dohodak iz poreza građana, kao zamenici, postavljeni su drugi tužilac odnosno sudija, ali oni bi bili najsrećniji da ih je ta čaša mimoišla. Nisu nadležni da odgovaraju na pitanja, oni ne znaju ništa, oni drhtulje u strahu od svake javnosti koja pita šta se događa u instituciji koja bi trebala da deli pravdu među ljudima. Ali nisu ovi uplašeni zamenici u subotičkom pravosuđu ništa gori od onih na najvišim pravosudnim funkcijama – Veliko personalno veće jeste 19. januara odlučivalo o zahtevu predsednice Vrhovnog suda Srbije da se Edita Der Šeregelj razreši sa mesta predsednika Okružnog suda u Subotici, ali je tajna šta je odlučilo. Stručno obrazloženje, koje uporište ima u poslovniku o radu Velikog personalnog veća, kaže da se sudije izričito moraju dogovoriti da zaključak izađe u javnost.
Zamislite sledeću scenu: igra se utakmica između dva tima, zna se sastav timova, na kojem terenu se igra, ko su sudije, ali je na kraju igre rezultat tajna za javnost. Ukoliko se sudije ne dogovore drugačije.
Ovo je naravno, široko polje za razmišljanje na temu ko, po kom principu postavlja i razrešava sudije i da li su oni izuzeti od toga da javnost sazna da su u svom poslu zgrešili. Ovde u Subotici trenutno se vide konkretne posledice takve „nezavisnosti” pravosuđa, jer niko ne zna da li je Edita Der Šeregelj i dalje predsednik Okružnog suda ili ne. Uvažavajući čak i čekanje na pravosnažnost odluke, javnost je imala pravo biti obaveštena.
Kao što je isto takvo obaveštenje izostalo i u slučaju Jovice Maksimovića Okružnog javnog tužioca. Niko ga u tužilaštvu nije video već više od mesec dana, i to nakon što je hitno, zbog žalbi na njegov rad pozvan na razgovore u Beograd. Rasprostranjene priče da je prebačen u Specijalno tužilaštvo u Beogradu, negiraju u samom ovom tužilaštvu naglašavajući da on „nije, niti će biti” član njihovog tima.
Kratko je trajala medijska idila samoreklamiranog Eliota Nesa lokalnog pravosuđa koji je i pre podizanja optužnice preko novina pretio koga će da uhapsi. Pretvorio se u bukvalnog gubitnika u subotičkim kockarnicama, koji, kao što je uobičajio u zgradi subotičkog suda, nastavlja izuven da tumara po domaćem pravosuđu. Ne pozivaju se više probrani mediji da im se saopšti kakve su to promene, i šta se kome sprema u Okružnom javnom tužilaštvu. Postao je na teret i onima koji su ga do juče podržavali, i koji sada od republičkog tužioca traže da ga smesti negde, bilo gde, samo daleko odavde. Uz sva obećanja da će biti postavljen, uvek je išla i preporuka da samo neka se na poslu ne pojavljuje, tako bar ne čini štetu. A, kolika je ona načinjena, uz možda i počinjena krivična dela, u ovdašnjem pravosuđu biće moguće sagledati tek sa zaista nezavisnim pravosuđem i nosiocima funkcija kao profesionalcima velike lične hrabrosti i nespornog digniteta.
Razumljivo je onda što se pravosudne funkcije menjaju u tišini, možda i oni koji o tome odlučuju, bar ponekad pocrvene pri pomisli na sopstvene greške. A. I.