Hipohondrija se može definisati kao preokupiranost strahom ili mislima da je osoba obolela od neke teže bolesti, što je posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma. Preokupiranost bolešću stalno postoji uprkos razuveravanja da bolest nije prisutna i odgovarajućim pregledima i ispitivanjima koja isključuju postojanje te bolesti. Karakteristična je usresređenost na telesno funkcionisanje, odnosno osluškivanje sopstvenog tela, što ukazuje na strah da iz tela, iznutra, preti neka opasnost. Strah je primarni fenomen u hipohondriji u čijoj osnovi je strah od smrti.
Kod hipohondrije se radi o širokom dijapazonu ispoljavanja, na čijem jednom polu je stanje blisko normalnosti, a na drugom sumanuto ubeđenje da postoji bolest. Fokusiranost na sopstveno telo i briga za sopstveni izgled i zdravlje su karakteristike mnogih dobro prilagođenih osoba, čije funkcionisanje zbog toga ni na koji način nije narušeno. Tu se mogu svrstati ljudi koji veoma paze da imaju „zdrav” način života i gotovo savršenu fizičku kondiciju ili da se hrane isključivo prirodnom hranom. U blažim, prolaznim, oblicima hipohondrije, preokupiranost bolešću se često pojavljuje kao reakcija na smrt ili tešku bolest bliske osobe i prolazi spontano kad se osoba prilagodi na posledice traumatskog događaja ili razuveravanjem od strane lekara. Ozbiljna bolest ili smrt u okruženju osobe mehanizmom identifikacije dovodi do straha ili sumnje da je i ona obolela od iste bolesti, što može da bude izraz osećanja krivice ili deo procesa tugovanja. Sekundarna hipohondrija sreće se u sklopu nekih stanja straha ili afektivnog poremećaja. Najčešće je reč o paničnom poremećaju i depresiji. Sekundarna hipohondrija je češća, ima blaži oblik, traje kraće i tretiranjem osnovnog poremećaja iščezavaju i manifestacije hipohondrije. Hipohondrična ispoljavanja u okviru psihoza su povezana s hipohondrijskim sumanutostima, koje se mogu pojaviti izolovano ili uz druge psihotične fenomene kao što su halucinacije i druge vrste sumanutih ideja. Snažan strah da je osoba već obolela od neke bolesti sreće se kod osoba sa primarnom hipohondrijom, za razliku od osoba sa fobijom od bolesti (nozofobijom) koje uviđaju da je njihov strah preteran ili neosnovan i više je u pitanju strah da bi mogle da se razbole, nego da su već obolele. Sumnja osobe da je obolela ukazuje na prisustvo neizvesnosti kao i potrage za dokazima jer je nesigurna, dok pogrešna ubeđenost da je obolela, pri čemu joj dokazi nisu potrebni ukazuje na hipohondričnu sumanutost.
Strah osobe da će je telo „izdati“ po M. Klajn potiče iz ranih destruktivnih odnosa sa značajnim objektima koja izvire iz preplavljenosti introjektovanim, proganjajućim, „lošim” objektima ili od ugroženosti unutrašnjih „dobrih” objekata. U prvom slučaju postoji svepro-žimajući doživljaj unutrašnje „rđavosti”, dok se u drugom osoba boji da će izgubiti osnovu za samopoštovanje. Osobe s hipohondrijom imaju snižen prag za opažanje normalnih telesnih doživljaja, lakše osete bol i pridaju selektivnu pažnju svemu što se slaže s njihovom predstavom bolesti i zdravlja, a zanemaruju informacije koje ukazuju da nema razloga za strah ili sumnju da postoji bolest. Strah je potenciran pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma. Što su telesne senzacije manje određene dovode do veće brige kod ovih osoba, jer ostavljaju mogućnost za razna tumačenja.

NA SEDMOM MEĐUNARODNOM LIKOVNOM KONKURSU U TOKIJU
ARONU MILIĆU PRVA NAGRADA

Na Sedmom međunarodnom likovnom konkursu koji je na temu „Sačuvajmo životnu okolinu”, raspisan u Tokiju (Japan), najuspešniji Subotičanin i jedini nagrađeni iz naše zemlje, bio je desetogodišnji Aron Milić, polaznik Likovne radionice „Studio Bravo”, koji je za svoj rad dobio prvu nagradu. Na konkurs je poslato 11.328 radova iz 48 zemalja sveta, a osim Arona, rad na izložbi imali su i sledeći polaznici: Maša Gudović, Viktorija Šebek, Lidija Stevanović, Jelena Evetović, Ramona Grubanov, Andrea Klinovski, Katalin Sabo, Jelena Cvijan i Mihael Klinovski.
– Aron je dobio predivnu diplomu na pergamentu, uramljenu reprodukciju svog rada, kao i pribor za crtanje. I to nije sve: organizator je štampao stoni kalendar za ovu godinu, i na ovom kalendaru se našao Aronov rad. Jako smo ponosni na njega! – naglašava Emilija Grubanov Martinek, mentor Likovne radionice.

KAKO UČENICA OŠ „SVETI SAVA” VIDI SVOJU GENERACIJU I NEKE DRUGE LJUDE...
KAD IMAŠ SAMO PETNAEST

Počela je škola...fmm... i sva manje ili više dosadna predavanja. A onda, onako usput, dođe nastavnica fizičkog i saopšti gomili petnaestogodišnjih članova „ludog razreda” da taj i taj dan moraju da se dignu iz kreveta pre dvanaest sati i odu na klizalište, a oni pognute glave pitaju samo: „Jel’ obavezno?”, a ista ona nastavnica im govori da je direktorica „sredila da bude besplatno”. I onda kada ta gomila iz „ludog razreda” dođe kući i saopšti roditeljima „divnu vest” ima čast (ili obavezu) da prisustvuje roditeljskim jadikovkama na račun škole, nastavnika i celog sistema uopšte, jer jedva imaju i tu stotku za autobus. Oni za te pare mogu da kupe toliko i toliko, toga i toga (ili možda samo kutiju cigara), ali o tome definitivno ne vredi raspravljati (tj. vredi, ali ne kada imate svega petnaest leta i zavisite isključivo od drugih). Ipak, većina „teenage” klinaca je na to kod kuće već navikla pa samo proguta knedlu, ali kad posle tog obaveznog klizanja (i izgubljenog prepodneva) dođu na neko od predavanja za koje je njihovo interesovanje neograničeno (!) i naleti na profesora koji je gotovo uveren da je njegov predmet glavni, šta onda?
Kod kuće roditelji nervozni obično samo zbog pitanja kako preživeti još ovu nedelju, u školi nastavnici okupirani istim pitanjem, a prijatelji, ili oni koje time smatramo, pričaju isključivo o Velikom Bratu, Grand Shonju, i oni koji još uvek pokušavaju da urade nešto od svog života i ostvare svoje snove, nazivaju krelcima, kretenoidima i drugim prilično originalnim imenima.
Sve u svemu, ova nova generacija (od samog početka smatrana propalom) i nije toliko gora od prethodnih. Ali jedno stoji: svi oni koji rade šta hoće i misle da treba (ali samo u cilju da ostvare svoj san) imaju šanse da uspeju. Da postanu: lekari i političari, možda budući reperi, mafijaši, glumice (!) ili bilo šta drugo. Za to, u suštini, nisu potrebi Vukova diploma i trofeji, već samo trud. Maksimalan trud i nada. Potpuno prepuštanje ostvarenju svoga sna (ili čega već), biće dovoljno. Za to kinta i nije potrebna... Potrebno je samo HTENJE i ništa više. A to imamo svi, samo ga treba naći ... i upotrebiti!
Jelena Lena Lukić, OŠ „Sveti Sava”

LIKOVNI POZDRAV IZ OŠ „JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ”
ILUSTROVALI ZMAJEVE PESME

Učenici 1.b razreda OŠ „Jovan Jovanović Zmaj”, čija je učiteljica Svetlana Janjić, poslali su nam crteže koji predstavljaju ilustrovane pesme Čika Jove Zmaja. Od one čiji su početni dobro znani stihovi „Sedi žaba sama, na listu lokvanja...” do „Pačije škole”.

ŠKOLE SLAVE ŠKOLSKU SLAVU, SVETOG SAVU
SVETITELJU U ČAST

Većina osnovnih i srednjih škola obeležiće školsku slavu, Svetog Savu, u subotu, 27. januara. U OŠ „Sveti Sava”, koja nosi ime našeg velikog svetitelja i prosvetitelja su u toku pripreme za proslavu Dana škole.
Kako saznajemo, već danas (petak, 26. januar), u „maloj školi” niži razredi prirediće priredbu koju će pratiti i izložba dečijih radova.

BUDUĆI PRAVNIK?

Jelena Lena Lukić je odličan đak 8.d razreda, čiji je razredni starešina nastavnica geografije Pejka Svrkota. Preokupacija joj je umetnost, a osim pisanja, bavi se glumom i slikarstvom. Planira da upiše Gimnaziju (društveno-jezički smer) i studira pravo „mada je to mamima i tatina želja jer je zanimanje profitabilno, a ja bih pre izabrala glumu ili književnost” – kaže Jelena.

Prošla godina je za dvadesettrogodišnjeg Vladimira Milojevića iz Subotice, najboljeg studenta Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, bila izuzetna. U ovom trenutku ga, kao studenta četvrte godine od diplome deli 10 ispita. Na trećoj godini prosek mu je čista desetka, a ukupan dosadašnji prosek je 9,65.
Na konkursu Ministarstva prosvete i sporta, za dodelu stipendija iz Fonda za mlade talente Republike Srbije, „Hiljadu mladih lidera” Vladimir je dobio mesečnu stipendiju od 20.000 dinara do kraja studija. Preko istog ovog fonda Vladimir je jesenas mesec dana boravio u Austriji na stručnoj praksi, u mestu Herzogenburg. Fond je finansirao sto najboljih studenata.
Vladimir je sam odabrao Austriju. Uz pomoć svog profesora na Fakultetu odabrao je dve kompanije, poslao im pisma i dobio pozitivne odgovore od njih.
– Mesec dana sam boravio na praksi u međunarodnoj kompaniji „Biomin”, koja se bavi proizvodnjom aditiva za stočnu hranu. Tu sam bio preko nedelje od 8 do 17 časova, a vikendima sam odlazio u „Flekvih”, austrijsko udruženje odgajivača goveda. Sa njima sam prošao bukvalno čitavu stočarsku proizvodnju u Austriji, od farmi krava, do ergela konja, farmi živine i svinja. Video sam kako se radi na najboljim austrijskim farmama.
O utiscima iz Austrije, koja je poznata po svojoj poljoprivredi, odnosno po stočarstvu, Vladimir kaže:
– Oni su jako dobro organizovani, imaju dugu tradiciju, država ih pomaže tako da su proizvodnja i plasman sigurni. Kod nas je upravo to najveći problem. Nakon diplomiranja ostaću na fakultetu, na podstdip-lomskim studijama a paralelno ću raditi i kao asistent kod profesora dr Dragana Glamočića. U taj posao su me već uveli, a ispred fakulteta sam trenutno zadužen za saradnju sa Austrijom. To će više biti saradnja na projektima i nastavno-naučno istraživačkom radu. Primenjivaćemo njihova iskustva, odnosno, radićemo oglede za „Biomin”. Fakultetska farma se nalazi u Temerinu, tu se gaje živina i ovce, a u planu je izgradnja farme svinja – kaže Vladimir i dodaje da se trud i rad uvek isplati, i da je u to uvek verovao.
Mlad čovek koji za 3 i po godine studiranja dobije tek nekoliko ocena koje nisu desetke, prava je osoba da kaže kako se to postiže i šta sve mora da se žrtvuje za to.
– Nije teško to postići i ne zahteva danonoćni rad, potrebna je volja, trud, ali sve u nekim granicama. Ostaje mi vremena za devojku, za folklor, svaki vikend dolazim kući u Suboticu, svako veče imam vremena da prošetam gradom, mislim da ništa ne propuštam. Možda se ipak odričem nekih stvari, ali znam da je to u korist nauke. Definitivno nije teško postići „deset nula nula”, samo je potrebno voleti to što radiš i biti ubeđen da je to što radiš ono pravo.
Vladimir je gradsko dete, odrastao kilometar od Gradske kuće. Majka Klara je profesor matematike u Gimnaziji „Svetozar Marković”, a otac mašinski inženjer, ima starijeg brata Aleksandra koji je u decembru diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, telekomunikacije, i sada traži posao. Jedini je iz svog razreda u Gimnaziji koji se opredelio za ovaj fakultet. Čak ni deca sa sela se nisu opredeljivala za poljoprivredu.
– To je posledica pogrešne politike koja je vođena. Seoska deca nisu videla svoju budućnost u selu jer država nije ulagala u selo, samo je ulagala u kombinate i agrokombinate, a oni su, opet, vodili pogrešnu politiku. U Austriji sam bio na porodičnim farmama svinja, jedna od njih je čak iz 1700. godine, unutra je sve izuzetno uređeno, a spolja je zadržan stari izgled. Generacije se bave stočarstvom. Deda drži farmu svinja, njegov sin radi u kompaniji i radi na farmi, a unuk je kod kuće i ima planove da ostane u poljoprivredi. Kod nas upravo toga nedostaje. Sada svi pričaju o poljoprivredi, govore da je ona naša šansa. Ja sam i pre 5 godina verovao da nas poljoprivreda prva može izvući, i zbog toga sam se i opredelio za ovu struku. Sada su moje ambicije okrenute ka fakultetu jer je to jako dobra pozicija sa koje se može uticati na unapređenje poljoprivrede.
Vladimir je i kod nas obišao dosta sela i stočarskih farmi, i kaže da su ona sve praznija, što je veliki problem.
Vladimirova želja je da učestvuje u unapređenju našeg sela i poljoprivrede, da se unapredi tehnologija, ishrana i nega životinja.
– Uz to je veoma važno da se svi učesnici u poljoprivredi udružuju. Jer, problem je što kod nas ljudi proizvedu svinju a onda je nemaju kome prodati. U svetu za to postoje asocijacije. Evo, danas sam dobio poziv da odem u austrijsku asocijaciju za svinjarstvo. Tu su udruženi proizvođači, prerađivači i trgovci, odnosno farma, klanica i trgovci. I kada se zatvori taj ciklus, ne može da bude nikakvih oscilacija. Kod nas se cene svinja jako kolebaju, što je veliki problem, i nema naplate u klanicama. Svako gleda kako da zakine na ceni. Organizacija posla je velika stvar, i ja bih nekim svojim prijateljima želeo u tome da pomognem. E. B.

MOJA FARMA

Na pitanje da li sanja da jednog dana ima i svoju stočarsku farmu, Vladimir Milojević odgovara:
– Kako da ne, to je moj dugoročni cilj, daj bože da ne bude samo jedna. Voleo bih da kod mene dolaze poljoprivrednici da vide kako treba raditi, jer, neki će tek na primeru poverovati i ohrabriti se da uđu u neke nove investicije. U svetu bogati i ugledni ljudi imaju farme za tov domaćih životinja, i to je sasvim normalno. Kod nas su neke druge stvari na prvom mestu, ali sve će to polako doći na svoje mesto. Verujem da ima budućnosti, i zato preporučujem mladima da studiraju poljoprivredu, pogotovo što je Subotica poljoprivredni grad. Na primer, Jugoslavija je 80-ih godina izvozila „jugo” u SAD u vrednosti od 60 miliona dolara, i to je nazvano poslom stoleća, a niko nije spominjao da smo tada izvozili šunke u vrednosti 80 miliona dolara. U međuvremenu uvoznice su povećale uvoz šunki, ali od drugih, jer je kod nas došlo do ekonomske krize. Sada je teško ponovo steći tržište.

„BIG MAMA BEND”, PREDVOĐEN GORDANOM VIDAKOVIĆ, TRI GODINE MEĐU SUBOTIČANIMA
GLAS JE MOJ INSTRUMENT!
• „Ne motiviše nas novac pošto je zarada vrlo mala, već ljubav prema rok ‘n’ rolu, muzici uopšte. Mislim da će nas taj entuzijazam držati ceo život. Takvi smo ljudi...”

Nakon višegedišnje saradnje sa raznim grupama i pojedincima („Perpetuum mobile”, „Beppa Joseph”, „Kentaur”, Hrvoje Tikvicki, Vladimir Erdeg Meda...), pevačica Gordana Vidaković osniva svoj bend „Big Mama”, čiji je nastup, između ostalog, obeležio i prošlogodišnji doček nove godine na Trgu. Danas „Big Mama Bend” postoji već tri godine, a iza njih su brojni nastupi, interakcija sa publikom, i, naravno, vredno iskustvo. Miodrag Marjanov svira solo gitaru, Goran Evetović bubnjeve, Dragan Malinović klavijature, Vladimir Miletin gitaru (plus vokal), a Armand Mesaroš bas. To je stalna postava, a po potrebi im se, kao zamena klavijaturiste, priključuje i Viktor Kestler.
– Forsiramo rok ‘n’ rol. On je večan. U čemu je tajna? Možda zato što je sinonim za bunt, putokaz društva iz jednog drugog ugla – objašnjavaju članovi Benda koji neguje „čvršću svirku sa jakim ženskim vokalom”.
A taj „jaki ženski vokal”, Gordana Vidaković, koja ima Nižu i Srednju muzičku školu (teoretski odsek), a išla je i na solo pevanje, već 11 godina radi kao korepetitor u Osnovnoj baletskoj školi „Raičević”. Njen posao ne trpi zbog proba i nastupa koji su, kako kaže, svaki put drugačiji. Kao i mesta gde nastupaju: od „Festa”, preko „Alkatraza”, „Saksa” u Subotici, do klubova u Bečeju, Čoki, do mora! „Prošle godine smo nastupali u Sutomoru. Gde nas pozovu, tamo idemo” – kažu, a Goca dodaje:
– Ne motiviše nas novac pošto je zarada vrlo mala, već ljubav prema rok ‘n’ rolu, muzici uopšte. Mislim da će nas taj entuzijazam držati ceo život. Takvi smo ljudi. Rado se sećam Sutomora zato što je to meni bilo prvi put da pevam svaki dan. Sećam se, danju uglavnom nisam izlazila, ostajala sam u sobi i čuvala glas zato što je to ipak moj instrument.
Iako se na moru danju odmarala, zanimljivo je da Goca nakon nastupa nikada ne spava u kombiju po povratku sa svirke (ukoliko je nastup van Subotice) jer „uvek me drži ta euforija!”:
– Za vreme nastupa, obično se zagledam u neku ličnost – kada vidim da neka osoba u publici stvarno uživa, zagledam se u nju ili njega ili u celo društvo i onda pevam. Prepustim se. I posle 15 godina, još uvek imam tremu pred svirku. To je nešto strašno! Čak negativnu koja, na sreću, nestane u toku svirke. Ponese te publika, počne druga priča. Muzičari nemaju tih problema – primećuje Goca.
Sporo ali sigurno teku pripreme za izdavanje albuma-prvenca „Big Mama Benda” koji bi trebalo da se pojavi ove godine. „Makar singl da izdamo” – kaže Goca i dodaje: „A bilo bi dobro i spot. Želeli bismo da nas zapamte po našim autorskim pesmama, ka tome težimo, ne da non-stop obrađujemo pesme raznih izvođača”.
A Gordana Vidaković i njen bend definitivno imaju potencijala za to, s obzirom da je naša sugrađanka svojevremeno učestvovala u popularnom muzičkom takmičenju „3 K Dur” na Trećem kanalu, i u izuzetno jakoj konkurenciji ušla u super finale, nakon čega je učestvovala i u emisiji sličnog tipa na Televiziji „Pink” – „Niko kao ja”, gde je takođe stigla do velikog finala.
– Da li je posle toga bilo ponuda za nastupe? I jeste i nije. Svi kažu kao javi se, ali nema ništa određeno, svi nešto obećavaju, ali malo toga se realizuje. Radim u školi, uvek je me to vuklo, taj stalni posao od kojeg živim i uvek sam nešto stopirala sebe. I još uvek se stopiram. Ali ko zna šta budućnost nosi...
A, ako je suditi po potencijalu koji Subotica ima, (muzička) budućnost bi ovde trebalo da bude svetlija. Ili bar raspevanija:
– Kroz muzičke radionice za mlade, u kojima smo prošle godine učestvovali, videli smo koliko dece ima talenta i želje za bavljenje muzikom! Dobro je što postoji ta obostrana želja i izvođača i publike, ali to još nije na nivou na kom bismo želeli. Na nastupima je publike sve više, ali verovatno još uvek ne dovoljno za vlasnike lokala. Trebalo bi organizovati što biše nastupa i napraviti lokale gde će muzičari imati dobre uslove za svirku jer u gradu, sem „Festa” i možda „Alkatraza”, ne postoji adekvatan prostor koji može da primi bend – zaključuju. T. M.