GRUPA STUDENATA, PREDVOĐENA ANDREJEM BOKOM, ZAVRŠILA SNIMANJE FILMA „TAJNA SOMODORA”
ŠTA KRIJE JEZERO?
• Premijera je zakazana za subotu, 27. januar, u Amfiteatru Otvorenog univerziteta, u 20 časova. U slučaju velikog interesovanja, u 22 časa održaće se još jedna projekcija. Ulaz je slobodan, a publici će se na kraju predstaviti glumci

Somodor je izmišljena reč, sama po sebi ne znači ništa, ali smisao i značenje dobija u filmu „Tajna Somodora”, grupe studenata, predvođenih Andrejem Bokom, studentom treće godine na Fakultetu „Megatrend”, koji je na ovom projektu režiser, scenarista, snimatelj i montažer. Jedino (još) nije glumio u svom 40-minutnom filmu čija je premijera zakazana za subotu, 27. januar, u Amfiteatru Otvorenog univerziteta, u 20 časova. U slučaju velikog interesovanja, u 22 časa održaće se još jedna projekcija. Ulaz je slobodan, a, kako saznajemo, na premijeri će se, baš kao što je to uobičajeno, pojaviti i publici pokloniti većina glumaca.
– Film sam ja osmislio – dao početnu priču, a onda smo nas četvorica, moji drugovi Vladimir Koledin, Vedran Žilić i Velibor Saša Popadić i ja, razradili ceo scenario. Prva dvojica studiraju na Građevinskom fakultetu, dok je Popadić na „Singidunumu” – objašnjava Andrej i dodaje:
– U filmu se paralelno odvija nekoliko radnji – u suštini tri priče koje su međusobno povezane jednom. U osnovi je odnos četiri tinejdžera i njihovo suočavanje sa nestankom druga koji je nestao pod misterioznim okolnostima. Desilo se to na jednom jezeru – nije se utopio, samo je nestao. Drugovi su otišli bez njega, a on je iz određenih razloga ostao na jezeru. Sutra su svi saznali da ga nema: ne javlja se na mobilni, nema ga kući... Na osnovu toga se gradi priča, tu kreće zaplet...

Iako film sadrži neke elemente parodije, koji izazivaju smeh, reč je, kako naš sagovornik kaže, o ozbiljnom filmu, sa ozbiljnim situacijama. Ozbiljno je i to što ova grupa mladih entuzijasta nije tražila ni dinara za snimanje, tako da je reč o takozvanom „no budget” (bezbudžetnom) filmu koji je ipak realizovan.
– Pomoć smo dobili u vezi sa lokacijama. Snimali smo na Makovoj sedmici, na jednom privatnom jezercetu, pa u „Mini klubu” u Harambašićevoj ulici, u Gradskoj biblioteci, a kostime smo pozajmili iz Narodnog pozorišta. Zašto kostimi? Zato što se deo filma odvija u prošlosti.
S obzirom da je Andreju ovo drugi film (prvi „The chain” – „Lanac”, završen prošlog leta, prikazan je na lokalnoj „City” televiziji), pitanje koje se nameće jeste da li ovaj mladi čovek u budućnosti sebe vidi u filmskoj produkciji:
– To ne može biti moja kompletna preokupacija, možda samo hobi, ali postoje jaki motivi za snimanje filmova. To ima veze sa druženjem i provodom, ali glavni pokretač je izazov – napraviti što bolji film, nasmejati ljude, možda motivisati druge na stvaranje.
Njegov film nosi poruku koja nije nametnuta, i kako Andrej kaže, film može svako sam da protumači, da shvati na svoj način. Kako prvi, tako i drugi. A u ovom drugom, verovatno najveću pažnju gledalaca zaokupiće malo, zapušteno jezero i isto takva kolibica u njegovoj (neposrednoj) blizini:
– To je bitan faktor u filmu! Nisam se opredelio za Palić jer to je već kliše, provaljeno, nije interesantno ljudima da gledaju Palić, pošto znaju da se tako nešto tamo nikad ne bi desilo! Verovatno se ne bi desilo nigde. Mada se neke radnje ipak odvijaju na Paliću. Što se Subotice tiče, tu je Gradska biblioteka koja se vidi spolja.
A ono što se spolja ne vidi, ali se u filmu dešava, jeste preplitanje vremena, zanimljiva pojava koju je Andrej dočarao zvučnim i video efektima, kako bi gledaocu stavio do znanja da je reč o vremenu juče i danas.
Nije čudo što je režiser došao na ovu ideju, s obzirom da, kako kaže, obožava filmove i često ih gleda, pa mu ideje ne manjkaju. Kao ni za sledeći film za koji je već smislio priču. „Za razliku od prva dva, biće to profesionalni film. Obezbedićemo i sredstva za snimanje” – iznosi već spremne planove. T. M.

NEKOLIKO RUKOPISA PESAMA MLADOG PERE PEIĆ TUKULJCA ČEKAJU (NA) OBJAVLJIVANJE
LUPANJE GLAVOM O DASKU
• „Šetao sam, jako sam mnogo šetao. Postoje ljudi koji se bave šetanjem. To je moja filozofija. Ali, nije svejedno gde šetaš. Ako već šetaš, kroz Korzo možeš proći samo jednom – i to na povratku, trijumfalno...”

Kada piše, ne kreće od naslova. Obično da ime zbirci tek kada završi pisanje. Tako je i sa pesmama. „Kada zavšim pesmu, dam joj naziv. Jedino kada nešto na mene ostavi jak utisak, onda krećem od naslova...” – objašnjava Pero Peić Tukuljac, čija bi zbirka pesama, kako je najavljeno, ove godine trebalo da bude objavljena u izdanju Fondacije „Fokus”. A šta ostavlja utisak na ovog mladog čoveka koji je sebe pronašao i pronalazi u pisanju (poezije)?
– Slučajni susreti sa ljudima, muzika, samoća... Ne razumem pesnike koji kažu bio sam inspirisan danas pa sam ispisao šest strana! Treba sesti i kada nemaš inspiraciju. Dune vetar, padne neki list, naiđe prosjak... Nema tu nekog konteksta. I ko zna šta je pesnik hteo da kaže – neka svako po sebi interpretira. Nezahvalno je tražiti od mene da interpretiram svoju pesmu. Ali cenim kada ljudi iskreno kažu svoje mišljenje. Jedan prijatelj mi je, pročitavši pesmu, rekao: „Ovo nema smisla, koji si ti...”. To cenim – čovek ima svoje mišljenje! I ja sam iskren. Kada me pitaju kako je nešto bilo, neću reći samo: „Odlično!”, to je kliše, već: „Bilo je OK, ali to i to mi se ne sviđa”. Naravno, osim ako to nije pitao poslodavac – dodaje, uz osmeh, i odgovara na pitanje gde je trenutno zaposlen (kada već spominjeno poslodavce): „Trenutno radim kao spiker na YU ECO radiju. Završio sam ugostiteljski smer, i četiri, pet godina radio u struci (bio pomoćni kuvar na nekoliko mesta), ali sam shvatio da to nije to”.

Tvrdi da je sa tim (ugostiteljskim) poslom definitivno završio. Naravno, ko zna šta će biti sutra, ali... On zna šta ne želi da bude. A to je već dobar start.
– Pišem od ‘95, a sada imam 23 godine. Dakle, imam već dosta staža... Sve je počelo tako što je bila tu jedna cura koju sam pratio kući. Platonska ljubav, dovoljna za pesmu. Tako sam počeo od ljubavnih pesama, pa prešao na neke druge teme, kao što je pesma „I psi imaju dušu” – jedina koju sam prepravljao. A bilo je i uništenih pesama. Čuo sam od jednog prijatelja da pesnik nije pesnik ako ne uništi deo svojih radova. Ja ih nisam namerno uništio, ispali su mi iz džepa koji je bio probušen, ali ova slučajnost je dobro ispala. U suprotnom, možda bih zadržao taj stil i dalje lupao glavu istrošenom daskom. Jer to je pisanje poezije – lupanje glavom o daske, o cigle...
Kao i većina mladih ljudi, i Pero u jednom periodu svog života dolazi u stanje bunta iz kojeg nastaju, kako kaže, antipolitičke pesme, ali ubrzo shvata da „treba da prestanem da pljujem jer pljuvaću još 40 godina i samo ću iskidati živce”. A živci se lako mogu (po)kidati u gradu koji doživljava kao zatvorenu sredinu, podeljenu na kaste:
– U Subotici se razlikuju društvene grupacije. Neće se svako sa svakim družiti, a svi se znaju. Ako čovek stane ispred tebe, a vidi te četvrti put u životu, možda bismo i pričali u nekom drugom gradu, ali ovde ne. U Subotici se priča izbegava. Zašto je to tako pokušavam dokučiti poslednjih godina. Razloga za to je mnogo, a prvi kreće već u mladosti – jako smo mala sredina, a mnogo različiti. To što smo multikulturni grad je naša prednost, ali nije (dovoljno) iskorištena. Stvar je u pojedincima – oni nisu sposobni da animiraju masu. Tu mislim i na sebe.
Kako se ne može živeti od pisanja (bar još ne), Pero je svestan da ga čeka neki posao ili honorarni poslovi, ali drago mu je što je definitivno prestao da obavlja poslove kuvara jer „više nema šta da mi sedi za vratom”. „Naravno, OK je kuvati za prijatelje, ali do pet osoba” – dodaje. Iza sebe ima već desetak zbirki pesama: „Ulica cveća il’ raj na zemlji”, „Skitanja”, „Treći spis”, poezija u prozi „Duševna obamrlost propalog umetnika”, „Blud i hleb naš nasušni”, „Na licu mesta”, „Svojeručno (ispisano kroz maglu zamišljeno) i knjiga čiji je radni naziv „The Shits”. Pesma koju doživljava kao svoj mogući lajtmotiv nosi naziv „Urbani nagon” i govori – o šetanju. I još (o) mnogo toga:
– Šetao sam, jako sam mnogo šetao. Postoje ljudi koji se bave šetanjem. To je moja filozofija. Ali, nije svejedno gde šetaš. Ako već šetaš, kroz Korzo možeš proći samo jednom – i to na povratku, trijumfalno. Kad šetam, biram deo duž pruge, skroz do Palića i nazad. To mi je omiljena maršruta. Pa Teslino naselje, to je kulturan kraj. T. M.