TRONEDELJNI BORAVAK NA KAMČATKI I U JUŽNOM SIBIRU DVOJICE NAŠIH SUGRAĐANA – SLOBODANA MARKOVIĆA I
AUGUSTINA JURIGE (II)
Neobična istorija kamčatke
• Nakon Drugog svetskog rata Kamčatka je u Sovjetskom Savezu proglašena vojnom zonom u koju su do 1989. godine pristup imali samo „odabrani”‚

Beleži: Zlatko Romić

Međutim, ono što je sigurno najzanimljivije za ovaj grad svakako je njegova istorija – i to ona bliska. Oba sagovornika, ali i podaci sa sajta, potvrđuju nam da je Petropavlovsk (grad osnovan krajem DŽVIII veka, a u DŽIDŽ čak i opustošen i napušten zbog osvajačkih pohoda francuskih i britanskih trupa) do 1990. bio doslovce zatvoren grad. Naime, nakon Drugog svetskog rata Kamčatka je u Sovjetskom Savezu proglašena vojnom zonom u koju do 1989. čak ni sami Rusi nisu imali pristup(a), a strancima je ulaz u nju otvoren godinu dana kasnije.
Ako čak i nije tačna priča – koja umnogome podseća na onu o Britancima u Australiji i na Novom Zelandu – da su prvi novi stanovnici Kamčatke ruski osuđenici (nakon njenog zauzeća u DŽVII veku), njihovi potomci to su i de facto i de iure postali nakon 1945. Prisećajući se Festivala od pre dve godine naši sagovornici kažu da je svim članovima Dečjeg pozorišta to bio prvi izlazak sa Kamčatke ne samo u inostranstvo nego i u unutrašnjost Rusije.
Otuda, potvrđuju to i reči Slobodana Markovića i Augustina Jurige, tim više čudi i imponira izuzetno vedar duh, kultura i obrazovni nivo tamošnjih stanovnika.
– Prosto je neverovatno koliko, toliko udaljeni od nas, znaju o Srbiji. Isto tako, nezaboravna je ljubaznost s kojom smo dočekani na svakom koraku, od naših domaćina pa do običnih ljudi – kaže Augustin Juriga.
Kako navodi, razdvaja nas samo ogromna daljina, a sve ostalo – bar što se svakodnevice tiče – uglavnom je slično Subotici: mobilni kod svakog mladog, slušaju se popularni hitovi s Kamčatke, ali i svetski, cene ponegde i ponekad čak i više nego kod nas (pivo, na primer, u kafani od 1,5 do 2 evra, pri čemu je, poput Slovačke, tamo gde se pije zabranjeno pušenje)! Pa ipak, kako navode naši sagovornici, ono čime se stanovnici Kamčatke najviše ponose svakako su njene izuzetne prirodne lepote. Vulkani Ključevskij (4.750), Kronickij (3.528) i Korjaskij (3.456 metara) na oficijelnom sajtu predstavljeni su kao simboli Kamčatke. Naravno da nema razloga da se u takvo što niti dira niti sumnja, ali naši sagovornici kao nezaboravna ističu i iskustva s gejzirima u Nacionalnom parku, ne tako daleko od Petropavlovska. Međutim, čak i za ovo iskustvo, po rečima Augustina Jurige, vezana je tužna istorija stanovnika Kamčatke. Naime, kako kaže, s obzirom da je teren veoma opasan, Nacionalni park na jugu Kamčatke i danas je zabranjen za njegove stanovnike, ne samo zbog strmih litica nego i zbog mnoštva medveda koji u svakom trenutku mogu predstavljati životnu opasnost. Upravo zbog toga, kako navodi, čak su im i mnogi njihovi domaćini bili zahvalni na boravku, jer do tada ni sami nisu imali dozvoljen pristup gejzirima. Koliko je to bilo iskušenje i zadovoljstvo, najviše svedoči podatak da su se neki od njih i „kupali” u toploj mešavini vode i tečnog blata. Isto tako, više od reči govori i slika članova ekspedicije u kupaćim gaćama na snegu!

U narednom broju: Plavuše na vratima Mongolije

Blizanci subotičkog Pozorišta

Koliko je naše (nedavno srušeno) Pozorište jedinstveno možda najbolje svedoče fotografije iz Petropavlovska i Abaze. I prvo, u kojem je smešten Upravni sud, i drugo imaju šest gotovo identičnih stubova s našim s gotovo istovetnim fasadama.

Ukusno i bez zaprške

Na pitanje kakva je hrana u dalekim oblastima Rusije Augustin Juriga kaže da je – što se mesa tiče – sastavljena uglavnom od ribe i piletine, a mnogo ređe od ostalih vrsta (junetine ili svinjetine, na primer). Ponuda na ribljoj pijaci u Petropavlovsku sastavljena je od brojnih vrsta okeanske i rečne ribe, ali i kavijara za kojeg sagovornik kaže da je na posebnoj ceni ukoliko je „ovogodišnji”. Ipak, sastavni deo svakodnevnog menija – koji nije obilan, ali je zato kaloričan – čini više vrsta vrlo ukusnih salata, spravljenih po prilično drugačijoj recepturi u odnosu na našu.
Upitan znaju li Rusi za zapršku sagovornik je kroz smeh odgovorio:
– Ne, ne znaju. Ne jedu ni gulaš, ni paprikaš, ni perkelt... pa ipak nisu gladni. Mogu reći i da se dobro hrane.

„Sudar” sa podmornicom

Slobodan Marković i Augustin Juriga, osim upoznavanja sa kulturnim nasleđem gradova u kojima su boravili i prirodom Kamčatke i južnog Sibira, imali su prlike i da se voze brodom na Pacifiku, te rekama Abakan i Jenisej. Međutim, ono što je retko ko i od lokalnog stanovništva imao priliku videti Augustin Juriga uspeo je ovekovečiti i foto-aparatom.
– Reč je o podmornici, koja je odjednom izronila u zalivu. Naravno, bilo je to veliko iznenađenje: pred nama nešto ogromno, puši se... Kako je izronila, tako je i zaronila. Ali, kasno da ne bi bila primećena – kaže Augustin Juriga.