Ko radi u inat građanima?
• Angažovaćemo advokata i tražiti zaštitu svojih prava, pre svega na pravo da u vlastitoj kući živimo kao i sav ostali svet

 

– Osnovno je pitanje kako je data dozvola Opštine da se azil za pse otvori u Zapadnim vinogradima – smatra Vlado Perija, stanovnik naselja „Zorka“ koje već godinama pokušava da reši probleme sa „divljim“, a sad zvaničnim azilom za pse. – Veterinarski inspektori nisu mogli da daju saglasnost na takav potez jer je u zakonu jasno napisano da ovakvi objekti moraju da budu udaljeni 2.000 metara od naseljenog mesta. I to nije poštovano, azil se nalazi pored naših kuća, usred naseljenog prostora. Ni noćas nisam spavao od laveža pasa.
Reagovanje je stiglo nakon što smo u prošlom broju objavili informaciju „Azil po evropskim standardima“. Naši sagovornici smatraju da je to najblaže rečeno manipulacija.
– Nije više ni važno kako je opštine kupila ovaj objekat, mada se po gradu mogu čuti raznorazne priče. Uostalom, mi nemamo ništa protiv takvog objekta, već protiv toga što je stigao pod naše prozore. Opština je, izgleda, rešavajući jedan problem napravila drugi. Inače, sasvim sam siguran da je za otkup plaćeno više nego što bi koštala gradnja novog na obilaznom putu kako je to planirano. Naravno da nas interesuje i zašto je naprečac izdata građevinska dozvola za zgradu koja je tamo već deset godina a samo nedelju dana kasnije opština je i otkupljuje.
Još uvek nije rečeno da neće biti novog objekta.
– Nerazumno je sada ulagati u ovaj navodno privremeni objekat ako treba graditi novi azil za pse. Ili imamo toliko para da nam je svejedno gde se troše – kaže Perija i dodaje: – Za kuću u kojoj stanujem plaćam porez. Pa ne može me neko svaki dan maltretirati i ugrožavati osnovno pravo. Zato ćemo angažovati advokata i tražiti zaštitu svojih prava.
Naše sagovornike interesuje ume li ko da odgovori zašto se ide u inat građanima.
– Mi, građani Zapadnih vinograda, skupljali smo potpise, pisali peticiju za uklanjanje i probleme oko azila, tražili da se nađe neko prihvatljivo rešenje na lokalnom nivou. Pisali smo nadležnim ministarstvima, ali ni jedno nije smatralo da je problem u njhovoj nadležnosti. To je samo prebacivanje odgovornosti. Svi znaju, ali niko ništa neće da kaže. Van je mojih mentalnih mogućnosti da sve ovo razumem, znači, postoji zakon koji važi za jedne, a ne važi za druge. Danas postoje mobilni na kojima možete meriti jačinu buke. Psi u azilu kada se osrednje razlaju prave buku veću od 55 decibela. Da li je ponoć, tri ujutro, pre podne – kako šta uleti u dvorište ili neko prođe, počne lajanje. To je haos. A da ne pričamo kada se hrane, to je strašno, čuje se na kilometre – kaže Marlena Ditrih, čija je kuća udaljena oko 50 metara od azila.
Azil je kupljen i dat na upravljanje JKP „Čistoća i zelenilo”. Počela je rekonstrukcija i proširenje prostora. Betoniranje dvorišta i dovoženje velikih drvenih kućica za smeštaj novih i bolesnih pasa samo je deo planiranog.
– Kao da nemamo pametnije stvari u životu da radimo, već preturamo po internetu i čitamo zakone. Jer, običan građanin je primoran da se brani sam kako zna i ume. Drugo, pitanje je kako septičke jame u azilu utiču na podzemne vode. Mi ovde svi imamo bušene bunare na 18 metara – da li je ta voda koju pijemo bakteriološki ispravna? Da ne kažem kako mi je kada uđe muva, uvek razmišljam gde je bila i na šta je sletala. Ni zid da podignu neće nam pomoći, jer protiv buke to ne pomaže, ni protiv toga što leti vazduhom, ili se nalazi u vodi i zemlji, jer tu su već godinu i po dana. Azil u svim segmentima utiče na naše živote, mi od toga ne možemo da se zaštitimo. A odavde ne mogu, ko će ovo da kupi. Džaba moje mlade voćke i španska keramika. I naravno i moja kuća je izgubila vrednost. Do sada sam bila pozitivna, sada kada vidim sve ovo, mikseri dovlače beton, bageri idu goredole svaki dan, u svoje dvorište ne mogu da uđem od peska, da bih prošla ulicom moram da hvatam zalet, kako ne bih ostala zaglavljena u pesku. Polako gubim nadu – kaže Marlena.

SPOMEN-ČESMA SUBOTIČKIM OLIMPIJCIMA IZAZVALA NEDOUMICE
Šta je sa Stantićem?

 

Spomen-česma subotičkim olimpijcima koja je svečano otvorena prošlog utorka, 29. jula, izaziva pažnju i posle otkrivanja.
Retko ko je prošao pored česme, zagledao se u imena osvajača medalja na igrama, a da se nije zapitao, glasno, ili u sebi: „A gde je tu Đura Stantić?“ ili „Da li je moguće da za Đuru nije bilo mesta?“.
Kako smo saznali od Mirka Grlice, istoričara i člana Udruženja „Zagrad“ koje je bilo i inicijator i donator Spomen-česme, rezultati Stantića nisu zaboravljeni, niti su niže rangirani od ostalih, nego su kriterijumi za mesto na Spomen-česmi bili ti koji su udaljili jednog od najpoznatijih sportista Subotice sa „olimpijske česme“. Naime, osnovni kriterijumi su bili da je sportista osvojio neku od medalja na olimpijskim igrama, da je rođen u Subotici, ili da je svoju punu sportsku afirmaciju, doživeo u ovom gradu, odnosno bio u njemu u vreme osvajanja medalja. Tako je mesto na česmi dobila Bojana Radulović, koja je olimpijsku medalju u rukometu „zaradila“ igrajući za mađarsku reprezentaciju. Ipak, činjenica da je sportske i rukometne korake načinila baš u Subotici, ispunila je kriterijum. Isto tako, na česmi se nije našao fudbaler Bela Palfi, koji je igrao jedno vreme u Spartaku, ali na zalasku svoje karijere, nakon što je osvojio medalju.
Iako je Đuro Stantić jedan od prvih sportista, ne samo u Subotici, već i u Srbiji, koji ima veze sa bilo čime olimpijskim, njegov uspeh nije prošao postavljene kriterijume. Njegova zlatna medalja u hodanju na 3.000 metara osvojena je 1906. godine na Međuolimpijskim igrama u Atini. Te 1906. godine su Grci želeli da obeleže desetogodišnjicu ponovnog pokretanja olimpijskih igara i da proslave vraćanje korenima tradicije. Medalje osvojene na Međuolimpijskim igrama se dvojako tretiraju. Neke sportske strukture ove medalje priznaju kao validne, dok određene, uključujući i Srpski olimpijski komitet, poštuju postignute rezultate, ali pobednike međuigara ne smatraju olimpijskim pobednicima.
I pored zvaničnih objašnjenja i usvojenih kriterijuma, teško je prihvatiti da Đure nema na spisku. Možda nije morao da bude na istoj ploči kao osvajač medalje sa olimpijade, ali je mogao i morao da se i on nađe na česmi koja slavi olimpijski duh.
Miodrag Bardić, predsednik Udruženja građana „Zagrad“, koji je ujedno sa svojom familijom bio i donator projekta, ističe da postoje planovi da se Stantiću zbog izuzetnih zasluga i posebnog mesta koje zauzima u istoriji subotičkog sporta, podigne posebno spomen obeležje.
Ili, redosled je morao da poštuje slavu: prvo Stantić, pa svi ostali. A tako je bilo i u stvarnosti. N. S.