FILM „VALCER SA BAŠIROM” OSVOJIO ZLATNI TORANJ DŽV FESTIVALA EVROPSKOG FILMA „PALIĆ 2008”
KAKO REŠITI ZAGONETKU?
• „Svi ste vi pobednici!” – poručio predsednik žirija, izraelski reditelj Dror Šaul

„Arijev prijatelj zaključuje da je san koji sanja svake noći povezan sa misijom izraelske vojske u kojoj su zajedno učestvovali za vreme Prvog libanskog rata ranih osamdesetih. Ari je iznenađen što ne može da se seti više ničeg iz tog perioda života. Zaintrigiran ovom zagonetkom, odlučuje da se nađe i razgovara sa starim drugovima širom sveta...” – ovo je, ukratko, sadržaj izraelsko-nemačko-francuskog (animiranog) filma „Valcer sa Baširom”, dobitnika glavne nagrade – Zlatnog tornja za najbolji film, DŽV Festivala evropskog filma „Palić 2008” (19-25. jul), koji je zbog vremenskih neprilika, umesto na Letnjoj pozornici, zvanično zatvoren na Sceni „Jadran”, u petak, 25. jula. Na ceremoniji zatvaranja, predsednik žirija Dror Šaul, nakon što se zahvalio svima koji stoje iza organizacije „ovog fantastičnog Festivala”, Zlatni toranj uručio je Talu Gadonu i Gali Edelbaum, glavnim animatorima filma „Valcer sa Baširom”, reditelja Arija Folmana.
– Originalan, hrabar i, iznad svega, iskren pristup složenim temama kao što je mirenje sa „istorijskim mrljama” u nacionalnom i individualnom sećanju. Ovim ostvarenjem Ari Folman redefiniše filmski jezik. Ovo je autorski film u svom najboljem obliku – glasi objašnjenje međunarodnog žirija, koje je u „Jadranu” pročitao izraelski režiser Dror Šaul, a „potpisuju” ga i Martina Blajs, predstavnica Sajma produkcije Berlinala u Nemačkoj, Srđan Vuletić, režiser iz Bosne i Hercegovine, Lena Bogdanović, glumica iz Srbije, i Marija Popistašu, rumunska glumica.
– Filmovi približavaju kulture, prevazilaze jezičke barijere i pomažu nam da se bolje upoznamo sa susedima. Pomažu nam i u identifikaciji naših želja, a većina nas želi ljubav i toleranciju. Ali ljudi su kao dijamanti, svaki ima i svoj sopstveni oblik, formu, svoju priču, koju niko drugi ne ume da prepozna... Ovaj Festival je ostavio snažan utisak, dubok doživljaj za sve nas – poručio je Šaul, dodajući da su svi filmski stvaraoci čija su ostvarenja prikazana na Festivalu – pobednici.
U konkurenciji 11 filmova zvanične takmičarske selekcije, žiri je Palićki toranj za najbolju režiju dodelio nemačkom filmu „Sedmo nebo”, Andreasa Drezena, „za njegov hrabri i beskompromisni prikaz ljubavi i životnih odluka koje se mogu doneti u bilo kojem starosnom dobu. Andreas Drezen prikazuje starije ljude sa puno nežnosti, na jednako otvoren način pokazujući i svetlu i tamnu stranu njihovih života”. Specijalno priznanje dodeljeno je rumunskom filmu „Bugi”, Radua Munteana, „za dobro vođene dijaloge, glumu i fotografiju koji grade jedno životno filmsko iskustvo, prikazujući prekretnicu u ličnoj evoluciji jednog čoveka...”.
Ostvarenja u programu „Paralele i sudari” ocenjivao je međunarodni žiri kritike, kojem je predsedavao dr Jozef Šnele, saopštavajući da je „Gorki list nagrada za toleranciju” dodeljena filmu „Magnus”, prvom igranom filmu estonske rediteljke Kadri Kusar, „za hrabar pristup u istinitoj priči koja se protivi konvencijama tipične drame o odrastanju, kao i za vizuelni koncept i smelu glumu Mart Laiska, koji je filmu dao izrazit lični pečat”. Estonskoj rediteljki Kadri Kusar „Gorki list nagradu za toleranciju” (statuu i 3.000 evra) uručio je direktor marketinga „Si & Si Group” Dejan Margetić koji je, između ostalog rekao:
– Izuzetno mi je drago što je ova nagrada postala prepoznatljiva od ove godine i šire u Evropi, i što je postala vrlo cenjena među rediteljima.
Da je publika uvek u transu nakon odgledanog filma „Magnus”, potvrdila je i Kadri Kusar, naglašavajuži da je i sama bila u transu dok je na filmu radila.
Međunarodni žiri kritike dodelio je i Specijalnu nagradu turskom filmu „Knjiga za leto”, Sejfija Teomana, „za nežan i intiman prikaz sukoba tradicionalnog i modernog načina života u ruralnoj Turskoj”.
Žiri kritike doneo je jednoglasnu ulogu da za najbolji film Festivala proglasi „Rusalku”, u režiji Ane Melikian, koja se „nametnula modernom režijom, odličnom glumom, izvanrednom scenografijiom, dobrom muzikom...”. Ukus žirija kritike poklopio se sa ukusom publike koja takođe najboljim festivalskim ostvarenjem smatra ovu slovensku bajku, modernu adaptaciju o „Maloj sireni”. Povelju žirija kritike i statuu „Palićki princ” (rad Mija Mijuškovića) atašeu za kulturu ruske ambasade u Beogradu Olegu Bulgakovu uručio je selektor takmičarskog programa Nikolaj Nikitin. Zahvalivši se u ime autora filma, Bulgakov je poručio da će što je pre moguće preneti nagrade, i dodao: „Verujemo da će se ovaj uspeh na ovom divnom Festivalu ponoviti još koji put...”
T. M.

TRONEDELJNI BORAVAK NA KAMČATKI I U JUŽNOM SIBIRU DVOJICE NAŠIH SUGRAĐANA – SLOBODANA MARKOVIĆA I AUGUSTINA JURIGE (I)
Putovanje na „kraj sveta”
• Direktor i fotograf Međunarodnog festivala pozorišta za decu tokom boravka u Rusiji upoznali se svakodnevicom stanovnika Petropavlovska Kamčatskog, Abakana i Abaze i predstavili im naš grad

Beleži: Zlatko Romić

Na poziv Ministarstva kulture Kamčatske oblasti i Republike Hakazije, dvojica naših sugrađana: direktor Međunarodnog festivala pozorišta za decu Slobodan Marković i fotograf Festivala Augustin Juriga boravili su od 20. juna do 11. jula u Petropavlovsku Kamčatskom, Abakanu i Abazi.
Kako kaže Slobodan Marković, poziv je usledio prošle godine nakon što je 2006. Pozorište za decu iz Petropavlovska Kamčatskog osvojilo prvu nagradu na Festivalu u Subotici kako bi predstavili 15 godina postojanja ove manifestacije u našem gradu.
– Znajući nivo i renome našeg festivala zaista nije bilo jednostavno kako se predstaviti, jer je to put u zemlju velike kulturne i pozorišne tradicije. Međutim, napravili smo jedan materijal o petnaestogodišnjici Festivala, prikazali smo film „Igra, radost života”, a istim povodom napravili smo i izložbu pozorišne festivalske fotografije koju je priredio Augustin Juriga. Osim toga, na kraju našeg boravka, mislim da sam naše domaćine uspio ubijediti da i sami u Petropavlovsku osnuju festival pozorišta za djecu kako bi im i na taj način kontakt sa svijetom bio bliži – kaže o samom povodu i formalnom sadržaju boravka u Rusiji Slobodan Marković.

Petropavlovsk Kamčatskij: Ožiljci bez tragova

Put je, dakle, počeo 20. juna iz Subotice preko Beograda do Moskve, gde su dvojica Subotičana proveli dva dana. Za to vreme, kaže Slobodan Marković, posetili su Teatar „Obrazcov” s idejom da ih sledeće godine pozovu na Festival kako bi Subotičanima prikazali rusko lutkarstvo, ali i izložbu lutaka. Poznavaocima dečjeg pozorišta i lutkarstva nije potrebno posebno objašnjavati šta je Teatar „Obrazcov”, koji u svom vlastitom muzeju ima oko 10.000 lutaka! Dvodnevni boravak u Moskvi Slobodanu Markoviću i Augustinu Jurigi poslužio je i da svojom nogom kroče na Crveni trg, kao i da uđu u podzemlje nezaboravnog metroa koji svojim izgledom više podseća na barokne dvorane negoli na mesto visokofrekventnog saobraćaja.
Iz Moskve nakon toga let do Petropavlovska u trajanju od devet sati i dužini oko 11.000 kilometara (!), pri čemu su dvojica naših sugrađana promenila devet vremenskih zona. Augustin Juriga kaže da je takva vrsta putovanja ne samo čudna nego i veoma teška, jer se stalno sledi „put Sunca” što iteka-ko utiče na biološki sat, remeteći prirodan osećaj za snom. Jednostavnije rečeno – pošto je Petropavlovsk Kamčatski od Subotice „udaljen 11 vremenskih zona” – naši su putnici od početka do kraja leta putovali po danu, iako je noć u međuvremenu u Moskvi već davno pala (kada je u Subotici podne, u Moskvi je 14, a u Petropavlovsku 23 sata, prim. a.).
Sabirajući „pređeni” put za tri nedelje u Rusiji Slobodan Marković kaže da su, što avionima što vozom, prevalili tridesetak hiljada kilometara (!) uz nešto više sati putovanja! Pa ipak, nijedan od dvojice sagovornika nijednom rečju ne žali se na to. Naprotiv.
– Prijem u Petropavlovsku i sama izložba ostaće mi u veoma lijepom i nezaboravnom sjećanju, jer smo zaista naišli na divne ljude. Kamčatka na ruskom znači zadnja klupa, a taj naziv zaista joj odgovara. Dalje se, naime, ne može – kaže Slobodan Marković.
Da se dalje ne može, bar kada je o Rusiji reč, uveriće se svako ko u atlasu potraži Kamčatku (nešto veća od Kalifornije i kao šest Srbija, prim. a.) i Petropavlovsk na njoj. Smešten na jugoistočnoj strani poluostrva Petropavlovsk je faktički odsečen od skoro svih vrsta saobraćaja – osim vazdušnog, što je česta tema ne samo svakodnevne lokalne frazeologije nego i pesama sa Kamčatke.
Zbog toga je aerodrom „Elizovo”, udaljen tridesetak kilometara od grada, doslovce saobraćajna žila kucavica ovog poluostrva. Istina, iz Petropavlovska vodi nekoliko magistralnih puteva koji od reda završavaju u manjim gradovima na krajnjem jugu ili severu polustrva (poput Palane, prim. a.). Takođe, Petropavlovsk je i lučki grad na Pacifiku, ali je svaki dalji kontakt sa civilizacijom vezan za – uslovno kazano – obližnji Japan, pa čak i SAD (Aljaska je, primera radi, nekoliko puta bliža od Mo-skve).
S tim u vezi, Augustin Juriga kaže da tokom desetodnevnog boravka u Petropavlovsku nije video „dve lade”, kao svojevrsnih simbola ruske automobilske industrije.
– Gotovo svi voze japanske automobile, što i nije tako čudno s obzirom na njegovu blizinu. Međutim, svim tim vozilima volan je na desnoj strani, što zaista deluje čudno, jer se i u Rusiji vozi desnom stranom. Ne znam pravi razlog zašto je to tako, ali je tako – kaže Augustin Juriga.
Nastavak u sledećem broju

Duplo veći, duplo mlađi

Petropavlosk je sa 192 hiljada stanovnika (skoro duplo veći od Subotice) uverljivo najveći grad Kamčatke u kojoj danas živi nešto preko 400 hiljada stanovnika. S druge strane, i Abakan je sa 164 hiljada stanovnika (poput Segedina) za pola veći od našeg grada. Međutim, ono po čemu se nijedan od njih ne može meriti sa Suboticom je starina: prvo ime našeg grada spominje se 1391., starija je, dakle, bar dvostruko u odnosu na ova dva grada u Rusiji.

Neisplativi kriminal

Augustin Juriga kaže da kriminala u Petropavlovsku i na Kamčatki uopšte gotovo da i nema. Ovu veoma zanimljivu tvrdnju on potkrepljuje pomalo šaljivom tezom:
– Ne znam da li su se šalili ili ne, ali naši domaćini rekli su mi da u Petropavlovsku kriminala, s izuzetkom sitnijih slučajeva, nema. A nema ga zato što su valjda i potencijalni prestupnici shvatili da sa Kamčatke nemaju kuda. Ona je za Ruse „kraj sveta” i bilo kakav beg iz nje opasniji je nego boraviti u njoj.

Lenjinov potomak

Sa svojom nedavnom prošlošću Rusi su uglavnom raskrstili. Međutim, Lenjin je bio i ostao „lik i spomenik” koji se ni u prestonici ni u provinciji ne dira, o čemu, kako navode naši sagovornici, svedoče i brojne biste u svakom od gradova u kojima su boravili. S tim u vezi, Slobodan Marković iznosi i jedan izuzetno zanimljiv podatak:
– Prilikom našeg boravka u Petropavlovsku primijetio sam jednu osobu koja po liku izuzetno sliči Lenjinu. Riječ je o čuvenom ruskom vulkanologu za kojeg se, nakon razgovora s domaćinima, ispo-stavilo da je zaista u srodstvu s Lenjinom, i to relativno bliskom.