VOJVOĐANSKA EKSPEDICIJA OSVAJA KARAKORUM
PLANINARI NA VRHOVIMA SVETA

Subotičani Iso Planić i Dren Mandić, kao i Miodrag Jovović (Vrbas) Milivoj Erdeljan (Novi Sad) i Predrag Zagorac (Beograd) su 2. juna, krenuli na Karakorum (K2). Pripreme za uspon na K2 trajale su od 2002. godine, kada je usponom na Kilimandžaro zvanično počeo projekat „Everest”.
Preko Baruncea, Šišapangme i Mont Everesta, a zatim vrhova u masivu karakorumskih Himalaja – Gašerbrum 1, Gašerbrum 2 i Brod Pik – stiglo se i do pokušaja uspona na K2, što je dokaz da ekspedicije u organizaciji Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine nisu ni turistička atrakcija niti avantura, nego pažljivo isplanirani poduhvati zasnovani na realnim procenama, sopstvenim iskustvima i podršci institucija.
Evo i delova svojevrsnog dnevnika koji vode alpinisti, a objavljuje se na sajtu njnjnj.vojvodineanedžpedition.net:
„20. jul – Oblaci, sneg, vetar, bazni kamp danima liči jedan na drugi. Sunce se retko probije kroz oblake. Nervoza raste u baznom kampu, ali uspevamo da održimo mir. Retko izlazimo iz šatora, tek toliko da očistimo sneg.
21. jul – Nema još sunca nad K2. Oblaci su i dalje okovali vrh, a mi smo u baznom kampu. Doduše, danas je nešto bolji dan u odnosu na juče – ne pada sneg – bar zasad.
22. jul – Ništa novo u baznom kampu. I danas sneg pada. Danas smo otišli do ABS na Medžik ruti na visinu od 5.520 metara”.
Pokrovitelj ekspedicije je Izvršno veće Autonomne pokrajine Vojvodine – pokrajinski Sekretarijat za sport i omladinu, a pomogli su i Vlada Republike Srbije – Ministarstvo prosvete i sporta i grad Subotica.

USPON

Uspon na K2 preko jugoistočnog grebena prvi su ispenjali Italijani 1954. On je najbliži „normalnoj” ruti na K2, ali je i dalje veoma težak i statistički najopasniji. Ruta počinje sa oko 1.000 metara penjanja preko slabo pričvršćenih gomila sitnog kamenja sa značajnom opasnošću od lavina. Kamp C-1 se podiže na visini od 6.050 m. Kamp C-2 podiže se na visini od 6.700 m, a kamp C-3 je tradicionalno smešten na Ramenu (Shoulder) na visini od 7.200 m. Mada je vise horizontalan teren (snezna polja sa oko 30 stepeni), on je naklonjen opasnosti od lavina i izuzetnom vetru u levku izmedju K2 i Broad Peak. Od C-3 do C-4 je dug put po snegu, tipično ostvaren bez fiksiranja užeta.
Kamp C-4 se postavlja na bilo kojoj visini od 7.600 do 7.900 metara. Do vrha K2 (8.611 m) potrebno je još dobrih 16-22 časova. Na vrh se polazi između 22 i 1 časa posle ponoći.

KARAKORUM – K2 (8.611 METARA)

Tomas G. Montgomeri je 1856. godine merio visine vrhova u Kašmiru. Vrhovima je dao prefiks „K” (od Karakoruma), a brojevi pored davani su gledajući od zapada prema istoku. Varirali su između 8.591 i 8.619 metara. Aritmetička sredina iznosila je 8.611 metara.

NASTAVLJA SE FOTO-KONKURS NEDELJNIKA „SUBOTIČKE” „OVA NAŠA SUBOTICA”
I USPOMENE SU NAŠE

Slobodan sam priložiti fotografiju, doduše umetničke produkcije iz „oblasti naive”, ali verne slike rasporeda zgrada, drveća, sveta i poslova koje lica obavljaju, naravno u vreme pre 6-7 decenija. Verujem da i salaši – i uspomene na njih – spadaju u „Ovu našu Suboticu”.
Salaš je moga dide Ente Milodanovića Brnića a „slikala” ga stalna komšinica od divojački dana do dolaska u grad pod stare dane Nina Poljaković, rođena Milodanović.
Pored paorskog života – uspela je da slike i izlaže pa i bude nagrađena.
Da ne bude zabune oko vernosti umetničkog izraza u odnosu na stvarnost – samo toliko da su dve zgrade, salaš i mala kuća, naslikane inverzno: ulaz u njih je okrenut prema ulazu u dvorište – u prirodi se videli samo zadnji goli zidovi. Lično sam zapamtio didu na salašu u „širokim gaćama” a „med svit” je već oblačio građansko odelo. Štalu za goveda smo zvali „volarica”.
Ovaj salaš i još dva salaša Brnića nalaze se jedno do drugog na putu koji preseca nekadašnju železničku prugu kod stanice Đurđin, odmah posle ugla gde se odvaja put prema Staroj Moravici preko „dola” i „Brniće grede” sa nekadašnjom osnovnom školom, i uz majur pukovnika Šime Milodanovića, predsednika odbora Srba i Bunjevaca 1918. godine.
Alojzije Poljaković

IZ SOMBORSKE ULICE STIŽU FOTOGRAFIJE KOJE TRAŽE OBJAŠNJENJE
KO ĆE KOSITI AMBROZIJU?

Na elektronsku adresu Nedeljnika „Subotičke” stigao je mejl sa nekoliko fotografija snimljenih u ponedeljak, 21. jula, duž „Zorkine” pruge, u Somborskoj ulici. „Čiji je zadatak da kosi ambroziju i ko treba da vodi računa o tome?” – pitaju stanovnici pomenute ulice, nezadovoljni činjenicom da im u najbližem komšiluku buja biljka koja izaziva alergijske reakcije.
– U zavisnosti od toga da li je zemljište na kojem raste ambrozija privatno vlasništvo (privatna parcela) ili javna površina, dužan je da je kosi onaj ko je vlasnik ili u čijoj je ona nadležnosti („Čistoća i zelenilo”). U ovom slučaju, ambrozija raste duž pruge čiji je staralac Železnica, to je njihova deonica, pa je i obaveza Železnice da se stara o tome – objašnjava Darko Plenk, izvršilac za poslove ekologije, pri Službi za komunalne delatnosti i zaštitu životne sredine.
T. M.