Otvoreno

LIST IZLAZI PETKOM • GODINA III • BROJ 106• SUBOTICA, 11. JUL 2008. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net

ISTINA VIŠE

ZBOR GRAĐANA U ALEKSANDROVU PROTEKAO U UZAVRELOJ ATMOSFERI
Neće antene, ne pomažu argumenti!
• Predstavnici „Telenora” i Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada pokušali su građanima Grmečke ulice i okoline da objasne da li antene za mobilnu telefoniju imaju štetnih zračenja • I pored toga, stanovnici najavljuju potpisivanje peticije

Na zahtev građana, predsednik Skupštine Mesne zajednice „Aleksandrovo“ Robert Budinčević prošle subote, 5. jula, sazvao je skup na koji su pozvani svi zainteresovani za slučaj postavljanja antene u Grmečkoj ulici – investitor koji podiže uređaj za mobilnu telefoniju, stručnjaci sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, i predstavnici opštinskih službi za zaštitu životne sredine i građevinarstvo. Odazvali su se Nebojša Popović, investicioni rukovodilac u „Telenoru”, prof. dr Miroslav Prša sa Fakulteta tehničkih nauka, Matilda Seker, šef Službe za komunalne poslove, preduzetništvo i zaštitu životne sredine i Gordana Gavrilović, stručni saradnik ove službe.
– Ispoštovali smo svu zakonsku proceduru da bi dobili dozvolu za postavljanje antenskog uređaja u Grmečkoj ulici – rekao je Popović, koji je zastupao Kompaniju „Telenor”. – Izdata nam je dozvola za gradnju i 10. juna najavili smo Službi za građevinarstvo opštine da ćemo u zakonskom roku od osam dana početi radove. Kako za to vreme nismo dobili odgovor od njih, što se po zakonu smatra kao saglasnost, radove smo započeli 18. juna, i oni su sada privremeno obustavljeni zbog nastale situacije i protesta građana.
Da nije bilo razloga da se „Telenoru” uskrati dozvola za postavljanje antenskog releja za mobilnu telefoniju, objasnila je Matilda Seker, šef Službe za komunalne poslove, preduzetništvo i zaštitu životne sredine.
– Prema važećim propisima, procena uticaja na životnu sredinu potrebna je ako je snaga antene veća od 150 vati, a mi smo do sada imali zahteve, i „Telenora” i „Vipa” i drugih, samo do 50 vati, tako da je ova Služba postupala u skladu sa Uredbom i preporukama ministra za zaštitu životne sredine – rekla je Seker.
Prof. dr Prša sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu nastojao je da stručnim argumentima uveri Aleksandrovčane da nemaju razloga da strahuju od antene za mobilnu telefoniju više nego od – korišćenja običnog mobilnog telefona!
– Kod antena su u pitanju elektromagnetna a ne jonizujuća, odnosno radioaktivna zračenja – rekao je prof. dr Prša. – Maksimalna granica do koje se smatra da ovo elektromagnetno polje, odnosno zračenja nisu štetna po ljudsko zdravlje je različita i u zemljama Evropske unije kreće se do 40 volti po metru, dok je u Americi to 60 do 70. Naši propisi dozvoljavaju 27,5 volti po metru, a u konkretnom slučaju antene u Grmečkoj ulici, prema podacima kojima raspolažem, to zračenje će biti oko dvadeset puta manje i iznosiće maksimalno 1,71 i to na razdaljini od 50 do 300 metara od uređaja. Od stuba, naime, pedeset metara u prečniku zračenja su nula. Na samom vrhu antene, koja će biti visoka 29 metara, zračenje će imati snagu 13,7 volti, dakle, još uvek dvostruko manje od dozvoljenog, ali na toj visini ionako nikome neće smetati – naglasio je uz napomenu da su računice izvedene po najnepovoljnijoj varijanti, i da će u stvari te vrednosti biti četiri do pet puta manje kada uređaj proradi.
Pedesetak prisutnih građana, međutim, nije imalo volju da sluša stručna objašnjenja i često su prekidali govornika, iako su na protestnom zboru samo nedelju dana ranije zahtevali da im se obrati neko stručan. Nezadovoljni su bili i zato što nije došao niko iz Službe za građevinarstvo opštine da obrazloži zašto je „Telenoru” izdata dozvola za gradnju antene. Zahtevali su, nadalje, da imaju isti tretman kao i stanovnici Mesne zajednice „Gat“, gde je podizanje releja mobilne telefonije obustavljeno, i najavili potpisivanje peticije kojom će se obratiti pokrajinskim i republičkim nadležnim službama radi zaštite svojih prava. Predsednik Skupštine „Aleksandrova“ Robert Budinčević zaključio je zbor konstatacijom da će mesna zajednica poštovati volju građana.
M. Radojčin

REAGOVANJA

DA LI JE NA POMOLU NOVI ZAPLET OKO VRAĆANJA NAZIVA PETRINJSKOJ ULICI?
Petrinjska još uvek Mihalja Babiča
• Uprkos skupštinskoj odluci, nadležno ministarstvo još nije verifikovalo vraćanje naziva, pošto nedostaje mišljenje Nacionalnog saveta • Građani najavljuju nove proteste i, po svemu sudeći, sve počinje ispočetka!

Zadivljujuća upornost stanovnika Petrinjske ulice da ne dozvole da joj se promeni naziv, urodila je, ili je bar tako izgledalo, plodom kada su odbornici opštinske Skupštine konačno pristali da izmene sopstvenu odluku donetu na osnovu predloga Komisije za nazive ulica i vrate joj ime koje je nosila od samog početka, odnosno od izgradnje.
U skladu sa takvim opredeljenjem, Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu Odluka o izmeni naziva ulice je dostavljena 20. februara ove godine, radi davanja saglasnosti. Ali, to je učinjeno bez priloženog mišljenja Nacionalnog saveta, kako zahteva novi Zakon o lokalnoj samoupravi koji je stupio na snagu objavljivanjem u „Službenom glasniku RS” broj 129/07, na šta je Ministarstvo upozorilo Skupštinu Opštine i njenog predsednika dopisom od 3. aprila 2008. godine.
Od tada, nacionalni saveti, i Mađara i Hrvata, davanje mišljenja o promeni naziva ulice iz Mihalja Babiča na nekadašnji, Petrinjsku, nije stavio na dnevni red, niti ima nagoveštaja da će to učiniti, tako da, zvanično, ulica i dalje nosi ime Mihalja Babiča!
– Građani su revoltirani ovakvim ponašanjem i najavljuju nove proteste, a imamo informaciju i da se priprema zbor građana u vezi sa tim problemom – kaže Mikloš Olajoš Nađ, koji je u ime koalicije „Da Subotici svane” od početka bio uključen u aktivnosti koje su stanovnici Petrinjske ulice preduzimali da bi poništili promenu naziva sa kojom se nisu slagali.
Da li je u pitanju nemar, ignorisanje volje građana na ovaj način, nečiji inat ili možda čak i želja da se ponovo izazovu trzavice, teško je pretpostaviti, ali sigurno je da od vraćanja slučaja na početak i novih protesta niko neće imati koristi. Međutim, isto tako je teško poverovati da je slučajno što više od dva meseca neko nije u stanju da ispuni formalnost kao što je davanje pozitivnog mišljenja na ono što su već odbornici prethodno izglasali.
M. Radojčin

REAGOVANJA

NA FELJTON „SUBOTIČANKE KOJE SU ZADUŽILE OVAJ GRAD”
Zadužbine su svetinje

Poštovana gospodo,
Osvrćem se u povodu upravo završenom feljtonu Vaše vrsne feljtonistice, novinarke Katarine Korponaić, kojeg ste objavljivali u Vašem cenjenom nedeljniku, pod naslovom „SUBOTIČANKE KOJE SU ZADUŽILE GRAD” /MARIJA VOJUNIĆ TOŠINICA/ sa mojim dodatnim opservacijama na tu temu, koja je obrađena u pomenutom istraživačkom feljtonu. Naime, kao svojevrsni svedok nekih događanja posle II svetskog rata, bio sam kao dečačić, svedok devastacije i rušenja stambenog bloka, bukvalno jedne četvrti urbanističkog dela grada na Palićkom putu, danas Segedinski put, (bivša Moša Pijade) kada je došlo do nerazumnog rušenja delova dvospratnica, koje je Marija Vojnić Tošinica, zaveštala svome gradu, odnosno siročadi ženskog pola, i uopšte narodu kojem je pripadala kao velika dobrotvorka i humanitarka.
Na opštu žalost, pedesetih godina prošlog veka, načela se ideja da i Subotica, postane „fakultetski” grad, pa je povodom te sulude ideje došlo do rušenja zaštićene zadužbine MVT, sa kompleksom zgrada sa više stotina stanova, odnosno stambenih jedinica u MZ „Kertvaroš” na uštrb te visokoškolske ustanove, kojoj nije mesto na toj lokaciji na toj saobraćajnoj prometnici.
Umesto da se zgrada i amfiteatri Ekonomskog fakulteta grade na praznom kompleksu iza „Dudove šume” gde se danas nalazi Građevinski fakultet, prišlo se solomonskoj ideji da se poruši čitav stambeni kvart, za nekoliko amfiteatara, i vila za nekoliko profesora tog fakulteta u ulici Ante Parčetića.
Ova nerazumna odluka pada na dušu tadašnjim čelnicima jednopartijskog komunističkog sistema, na čelu sa tadašnjim gradskim arhitektom, čije ime nije za pominjanje u ovom osvrtu, koji je uzgred iza sebe ostavio nekoliko „spomenika” arhitektonskih promašaja u našem gradu, za koje šira čitalačka javnost zna o kojim se to građevinskim objektima našeg grada radi.
Nerazumna logika tadašnjih „vlastodržaca” jednoumlja i partijske poslušnosti, prišli su najlakšoj soluciji na rušenju nečega što je u civilizovanim zemljama Evrope više nego svetinja.
Zaboga, zašto postoji institucija zadužbinarstva, upravo zato da se pokolenjima koja dolaze ostavi neka nekretnina, ili gotovina u novcu ili akcijama, za dobrobit siromašnih slojeva društva, zatim za stipendiranja talentovanih učenika osnovnih, srednjih škola i studenata fakulteta, bez obzira na socijalno i materijalno poreklo istih, i kojima ovakve stipendije iz fondacija zadužbina predstavljaju elementarni izvor egzistencije i studiranja, odnosno učenja.
Da se radi o neshvatljivom bahatom odnosu bivših gradskih struktura, od kojih nije imuna ni dosadašnja (primer Narodnog pozorišta to više nego potvrđuje), porušene su zgrade u kojima se posle II svetskog rata nalazio i internat gluvoneme dece i ratne siročadi, sa svim rekreativnim sportskim sadržajima, koji su se nalazili u sklopu te stambene četvrti koje je MVT nesebično poklonila svome gradu, misleći da će se ta njena ideja, vekovima održati, na opštu žalost to se nije dogodilo, sve zbog naše kratkovide politike u urbanističkom gazdovanju i planiranju.
Ista sudbina zadesila je i njenu drugu zadužbinu (MVT) zgradu Pokrajinskog dečijeg doma „Kolevka” koji se takođe nalazio na Palićkom putu, na sadašnjem prostoru zgrade MUP Srbije, Sekretarijata u Subotici, koja je takođe preko noći porušena i premeštena na novu lokaciju, kod Opšte bolnice u Subotici, sa prekrasnim stoletnim parkom hrastovog i drveća kestena, i platana, što je bio još jedan nerazuman potez tadašnjih jednopartijskih vlasti koji nisu ništa naučili i u odnosu na sadašnje vlastodršce, koji rukovode i vode brigu o urbanizaciji našeg grada, koja se sve više gubi u projektima koji nemaju blage veze sa životom i prirodnim okruženjem, koji ovaj grad treba da ima, ili bi bar trebao imati. Umesto da se lokacija zgrade MUP rekonstruiše na starom mestu pored železničke stanice u Lenjinovom parku, i da se zgrada Okružnog zatvora izmesti na periferiju grada, pristupilo se rušenju zgrade „Kolevke”, i nasilnom izmeštanju te siročadi, na neprimerenu lokaciju kod Opšte bolnice, bez ekološkog uređenja okoline za koju treba čekati desetinama godina, da se oplemi hortikulturom.
U svim gradovima Evrope, sve važnije institucije grada, nalaze se u strogom centru grada (Opština, MUP, Pošta, ŽTP, stanice – vozna i autobuska) dok to u našem gradu nije nimalo slučaj, jer se do autobuske stanice mora koristiti taksi, od železničke stanice i druge neracionalne gluposti, urbanih i saobraćajnih stručnjaka – pod znacima navoda.
Ništa bolja nije situacija i sa drugim zadužbinama u našem gradu što se posebno odnosi na zadužbinu biskupa Lajče Budanovića, i zgrada u ulici Matije Gupca 8 i 10, kao i u Harambašićevoj 5 i 7, kao i sa 100 jutara zemlje u bajmočkom i lemeškom ataru, koji su takođe doživeli sličnu sudbinu, ili će to doživeti, s tim da se imovina u odnosu na vraćanje odlaže u nedogled, jer se tobože čeka donošenje Zakona o denacionalizaciji, iako za zadužbine taj faktor ne drži vodu.
Grgo Bačlija

NEPOSREDNO

Barica, bara, baretina
• Ništa nije dugotrajnije od privremenog • Kod nas planovi i ne služe za njihovo pridržavanje već za upoređenje koliko od njega odstupamo
Piše: Mirko Šinković

Kako je nastalo jezero Palić, znamo. Kako je „nestalo” jezero Palić, takođe znamo, ali pravimo se da ne znamo. To se nas ne tiče. To se tiče nekoga drugog a ne nas. Ima nekih opštinskih, pokrajinskih i republičkih službi koje su plaćene da vode računa o onome o čemu mi ne vodimo brigu. Nismo sigurni ko je kriv za transformaciju ovog jezera u najveću otvorenu septičku jamu srednje Evrope, ali znamo da nismo mi. A oni koji bi trebali da jesu, ne mešaju se u svoj posao.
To je higijenski u odnosu na našu savest.
Kada je prošle nedelje jedan pecaroš uhvatio ribu u jezeru i to zlatnu odmah je tražio da mu ispuni tri želje zauzvrat slobodi. Ribica se smrtno prestrašila i umesto da ispuni tri želje ponudila ispunjavanje pet. Zašto pet, iznenađeno upita pecaroš? Zato da me ne vratiš u Palić, odgovori ribica.
Nije mi jasno šta i ko peca u ovoj žabokrečini, našoj turističkoj retkosti i prirodnom fenomenu, našoj bivšoj i budućoj banji. U jezeru kao ni u fontani kod „Male gostione” već odavno nema zlatnih ribica a uskoro će da „izumru” i oni najuporniji pecaroši. Mulja jeste da ima, ali teško da je lekovit.
Dobro je što mi imamo Palić, jer je on rešenje za naše odpadne vode koje decenijama nemilosrdno u njega sipamo i koji je svega osam kilometara daleko od nas. Još je bolje, sa palićkog aspekta, da nam je privreda propala i da se desetkovao broj ranijih zagađivača. Kako jezero ne može nama, mi idemo njemu i opet se srećemo sa našim kolektivnim tečnim otpadom, sa kojim smo, izgleda, sentimentalno vezani. Ne vidim drugo objašnjenje, pošto stalno dolazimo, naročito ne za one koji se i okupaju u njemu.
Dobra je vest da je kupališna sezona otvorena. Neka se kupa ko sme i ko mora. Opasnosti nema. Bakteriološki je voda ispravna, na blago iznenađenje merodavnih, a i kako ne bi i bila kada je puna deterdženata i hemikalija. Ovde ni bakterije ne mogu ostati u životu. Prostim rečnikom rečeno voda je dezinficirana, a ako bude malo sreće i budućeg novog zagađenja, što je na vidiku, tada će biti i sterilisana. Sumnjam međutim da će neko, kao onomad Aleš Bebler, piti iz nje.
Čak i ako se uskoro završi prečistač on na kvalitet postojeće vode i zagađenost „lekovitog” mulja neće imati velikog uticaja. Bit će po staroj narodnoj: Nismo u bunar, već pored njega...
Dragi moji, tužan Vam javljam da je naše lepo jezero pokojno. Treba da mu odamo poslednji pomen i bacimo u njega lovorov venac. Taj venac će biti bumerang našega smeća. Sa prvim južnim vetrom evo ga kod jedriličara i na Ženskom, sa svom penom, đubretom, uginulim ribama, bocama, kesama, žabokrečinom i uskovitlanim muljem. Sa svim onim što nam osam kilometara dalje nije trebalo. Sem što gadno izgleda i neprijatno miriše. Ali da Vas podsetim, nema razloga za brigu, jer je sve pod kontrolom, kako rekoše merodavni: voda je bakteriološki ispravna! Neka tebe, neka...
Turisti i dalje dolaze, vide i odu. Malo je povratnika, jer kako kažu, lepo je ali nema se već drugog dana šta videti. Ono što su videli imaju i kod kuće. Prosečan broj noćenja turista na Paliću je manji od 1,7 isto koliko i na niškom autoputu.
Mulj i trska na susednom Ludoškom jezeru su već odavno neprikosnoveni stanari i svake godine zauzimaju sve veće prostore. Uskoro će se dve obale sastaviti, čamcima će umesto vesla trebati točkovi, pecarošima će umesto čizmi biti dovoljne i papuče, a ribe će morati svoja trbušna peraja potkivati. Šta će raditi hiljade ptica koje ovde sleću na svojim proputovanjima, opet nije naš problem, već njihov. Ko ih tera da lete baš ovim putem. Ima i drugi. Možda kada bi im uveli putarinu za preletanje našeg ekološkog prostora, kao turističku taksu, pa da od tih sredstava, što ostane, nakon pravične raspodele svim korisnicima učinimo jezeru i nama neki „plezir”.
Problem, naravno, postoji.
Rešavanje je u planu. Plan je najbolji štit protiv kritike i kritičara. Plan je fenomenalan pojam, sa njime mogu da se „izbiju oči” nama koji ne vidimo onako kako bi po nekima trebali da gledamo. Plan može i ne mora biti vezan za vreme, realizator plana se može i ne mora znati, investitor će se identifikovati u hodu, izvođač će se izabrati na tenderu, rokovi će biti „oko” a budžet „otprilike do”. Naravno ni kategorija dodatnih radova, izmena i sličnih akrobacija tokom realizacija neće biti nemoguća. Ako imate veze, ili ako nemate obraza, svejedno, možete zaposesti i veće površine za gradnju od dozvoljene, iseći gomilu retkih stabala, izaći na pešačku stazu, postaviti montažnu butiku ili kafić, uključiti se noću na kanalizaciju pa i na vodovod.
Za naivne je potrebna građevinska dozvola i gomila saglasnosti, vreme i pozamašna suma novaca, a za odvažne, smele i snalažljive samo rovokopač i jedan mobilni telefon sa važnim telefonskim brojevima.
Sve je to privremeno. Iz iskustva znam da ništa nije dugotrajnije od privremenog. I sve je to „legalizovano”, jer nema nekih planova, koji su trebali da se urade, opet od strane nekih ljudi, opet u nekom vremenu, naravno sada već prošlom. Kada će, ne zna se. Dok ne bude planova moramo trpeti organizovani haos kako bi udovoljili turističkoj navali. Kod nas planovi i ne služe za njihovo pridržavanje već za upoređenje koliko od njega odstupamo, kao i red vožnje na železnici. A dok to ne bude ponašajmo se kao magarac u priči o zelenoj travi. Nismo znali da će turisti ove godine navaliti na naš Palić, i baš ovde. Iznenadili smo se kao putari kada im u januaru padne sneg.
Masterplan i Banja Palić će mnogo toga rešiti, ali je ceo posao toliko kilavog toka da bi to „master” nedonošče hitno trebalo staviti u inkubator. Na duže vreme. I dati mu da sisa ne mleko već palićku vodu. Ali pre toga moramo ustanoviti čija je naša Velika terasa.